Željko Obrenović -- Bookvar -- intervju

Prvi put sam čuo za Vas kada ste zajedno sa Aleksandrom Ilićem napisali i objavili roman Srpski psiho. Oduvek me je zanimalo kako dva pisca pišu jedan roman. Jedan je pisao parnim, a drugi neparnim danima ili kako se odvijao taj proces?

Ovo je verovatno jedno od češćih pitanja na koja odgovaram (smeh) i uvek dajem isti odgovor. Nekad je bolje o nečemu ne znati mnogo, nego znati previše. Jer sa ovim znanjem o spisateljskom zanatu i rutini i izdavaštvu teško da bih se uopšte, kao početnik, odlučio i da počnem nešto da pišem, nekmoli da izdajem. No, tad sam bio više čitalac nego pisac i ta mi ideja nije delovala, ako je za poverovati, nimalo strano ni čudno. Danas mislim da to ne bi ni bilo izvodljivo, čak i kad bih poželeo da se ponovo upustim u sličnu avanturu, pošto se sa godinama, ovakav ili onakav, kod svakog autora formira svojevrstan glas koji se nikada ne bi u potpunosti usaglasio s tuđim. Proces je tu manje-više izgledao ovako: zajedno smo osmislili kostur priče, pa je jedan od nas napisao jedno poglavlje, drugi drugo i tako do kraja, a onda smo neretko zajedno sedeli za računarom i pisali, i toliko sređivali u hodu, da za neke delove verovatno nijedan od nas nije najsigurniji ko je to napisao.

Tri romana i tri različita izdavača. Zanima me da li je za Vas, kao autora, isto kada Vaše romane objavi zaista velika izdavačka kuća i kada ih objave manji izdavači? Zanima koliko sam autor mora da se angažuje na promociji svojih dela, a koliko je sve na leđima samih izdavača?

Stvar je u tome da tu nema pravila. Postoje brojni autori kojima ni najbolje izdavačke kuće ni njihova neograničena pažnja i trud nisu pomogli da prodaju više od zanemarljivog tiraža. A opet, svedoci smo da čak i romani prvenci objavljeni kod malenih izdavača dobijaju prestižne nagrade ili postanu bestseleri. Što se mene tiče, jako mlad sam imao priliku da radim sa ozbiljnim urednicima i izdavačima, i da naučim nešto što mnogi, nažalost, nikad ne nauče, a nemam više ni tu potrebu za dokazivanjem i nadmetanjem. Niko se ovde neće obogatiti od pisanja, a kad je već tako, niti želim da godišnje pišem po roman, niti da svaki od njih tempiram za Sajam. Pišem svakodnevno, ono što mi se piše, onako kako mi se piše, dugo promišljam napisano i srećan sam ako mi nekolicina ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo kaže da sam sa svakim delom otišao makar mali korak dalje.

Kako mladi (i nepoznati) autori mogu da zainteresuju publiku za svoja dela?

Mislim da je za njih mnogo bitnije da napišu dobra dela nego da zainteresuju publiku. Jer je zapravo bitno napisati dobar roman a ne prodati to što si napisao, ili grešim? Trebalo bi da se piše za nekakvog idealnog čitaoca i budućnost, a ne da se pisanje posmatra kroz zakon tržišta. To bi trebalo prepustiti izdavačima. A opet, danas je više nego ikada moguće dopreti do publike, ali je ujedno i više pisaca nego čitalaca i prosto je iluzorno očekivati da će se svaka knjiga prodati u nekom basnoslovnom tiražu. Ali ako je nekome samo novac pokretač za pisanje, onda mislim da ima mnogo sigurnijih načina da se do njega dođe.

Da li u Srbiji može da se živi isključivo od pisanja ili je pisanje, za većinu autora, i dalje samo na nivou hobija?

