Kameno jezero – Željko Obrenović – recenzija – Ana Zlatkov – Delfi kutak

Danas imamo toliko različitih pisaca i žanrova da se može naći roman za svačiji ukus. Meni se to baš i ne dopada jer tako strada kvalitet. A i nisam ljubitelj svih žanrova i moram priznati da trilere ne volim. Knjigu sam kupila na osnovu prikaza u Delfi kutku i... otkrila blago.

Kameno jezero me je oduševilo. Ne samo zato što je napisano tako promišljeno, pametno i kreativno, već zato što nas uvuče u priču gotovo neprimetno i zavodi svakom sledećom stranom i neobičnom atmosferom. Od prve strane sam bila tamo.

Autor je vrstan pisac i veoma maštovit, a njegovo građenje priče je vrhunsko. Iščekivanja čitaoca su sve veća i zaplet se komplikuje na takav način da nije providan i predvidljiv. Do samog kraja niste načisto šta se sve dešava i drži vam pažnju, pa imamo onu situaciju koju svi volimo, ali je nemamo tako često pa je vrednija – kada želite da znate šta se sve desilo ali ne i da se priča završi.

Meni se čini da mi ovde imamo pisca svestskog kalibra koji zaslužuje OGROMNU reklamu u svim našim medijima, knjižarama i preporuku da se što više kupuje i poklanja.

Željko Obrenović, hvala ti što si tako dobar pisac i što postavljaš i pomeraš standarde visoko. Ti naravno znaš cenu toga. Oni koji možda i ne znaju mogu deo odgovora, pored sjajnog zapleta u urušenoj i moralno osakaćenoj zemlji, naći u Kamenom jezeru.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- recenzija -- Nikolina Samadržić -- Delfi kutak

Glavnom junaku našeg romana, koji se bavi pisanjem, prijatelj Damir nudi ugovor da napiše scenario za film, i to za strano tržište. Pod uslovom da ode da piše u blizini Kamenog jezera. Tamo će ga čekati devojka po imenu Una, u čijoj vikendici će moći da odsedne i na miru piše. A ona će mu pomagati i baviti se prevodom.

Ali, uvek postoji ono ali, ima nešto mistično u vezi s tim jezerom. Ko god se tamo okupa, udavi se. I tela nikad ne pronađu. Šta to u stvari čini jezero tako neobičnim? I iz kog razloga je to malo mesto tako pusto? Hoće li naš pisac uspeti da završi scenario do kraja? I šta ga sve čeka na tom naizgled mirnom mestu?

Kratka poglavlja. Nema mnogo likova. Nikad o tome nisam razmišljala, ali definitivno mi se sviđa. Možeš da se posvetiš svakom liku, kroz ceo roman malo po malo otkrivamo osobine svakoga od njih. Izdaja, razočaranje, strah, borba za život. I još mnogo toga sa čim se ovde susrećemo.

Početak je tako lagan, pitak, ma to klizi, teče, naprosto zaboraviš kako si pročitao da je triler, da se ljudi dave u jezeru. Opustiš se skroz. A onda onako neprimetno tok se menja, kreće akcija. Odjednom se lepo zakuva. Pa ne smem sa kreveta mrdnuti, sve se nešto okrećem. Još ja pametnica našla da čitam u gluvo doba, a ono mrtva tišina u sobi.

A kraj?

E, nije mi se svideo kraj. Nije da je nedovršen, dovršen je! Ali želim još! Ne želim da se rastanem sa likovima! Daj mi još Une, još Suzane, još njega, tog bezimenog Pisca, ma još i tog jezera jezivog. Bože, koliko sam se primila na knjigu, ne mogu racionalno da opišem ovu završnicu. Previše me je uvuklo da bi se tako brzo završilo. Pročitah za dan. A želim još!

Znači, zamerka, roman je trebalo da bude deblji! Šalim se, naravno, onda ne bih imala ovaj osećaj koji imam trenutno. A to je, između ostalog, da ne mogu da prestanem da razmišljam o romanu. I nekako sam, zato što smo se u kutku družili i pričali sa Željkom, zamislila ovo delo kao njegovo autobiografsko i da je taj Pisac zapravo on. I to me je nekako još više zbližilo sa knjigom.

Da čujem vas koji ste čitali šta kažete, a vi koji niste obavezno se upustite u ovu pustolovinu. Neće vam jezero ništa. Ljudi su zli, a ne jezera.

„Strašno je kad ti neko zađe u privatnost. Tamo gde bi trebalo da si bezbedan.”

