Vuci svoje ralo po kostima mrtvih Olga Tokarčuk

Radnja romana Vuci svoje ralo po kostima mrtvih smeštena je u planinsko mesto na granici između Poljske i Češke. Počinje ubistvom, odnosno pronalaskom leša jednog od suseda naratorke koja nam o tome pripoveda u prvom licu. Ona je starica, koja živi sama i pomaže bivšem učeniku s prevođenjem poezije Vilijama Blejka, čuva i obilazi vikendice komšijama, zanima se za horoskop i izrađuje ga za sve s kojima dođe u susret, ukoliko joj saopšte datum rođenja. Takođe, ona prezire svoje ime -- Janina -- smatra da je glupo davati imena na rođenju i zbog toga sve poznanike prekrštava imenima koja smatra da su odgovarajuća za njih. To preimenovanje se ne završava samo na ljudima, obližnje seoce je nazvala Transilvanija.

Čovek koji je pronađen mrtav -- po svoj prilici zadavio se jelenskom kosti do koje je došao krivolovom -- imenovan je Bigfut, a naratorka ga nikada nije volela, upravo zbog pomenutog krivolova i uopšte odnosa prema životinjama (psa drži zatvorenog u kućici bez obzira na hladnoću i ostavlja ga tu i kad nekamo ode na duže).

Kako roman odmiče, umesto klasične krimi priče, čitalac će mnogo češće biti izložen monolozima i dijalozima koji se bave odnosom ljudi, životinja, insekata i prirode, i njihovim međusobnim vrednovanjem. Ko ljudima daje za pravo da se tako bahato odnose prema "nižim" vrstama i zašto za to ne postoje kazne? Ili, ako postoje, zašto se ne primenjuju? Ovi "eseji" nisu nametljivi i ne ometaju narativ romana, koji je maestralno vođen. Roman ni u jednom trenutku ne sklizne u pridikovanje premda se bavi angažovanim temama. A od jednog do drugog meditativnog pasaža dešavaju se nova ubistva i slagalica polako počinje da se sklapa (ako je to nekome u ovoj knjizi uopšte bitno).

Lepota ovog romana je ponajviše u samom pisanju, u živopisnim likovima (zubar kojem je oduzeta licenca popravlja zube pod vedrim nebom, a kao anesteziju koristi votku; entomolog koji spava u šumi; pa i sama naratorka koja piše pisma policiji u kojima primećuje da su ubistva zapravo osveta životinja) i sjajnim opservacijama.

Retki su romani kojima je teško naći makar jednu zamerku, a ovaj je takav. Svako treba da ga pročita.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Zelenmajskibluz

Slučajno pronađoh ovaj prikaz Kamenog jezera na Instagramu:

Ljudi su zli. A ne jezera.

"Nabavila sam ovu knjigu u akciji @kontrast_izdavastvo. Odavno nisam čitala triler i zaboravila sam kako je to čitati knjigu u dahu, pa me je ova na to podsjetila. Mračan i jeziv, ali tako da takva atmosfera uopšte nije forsirana, nego već u prvim poglavljima se formira i ostaje do samog kraja. Osjećanja nelagode i uznemirenosti su tu; apsolutno svaki lik, pa i glavni junak, vas uznemiruju na svoj način - da li postupcima, čuvanjem tajni, a ponekad i samom pojavom. Kameno jezero reflektuje kamenje i stijene, ali će se u njemu ogledati i živi. Obrenović vas tako dobro uvlači u priču i ne dozvoljava da mrdnete do kraja. A bogami, i kad je završite. Odlična knjiga, drago mi je da sam otkrila ovog pisca!"

zelenmajskibluz

Kameno jezero – Željko Obrenović – prikaz – Mila Matović Glišović – Defi kutak – 23.7.2019.

Ovo je knjiga koju sam želela od trenutka kad je najavljena. Najlepše od svega je što me je oduševila neočekivanim obrtima.U ovoj knjizi ima svega i misterije i krimi i ljubavne priče.

Svojim genijalnim stilom pisanja Željko Obrenović je postao moj omiljeni živi pisac sa ovih prostora.

Glavna ličnost u knjizi je pisac koji dobija ponudu da se osami u vikendici na Kamenom jezeru i napiše scenario za američko tržište. Društvo mu pravi devojka Una, koja mu pomaže oko scenarija. Kameno jezero prate glasine, meštani zaziru od njih, čuvar ih savetuje da odu, a nepoznati vozač pokušava da pregazi pisca. Saznajte kakve tajne krije Kameno jezero u jednoj od najboljih knjiga domaćih pisaca našeg doba.

Leonard Gardner Fat City

Po ovom romanu je Džon Hjuston 1972. godine snimio istoimeni film. Reč je o vanredno dobrom štivu o dvojici fiktivnih boksera. Već u prvoj sceni čitalac upoznaje dvojicu glavnih likova i fokalizatora. Prvi je polupenzionisani bokser Billy Tully, a drugi je mlada nada Ernie Munger. Radnja je smeštena u pedesete godine prošlog veka.

Ovde nema glamura vezanog za sportiste danas. Borci na turnire putuju autobusima, jedu u prčvarnicama kraj puta, ispravnost svake borbe je upitna, a novac tek sitan za tako veliki rizik.

