Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Silvana Kostić -- prikaz

Zanimljiva, neočekivano zanimljiva knjiga. Imam mnogo utisaka jer sam je pročitala u dahu. Dosta dijaloga, likovi su zanimljivi, a događaji nepredvidivi. Ljubavna priča, misterija da vas uvuče u priču... Kada sam pomislila da ima nečeg tajanstvenog u jezeru, priča se okrene, zatim sam sumnjala na vinara, ali ne i na zlo ljudi u malim mestima, kolektivno zlo i poremećenost. Često ljudi ćute ili uzimaju pravdu u svoje ruke. Realna slika malih, idiličnih sela koja kada zagrebete kriju mračne ljude i tajne. Mislim da ću čitati dela srpskih mladih, savremenih pisaca, zahvaljujući ovom romanu. Nisam znala da je Džon Vejn snimao na radioaktivnom zemljištu i da je ubrzo umro. Pisac je veliki ljubitelj filmova. Ne treba da ima strah, kolektivni strah koji imaju pisci jer odlično piše, maštovit je i pred njim zadatak da ispriča još mnogo priča. Manje žargona i engleskih reči, svesti na minimum.

Piter Straub Koko

Koko je, uz Priču o duhovima, po mnogima najbolji Straubov roman. Za razliku od većine ostalih, u ovome nema natprirodnog te bi se, uslovno rečeno, mogao podvesti pod krimić. U pitanju je roman od preko 800 strana sitnog teksta, zbog čega je Koko mnogo više od krimića. Stranice i stranice romana potrošene su na likove, njihove svakodnevne živote i probleme, a usput se pokupi i toliko informacija o upravljanju restoranom da svako može da se oproba u tome.

Radnja se u knjizi šeta između sadašnjosti i Vijetnamskog rata. Nekolicina veterana primećuje poznate sheme u ubistvima koja se trenutno dešavaju i povezuje ih sa događajima sa bojišta. Njihov cilj je da uhvate ubicu pre nego što se i sami nađu među štikliranim imenima.

Straub je u Koko stilski nastavio da briljira, ali je ova knjiga, za razliku od Julije, oslobođena nepotrebnih unutrašnjih monologa i gomilanja emocija. Sa druge strane, Straubov problem, evidentan u svim njegovim romanima, ni ovde nije prevaziđen. Naime, pisanje je na mestu, likovi su razvijeni, razvodnjenost mu ide naruku, ali kad se celina pogleda izdaleka, lako se uočava da je priča previše mehanička i kruta, i da se većina događaja nije morala odviti onako kako jeste, ili tim redosledom, osim što je to autor tako želeo.

Svakako ima veštijih zapletača od Strauba, ali je malo ovakvih stilista, i u žanrovskoj književnosti i van nje. Neko vreme sam zaista živeo u ovom romanu. A to je, valjda, i najveći kompliment pisanoj reči.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Popaj -- Goodreads

Roman nema praznog hoda, nema nijedne suvišne rečenice, suvišnog opisa. Sve je odlično ukomponovano. Svi likovi su detaljno i pažljivo oblikovani. Dijalozi su potpuno realni i odgovaraju likovima koji ih vode. Priča je uzbudljiva i nepredvidljiva do samog kraja. 

Od prve stranice čitalac upada u priču, u njenu čudovišnu atmosferu i ostaje u njoj do kraja. To je ono što je mene u startu kupilo. Na momente sam se smejao, na momente ježio, na momente jedio prepoznajući našu svakodnevnicu. Uživao sam do samog kraja koji je začas doleteo. 

Iznad svega, bilo mi je iznenađujuće da je roman napisao domaći autor, i to tako mlad. Izvrsno delo. U rangu sa najboljim svetskim delima toga žanra.

Kameno jezero – recenzija – Ivana Milošević

Kako proveriti urbanu legend? Najbolje na licu mesta.

Upravo je to uradio glavni junak (pisac) zaputivši se do Kamenog jezera s namerom da napiše scenario koji bi mu doneo planetarnu slavu. Bar je on s tim mislima krenuo. Ima jezero, ima ljude koji se misteriozno dave, ima poznatog glumca koji će sve to izneti na velikom platnu, samo da sve to lepo poveže i gotov posao.

Samo što se taj posao u realnosti vrlo brzo pretvorio u scenario koji ni u najluđim snovima nije mogao da očekuje. Lično postaje deo mita o davljenicima jer jezero traži novu zrtvu.