„U pravoj literaturi pobeđuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila.”

Kameno jezero – Željko Obrenović -- recenzija – Zorana Milovanović

Svako ko se kupao u Kamenom jezeru, nije preživeo. Glasine kruže, razvijaju maštu, ali niko nije siguran da li je to istina ili ne. Tela nisu nikad pronađena. Šta se ovde dešava?

U takvom jezivom i mračnom okruženju uz pomoć Une, koja i sama deluje čudno, pisac piše scenario za američko tržište i traži mir za pisanje. Ali, nema mira na Kamenom jezeru. A kada uđe u jezero, ne može pobeći od misli: šta ako ga zauvek zarobi?

Kao i u svakom malom mestu, i ovde se prošlost krije od stranaca i ljudi koji tu ne pripadaju. Kako je moguće da možemo ćutati i pustiti svog komšiju ili školskog druga da nastavi normalno da živi iako znamo da čini užasne stvari?

I jedna za drugom, otkrivaju se izdaje.

Priča kreće sa jedne tačke, udaljava se i nastavlja u drugom pravcu. Misterija ili surovost, tako česta ljudska osobina. Da li je strašnije sresti mitsko čudivište ili shvatiti da se neko šeta vašom kućom kada biste trebali biti sami u njoj?

Pisac vam daje mogućnost da sami završite ovaj neobičan roman.

Da li mi se svidela knjiga. Jeste, preporučujem je i očekujem od našeg mladog i talentovanog pisca još mnogo dobrih knjiga budući da se tek zaleće.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz - Dragana Martinović

"Ljudi su zli. A ne jezera"

Pisac, posle neuspešnog pojekta, dobija priliku da napiše scenario za film koji mu može biti odlična prilika za proboj na američko tržište. Da bi to uradio, mora da ode do Kamenog jezera koje okružuju zloslutne glasine. Tamo će ga ugostiti devojka Una koja treba da mu pomogne oko scenarija. Ubrzo shvataju da glasine nisu samo puka opomena. Davno počinjeni greh odjekuje u sadašnjosti, a kamen se nalazi svuda i preti da ih zdrobi.

Roman se sastoji od 5 celina i u svakoj otkrivamo malo od misterije. Poglavlja su veoma kratka i to mi se jako dopalo. Rekla bih sebi... samo još jedno i ostaviću knjigu, ali je to bilo nemoguće. Kao što vidite, brzo sam je pročitala i nema potrebe da kažem da sam oduševljena. Od prve rečenice ste uvučeni u priču i nema šanse da je ispustite dok ne završite.

Ovo nije folklorna priča i nećete dobiti mitsko čudovište. Ovo je priča o ljudima, o kamenju koje se nalazi u njima, o strahu, i izdaji koja vreba tamo gde je najmanje očekujete. 

Roman je bogat referencama iz popularne kulture i one savršeno prate radnju. Meni se posebno dopalo spominjanje Gejmena. Savetujem pažljivo čitanje, jer svaka rečenica i svaki stih imaju glasnu poruku.

Naš pisac nema ime i to mi je bilo vrlo zanimljivo. Nisam neko ko se razume u te stvari, ali po mom skromnom mišljenju ono nije ni bitno. On je Pisac... neko ko ćuti i piše dalje. Nastavlja sa autobiografijom, koja je fikcija. Ako pročitate knjigu biće vam jasno. Očekivala sam drugačiji kraj, ali on je baš onakav kakav treba bude. Otvoren za svakog od nas. 

Ne bih više ništa otkrivala, samo bih vam dala savet da je pročitate. Možda bi neko veštiji umeo bolje da prenese kompleksnost ovog romana, ali ja vam ne mogu reći ništa više osim... iznenadićete se koliko će vam se dopasti.

Dragana Martinović

Kameno jezero -- Bookvar -- recenzija

„Kameno jezero“: Bajka o jezovitoj zbilji

Šta da radi neko ko želi da živi od pisanja u Srbiji, a nije na listi najprodavanijih domaćih autora? Da li pisac o novcu može samo da sanja, osim ako nije Bulić Vanja? Da li je redovan obrok samo opsena, ako nisi Bačić Alimpić Jelena? Kako doći do bombone žele, ako nisi Karaljić doktor Nele? Ovakvim i sličnim sitno buržuarskim pitanjima bavi se glavni junak romana Kameno jezero Željka Obrenovića objavljenog u izdanju Kontrast izdavaštva. Protagonista priče, delimično zasnovan na liku i delu samog autora, ne može da (pre)živi od stare slave koju je stekao svojim čuvenim književnim prvencem. Zato je prinuđen da se prihvata raznih poslova koji ga drže na bezbednoj (i udobnoj) udaljenosti od stalnog posla u kancelariji, kravate i uloge ostvarenog tate.