Tully tokom pauze u boksu radi sezonske poslove na farmama i često se pita da li će izdržati do kraja dana. I po svršetku se zakune da to više nikada neće raditi. A onda zaradu prebrzo potroši u prvoj birtiji i dva dana kasnije je na istom poslu. Sve vreme maštajući o povratku u ring.

Sa druge strane, Ernie kao perspektivan i mlad ne prolazi ništa bolje. Prerani brak i trudnoća njegove supruge ga zarobljavaju i gotovo sprečavaju makar u pokušaju uspeha. A kad to ipak prevaziđe, i napokon krene uzlaznom stazom, opet se čini da ga ne čeka ništa bolje niti drugo negoli Tullyja.

Jezik je sirov a poetičan, tekst je prepun asocijativnih dugih dijaloga, a nihilizam koji proističe i iz jednog i iz drugog grči želudac. Teško da postoji bolji roman o ovom sportu.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citati i komentari

Dok sam na internet postavljao citate iz Kamenog jezera, nastojao sam da svaki od njih makar malo prokomentarišem. Rezultat je neka vrsta eseja. Pročitajte:


Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.


Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Čini se da mnogi autori greše u pretpostavkama šta je to čitaocima strašno. Inače bismo svake godine imali masu zastrašujućih naslova, a njih opet ima jako malo.

U Kamenom jezeru se nisam bavio horor žanrom iako su u njemu prisutne određene trope koje bi se na prvu mogle prepoznati kao takve. Težeći da ih dekonstruišem, promišljao sam i o tome.

I horor romane koje jako volim volim najpre jer su to dobre knjige, dok one koje su mi izazvale jezu jedva mogu da nabrojim na prste jedne ruke.


Kako reče jedan drugi pisac, za početak je najbolje gledati ka detinjstvu i onome što nas je kao male plašilo a danas nam deluje krajnje nebitno. Tamo leži užas.

Koliko ste puta gnevno ugasili film, ili zatvorili knjigu, kad neko upravo ovo učini? I zašto bi to neko, zaboga, radio? Čak i da je superheroj? A tek ako nije? Logičnije je, valjda, da iskoristi bilo kakvu prednost koju ima i dobije tu borbu ako za tim iole ima izgleda.

Ovo je još jedan način na koji sam se u Kamenom jezeru borio i poigravao sa stereotipima, i komentarišući ih, i postupajući, kroz likove, suprotno od toga.


Što nužno ne znači da je takvo delanje likovima pomoglo. Naprotiv, realnost situacije i pronalaženje njene fiktivne paralele u stvarnosti ne znači ništa. Osim pokušaja traganja za ključem dobre literature.

Ponekad se i ovo desi, da vam neko radi o glavi a da nemate nikakvu predstavu o njegovim motivima i njegovoj vezi s vama.


Jedan od ciljeva u Kamenom jezeru bio mi je da preispitam ovakvo polazište. Kako to sve čovek može biti upleten u tuđe planove i predstavljati prepreku čak i kad ona nije ni namerna ni svesna.

Da li ste se nekad zapitali da li potpisujući neki ugovor -- čak i najjednostavniji u banci -- niste usput prodali i svoju dušu? Bukvalno.

Sećam se kako je jedan haker u listu stavki koje mi ne razmišljajući otpišemo klikćući na "I agree" uvrstio baš to i da je za kratko vreme sakupio pozamašnu kolekciju duša.

Ili možda neko od vas zaista čita ugovore pre nego što ih potpiše?


Moj junak u Kamenom jezeru to svakako nije učinio. Nije baš izgubio dušu zbog te greške. Ali na neki način i jeste.

Da li mržnja može da bude korisna? Protagonisti mog Kamenog jezera se tako činilo. Naprosto je toliko puta izrađen, a premda se svaki put zakleo da neće ponoviti istu grešku i da je iz pređašnjih nešto naučio, isto se ponavljalo.

U psihologiji postoji termin žrtve naučene bespomoćnosti, koji se odnosi na one što su toliko puta besmisleno ubijeni u pojam da više ne samo što ne veruju u izbavljenje već i ne nastoje da do njega dođe.


Da li su u Srbiji svi koji se bave nekim kreativnim poslom, koji se ne ceni i gde svako gleda da ih iskoristi, ovakve žrtve? I da li se mržnjom koja je jača i od patnje nešto može promeniti?

Verovatno se svaki pisac susreo sa ovim fenomenom, te je tako je i s protagonistom Kamenog jezera. Ljudi uglavnom ili traže da ih ubacite u knjige, ili da to ne činite, ili imaju spremnu priču koju biste mogli -- morali -- da zabeležite pošto to oni nikako ne stižu.


Sa druge strane, svakako da, premda ne pišem tu vrstu štiva, ranije ili kasnije nešto iz života završi i u prozi, bilo da se dogodilo meni, bilo da sam za to čuo od nekoga ili pak tome posvedočio. Ali najređe se desi da među takve delove zaluta nešto od onoga što su mi nudili ili me opet zaricali da ne upotrebim.

Da li je kod ljudi strah od toga da će biti zaboravljeni veći od svakog drugog? Zašto danas svako ima potrebu da napiše knjigu? I to knjigu koja je izrazito biografska? Zašto svako smatra da je ono što je on proživeo toliko bitno i drugačije da to jednostavno ne sme da se zaboravi?

I koliko su te male priče zapravo bitne?

Protagonista mog romana Kameno jezero se susreo i sa ovim pitanjem.