Može, svakako. Postoji nekolicina njih koji to mogu. Ali i kod njih to predstavlja mašineriju i gomilu kompromisa (pričam o onima koji pokušavaju da pišu ozbiljno, a ne za starlete ili one koji knjige prodaju na osnovu svog imena i to ne kao knjige već kao markirane komade s njihovim imenom na sebi. Nemam ništa protiv njih. Jer ako mi delimo istu publiku i ako treba da se oko nje otimamo, onda mogu odmah da prestanem da pišem). Ako je jedna knjiga hit, to im omogući neku svotu novca, ali dogodine za Sajam moraju da imaju novu, i ona takođe mora da bude hit, i ona sledeća takođe, i moraju da pišu još raznorazne gluposti i da se pojavljuju na TV-u kod mediokritetskih voditeljki i da se smeškaju, a onda ih to neretko navede i da jure za uspehom prvog ili najvećeg hita, i sve to osetno utiče na kvalitet.

Kako biste opisali i ocenili srpsku književnu scenu? Imamo li kvantitet iz kojeg bi trebalo da se izrodi kvalitet?

Čini mi se da je u Srbiji danas svako ko ima računar ili muzički producent ili dizajner ili pisac. Tako da kvantitet svakako imamo. Gotovo svakoga dana otkrijem nekog novog domaćeg pisca i prosto sam raspamećen činjenicom da ti ljudi pišu prvence od po sedamsto strana ili trilogije ili šta god, a da sve to postoji i traje samo u nekom paralelnom svetu. Što se kvaliteta tiče, nisam baš osoba koja bi mogla da dâ ovaj odgovor sa sigurnošću jer, nažalost, ne stižem da čitam domaće pisce koliko bih želeo. Međutim, stvarno nisam siguran da postoji autor za kojeg bih mogao da garantujem da će ostati upamćen za pedeset ili sto godina.

Poznati ste i po Vašim stripskim radovima, a neki od Vaših stripova su prevedeni na poljski jezik. Da li možete malo više da nam kažete o ovoj strani Vaše umetničke ličnosti?

Karton siti je strip album za koji sam ja pisao scenario, a nekolicina crtača i kolorista bila je zadužena za vizuelni deo. Taj strip je objavljen i na srpskom i na engleskom, a predgovor je pisao i čuven engleski strip autor Dejvid Hajn. Ove su priče na neki način potpuno različite i stilski i žanrovski, ali mi se čini da opet čine kompaktnu celinu. Stripovi su moja velika ljubav i čitam ih i danas u ogromnim količinama. Čas se zasitim američke scene, pa se vratim francuskoj, pa s komercijalnog stripa pređem na autorski i tako ukrug, ali ljubav ne prestaje. Jedan od stripova iz Karton sitija preveden je na poljski i to baš onaj koji je rađen po priči koju je prevoditeljka prvu pročitala od sve moje proze.

Koliko je u Srbiji teško/komercijalno objavljivati stripove? Ovde se ljudi mahom vrte oko Zagora, Alana Forda i Dilana Doga i malo njih želi da istražuje nove sadržaje. Zašto je to tako?

Mislim da to poslednjih godina nije baš tako, pošto su se pojavili brojni izdavači i za kratko vreme pokrili sve bitne sfere, tako da sad imamo i kvalitetne grafičke romane, i bonelijeve, i alternativne, i autorske, i japanske... Čini mi se da danas više nego ikada ljudi koji inače ne čitaju stripove pročitaju poneki strip, i to je sjajno. Dobro je što stripovi postoje i na trafikama, i što nisu preskupi, jer je to dobar način da se klinci zainteresuju. Mnogo je logičnije da se to desi tako nego da kupe, ne znam, Alan Murov Iz pakla koji košta koliko solidne patike. Nisam previše istraživao načine proboja na strano tržište u vidu pičeva za njihove izdavače pošto je to, opet, previše izgubljenog vremena i neizvesnosti, ruku pod ruku sa gomilom kompromisa, ali sam zadovoljan onim što smatram uspehom a koji je Karton siti tamo napravio. Ovde je, naravno, nesuvislo sanjati neki uspeh, ali je Karton siti bio sasvim lepo primećen i prihvaćen i od ljubitelja stripa i od onih koji tek ponekad pročitaju neki strip.