Jedan od poslova jeste i pisanje scenarija za reklame i filmove. I upravo jednim ovakvim poslom počinje zaplet priče. Naš junak dobija ponudu koja se ne odbija. Slavni glumac treš filmova B produkcije Karl Lagan želi da mu baš on napiše scenario za naredni filmski poduhvat. Pisac zna napamet sve njegove filmove i oduševljeno prihvata ovu dužnost. Da ne bude sve kao u bajci pisanje scenarija mora da se obavi u vikendici na obali misterioznog Kamenog jezera.

„Život u Srbiji naučio me je da se lepe stvari ne dešavaju gotovo nikada i da sve ovo ima više šansi da padne u vodu nego da se desi.“

Ovo jezero napravljeno je sedamdesetih godina minulog veka sa ciljem da spreči eroziju, da služi za pecanje i snabdevanje obližnjeg sela Kamenova vodom. Za jezero vezana je i jedna urbana (ili kako sve već kaže za priče ovog tipa koje nisu vezane za gradske toponime) legenda. Naime, Kameno jezero je dobilo ime po tome što se njegova površina povremeno pretvori u kamen tako da eventualni plivači ostanu zarobljeni u tom čvrstom smrtnom zagrljaju. O sudbini skakača na ovakvu podlogu ne bi trebalo trošiti prostora. Ronioci, nastavlja mit, nikada ne pronađu tela nastradalih. Naravno, sve ovo nije baš tako blisko istini. Istina je da se nekoliko ljudi zaista i udavilo, uglavnom više pod dejstvom alkoholnih, a manje mističnih sila. Samo jedno telo nikada nije pronađeno. Stvarnost u Srbiji je mnogo jezivija od fikcije i upravo u tome leži pravi horor ove priče. Umesto da napiše scenario za žanrovski film junak sam postaje protagonista upravo takve priče. Da sve bude u duhu žanra tu je i izvesna, prelepa i misteriozna Una Rozenberg kao vlasnica luksuzne kolibe i misteriozne priče iza (i ispred) sebe.

„Filmovi su prepuni sličnih scena. Bez obzira na žanr, bez obzira na to da li junake napadaju ajkule ili su u ledenoj vodi, neko uvek preživi. Neko uvek preživi.“

Hoće li glavni junak uspeti da napiše scenario? Hoće li početna netrpeljivost između njega i Une rezultirati krvoprolićem ili brakom? Hoće li Kameno jezero uzeti nove žrtve? Hoće li misteriozni vozač automobila uspeti da ostvari svoje ubilačke namere? Kakav užas krije dobroćudni šumar? Koje tajne leže u napuštenom vojnom postrojenju? Zašto Srbi ne piju vino? Gde je granica između užasa iz fikcije i onog iz stvarnosti? Može li umetnost spasiti svet ili makar uticati na njega? Ovo su neka od pitanja kojima se bavi autor romana Kameno jezero.

Željko Obrenović se u romanu Kameno jezero na majstorski način poigrava sa žanrovskim matricama polako nas uvlačeći u mračnu i jezivu atmosferu kojom odiše Srbi… ovaj… ova sasvim izmišljena priča. Duhovite opaske, raspoređene na strateškim mestima i u idealnoj meri, deluju relaksiraju celu priču samo da bi kasnije bili uvučeni u još mračnije predele pripovesti. U svakoj rečenici je očito da je u pitanju delo nekoga ko savršeno poznaje književni zanat. Kameno jezero je treća knjiga mladog pisca i posle čijeg čitanja samo želimo da znamo kada će da napiše i objavi narednu.

Piše: Milan Aranđelović

Tekst je izvorno objavljen ovde.

Željko Obrenović: Kameno jezero (citat 02)

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- recenzija -- Godreads

Piscu verovatno ništa nije draže od pozitivnog komentara nepoznatog čitaoca. Ovaj je sa Goodreadsa:

Mesečeva:

Kameno jezero je jedna od onih knjiga zbog kojih volim Good Reads, prikaze, komentare i otkrivanja novog. Roman je mešavina trilera i misterije, dobro ukomponovanih sastojaka koji neosetno drže pažnju od prvog do poslednjeg slova. Likovi su upečatljivi i oslikani sa vrlinama i manama. Reakcije glavnih likova na dešavanja nisu plastične već deluju realno; identifikacija ovde nije samo prirodni surf kroz um naratora već i poistovećivanje sa čisto ljudskim, iskonskim obrascima ponašanja. Rečenice u romanu teku kao reka, prirodno i lako, lišeno nepotrebnog kićenja, ukazujući na izbrušen stil i umešnost koja je svojstvena retkima. 