Da se razumemo, ovde ne govorimo o Aleksandru Makedonskom već o ljudima čiji se život svodi na hranu, ili uzdržavanje od nje, piće i mobilni telefon.

Da li i vi, kao junak Kamenog jezera, ponekad osećate da ne postoji dovoljno mirno mesto i da bi vas, gde god da odete, neko uznemirio? Ili biste makar sa sobom poneli neki problem od kuće koji vam ne bi dao mira?

Da li je svrha umetnosti eskapizam? Da li prava umetnost može da bude i eskapistička? Da li se eskapizam može postići i kroz stvaranje umetničkog dela?

Džim Tompson Divlja noć (Savage Night)

Nakon tri Tompsonova romana koja sam zaredom pročitao i onih koje sam ranije imao priliku da upoznam, stekao sam određeni utisak koji mi se čini da je za ovog autora bitan. Tompson je mag koji lako i uspešno uspeva da drži pažnju čitaoca a da ovaj pri tom i ne zna kakvu to knjigu zapravo čita. Kad napokon shvati o kojem je tipu romana reč, Tompson neprimetno počne da odstupa od toga i opet se na koncu dobije nešto potpuno drugačije i od očekivanog i od poznatog.

Iz nekog razloga mi je na um palo Kucijevo Osramoćenje i Barnsova Ovo liči na kraj. Ali, verujte, Tompson je bolji.

U početku je svakako teško dokučiti o čemu se ovde radi. Čarls Biger je plaćeni ubica koji se kao podstanar uselio u kuću čoveka kojeg Gazda (nepojmljivo bogat mafijaš i tajkun o kojem malo saznajemo) želi mrtvog da ne bi protiv njega svedočio na sudu. Čarls je s jedne strane okrenut pronalaženju idealnog načina da to ubistvo počini a da ono ne bude očigledno, a sa druge pritisnut paranojom da se u kući nalazi još neko ko radi za istog čoveka.

Smer u kojem ovaj roman ode teško da je bilo koji čitalac uspeo da predvidi a on, zajedno sa ostatkom, ovu priču čini maestralnom. I taman kad se učini da Tompson nikako nije mogao nadmašiti Populaciju 1280 i Prevarante, on ukaže na tu grešku.

Džim Tompson Populacija 1280

Džim Tompson je napisao scenarije za Kjubrikove filmove Ubijanje i Putevi slave, kao i tridesetak romana od čijih su adaptacija najuspešnije one za The Grifters i After Dark, My Sweet. Većina njegovih romana se svrstava u krimi žanr i većina njih to i jeste, međutim u slučaju Populacije 1280 pred sobom imamo nešto potpuno drugačije i to toliko drugačije da ga je žanrovski teško odrediti koliko i svrstati u bilo koji koš.

Nik Kori je šerif u naselju od 1280 duša, priču nam pripoveda u prvom licu, teškim dijalektom i mada bi bilo najlakše reći da je on nepouzdani narator, to nije u potpunosti tačno jer on čitaoca, kao i ostale junake, ne obmanjuje svesno (valjda), tako da je ovo pre, recimo, nepouzdani roman.

U svakom slučaju, Nik nastoji da sačuva svoje mesto šerifa, a pri tom mu ne pada ni na kraj pameti da svoju dužnost izvršava. Naprotiv, u svakoj situaciji koja zahteva njegovu intervenciju on će gledati da se izmakne, a uz to sve ono što on govori često deluje da nema nikakvog smisla... sve dok se oči ne otvore i čitaocu i pojedinim likovima.

Nik Kori je možda i otelotvorenje Sotone, kome je, kako sam kaže, dopalo da se umesto s političarima i pravim zlotvorima razračunava sa stanovinicima ove zabiti, prikriven iza lica priglupog čuvara reda, pokazujući usput svu svoju volšebnu lukavost.

Prosto je neverovatno koliko je ova knjiga u stanju da vas vuče za nos a da nijednog trena ne znate ni šta će se sledeće zbiti, ni kako će do toga doći. Sve dok ne bude prekasno.

U pitanju je jedan od najvećih romana svih vremena, zasad ekranizovan jednom u Francuskoj kao Coup de Torchon, dok je Jorgos Lantimos, koji se čini kao idealan izbor za režisera ovog dela, najavio novu adaptaciju. Roman sam prethodno čitao u originalu, a sad sam mu se vratio u sjajnom prevodu Ratka Radunovića (još nije objavljen, ali se nadamo da će uskoro biti pošto to ovakvo remek-delo zasigurno zaslužuje).

Kameno jezero – Željko Obrenović – recenzija – Ana Zlatkov – Delfi kutak

Danas imamo toliko različitih pisaca i žanrova da se može naći roman za svačiji ukus. Meni se to baš i ne dopada jer tako strada kvalitet. A i nisam ljubitelj svih žanrova i moram priznati da trilere ne volim. Knjigu sam kupila na osnovu prikaza u Delfi kutku i... otkrila blago.

Kameno jezero me je oduševilo. Ne samo zato što je napisano tako promišljeno, pametno i kreativno, već zato što nas uvuče u priču gotovo neprimetno i zavodi svakom sledećom stranom i neobičnom atmosferom. Od prve strane sam bila tamo.