A ko je u stvari jezero? Da li ono pravo, od vode stvoreno, ili ljudi koji žive u njegovoj blizini jer zlo upravo od njih potiče.

 Svako ima svoju tajnu koju po cenu života, naravno piščevog, ne želi da otkrije. Kako se sve više događaji nadovezuju jedan na drugi, tako ćete imati silnu želju da mu kažete, Beži, čovece, odatle i spasavaj živu glavu.

E sad, da li se spasio ili je postao deo statistike na Vikipediji znaćete kad se upoznate s Kamenim jezerom i njegovim tajnama.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz - Dragana Martinović

"Ljudi su zli. A ne jezera"

Pisac, posle neuspešnog pojekta, dobija priliku da napiše scenario za film koji mu može biti odlična prilika za proboj na američko tržište. Da bi to uradio, mora da ode do Kamenog jezera koje okružuju zloslutne glasine. Tamo će ga ugostiti devojka Una koja treba da mu pomogne oko scenarija. Ubrzo shvataju da glasine nisu samo puka opomena. Davno počinjeni greh odjekuje u sadašnjosti, a kamen se nalazi svuda i preti da ih zdrobi.

Roman se sastoji od 5 celina i u svakoj otkrivamo malo od misterije. Poglavlja su veoma kratka i to mi se jako dopalo. Rekla bih sebi... samo još jedno i ostaviću knjigu, ali je to bilo nemoguće. Kao što vidite, brzo sam je pročitala i nema potrebe da kažem da sam oduševljena. Od prve rečenice ste uvučeni u priču i nema šanse da je ispustite dok ne završite.

Ovo nije folklorna priča i nećete dobiti mitsko čudovište. Ovo je priča o ljudima, o kamenju koje se nalazi u njima, o strahu, i izdaji koja vreba tamo gde je najmanje očekujete. 

Roman je bogat referencama iz popularne kulture i one savršeno prate radnju. Meni se posebno dopalo spominjanje Gejmena. Savetujem pažljivo čitanje, jer svaka rečenica i svaki stih imaju glasnu poruku.

Naš pisac nema ime i to mi je bilo vrlo zanimljivo. Nisam neko ko se razume u te stvari, ali po mom skromnom mišljenju ono nije ni bitno. On je Pisac... neko ko ćuti i piše dalje. Nastavlja sa autobiografijom, koja je fikcija. Ako pročitate knjigu biće vam jasno. Očekivala sam drugačiji kraj, ali on je baš onakav kakav treba bude. Otvoren za svakog od nas. 

Ne bih više ništa otkrivala, samo bih vam dala savet da je pročitate. Možda bi neko veštiji umeo bolje da prenese kompleksnost ovog romana, ali ja vam ne mogu reći ništa više osim... iznenadićete se koliko će vam se dopasti.

Dragana Martinović

Kameno jezero -- Bookvar -- recenzija

„Kameno jezero“: Bajka o jezovitoj zbilji

Šta da radi neko ko želi da živi od pisanja u Srbiji, a nije na listi najprodavanijih domaćih autora? Da li pisac o novcu može samo da sanja, osim ako nije Bulić Vanja? Da li je redovan obrok samo opsena, ako nisi Bačić Alimpić Jelena? Kako doći do bombone žele, ako nisi Karaljić doktor Nele? Ovakvim i sličnim sitno buržuarskim pitanjima bavi se glavni junak romana Kameno jezero Željka Obrenovića objavljenog u izdanju Kontrast izdavaštva. Protagonista priče, delimično zasnovan na liku i delu samog autora, ne može da (pre)živi od stare slave koju je stekao svojim čuvenim književnim prvencem. Zato je prinuđen da se prihvata raznih poslova koji ga drže na bezbednoj (i udobnoj) udaljenosti od stalnog posla u kancelariji, kravate i uloge ostvarenog tate.

Jedan od poslova jeste i pisanje scenarija za reklame i filmove. I upravo jednim ovakvim poslom počinje zaplet priče. Naš junak dobija ponudu koja se ne odbija. Slavni glumac treš filmova B produkcije Karl Lagan želi da mu baš on napiše scenario za naredni filmski poduhvat. Pisac zna napamet sve njegove filmove i oduševljeno prihvata ovu dužnost. Da ne bude sve kao u bajci pisanje scenarija mora da se obavi u vikendici na obali misterioznog Kamenog jezera.