Ukoliko ste, kao ja, pomalo zasićeni savremenom zapadnjačkom kulturnom mašinerijom i želite da pružite više šanse aktuelnoj domaćoj književnosti, slobodno se prepustite Kamenom jezeru i njegovim tajnama i uživajte. 

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Dnevnik -- recenzija

Ilija Bakić je za Dnevnik napisao ovaj sjajni prikaz romana. Bacite pogled.

Ilija Bakić - Prikaz romana „Kameno jezero“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast izdavaštvo“ 2016.

KRIMIĆ UTEMELJEN U LOKALNOM MILJEU

           

            Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2007.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).

„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.

            Obrenović roman ispisuje u kratkim poglavljima uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.

            Ilija Bakić

Robert Goddard: Past Caring

Past Caring je sjajan istorijski triler koji vas toliko intrigira da jednostavno, ali bukvalno, ne možete da ostavite knjigu iz ruku. A onda tek negde pred kraj više nije baš toliko dobar, ali to samo govoreći u katgorijama ovog izuzetnog romana. Od čega sve može da se napravi roman...

Jack Reacher

Jack Reacher je zasnovan na romanima Li Čajlda i mada su i Tom Kruz i ostatak kastinga prilično promašeni, a režija je mogla biti puno inventivnija, scenario opet hvata nači Džekovog razmišljanja tako da film nije totalni fijasko, barem za ljubitelje knjiga.

Željko Obrenović: Talog (strana 8)

Naglo se okrenula, ali nije odmah progovorila. Oči su joj zablistale. „’Naš kakav strukirani kaputić ima u Zari? Stajao bi ti...“

„K’o Čajni O’Brajen?“ Otvorila sam crni flomaster. „Kaputić u sred leta!?“

Vesna je podigla obrvu i upitno me pogledala. „Čajna O...?“

„Jebote, svi su odrasli na tome. Hong-Kong i to.“

„Baš!? Al’ imaš asocijacije. Rasprodaja je, inače. Kaputić.“ Osmehnula se. „Hong-Kong, Brus Li... He, he, strava. Čekaj... Čajna? Plavuša što se sveti?“

Željko Obrenović: Talog (strana 25)

Podigla sam glavu i kroz zamagljene oči pogledala preda se. Ljudi su me gledali sa podozrenjem, gađenjem, ili su se trudili da ne obraćaju pažnju na ludaka, klošara, narkomana.

Obrisala sam suze i pridigla se, pridržavajući se za zid.

Željko Obrenović: Talog (strana 75)

Bile smo treštene; jedva smo se dovukle do mog stana. Gotovo onesvešćenoj, bilo mi je svejedno gde sam, dokle god je blizu i ima krevet. Zaspale smo obučene, jedna preko druge.

Budna pre devet, ležala sam, gledala u plafon i slušala kako Silvija diše u snu. Nisam još ni zube oprala, a sela sam za komp i uzela „kamel“: izgužvani karton, sa tragovima prosutog duvana i Veljkovom adresom na njoj, ali bez cigareta. Prekopala sam Silvijinu torbicu dok nisam našla cigarete – neki jebeni tanki lajt. Nisam umela da pušim ženske cigarete. Činilo se da će se filter istopiti među usnama. Koliko god jako vukla, nije mi bilo dovoljno. Ali, morale su da posluže.

Besplatna dostava!!!

Deranged

Deranged nam dolazi iz Azije. Epidemija, farmaceutska mafija i to. Sve u svemu, ništa posebno, mada ima nekoliko scena vrednih gledanja.

Željko Obrenović: Talog (Helly Cherry recenzija)

Čaranje. Vračanje. Bajanje. Verujem da ne postoji osoba, bar ne ona koja pripada mlađoj generaciji, koja nije poželela da poseduje ovakve moći. Čitanje misli, telekineza, upravljanje umovima drugih ljudi, samo su neke od „osobina više rase“, ako takva zaista postoji. Šta biste dali da posedujete takve moći? Kakav bi tada vaš život bio? Kako biste koristili svoje moći?