Autor je vrstan pisac i veoma maštovit, a njegovo građenje priče je vrhunsko. Iščekivanja čitaoca su sve veća i zaplet se komplikuje na takav način da nije providan i predvidljiv. Do samog kraja niste načisto šta se sve dešava i drži vam pažnju, pa imamo onu situaciju koju svi volimo, ali je nemamo tako često pa je vrednija – kada želite da znate šta se sve desilo ali ne i da se priča završi.

Meni se čini da mi ovde imamo pisca svestskog kalibra koji zaslužuje OGROMNU reklamu u svim našim medijima, knjižarama i preporuku da se što više kupuje i poklanja.

Željko Obrenović, hvala ti što si tako dobar pisac i što postavljaš i pomeraš standarde visoko. Ti naravno znaš cenu toga. Oni koji možda i ne znaju mogu deo odgovora, pored sjajnog zapleta u urušenoj i moralno osakaćenoj zemlji, naći u Kamenom jezeru.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- recenzija -- Nikolina Samadržić -- Delfi kutak

Glavnom junaku našeg romana, koji se bavi pisanjem, prijatelj Damir nudi ugovor da napiše scenario za film, i to za strano tržište. Pod uslovom da ode da piše u blizini Kamenog jezera. Tamo će ga čekati devojka po imenu Una, u čijoj vikendici će moći da odsedne i na miru piše. A ona će mu pomagati i baviti se prevodom.

Ali, uvek postoji ono ali, ima nešto mistično u vezi s tim jezerom. Ko god se tamo okupa, udavi se. I tela nikad ne pronađu. Šta to u stvari čini jezero tako neobičnim? I iz kog razloga je to malo mesto tako pusto? Hoće li naš pisac uspeti da završi scenario do kraja? I šta ga sve čeka na tom naizgled mirnom mestu?

Kratka poglavlja. Nema mnogo likova. Nikad o tome nisam razmišljala, ali definitivno mi se sviđa. Možeš da se posvetiš svakom liku, kroz ceo roman malo po malo otkrivamo osobine svakoga od njih. Izdaja, razočaranje, strah, borba za život. I još mnogo toga sa čim se ovde susrećemo.

Početak je tako lagan, pitak, ma to klizi, teče, naprosto zaboraviš kako si pročitao da je triler, da se ljudi dave u jezeru. Opustiš se skroz. A onda onako neprimetno tok se menja, kreće akcija. Odjednom se lepo zakuva. Pa ne smem sa kreveta mrdnuti, sve se nešto okrećem. Još ja pametnica našla da čitam u gluvo doba, a ono mrtva tišina u sobi.

A kraj?

E, nije mi se svideo kraj. Nije da je nedovršen, dovršen je! Ali želim još! Ne želim da se rastanem sa likovima! Daj mi još Une, još Suzane, još njega, tog bezimenog Pisca, ma još i tog jezera jezivog. Bože, koliko sam se primila na knjigu, ne mogu racionalno da opišem ovu završnicu. Previše me je uvuklo da bi se tako brzo završilo. Pročitah za dan. A želim još!

Znači, zamerka, roman je trebalo da bude deblji! Šalim se, naravno, onda ne bih imala ovaj osećaj koji imam trenutno. A to je, između ostalog, da ne mogu da prestanem da razmišljam o romanu. I nekako sam, zato što smo se u kutku družili i pričali sa Željkom, zamislila ovo delo kao njegovo autobiografsko i da je taj Pisac zapravo on. I to me je nekako još više zbližilo sa knjigom.

Da čujem vas koji ste čitali šta kažete, a vi koji niste obavezno se upustite u ovu pustolovinu. Neće vam jezero ništa. Ljudi su zli, a ne jezera.

„Strašno je kad ti neko zađe u privatnost. Tamo gde bi trebalo da si bezbedan.”

„U pravoj literaturi pobeđuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila.”

Kameno jezero – Željko Obrenović -- recenzija – Zorana Milovanović

Svako ko se kupao u Kamenom jezeru, nije preživeo. Glasine kruže, razvijaju maštu, ali niko nije siguran da li je to istina ili ne. Tela nisu nikad pronađena. Šta se ovde dešava?

U takvom jezivom i mračnom okruženju uz pomoć Une, koja i sama deluje čudno, pisac piše scenario za američko tržište i traži mir za pisanje. Ali, nema mira na Kamenom jezeru. A kada uđe u jezero, ne može pobeći od misli: šta ako ga zauvek zarobi?

Kao i u svakom malom mestu, i ovde se prošlost krije od stranaca i ljudi koji tu ne pripadaju. Kako je moguće da možemo ćutati i pustiti svog komšiju ili školskog druga da nastavi normalno da živi iako znamo da čini užasne stvari?

I jedna za drugom, otkrivaju se izdaje.

Priča kreće sa jedne tačke, udaljava se i nastavlja u drugom pravcu. Misterija ili surovost, tako česta ljudska osobina. Da li je strašnije sresti mitsko čudivište ili shvatiti da se neko šeta vašom kućom kada biste trebali biti sami u njoj?

Pisac vam daje mogućnost da sami završite ovaj neobičan roman.

Da li mi se svidela knjiga. Jeste, preporučujem je i očekujem od našeg mladog i talentovanog pisca još mnogo dobrih knjiga budući da se tek zaleće.

Željko Obrenović -- intervju -- Delfi kutak

1. Šta vas je inspirisalo da postanete pisac?