Da li je Kameno jezero iz Vašeg trećeg romana zaista inspirisano Kameničkim jezerom u okolini Valjeva?

Istina je. Ali se tu svaka sličnost završava. Bio sam zaintrigiran tim jezerom, odnosno pričama koje oko njega kruže, o navodnim brojnim davljenjima. A pošto sam tamo proveo dosta vremena i imao priliku da uživam u njegovim čarima, i privatnosti koju garantuje, neretko s knjigom u ruci, nije mi puno trebalo da se sve to spoji u priču. I od svih romana dosad Kameno jezero sam najlakše napisao. To je za mene prvenstveno priča o piscu koji piše scenario za američkog B glumca, izolovan na jezeru, u društvu neobične saradnice i okružen brojnim tajnama, što svojim, što njenim, što onima koje su zatekli u tom mestašcetu. Ali sa brojnim iznenađenjima i dramaturškim udicama koje čitaoca navode da roman pročita u dahu. To mi je, naravno, bio cilj, a brojni su čitaoci koji su dosad potvrdili da je to stvarno tako.

Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta mislite o književnim nagradama. Da li postoji neka razlika između dodela domaćih i dodela stranih nagrada? Da li knjige valja vrednovati po priznanjima koje su dobile ili nagrade imaju uglavnom komercijalni smisao?

Nagrade su, kao i veliki uspesi romana, mač sa dve oštrice. Znam da mi niko neće poverovati, ali nakon inicijalnog uspeha Srpskog psiha, neretko sam sâm sa sobom razmišljao kako bi bilo dobro da se sve to polako stiša. Inače bih, kao i neki dobitnici određenih nagrada, do kraja u očima svih bio isključivo onaj što je napisao Srpskog psiha i svi bi od mene želeli samo još jednu takvu knjigu. Ovako se sve to okončalo taman kad je trebalo. Tako da me danas mnogi prepoznaju po tom romanu, ali ne samo po njemu i ne misle svi da mi je to najbolja knjiga. Isto je i s nagradama, i ovde i u svetu, razne su kalkulacije u igri i teško da su svi dobitnici bilo koje nagrade opravdani. Nagrade većini, zasigurno, makar u prvi mah, pomognu po pitanju prodaje, ali pokušaj da se setiš svih koji su dobili, recimo, NIN-ovu nagradu u poslednjih deset godina i vidi koliko ćeš ih nabrojati i koliko je njih posle toga objavilo išta što je ne vredno pažnje nego što je uopšte primećeno. Isto je sa svim nagradama. Samo što je u svetu tržište veće, kritika bitnija i nisu nagrade jedino što (pored zvučnosti imena) prodaje knjige. Super su mi pisci poput Majkla Šejbona koji je nakon Pulicerove nagrade rekao, OK, sad mogu da pišem šta hoću. Ali takvi su retki.

Da li možete čitaocima Bookvara da otkrijete na čemu trenutno radite? Kada možemo da očekujemo novi roman ili priču?

Uvek uporedo pišem i romane, i pripovetke, i scenarije, i onda oni na taj način mogu da odstoje i kad im se ponovo vratim, imam distancu, a za to vreme sam ipak pisao, nisam čekao da distanca nastane. Sklon sam tome da na rukopisu radim jako dugo i temeljno, i da se poslednja ruka gotovo do neprepoznavanja razlikuje od prve i po obimu, i po naglašenosti određenih motiva, i po stilu. Stoga mi je teško da kažem šta će se od onoga na čemu trenutno radim prvo pojaviti (i da li će se uopšte pojaviti). Ali pišem. I dajem sve od sebe da podignem lestvicu barem za jedan stupanj u odnosu na prethodna dela. To je jedino bitno.

Šta volite da čitate i šta biste, posetiocima Bookvara, mogli da preporučite za čitanje?