Ova su pitanja stara koliko i mitovi koji ih pokreću, te nije lako uhvatiti se u koštac sa njima. Tema može biti zahvalna za nekog, za nekog ne; jednom može zvučati interesantna, drugom će se možda činiti dosadnom. Ali, ako ovom osnovnom začinu romana „Talog“ Željka Obrenovića dodamo činjenicu da je pisan iz ženskog ugla (malo je kome pošlo za rukom da to izvede na ubedljiv način, kao primer mogu navesti Gorana Skrobonju), da li biste se tada odlučili da se uhvatite u koštac sa romanom?

Propusti koji se tiču lektorskog i uređivačkog posla ne bi trebalo da se zanemare, naprotiv. Ako se i nakon toga niste pokolebali, onda ćete stupiti u svet podzemlja, spletki i ubistava, kretaćete se mračnim ulicama i krajevima Beograda u potrazi za glavnim osumnjičenim i istrajati do raspleta kakav (možda) niste očekivali...

Ako ste mislili da ćete se izvući sklopivši korice knjige, grdno ste se prevarili. Mnoga će vas pitanja mučiti, nesuglasice, neslaganja nataložiće se i ostati negde duboko u vama poput taloga, teškog i mračnog, nepropustljivog, koji će vas nagnati da se pobunite, osvestite, prizovete k sebi. Baš kao što treba.

Tamara Lujak

Šta kupiti na sajmu knjiga?

Šta kupiti na sajmu knjiga u Beogradu?

Talog, naravno.

A evo i zašto:

Odlomak
UPPS recenzija
Popboks recenzija
Moj magazin recenzija
Revija Kolubara recenzija
Yellow Cab recenzija

Frenzy Spark intervju
Ugradu.info intervju
Helly Cherry intervju
Trablmejker intervju
UPPS intervju
Pisac izbliza intervju

Trejler
Strani pisci o trejleru

Prva rečenica

Željko Obrenović: Talog (Trablmejker intervju)

Trablmejker intervju

"Talog je priča o generaciji koja je prošla svašta, videla svašta i gotovo da ništa ne može da je iznenadi, ali je realnost svakodnevno demantuje."

*Kako bi ukratko opisao publici tvoj novi roman?

Talog je roman o istrazi i osveti, o beogradskim ulicama, mračnim lokalima, dilerima i mraku koji nas okružuje a koji možda ni ne primećujemo. Talog je roman koji, što je retko u srpskoj književnosti, za protagonistkinju ima devojku i pisan je u prvom licu, što je još ređe. A pri tom, ta protagonistkinja je u isto vreme i jaka i gotovo uništena autodestrukcijom.  Talog poseduje filmsku prohodnost i slikovitost i priča priču bez previše skretanja. A opet ima dovoljno poezije u sebi da mu udahne dušu. Talog je priča o generaciji koja je prošla svašta, videla svašta i gotovo da ništa ne može da je iznenadi, ali je realnost svakodnevno demantuje.

*Da li je ovaj roman namenjen istom tipu publike kao i Srpski psiho ili si odlučio da kreneš nešto drugačijim stopama?

Na publiku ne gledam kao na fanove ovoga ili onoga romana, ovoga ili onoga žanra, već kao na publiku dobrog štiva. Tako da je Talog svakako za sve ljubitelje Srpskog psiha, ali i za sve druge. Mislim da će se u odnosu na Srpskog psiha videti veća zrelost, jer je, ako ništa drugo, od tog romana prošlo nekoliko godina i bilo bi apsurdno da se od jednog autora očekuje da stagnira. S druge strane, ako je Srpski psiho bio dekostrukcija žanra, onda je Talog sastavljanje polomljenih delova natrag.

*Za ljude koji nisu imali prilike da te čitaju do sada: O čemu piše Željko Obrenović?

Verujem da pišem zanimljive priče. Bez obzira na žanr. Iskreno, retko uopšte razmišljam kom žanru će pripadati nešto što ću da napišem. Gledam da priča bude zanimljiva, da likovi budu jaki, a ostalo će samo po sebi doći. Napisao sam recimo Devicu – priča koju sam u cilju ekperimenta kačio u delovima na internetu – koja se ne može svrstati ni u jedan određeni žanr, a opet svako će možda imati svoje viđenje ove trvrdnje. S druge strane, napisao sam Muzej đubreta, koji će neko tumačiti kao intimnu priču čistog mejnstrima, dok će neko prepoznati i postapoklitičnu priču. Ili najsvežija priča Karton siti, koja se sa jedne strane bavi aktualnim događajima u našoj zemlji, a sa druge strane je neka vrsta antiutopije.