Verovatno sam to oduvek na neki način bio. Zapravo sam uvek pisao i crtao i svirao, i onda mora da sam shvatio u čemu sam najmanje loš. Ne bih nikome poželeo da bude pisac, previše je stresno i iscrpljujuće, ali i nagrađujuće. No sigurno bih, da mogu, samo uživao u knjigama mnogo boljih pisaca od sebe. Ipak, osećaj kad završiš pisanje romana i stvaranje jednog sveta koji koliko god da liči na ovaj, nikad to nije, ne može da se poredi ni sa čim.

2. Naziv vašeg poslednjeg dela?

Kameno jezero (roman) i Karton siti (strip) objavljeni su iste godine, ali je Kameno jezero izašlo nešto kasnije, pa je ono ipak najsvežije.

3. Da li je izdavač ispunio vaša očekivanja?

Zadovoljan sam saradnjom sa svim svojim izdavačima. Najbitnije mi je da osećam kako mi je knjiga u dobrim rukama i da oni od samog početka pa nadalje rade sve što je u interesu knjige.

4. Kako se nosite sa lošim kritikama?

Odlično. Neke od njih, mada ih nije bilo puno, puno su mi pomogle u daljem radu. Trudim se da se nakon nekog vremena vratim i na pozitivne kritike jer se i u njima sa distance može videti između redova nešto što se romanu prećutno zamera a što se od silne radosti tad ne da primetiti. Možda mi je to zasad i bilo najkorisnije.

5. Da li je bolje promovisati se preko interneta ili drugih medija?

U današnje vreme je svaka vrsta promocije dobrodošla, ali tu ipak nema pravila. Čini mi se da je najvažnije da je knjiga dobra, a koliko će biti čitana nekada zavisi od potpuno čudnih faktora. Brojne su knjige velikih autora koje su čekale i po deset godina da budu otkrivene, a onda su postale planetarni hit. Ali to je moguće jedino pod uslovom da je roman dobar. Inače, čemu uopšte pisanje? Najvažnije mi je da na tom putu ne pravim previše kompromisa.

6. Koji pisci su najviše uticali na vaš stil pisanja?

Puno ih je i stalno se menjaju. Ranije Bret Iston Eli i Stiven King, posle Džejms Elroj, Kormak Makarti i Majkl Šejbon. Trenutno, Kipling, Stivenson, Hemon, Konrad, Henri Džejms.

7. Kakav uspeh očekujete od vašeg dela?

Očekujem da mi se, za početak, ako je to moguće, iole dopada i za deset godina. Ili makar da ga se ne stidim. Očekujem da kad ode u štampu ne žalim što nisam dao više od sebe ili što neke stvari nisam doradio. Nastojim da knjige ne puštam od sebe dok to nije tako, ali opet i pisci su samo ljudi, tako da uvek nešto promake i uvek bih nešto želeo da uradim drugačije, samo je bitno da toga ipak ne bude previše.

8. Koja vam je ciljna publika?

Svi pismeni. Zapravo, svi koji će moju knjigu pročitati zato što im je delovala zanimljivo a ne zato što je to nekakav hit ili im je preporučila modna blogerka. Nisam od onih, koliko god to lažno zvučalo, koji samo sanjaju ogromne tiraže. Ovde se niko neće obogatiti od pisanja, pa zašto bih onda pravio niz kompromisa koji su neophodni da bi se napisao bestseler, a još više da bi se na toj listi ostalo i nekom narednom knjigom (ili svakom).

9. Opišite svoje poslednje delo u 12 reči.

Pokušaj ostvarenja svog sna (scenarija za strano tržište) i sunovrat na tom putu.

10. Savet za buduće pisce?

Ako to stvarno želite i ako to zaista imate u sebi, ne trebaju vam saveti jer vas ništa neće zaustaviti na tom putu. Pišite i čitajte koliko god možete, ostavite napisano da odstoji, ne žurite, dajte rukopise „neprijateljima“ a ne prijateljima, pošto inače nikada nećete znati da li je komentar iskren.

11. Gde biste voleli da gostujete?

Na nekoj plaži, predveče, nakon čitavog dana posvećenog čitanju na istom mestu, u društvu voljenih osoba, i pred ljudima koji cene i poznaju ono što pišem.

12. Održavanje vaše sledeće promocije?

Na Salonu stripa ću potpisivati strip Karton siti, a na Sajmu roman Kameno jezero. Svi ste dobrodošli.

Govedarica Irena: Koliko dugo si pisao Kameno jezero?

Oko dva meseca prvu ruku i oko tri godine drugu.

Slavica Todorović Živić: Šta čitaš trenutno?

Ovo mi je zapravo omiljeno pitanje. Završio sam Kiplingove kratke sabrane fantasične priče i onda u cugu pročitao Stivensonovog Džekila, koji mi se toliko dopao a nisam ga na vreme čitao, da sam odmah uzeo i njegove sabrane priče. Trenutno sam na prvoj. U prevodu sam pročitao Džima Krejsa Dar kamena.

Bera Bltx: Zašto treba da odemo i kupimo Kameno jezero?

Zato što mi se čini da je ipak drugačija od onoga što se ovde piše. Što hvata i dobro i loše i od sela i od grada, što govori o jednom snu i nastanku i filma i romana, i ceni tog sna. A imaš i stranog akcionog glumca iz B filmova.

Snežana KanačkiSnežana: Kako naći sponzora za objavljivanje romana?