„Život u Srbiji naučio me je da se lepe stvari ne dešavaju gotovo nikada i da sve ovo ima više šansi da padne u vodu nego da se desi.“

Ovo jezero napravljeno je sedamdesetih godina minulog veka sa ciljem da spreči eroziju, da služi za pecanje i snabdevanje obližnjeg sela Kamenova vodom. Za jezero vezana je i jedna urbana (ili kako sve već kaže za priče ovog tipa koje nisu vezane za gradske toponime) legenda. Naime, Kameno jezero je dobilo ime po tome što se njegova površina povremeno pretvori u kamen tako da eventualni plivači ostanu zarobljeni u tom čvrstom smrtnom zagrljaju. O sudbini skakača na ovakvu podlogu ne bi trebalo trošiti prostora. Ronioci, nastavlja mit, nikada ne pronađu tela nastradalih. Naravno, sve ovo nije baš tako blisko istini. Istina je da se nekoliko ljudi zaista i udavilo, uglavnom više pod dejstvom alkoholnih, a manje mističnih sila. Samo jedno telo nikada nije pronađeno. Stvarnost u Srbiji je mnogo jezivija od fikcije i upravo u tome leži pravi horor ove priče. Umesto da napiše scenario za žanrovski film junak sam postaje protagonista upravo takve priče. Da sve bude u duhu žanra tu je i izvesna, prelepa i misteriozna Una Rozenberg kao vlasnica luksuzne kolibe i misteriozne priče iza (i ispred) sebe.

„Filmovi su prepuni sličnih scena. Bez obzira na žanr, bez obzira na to da li junake napadaju ajkule ili su u ledenoj vodi, neko uvek preživi. Neko uvek preživi.“

Hoće li glavni junak uspeti da napiše scenario? Hoće li početna netrpeljivost između njega i Une rezultirati krvoprolićem ili brakom? Hoće li Kameno jezero uzeti nove žrtve? Hoće li misteriozni vozač automobila uspeti da ostvari svoje ubilačke namere? Kakav užas krije dobroćudni šumar? Koje tajne leže u napuštenom vojnom postrojenju? Zašto Srbi ne piju vino? Gde je granica između užasa iz fikcije i onog iz stvarnosti? Može li umetnost spasiti svet ili makar uticati na njega? Ovo su neka od pitanja kojima se bavi autor romana Kameno jezero.

Željko Obrenović se u romanu Kameno jezero na majstorski način poigrava sa žanrovskim matricama polako nas uvlačeći u mračnu i jezivu atmosferu kojom odiše Srbi… ovaj… ova sasvim izmišljena priča. Duhovite opaske, raspoređene na strateškim mestima i u idealnoj meri, deluju relaksiraju celu priču samo da bi kasnije bili uvučeni u još mračnije predele pripovesti. U svakoj rečenici je očito da je u pitanju delo nekoga ko savršeno poznaje književni zanat. Kameno jezero je treća knjiga mladog pisca i posle čijeg čitanja samo želimo da znamo kada će da napiše i objavi narednu.

Piše: Milan Aranđelović

Tekst je izvorno objavljen ovde.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- recenzija -- Godreads

Piscu verovatno ništa nije draže od pozitivnog komentara nepoznatog čitaoca. Ovaj je sa Goodreadsa:

Mesečeva:

Kameno jezero je jedna od onih knjiga zbog kojih volim Good Reads, prikaze, komentare i otkrivanja novog. Roman je mešavina trilera i misterije, dobro ukomponovanih sastojaka koji neosetno drže pažnju od prvog do poslednjeg slova. Likovi su upečatljivi i oslikani sa vrlinama i manama. Reakcije glavnih likova na dešavanja nisu plastične već deluju realno; identifikacija ovde nije samo prirodni surf kroz um naratora već i poistovećivanje sa čisto ljudskim, iskonskim obrascima ponašanja. Rečenice u romanu teku kao reka, prirodno i lako, lišeno nepotrebnog kićenja, ukazujući na izbrušen stil i umešnost koja je svojstvena retkima. 

Ukoliko ste, kao ja, pomalo zasićeni savremenom zapadnjačkom kulturnom mašinerijom i želite da pružite više šanse aktuelnoj domaćoj književnosti, slobodno se prepustite Kamenom jezeru i njegovim tajnama i uživajte. 

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Dnevnik -- recenzija

Ilija Bakić je za Dnevnik napisao ovaj sjajni prikaz romana. Bacite pogled.

Ilija Bakić - Prikaz romana „Kameno jezero“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast izdavaštvo“ 2016.