Poslednjih desetak godina pročitao sam mnogo savremenih pisaca i jednostavno sam se zasitio. Trenutno čitam sporije i promišljenije. Nedavno sam pročitao Kiplingovu pozamašnu knjigu Tales of Horror and Fantasy, trenutno po ko zna koji put čitam Okretaj zavrtnja i oduševljavam se unutrašnjim monolozima Henrija Džejmsa, počeo sam i Sabrane priče I Vladimira Nabokova (koji mi je omiljeni stilista svih vremena). I dalje cenim Stivena Kinga, Džejmsa Elroja, Majkla Šejbona, Džonatana Litema... Marlon Džejms je, recimo, ime na koje treba obratiti pažnju. I na njegov roman Kratka povest sedam ubistava, za koji je dobio Bukera, i na njegov novi fentezi roman, koji mi je u prvih 200 strana bio nešto najbolje što sam ikad pročitao, iako ne volim fentezi, i oprostio sam mu čak i to što narednih 600 strana nije bilo na tom nivou. I dalje čitam puno i trudim se da otkrivam nove svetove, da ne zakucam samo na dva imena, ali je važno da kad čitaš znaš zašto nešto čitaš, jer kao pisac, nažalost, naprosto nemaš više taj luksuz da čitaš samo iz pukog eskapizma.

Linije fronta 2

U drugoj knjizi koja se bavi Prvim svetskim ratom objavljen je i strip U ime oca, koji je nacrtao sjajni Mimi Slipčević, a čiji scenario potpisujem ja. Potrudite se da dođete do ovog izdanja (System Comics, 2015) jer ćete u njemu naći odlične radove naših najboljih strip stvaralaca. Što se tiče stripa U ime oca, Mimi je kao i uvek nadmašio samog sebe, a kad imate takvog crtača i reči lakše dolaze. Ako mi i dalje ne verujete, mislim da će vas već prva tabla razuveriti

.

Klikni na sliku da se uveća

Štedi za crne dane

Znate kako je Denzel u seriji Lost čuvao jedan Dikensov roman jer nije želeo da pročita sve što je taj pisac napisao. Štedi za crne dane. Sličan utisak imam sad kad sam pročitao neke od trejdova Bendisovog Daredevila koje ranije nisam mogao da nabavim.

U pitanju je jedan od bolji stripova ikad.

Nažalost, čini se da je vreme ovakvog superherojskog stripa prošlo. Realizam i dekonstrukcija više nisu u modi. Nažalost. A ni Bendis više ne piše sa toliko ljubavi i pažnje. Zato je lepo kad se neki dragulj, ili njegov deo, sačuva.

No, da vest bude još lepša, ni sad nisam sakupio čitav Bendisov ran na Daredevilu. Ostao je još trejd-dva.

Štedi za crne dane. Ko razume, shvatiće.

Indijanci i kriminalci

Ako je neko uopšte sumnjao da Džejson Eron neće istrajati u pisanju ovog epa, sada je konačno vreme da se predomisli. Novi trejd to potvrđuje. Scalped je najbolji strip koji trenutno izlazi i koliko god mi je drago što se uskoro završava, odnosno što neće trajati do u nedogled, toliko mi je krivo što ne znam da li će se naći nešto dovoljno dobro da ga zameni. Čitajte i uživajte.

Amazon: knjige i stripovi

Nažalost, po svemu sudeći ništa od serije po stripu Džoa Hila, iako svi kažu da je snimljeni pilot odličan. Nema veze -- uvek nam ostaje sjajni strip. Kad smo kod serija, jedna druga, po jednom drugom stripu, trebalo bi da se desi -- i to je Chew. A stigao je i prvi roman u vampirskom serijalu Čarlija Hjustona o čijem sam sjajnom Sleepless već pisao. Hjuston mi je jedan od omiljenih novijih pisaca i jedva čekam da vidim šta je uradio sa ovim romanom. Inače, i Hjustonovi romani su razmatrani za serije, tako da kao lajmotiv ovog posta možemo da uzmemo -- serije. Uzdravlje!