Nikako. To je jedan od retkih dobrih saveta koje sam kao početnik dobio. Ako nijedan izdavač ne želi da stane iza tebe, zašto bi onda neko to delo želeo da kupi? Svako može sam da odštampa roman, ali ja to nikada ne bih radio. Bolje je biti strpljiv i uporan, i dobro osmotriti ko od izdavača objavljuje nešto što je najsličnije onome što pišete.

Mirnes Alispahić: Rekao si da je neko rekao da ti roman podsjeća na Muramijeve romane, a on recimo eksperimentiše. Mnogi pisci vole eksperimentisati i koketirati s raznim žanrovima. Zazireš li od trpanja u žanrove? Da te skuče u jedan žanr i svaki sljedeći roman očekuju da bude isti. Ili misliš da se treba širiti? Pitam jer znam da voliš čitati sve i svašta.

To mi je apsolutno najveći strah. Nikako ne bih voleo da kad ljudi čuju moje ime, kažu, aha, to je onaj što piše krimiće ili ljubiće ili drame. Voleo bih, ako je moguće, da kažu, aha, to je onaj čovek koji svakim novim romanom pokušava da napiše nešto novo a opet ima prepoznatljiv stil. Zato mislim da je opasna zamka kad pisci dobiju neke velike nagrade ili im određeni roman postane hit jer ne samo što će izdavač od njih očekivati još istog već će to i oni sami očekivati od sebe.

Stiven King: Mr. Mercedes

Iako mi je Stiven King među omiljenim autorima, njegove novije romane sam odavno prestao da čitam očekujući remek delo. Čitam ih da bih video kako se uklapa u savremenu produkciju, čitam ih da bih video kako koristi moderne reference, čitam ih da bih video gde greši. A usput naletim i na poneki dragulj, kao što je prošlogodišnji Joyland.

Mr. Mercedes nije Joyland, odmah da kažem.

Da me je neko pitao šta bi to King trebalo da radi kako bi ponovo zablistao, rekao bih mu da menja žanr. Da nam ponudi ratni roman, vestern, istorijski roman, ljubavnu priču. Nešto drugačije. Samo da se više okane horora i natprirodnih pojava, o kojima je već toliko puta savršeno pisao.

Mr. Mercedes je trebalo da predstavlja korak u tom smeru. Prvi Kingov čistokrvni krimić. Kao i za većinu svojih romana, King je i za ovu knjigu do u tančine objasnio kako je dobio ideju i kako se ona razvila od sinopsisa za kratku priču do romana od četristo strana.

I mada je naslov krajnje neinspirativan, premisa romana je intrigantna, mora se priznati. Detektiv u penziji, koji više ne vidi svrhu života i koji sve češće razmišlja o samoubistvu dobija pismo od zločinca kojeg nije uspeo da uhvati. Zločinac je kolima uleteo u red ljudi koji čekaju za posao, ubio desetinu njih, povredio još više... i kaže da ne namerava da ponovi ništa slično. Kaže da mu je taj jedan put bio dovoljan.

Naravno, ovo pismo detektiva trgne iz misli o suicidu i da mu razlog da živi. A ostatak romana je prilično staromodna igra mačke i miša, koja me je u mnogo čemu podsetila na promašaj Vorena Elisa po imenu Gun Machine. Sva sreća pa se King nije odlučio da napiše cigletinu od osamsto ili više strana, pa je ovih upola manje listova bilo podnošljivo. I nemojte pogrešno da me razumete, roman nije loš, kao verovatno svaki Kingov, ali nedostaje mu oštrica. Nedostaju mu sveža rešenja. Nedostaje mu rizik. Mr. Mercedes većim svojim delom ide na sigurno, bez većih iznenađenja. Naizmenično pratimo detektiva i ubicu i krećemo se ka finalnom obračunu. I mada mi je lik matorog detektiva, u kojeg je King očigledno ugradio dosta ličnog, donekle bio simpatičan, kao i način na koji su likovi u prvoj polovini romana dekonstruisali krimi žanr, razmišljajući naglas o tome šta bi čuveni fiktivni detektivi uradili na njihovom mestu ili šta bi žanr očekivao od njih, vremenom sve to preraste u kingovsku papazjaniju kojoj samo želimo da dočekamo kraj.

Meni je i dalje fascinantno da neko ko je napisao toliko romana i toliko priča uopšte, i dalje ima šta da kaže, pa čak i ako to nije na nivou njegovih najboljih dela. Za Mr. Mercedes se mora priznati da ima i glavu i rep, da nema zanatskih grešaka... i pretpostavljam da bi ovo za nekoga ko se prvi put susreće sa Kingom mogao da bude sjajan roman. Ali mi koji smo na njega navikli u mnogo boljem svetlu, čitaćemo ga sa uzdahom. I željno očekivati sledeći. Sa istom strepnjom. Ili sigurnošću.

Željko Obrenović: Kameno jezero (citat 02)

KAMENO JEZERO -- Željko Obrenović -- Helly Cherry

Ništa lepše nego kad kritičar do u slovo razume sve što je autor hteo da kaže. Prikaz je izvorno objavljen na sajtu Helly Cherry, a autor je Kristijan Vekonj. Uživajte.

"Kameno jezero" Željka Obrenovića bilo je dugačko dvestotinjak strana, a sinopsis na koricama je obećavao svima koji se odvaže da se „okupaju u njemu“ – ludu vožnju.