*Kako izgleda jedan radni dan mladog pisca u Srbiji?

Gledam da pišem svaki dan i da pišem koliko mogu. Shvatio sam da je to najbolji princip, jer tako planiraš pomalo unapred  i svakog dana daš svoj maksimum. Naravno, kad je roman gotov, sledi jedno šezdeset-sedamdeset novim ispisivanja, kad to tek poprimi svoj obris. Osim pisanja, trudim se da što više čitam, gledam filmove, serije… A tu su i svakodnevne obaveze.

*U koje doba dana si najproduktivniji i najkreativniji?

Rano jutro. Što ranije, to bolje. Kad završim sa pisanjem, dan još nije ni počeo i nemam utisak da sam izgubio vreme, a mozak mi tad najbolje funkcioniše i prija mi tišina jutra.

*Knjiga i/ili pisac koji su najviše uticali na tebe?

Mnogo je toga. Ali, recimo, Američki tabloid Džejmsa Elroja, Jevrejska policijska stanica Majkla Šejbona, Nema zemlje za starce Kormaka Makarija. Čitam knjge u originalu, tako da su mi vrata svetske literature širom otvorena, ali bez obzira na sve što pročitam, ove tri knjige obnovim svaki čas.

*Preporuči knjigu čitaocima Trablmejkera ("Talog" ćemo im mi preporučiti).

Preporučujem Alive in Necropolis Daga Dorsta, o kom sam pisao na blogu i sa kojim sam napravio intervju. Sjajan pisac od kog možemo puno da očekujemo.

Željko Obrenović: Talog (odlomak)

Čim su dileri nestali – Zombi pomahnitalo sikćući, Bibop nezadovoljno vrteći glavom i Ćomi u pokušaju da se ne skljoka niz stepenice – zalupila sam vrata, zavrtela ključ, navukla rezu. Da sam mogla i ormar bih nagurala. Skliznula sam leđima niz vrata. Tek tad je smeh nestao, a javio se strah. Puzeći, dovukla sam se do telefona i nervoznim prstima nekako ubola Borkov broj. Ni sama ne znam šta sam mu rekla, šta sam želela da kažem, šta mi se prevaljivalo preko usana i kako je zvučalo. Mora da sam makar urlikom izbacila iz sebe to što sam osećala.

Borko je trenutno živeo u Krunskoj. Nije mu trebalo puno do mene. Nisam znala šta ću sa sobom, pa sam uletela pod tuš. Trljala sam kožu sve dok nije pocrvenela, ne bih li sprala smrad prljavog dilera. Iz minuta u minut prolazila sam kroz razne faze: nalet plača, crne suze od razmazane maskare lile su mi niz obraze, grcala sam, tresla se od straha. Tek kad je sve prošlo, bila sam svesna šta se dogodilo. Šta je moglo da se dogodi! Možda je zaista jedino što ću istragom postići da se sjebem do kraja?

Obrisala sam suze i nalila čašu vodke. Izvrnula sam fioku i iskopala tablu bromazepama. Strpala sam dva u usta i zalila alkoholom. Natočila sam novu čašu. I dalje sam se tresla. Zašto Borka još nema? Koliko mu treba do mene? Da nije naleteo na njih! Sad će, ponavljala sam. Otišli su, neće se vratiti! Ne smeš da dopustiš da te sjebu. Ne smeš! Iskuliraj. Iskapila sam čašu. Setila sam se izraza na Zombijevom licu i nalet histeričnog smeha ponovo je navalio. Bila sam prljava, ali neuprljana. Impotentni peder!

Ponovo sam se stresla. Malopre samo što me nisu silovali! Da li je normalno da se ovako ponašam? Čemu se smejem? Treba da se smeješ! Moraš da se smeješ! Smej se! Ako sad padneš, nikad se više nećeš dići. Nećeš osvetiti Andreja!

Otvorila sam zamrzivač i istresla pregršt kocki leda. Umotala sam ih u peškir i prislonila pod oči. Led je pržio kožu. Lice je bilo vrelo od suza. U stanu je bilo pakleno. Trljala sam smotuljak preko lica, od oka do oka. Ne sme da se pozna da sam plakala! Ne sme!