DEVICA – strip

Svi koji su čitali Devicu (a pogotovo oni koji su uživali) moju priču čiji prvi deo možete da pročitate ovde, a ostatak (dok sve ne prebacim, pošto želim da osvežim priču) na blogu City Magazinea, sada će dobiti i strip. 

Znate da je strip moja veeeelika ljubav i da je većina proze koju napišem jako jako stripovska. Kada je reč o Devici, mislim da ne može biti više srpski stripovski egzotična čak i da to ne znam kako želi.

Dok sam je pisao, u glavi sam ponajviše imao Garta Enisa i tu njegovu pričerovsku preteranost. Ko zna, znaće.

Čovek koji će crtati strip (po preporuci Marka Vekovnici Stojanovića) je Mimi Slipčević, buduća velika zvezda i jedan od najboljih crtača sa ovih prostora. Ko ne veruje, neka baci pogled na njegov blog i lično se uveri. A pored toga što je sjajan crtač, Mimi crta baš onako kako volim. I prosto ne mogu da sačekam da sve to već jednom bude gotovo.  

Za sada uživajte u probnoj skici glavne junakinje Device.

UBISTVA U ULICI MORG

Gotovo je nemoguće početi priču o Ogistu Dipenu a ujedno ne pomenuti i Šerloka Holmsa. No, hajde da odaberemo drugačiji početak.  

Sećam se kad sam kao klinac naložen na gotiku otišao u biblioteku ne bih li uzeo zbirku Edgara Alana Poa, koji je obećavao da zadovolji sve moje mračnjačke prohteve. Jedna od večito neljubaznih bibliotekarki pogledala me je preko naočara nataknutih na vrh nosa, frknula i napokon mi tutnula u šake pohabanu knjigu poispadalih stranica.

            Dok sam išao kući, pokušavao sam da složim stranice po rasporedu koji im je bio predviđen. A kad sam konačno počeo da čitam, prva priča sa kojom sam se susreo nije bila jedna od Poovih gotskih, već upravo priča o Ogistu Dipenu.

Dakle, detektivska priča.

Sećam se da sam bio zbunjen: Kakve ovo ima veze sa gotikom? Međutim, takođe se sećam da sam bio zapanjem Dipenovom dedukcijom.

Što nas vraća na početak teksta i na Šerloka Holmsa. Nažalost, Dipen, iako prvi detektiv poznat literaturi, nikad nije doživeo slavu kolege sa Ostrva. Ali, oni međusobno toliko liče, da bi se moglo reći da su braća.

Obojica su osobenjaci, čudaci, koji pre svega i iznad svega veruju u nauku i moć dedukcije.

Priča Ubistva u Ulici Morg mi je naročito ostala u sećanju. I to iz prostog razloga – zbog ubice. A ko je ubica? To ću ostaviti vama da saznate. Ali, da pomognem. Možda je pravilnije postaviti pitanje: Šta je ubica?

Ta priča je očito bila zanimljiva i Klajvu Barkeru koji je pokušao ponovo da je povampiri i da joj da svoj bizarni pečat u Novim ubistvima u Ulici Morg.

No, ovoga puta pričamo o jednoj drugoj obradi ove priče. U pitanju je istoimeni strip koji potpisuju Morvan i Drie. Verno iščitavanje Poa, koje ne teži da otkrije tolu vodu, već da neke nove čitaoce upozna sa skrajnutim detektivom.

Kao i uvek u francuskom stripu, brzo se prelazi na stvar. Već na prvoj strani saznajemo kako su se Dipen i njegov „Votson“ upoznali. Odmah zatim imamo demonstraciju Dipenove dedukcije. A posle toga se javlja i slučaj po čijem imenu priča nosi naziv: dve žene su ubijene, vrata su zaključana iznutra, a u pitanju je četvrti sprat. I sve bi to bilo OK da je ubica unutra.

Ali, naravno, nije.

Ne mogu da odolim da ne pomenem fenomenalnu seriju Šerlok Stivena Mofata o kojoj smo već pričali. Dva razloga:

A)   Način na koji su se Dipen i njegov pomoćnik upoznali i nabrzinu odlučili da stanuju zajedno jako liči na prvu epizodu Mofatove reinkarnacije Šerloka Holmsa.