Za sve one koji još nisu „upoznali“ Željka Obrenovića kroz njegovu prozu, treba napomenuti da je on diplomirao na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, i da je ovo njegov treći roman. Prvi roman, "Srpski psiho", je objavio zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2008. godine u izdanju Lagune, a drugi roman, "Talog", je 2012. godine objavio za Mascom Booking. Prošle godine je za Modesty Comics objavljena i njegova izvanredna strip-kolekcija "Karton Siti" (ukoliko još niste pročitali, učinite to što pre), kojom je pokazao kako uistinu ume da se poigrava sa književnošću i elementima popularne kulture. Nakon ove strip-kolekcije knjiški moljci s razlogom očekuju mnogo od Obrenovića.

Glavni junak Obrenovićevog trećeg romana je pisac, i to ne bilo kakav pisac nego onaj koji je u stvaralačkoj krizi. On pokušava da nađe ideju za novo delo jer mu poslednji roman – koji je apsolutna fikcija i predstavlja piščevu originalnu ideju – nije prošao onoliko dobro kao romani koji su u sebi krili dozu autobiografije. Jedan od ortaka (koji mu je ujedno i prijatelj i povremeni poslovni partner) mu nudi da napiše scenario za film B-produkcije, za glumca koji je postao institucija takvih filmova. Kako ga ništa ne bi ometalo u kreativnoj produkciji, pisac se povlači u vikendicu na obali Kamenog jezera, koja se nalazi u vlasništvu tajnovite devojke Une. Kao što i jezero krije tajnu (ono je uzrok misterioznih davljenja), tako se čini da i Una krije tajnu. U toku svog boravka na jezeru, pisac će upoznati momka koji radi kao obezbeđenje na jednom od poseda u okolini (njegov otac je jedna od mogućih žrtava ovog čudnog jezera), vlasnicu male prodavnice koja pokušava da pobegne od vlastite sudbine, ali i tajanstvenog vozača mercedesa koji mu radi o glavi. Piščev mir se transformiše u uznemirenost, paranoju i strah - strah za vlastiti život i život osobe koja mu postaje draga. On će uzeti stvari u svoje ruke, da bi (kao što to uspešno radi u svojoj prozi) raspleo niti i konačno video pauka koji je ispleo mrežu u koju se upetljao.

Ovako sročen sinopsis daje naglasak na onu očitu radnju – na površinski sloj romana. Interesantno je kako se sam roman ponaša poput Kamenog jezera. Dakle, kao što jezero reflektuje kamenje, tako i površinski sloj romana reflektuje nekoliko tipičnih klišea: pisca u krizi, scenarije filmova B-produkcije, kuću na obali jezera, auto sa tajanstvenim vozačem, vrisak u noći, dvostruke igre,... Evidentno je kako Obrenović ima mnogo čitalačkog i gledalačkog iskustva i on iz tog iskustva izvlači funkcionalno najefektnije motive i pomoću njih postavlja pred čitaoce okvir onoga što bi se moglo nazvati prototipskim trilerom. A to je, u stvari, Obrenovićeva zamka - pošto je i sam iskusan čitalac, on može da pretpostavi šta će publika očekivati od datih motiva – i to mu daje mogućnost da razbije klišee i okrene stvari u sasvim neočekivanom pravcu, i ostavlja mu dovoljno prostora da ostane u granicama žanra, ali i da se, kao i u "Karton Sitiju", poigrava njim.

Ono što takođe fascinira jeste razgranatost samog romana. Imamo prvi, a ujedno i glavni, zaplet (pisca koji pokušava da prevaziđe svoju krizu pisanjem scenarija za Amerikance) u koji se lagano upliće mnoštvo manjih podzapleta za koje se nikako ne može reći da guše priču. Oni je oplemenjuju, čineći je tako bogatom i zanimljivom. Svaki podzaplet za svoju svrhu ima i dublje oslikavanje nekog od likova u romanu, a likovi su apsolutno interesantni. Oni u početku deluju jednodimenzionalno – kao da reflektuju prototipsku podelu na dobre i loše junake, međutim, Obrenović muti tu isključivost crne i bele krajnosti. Njegovi likovi nisu ni isključivo dobri, niti isključivo loši - oni su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Autor u jednom momentu kaže kako su pravi likovi „sivi likovi“ – oni sa milion mana i više lica, a to je i životna lekcija koju smo svi mi odavno naučili. Zbog toga Obrenovićevi likovi deluju životnije i opipljivije, i reaguju nekako više ljudski, a manje plastično.

Radnja romana je smeštena u sredinu koja bi lako mogla da se zamisli u bilo kojoj zemlji. Istina, čitaoci bi lako mogli da pomisle kako se radnja odvija u Americi, ali ne treba izgubiti s uma činjenicu da je ovo savremeni roman i da se globalizacija (amerikanizacija) dešava i kod nas, pa čak i u onim najruralnijim krajevima. Samo jezero i vikendica koja podseća na „čardak ni na nebu ni na zemlji“ (sad shvatate zašto je napomenuto šta je autor završio) deluju kao savršeni raj na zemlji, jer ta odsečenost od vreve i galame kao da obećava mir i spokoj. Međutim, istorija jezera pruža onaj „uncanny“ (odnosno jezovit i tajanstven) momenat koji je cenjen u gotskoj književnosti, i time je onemogućeno da se do mira i spokoja dođe. Paranoja i strah od jezera vise poput Damaklovog mača nad glavnim akterima i oni su zbog toga stalno u grču. Ali nije jezero jedina stvar kojom autor „mrači“ atmosferu romana. On oslikava i malo ruralno mesto, koje se guši u svojim tajnama, i time još više podiže nivo neizvesnosti i misterioznosti svog romana.