KRIMIĆ UTEMELJEN U LOKALNOM MILJEU

           

            Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2007.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).

„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.

            Obrenović roman ispisuje u kratkim poglavljima uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.

            Ilija Bakić

Najbolje knjige u 2014.

Ove godine sam dosta čitao i dosta sam uživao u pročitanom. Kao i obično, na spisku su knjige iz ove godine, kao i one objavljene pre nekoliko decenija, a jedino ih vezuje to što sam ih pročitao u toku 2014. godine. Rešio sam da ih podelim po prioritetu za čitanje i nadam se da sam vam od koristi.

ODLIČNE:

Džordž Sanders: Tenth of December

Sjajna zbirka u kojoj je često bitnije kako nego šta. Kombinuje se glavni tok sa raznim žanrovima i jako je duhovito.

Met Bel: How Were They Found

Ista stvar kao sa prethodnom, minus duhovitost, plus surova ozbiljnost.

Maks Beri: Lexicon

Knjiga koju morate da pročitate jer se nešto ovog tipa ne čita svaki dan.

Remzi Kembel: The Grin of the Dark

Majstor horora je i u skorijim delima jak. Ovaj je baš da vam utera strah u kosti.

Vladimir Nabokov: Lolita

Šta reći a da se već ne zna?

Den Šon: Stay Awake

Među upečatljivijim zbirkama koje sam pročitao.

Džejms Diki: Deliverance

Je l’ se sećate onog filma kad redneci siluju kajakaše?

Danijel Vudrel: Winter’s Bone

Je l’ se sećate onog filma kad redneci...

Robin Blek: If I Loved You, I Would Tell You This

Surovo realistični mejnstrim. Zbirka autorke koja je mnogo hrabrija od vas.

Majk Keri: The Girl With All the Gifts

Keri u mejnstrimu, a opet i u žanru. Romani o zombijima ne moraju da budu puni klišea.

Keli Link: Stranger Things Happen

Keli ko Keli, uvrnuto, sumanuto, prepuno inspiracije za sve koji se osećaju kao pisci.

Some of Your Blood; Sturgeon, Theodore

Da ti se, jelte, sledi krv.

North American Lake Monsters; Ballingrud, Nathan

Čovek je deset godina pisao zbirku. Glavni tok preteže nad žanrom u pravoj meri.

The Best of Lucius Shepard; Shepard, Lucius

Otišao je prerano. Čovek u čijim vam pričama nije bitno ni kako ni šta, jer vas je poezija progutala.

A Prayer for the Dying; O'Nan, Stewart

Trenutno jedan od mojih omiljenih pisaca. Stara priča o epidemiji u novom ruhu.

Songs for the Missing; O'Nan, Stewart

Drugačiji pogled na roman o nestaloj devojci. Ovaj se ne bavi istragom, već posledicama.

Fourth of July Creek; Henderson, Smith

Previše je romana o policajcima, vojnicima, vatrogascima… ovaj je o socijanom radniku među rednecima.

The Pillowman; McDonagh, Martin

Ko ide u pozorište verovatno je gledao Jastučka. Ja nisam, ali kad sam pročitao komad, voleo bih da jesam. Čist Gart Enis.

VRLO DOBRE:

Džon Feris: Son of the Endless Night

Zanimljiva premisa, dobro pisanje, usponi i padovi.

Bendžamin Persi: The Wilding

Već viđeno i nedovoljno novo, ali lepo napisano.

Denis Džonson: Nobody Move

Kad mejnstrimaši misled da je žanr nešto što svako može.

Čarls Portis: True Grit

Ikonično, na momente genijano, na moment genijalno u “infantilnosti”.

Laura Lipman: After I’m Gone

Sjajno, ali ništa novo za Lipmanovu.

Lerd Baron: The Beautiful Thing That Awaits Us All

Često previše dobrog pisanja za slabu poentu.

Stiven Grejem Džons: The Ones That Got Away

Pohvala za nekoga ko insistira na hororu i ne libi se da eksperimentiše.

Kevin Brokmajer: The Brief History of the Dead

Jaka struktura i dobro vođena priča koja je onako.

Džo Lensdejl: Dead in the West

Kauboji i zombiji.

Blejk Krauč: Pines

“Nastavak” Tvin Piksa.

Džo Lensdejl: Edge of Dark Water

“Nastavak” Haklberi Fina.

Grejem Džojs: The Tooth Fairy

Roman o odrastanju, plus Zubić vila.