B)   Druga epizoda serije bavi se sličnim slučajem ubistva u sobi koja je zaključana iznutra.

Ono što ovog detektiva razlikuje od Holmsa je to što mu Po nije posvetio ni blizu toliko priča koliko je Konan Dojl posvetio Šerloku, pa samim tim nije imao vremena da detektiva tako profiliše i osenči do najsitnijeg detalja kao što je to uradio Dojl. Takođe, Dipen nije tako često viđen kao junak na TV-u, filmu ili stripu. Ali, ako se ponovo dohvatite, recimo, Lige izuzetnih džentlmena, obratite pažnju, možda se sretnete sa nekim poznatim.

Što se same izvedbe tiče, strip boluje od „francuske groznice“. U pitanju je, naravno, format strip-albuma od pedesetak strana koje po meni nikako nisu dovoljne da se bilo koja priča ispriča na valjan način. Jedostavno, bez obzira na ekonomičnost koju uvek podržavam, stiče se utisak da su likovi siluete koje koje su tu da kažu najvažniji deo teksta koji im je namenjen i to je to. Nemojte očekivati da ćete zateći junake kako sede, puše i gledaju u plafon. Ako tako nešto i urade, spremite se da čujete Dipenovu dedukciju koja iz toga sledi.

Sve u svemu, ovo je sasvim solidna obrada Poove priče u maniru klasičnog strip-albuma za koji pretpostavljam da će se dopasti svim ljubiteljima francuskog stripa, a i onima koji sa stripom (a i sa Poom) tek treba da se upoznaju, ili mu se, poput mene, vraćaju sa nostalgijom.

Album je opremljen i upakovan za svaku pohvalu, koja je upućena Veselom četvrtku. Reč je o tvrdokoričenom izdanju sa kvalitetnim papirom i odličnom štampom. Prevod je takođe solidan. Zameram jedino što nigde nema biografija autora stripa, a na ovako lepo izdanje bi lepo legao i neki predgovor.

Ne morate da budete Dipen pa da zaključite da je primerak vredan vaše kolekcije.

Brajan Majkl Bendis: TORSO / TORZO

            Eliot Nes je verovatno najpoznatiji pandur koji je ikad nosio značku. Nebrojano je filmova koji su se bavili njegovom borbom protiv Al Kaponea i dobom prohibicije. Čak iako niste pomno pratili, teško da vam je promakao barem The Untouchables, koji je pisao genijalni Dejvid Memet, a režirao Brajan De Palma. Ili, ako ćete drugačije: u kom je igrao Kevin Kostner.

            Budući da je Brajan Majkl Bendis najveći Memetov fan, ne čudi da je za svoj jedini strip koji se dešava u prošlosti kao protagonistu uzeo baš Eliota Nesa. Da stvar bude još zanimljivija, priča je zasnovana na istinitom događaju.  

Pošto je Al Kapone završio u zatvoru, Nes se povlači u Klivlend po zadatku da očisti grad od korupcije. Već u prvih nekoliko dana, on otpusti pola pandura. Međutim, ono što će narušiti njegovu želju da izbegne novi veliki slučaj je ubistvo koje će uzdrmati javnost. Zapravo, ne jedno nego više njih. Naslov govori kako su žrtve izgledale, a u stvarnosti ubica nikad nije uhvaćen.

            Žrtve je bilo teško identifikovati – a samim tim i početi poteru za ubicom – iz prostog razloga. Na margini Klivlenda postojao je Kartonsiti, sa nebrojano stanovnika bez ikakvog popisa. A većina njih je bila u prolazu, tako da i kad bi neko nestao, niko ne bi posumnjao. Ako već nije mogao da uhvati ubicu, Nes je rešio da mu oduzme potencijalne žrtve, pa reaguje kao malo ekstremnija varijanta Đilasa i spali Kartonsiti.