Sela sam pred ogledalo i otvorila kutijicu sa šminkom. Ne smem da dozvolim da me Borko vidi ovakvu. Napraviće sranje ako mu kažem. Gledaće me drugačije ako mu kažem. Gledala sam odraz i ponavljala: Ništa se nije desilo. Ništa! Borko samo što nije stigao. Ništa se nije dogodilo!

Suvim krajem peškira obrisala sam vlažne, već ledene obraze. Lice mi je trnulo. Tresući se, natapkala sam četkicu u korektor i utrljala ga preko podočnjaka. Preko sam nanela debeo sloj neprimetnog pudera. Crveni ruž da skrene pažnju sa očiju.

Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!

Umukni!

Žilava mala!

Odjebi! Odjebi! Odjebi!

Videćeš ti kad se vratim.

Šta? Šta ću videti? Opet ti se neće dići. Drogirana majmunčino, nikad ti se neće dići!

Je l’ tako? E pa, videćemo. Ako treba, tu je vijagra. Ipak ću te jebati ružno.

Ni vijagra ti, bre, neće pomoći. Impotentan si!

Shvatila sam da sam u ritama odeće koju je Zombi iscepao. Bromazepam je počinjao da deluje. Frenetično sam kopala po ormaru, bacala garderobu preko ramena. Šta bi to žrtva silovanja trebalo da obuče!? Odmahnula sam glavom. Nalila sam duplu vodku i sručila je u cugu.

Oglasilo se zvono. Olakšanje. Pošla sam da otvorim vrata. Namakla sam osmeh koji ovog puta nije bio lažan, ni histeričan. Zbog vodke i bromazepama, osećala sam se smireno. U sledećem trenutku oblio me je nalet panike. Šta ako su se vratili? Šta ako je Zombi shvatio da je ostavio svedoka impotencije. Ili je Bibop odlučio da se vrati i iskoristi priliku? Šta ako je Zombi maločas bio tako zbunjen da nije znao kako da postupi? Šta ako je ponovo tu da ostvari pretnju i prosvira mi lobanju?

Sa druge strane vrata začuo se Borkov glas i razrešio me dilema: „Jovana, ja sam. Jesi dobro?“

Sklopila sam oči i, pre nego što ću otvoriti vrata, duboko udahnula. Samo pomisli kako bi se osećala da te je silovao. Teglila bi posledice do kraja života. Nikad ne bi sprala njegov jebeni smrad. Kada je to prošlo, možeš bilo šta.

Otvorila sam  vrata i bacila se Borku u zagrljaj. Čvrsto me je stegao, pokušavajući da me umiri.

„Šta se desilo?“, upita on. „Drhtiš.“

Nisam imala nameru da se tu zadržavamo. „Ajmo napolje“, rekoh. „Ne mogu da budem ovde.“

Klimnuo je glavom, gledajući me zbunjeno. „Kako kažeš.“

Dok smo stigli do Terazija, bila sam još pribranija. Sa Borkom sam se osećala sigurnije. I dalje mu nisam govorila šta se desilo. Šta da mu kažem? Igrali smo se detektiva i ja umalo nisam silovana. Imala sam trag za koji sam se nadala da će me odvesti do Andrejevih ubica. Ali, čak i da sam nogom stajala na grlu Andrejevog ubice, šta bi to promenilo? Bila sam sjebana, bila sam sama. Želela sam da pobegnem iz oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.

Prošli smo kraj Terazijske česme. Lavovi izvajani u kamenu, razjapljenih čeljusti, zverali su u nas. Nekad se na ovom mestu nalazila kula na koju su Turci izvodili vodu. Ničeg više nije bilo. Čak i česma, koja kao da je oduvek tu, nakon prve rekonstrukcije provela je više od šezdeset godina na Topčideru. Sve što vidimo samo je privid stalnosti pred neumoljivim vremenom.

Jovana, ne razmišljaj o jebenoj česmi! Usredsredi se! Reci Borku šta se desilo!

Ne mogu da mu kažem.

Ne možeš da mu kažeš!?

Ne mogu!

Zašto ne možeš?

Osećam se krivom.

Kriva si što su hteli da te siluju!?

Ne... Da. Ne mogu da objasnim. Osećam se krivom.

Reci mu!

Pusti me na miru!

Napolju je i dalje bilo sparno, nisam obraćala pažnju na to. Vodka i bromazepami radili su posao. Kao na dnu mora.

„Laki?“, rekoh.

Borko je slegnuo ramenima.

Laki je bio kafana našeg društva, rupa u Makedonskoj. Iako smo tamo svakodnevno ispijali kafe, Laki je pre svega imao tradiciju šteka za nevolje. Tu mi je Vesna saopštila da ide na operaciju mioma, tu smo Andrej i ja okupili sve kad sam zatrudnela. Pa sva cimanja sa matorcima, odluke o faksu...