Vilijam Bojl: Gravesend

Krimić sreće dramu.

Megan Abot: Dare Me

Krimić u svetu čirlidersica.

Hju Hauvi: Wool

Postapokaliptični roman u novom ruhu, jako mejnstrimičan.

Stiven King: Salem’s Lot

Mlađani King, plus vampiri.

Ron Reš: One Foot in Eden

Dobrica Ćosić među rednecima.

Karen Rasel: Swamplandia!

Zabavni park sa aligatorima mora da se sačuva po svaku cenu, ma makar se kombinovalo prvo i treće lice!

Karen Rasel: Sleep Donation

San mora da se sačuva pa makar ga krali od dece!

Džon Stajnbek: Of Mice and Men

Okrivi lice sa posebnim potrebama i organizuj linč, zapiši kako se to desilo i imaš hit.

Tom Pičirili: The Last Kind Words

Svež pogled na ustajali podžanr masovnih ubica.

Noa Hauli: Good Father

Od čoveka koji nam je podario seriju Fargo. Svež pogled na podžanr o atentatima na političare.

Džef VanderMer: Annihilation

Džef VanderMer: Authority

Acceptance (Southern Reach Trilogy, #3); VanderMeer, Jeff

Sve tri – svež pogled na ustajalo izdavaštvo, plus Lost.

Stiven King: Pet Sematary

Film me je plašio kad sam bio dete, sad mi knjiga ne da mira.

Broken Monsters; Beukes, Lauren

I dalje očekujem novi Zoo City, ali ni ovo nije loše.

Wayfaring Stranger (Weldon Holland #1); Burke, James Lee

Krvava je nafta.

Tigerman; Harkaway, Nick

Krvav je život superheroja.

Too Much Happiness; Munro, Alice

Krvav je život.

All Heads Turn When the Hunt Goes By; Farris, John

Vudu, lepo pisanje i eksperimentalna struktura.

James Ellroy: Perfidia

Elroj ko Elroj, ništa novo, ali i ništa loše.

Angel Baby; Lange, Richard

Višestruki fokalizatori, meksička mafija, plaćene ubice, kriminalci dobre duše, puno drame, nešto manje akcije i emotivna završnica.

The Bottoms; Lansdale, Joe R.

Priča o odrastanju u vreme koje je bilo dovoljno teško i bez do tada nepoznatog koncepta serijskog ubice.

MOGLE SU I BOLJE:

Nik Picolato: Galveston

Dao nam je True Detective, ali ovo je onako na pola.

Heidi Julavits: The Vanishers

Sjajna ideja, nedovoljno razrađena.

Tom Franklin: Crooked Letter, Crooked Letter

Nešto fali, ne znam šta kad ima sve.

Aron Gvin: Wynne’s War

Savremeni rat, plus kaubojac, ali nešto fali, ne znam šta.

The Little Sleep; Tremblay, Paul

Sjajna ideja, svež pogled na noar, ali nedovoljno razrađena.

The Drop; Lehane, Dennis

Ima film, verovatno mnogo bolji.

On Such a Full Sea; Lee, Chang-rae

Zanimljivo pisano, ali previše YA za moj ukus.

Hair Side, Flesh Side; Marshall, Helen

Nešto fali, ne znam šta.

Maks Filips: Fade to Blonde

Naslov koji bih ukrao samo kad bi mogao da se dobro prevede, ali roman ne donosi ništa novo.

Vilijam Trevor: The Children of Dynmouth

Zanimljiva premisa, nedovoljno iskorišćena.

MOGU DA SE PRESKOČE:

Remzi Kembel: Ancient Images

Moscow Noir

Vladimir Nabokov: Despair

Aimee Bender: The Girl in the Flammable Skirt

Aleks Marvud: The Wicked Girls

Ben Markus: Leaving the Sea

Aliette de Bodard: Obsidian and Blood

Katherine Faw Morris: Young God

Sarah Lotz: The Three

Stephen King: Mr. Mercedes

Gun Machine; Ellis, Warren

The Light is the Darkness; Barron, Laird

Revival; King, Stephen

The Laughing Monsters; Johnson, Denis

Under the Skin; Faber, Michel

Tom Franklin: Crooked Letter, Crooked Letter

Crooked Letter, Crooked Letter je knjiga neobičnog naziva za koji ćete naći objašnjenje već na prvoj strani – to je način na koji dečak speluje Mississippi (M-I-KRIVO SLOVO-KRIVO SLOVO...). Ovaj roman, koji je do mene došao kao preporuka Daniela Woodrella, možemo svrstati u ruralni noar, a priča govori o čoveku koji je već više od dve decenije odbačen od strane čitavog mesta u kojem živi, i na taj način kažnjen za zločin za koji nikada nije bilo dovoljno dokaza da bi bio osuđen. Roman je napisan u dva paralelna toka (prošlost – sadašnjost), koje posmatramo kroz fokalizaciju dvojice dečaka (crnca i belca), koji su nekada, na kratko, bili prijatelji. Franklin sjajno vlada formom, vešto vodi radnju i spada u onu grupu pisaca koji se neće previše truditi da od čitaoca sakrije tragove niti krivce, što ovaj roman približava glavnom toku.

Ron Reš: One Foot in Eden

One Foot in Eden je neverovatna knjiga koja se može uvrstiti u južnjačku gotiku. Struktura je rašomonskog tipa, sa nekoliko pripovedača u prvom licu. Ima tu i Foknera i Dobrice Ćosića, i krimića, i drame. A jezik je takav da mu zavidim.

Vilijam Bojl: Gravesend

Baš je Megan Abot na svom tviter profilu pohvalila roman Gravesend Vilijama Bojla (William Boyle), i mada često te međusobne preporuke pisaca ne znače ništa, u ovom slučaju je pohvala na mestu. Reč je prvencu, iako se to po virtuoznosti ne bi reklo. Roman govori o čoveku koji se vraća iz zatvora (gde je robijao zbog ubistva), i o bratu ubijenog momka koji želi osvetu, ali kad dođe po nju zatiče nešto neočekivano – čoveka koji je spreman da umre. Roman prati tri lika, mladu glumicu koja se nakon majčine smrti vraća u rodni kraj i čija priča najviše podseća na film Yound Adult, zatim momka koji želi osvetu, i sestrića ubice, zadojenog hip-hopom i iluzijama o ujaku (reference na epizodu Sopranovih u kojoj Džeki upada na mafijašku partiju pokera su eksplicitne).

Megan Abot: Dare Me

Megan Abot (Megan Abbott) je autorka romana Dare Me u kojem se bavi svetom koji je nama tako dalek koliko i SF o životu na Marsu. Radi se o svetu srednjoškolskih navijačica. Svetu koji smo do sada viđali samo usput, kao deo dekora u američkim filmovima (ili serijama) gde su navijačice kraljice mature, a kvoterbekovi njihovi kraljevi. Ostalo su gikovi koji im se sklanjaju sa puta. A pošto je Megan Abot, naravno, pripadala potonjima, bilo joj je naročito teško da se ubaci u glavu neprijatelja. U školu dolazi novi trener, žena o kojoj malo znaju ali u koju se navijačice smesta zaljube, dok jedna od njih ne pada pod šarm i u njoj vidi pretnju i konkurenciju. Dare Me nije krimić u tipičnom smislu, pošto je akcenat na psihološkom stanju tih devojaka i na tome šta su sve spremne da učine kako bi uspele, kao i o nadmetanju koje se brzo iz sporta prenese u sve sfere njihovih života. Čisto da ne brinete, ima i poneko ubistvo.

Laura Lipman: After I’m Gone

Laura Lipman je sve bolja i bolja. Za svaki roman nađe intrigantnu premisu tako da i dalje tera po svome a ne ponavlja se. Čovek je digao pare, nestao, ostavio ženu, decu, ljubavnicu i mnogo pitanja bez odgovora. A pojavljuju se i mrtva tela.

Laura Lippman: The Most Dangerous Thing

Čitao sam već neke romana Lipmanove iz serijala o privatnoj detektivki, ali The Most Dangerous Thing je jedan od njenih romana koji stoji sam za sebe i bolji je... mnogo, mnogo bolji. Što se mene tiče, ovo je više drama nego krimić, mada u središtu ima zločin. Svejedno, Lipmanova briljira kao pripovedač i dugo ću se sećati ovog romana.

Stiven King: Joyland

Iako su to mnogi odavno učinili, Joyland je dokaz da od Kinga još ne treba dizati ruke. Kao što je sa Kingom često reč, što manje strana, to bolje. Joyland je pisan za ediciju Hard Case Crime i samim time trebalo bi da bude krimić, što u neku ruku i jeste. Ali ne stvarno. Ovo je više knjiga o odrastanju i još ponečemu. A dešava se u zabavnom parku. Neka nama samo King poživi još duuugo.