Dakle, i sam površinski, tj. onaj najočigledniji, sloj romana je više nego dovoljan razlog da se ova knjiga uzme u ruke. Ljubitelji trilera će u ovom romanu dobiti žestoko napetu priču, začinjenu odličnim likovima, smeštenu na veoma intrigantnom i misterioznom mestu.

Međutim, ovaj roman je mnogo više od pukog zbira same priče, likova i mesta zbivanja. Očigledno je kako roman nije autobiografski, ali delovi u kojima glavni lik piše o svom životu (životu pisca) i problemima sa kojima se kao pisac susreće su toliko verno opisani da bi čitaoci mogli poverovati kako je sve to i sam autor romana iskusio na vlastitoj koži. Posebno je zanimljivo ono razmišljanje – da li je pisac interesantan publici samo onda dok im daje ono za šta je siguran da žele da čitaju – fragmente autobiografije, i da li one visokokonceptualne ideje do kojih autor dođe mogu da prođu kod širih narodnih masa. Interesantno je kako glavni lik u jednom momentu kaže kako se trudi da izmišlja stvari, jer u suprotnom slučaju ne bi bilo fer da bude plaćen. Malo dalje u romanu, on razrađuje ovu ideju i kaže kako pravom piscu ne može da ponestane ideja, dok onom koji živi od autobiografije može da ponestane života. Moglo bi se zaključiti kako čitaoci žele da čitaju (auto)biografske romane, jer postoji šansa da u nekom od likova prepoznaju sebe i tako ostanu ovekovečeni, sa čvrstim dokazom da su živeli u nekom momentu i nekom vremenu. Pisci, dakle, ostaju živi kroz svoja dela, a ostali ljudi se nadaju kako će završiti u nekoj knjizi. To je šansa da se pobedi neopozivost smrti i brisanje iz sećanja narednih generacija.

Ono što je apsolutno fantastično odrađeno jeste tendencija samog romana da očijuka sa metafikcijom. Razmislite samo o tome kako Željko Obrenović piše roman o piscu koji piše scenario, a koji, u stvari, piše i roman (obratite pažnju na to kako je roman napisan u prvom licu) koji je na momente opterećen problemima vlastite fiktivnosti. U jednom od poglavlja, glavni lik razmišlja o tome kako je sam napravio korice za svoj roman – analizirajući uspešne simbole (Koka Kola, Marlboro,...). Minimalizam koji uvek daje više i dominantna crvena boja u kombinaciji sa belom pozadinom i crnim slovima daju utisak kao da je korice Obrenovićevog "Kamenog jezera" napravio sam glavni lik njegove knjige. Dakle, gledano iz ugla metafiktivnosti romana, glavni lik, pisac, želi da se otrgne od Obrenovića i da sam vodi svoju priču. I sam kraj romana doprinosi metafiktivnosti celokupnog dela, ali o završetku romana nikada nije poželjno pisati jer se tako može razotkriti neka od tajni kojom je zaogrnut roman.

U jednom od unosa na sopstvenom blogu, Željko Obrenović piše o nasušnoj potrebi pisaca – prvoj rečenici kojom roman počinje, onoj koja deluje kao mamac za čitaoce. Prva rečenica možda jeste važna ali: „jedino što je važno je završetak. To je najvažniji deo priče, njen završetak. A ovaj... je baš dobar. Ovaj je savršen.“ Ovo su reči Stivena Kinga, i mogle bi se primeniti na ovaj roman. Obrenović je u svojim scenarijima za stripove pokazao kako ume da napravi hirurški precizan rez, i on u ovom romanu staje baš tamo gde treba. Čini se kako neke stvari namerno ostavlja nedorečene – ostavlja ih čitaocima da ih razreše u svojim glavama, i tako postanu saučesnici u njegovoj fikciji.

"Kameno jezero" nije pasivan roman. Ima u njemu one obećane „lude vožnje“ na pretek i adrenalina i akcije i ljubavi i mržnje i zavisti i prevare i odličnog humora i mnogo ironije i svega onoga što ljudskom srcu nije strano... Ali, ono što je bitnije od svega ovoga jesu one stvari koje aktiviraju um čitalaca - prikrivene aluzije i intertekstualne veze koje su neprimetno učaurene u tekstu, a koje se otkrivaju u svom punom sjaju ukoliko čitaoci imaju iskustvo koje se barem malo podudara sa autorovim. Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!

Moscow Noir

Jeste pročitali naslov? Šta tu ima da ne valja? Moscow Noir je antologija ruskih priča smeštenih u Moskvu, sa noar filingom. A najlepšte od svega je što je ovo samo jedna u nizu antologija koje su sve od reda na egzotičnim lokacijama.

Maks Filips: Fade to Blonde

Fade to Blonde je roman iz edicije Hard Case Crime gde tačno znate šta da očekujete: retro noar sa svim sastojcima. Međutim, koliko god da je to vizuelno upečatljivo i često vam izmami osmeh, opet je i pomalo redudantno. Još: ovo je najbolji naslov za noar roman ikad.