Laki je na sreću bio gotovo prazan. Borko je otišao do šanka, uzeo nam pljuge i dva piva. Pripalila sam cigaretu i sahranila pivo u tri cuga. Otišla sam do šanka i uzela još dva piva i dve tekile, nisam nameravala da stanem. Na „dnu mora“ bilo je OK.

„Ej, uspori malo“, reče Borko gledajući turu koju sam donela. „Razvalićaš se.“

Eksirala sam tekilu, zagrizla limun i zalila je pivom. „Ništa ti ne brini“, rekoh stresavši se. Toplina mi se spustila niz dušnik do stomaka, pa ponovo pošla nagore.

„’Oćeš sad da mi kažeš šta je bilo?“, reče Borko.

Oborila sam pogled. „Bila sam do Rade.“

„I to te tol’ko iscimalo?“

„Našla sam neko ime što je Andrej zapisao. Nije mi poznato. Veljko Kovačević?“

„I to te tol’ko iscimalo?“, reče Borko sumnjičavo.

„Nije to.“

Raširio je ruke. „Šta onda?“

„Nije bitno.“

„Naravno da je bitno! Znaš kako si zvučala preko telefona?“

Pripalila sam cigaretu. „Donesi mi pivo.“

„Imaš pivo.“

„Novo pivo.“

Zavrteo je glavom i otišao do šanka. Mahnuo je konobarici, ona je klimnula glavom i dala mu dva piva. Borko se vratio do stola, spustio jedno pivo preda me i potegao drugo.

„Kako si rekla“, reče on. „Veljko šta?“

„Kovačević.“

„Nikad čuo.“ Namrštio se. „Gde si našla ime?“

„Znaš kako je Andrej stalno žvrljao imena po časopisima. Adrese i to?“

„Neee?“

„Nebitno. Stalno je to radio. Tako sam našla i ovo ime, sa adresom. Rada kaže da je poslednji put doneo neki fajl, da je čitavu noć čitao...“

„Veljko Kovačević“, ponovi Borko zamišljeno.

Gledala sam ga kroz dim cigarete. Iako sam se lakše odnosila prema onom što se dogodilo u stanu, nisam nešto tako traumatično mogla da smetnem sa uma. I dalje nisam znala šta da mu kažem. Znala sam da ga ne mogu izvrdati. Ali, nekako, ne umem to da objasnim, bilo me je sramota. Iako sam znala da nisam kriva, osećala sam krivicu i to me je ubijalo. Nategnula sam pivo.

„Pod hitno moramo da menjamo kafanu.“

Borko me je zabezeknuto pogledao. „Kafanu!?“

„Odemo lepo na neki splav, k’o svi ti seljaci. Skačemo, pevamo, boli nas dupe. Kako bi’ volela da sam tako šupljoglava, da me ništa ne dotiče...“

„Splav!?“, ponovi Borko.

„Jebote, koji ti je više sa tim ponavljanjem? Kafana. Kafana. Splav. Splav.“

„Pa ne, samo ne mogu da verujem šta pričaš. Jebote, znaš kako izgledaš? K’o da si na ivici nervnog sloma.“

„A ni na splavu nije bezbedno. Znaš da neko svaki čas upadne u vodu.“

„Jovana, reci mi šta je bilo?“

„Jedino neki čamac, pa da odem u tri lepe i da me niko više ne vidi!“

„I tamo mogu da te pojedu jebene ajkule!“, prasnu Borko. „Nigde nije bezbedno. Reci mi šta je bilo?“

Uvukla sam dim. „Ćomi me posetio. Sa Zombijem.“

Udario je šakama po stolu i skočio. „Molim!?“

„Čekali su me ispred zgrade“, slagah.

„Da!?“

„Ništa, pretili su mi da prekinem sa ovim. Da više ne tražim Ćomija.“

Borko je udario pesnicom po stolu. „Jebaću mu mater!“

„Da, kad ga nađeš.“

„Ma na’ću ga. Prevrnuću grad.“

„Polako. Smiri se. Evo i ja sam mirna. Nema gde da pobegne.“

 Borko je sedeo i vrteo glavom. Ja sam zurila preda se. Bez gledanja sam napipala cigarete na stočiću. Upaljač je prihvatio tek nakon trećeg klika. Prepolovila sam cigaretu u jednom cugu.