            Bendis spada u noviju generaciju američkih scenarista, koji su strip izvukli iz dubokog jaza. Iako je danas poznat najpre po radu na mejnstrim serijalima, počeo je kao scenarista-crtač crnobelih noar stripova. Najveći njegov kvalitet su svakako dijalozi, što i ne čudi ako znamo da su mu uzori Dejvid Memet, Vudi Alen, Eron Sorkin. Međutim, za razliku od svojih uzora, koji su mahom radili za film i TV, Bendis je imao još teži zadatak: da hiperrealistične dijaloge oživi na papiru. I on to radi bez premca. Dijalozi koje čitate su toliko auditivni, da svaki glas možete jasno čuti. Bilo da su to glasovi likova, sa sve zamuckivanjim, zastajkivanjima, poštapalicama, ili recimo glasovi TV i radio spikera, Bendis će ih sve oživeti. I dok se lično ne uverite, nećete moći da zamislite o čemu govorim.

            S druge strane, ono sa čime se uslovno rečeno može reći da Bendis kuburi su zapleti. Naprosto, čini se da su mu likovi i dijalozi mnogo bitniji od same priče i njenog razrešenja (daleko od toga da su mu priče loše). Zato je možda zanimljivo reći da je kao saradnik na scenariju za Torso potpisan i Mark Andrejko. A pošto je zaplet za ovaj strip nešto najbolje što je Bendis napisao, možda je sam Andrejko dodao dovoljno začina da magija profunkcioniše na najbolji mogući način.

            Kada otvorite većinu Bendisovih stripova, odmah ćete znati ko je autor. A razlog je revolucija koju je doneo na polju kadriranja. Svaka njegova strana je pažljivo isplanirana, svaki kadar je na svom mestu. Pa čak i sami nepopunjeni kadrovi i njihovi oblici i raspored su dovoljno zanimljivi i originalni i bez crteža.  

Takvu dinamičnost svake table niko nije postigao ni pre ni posle Bendisa.

            Možemo da pretpostavimo da je na Bendisa u tom smislu, ali i crtačkom, najviše uticao Frenk Miler, zapravo njegov Sin City. Budući da je Miler već u Povratku mračnog viteza izvršio najveću revoluciju u kadriranju od postanka stripa. Međutim, sve što je Miler doneo, Bendis je mnogo unapredio, a scenaristički je osetno iznad Frenka.

            Rani Bendisovi stripovi, kojima pripada Torzo, kasnije su mu omogućili proboj u mejnstrim, gde je sarađivao sa gomilom raznih crtača, a sam više ne crta. Pa ipak, dovoljno je pogledati sjajni Alias ili Powers gde svoj način kadriranja preneo i na druge crtače i gde je to podjednako dobro fukcionisalo kao i dok ih je sam crtao.

            Torso će nam pored elrojevske priče o poteri za ubicom, progovoriti o mnogo toga. Statusu selebritija (što je Nes na svoj način bio), problemima homoseksualaca u policiji (Andrejko je inače gej-aktivista), odnosu muž-žena u tom periodu itd.

            U obaveznu lektiru proizašlu iz Bendisovog pera spada i revolucionarni ran na Daredevilu, kao i svi pomenuti stripovi. Ali, ako se do sada niste susreli sa ćelavim scenaristom, možete da počnete sa Torzom, a dalje ćete već videti.

Iako su Bendisovi stripovi vredni svakog dinara, ako ste plićeg džepa, torrenti će vam  rado izaći u susret.   
Moju recenziju Bendisovog stripa Torso možete pročitati i na nemačkom.

Francuska škola: ANIMAL'Z (Enki Bilal)

          Postapokalipsa ne bi trebalo da postoji. Zapravo, mogla bi da postoji, ali bez ljudi. Možda neki parčići zemlje koji lutaju univerzumom. Pa čak i da planeta ostane u jednom komadu, barem ne bi trebalo da više bude ljudi. Recimo.

            No, razrušeni svet u kom se preživeli motaju tu i tamo i pokušavaju da opstanu bar još koji dan, stara je tema, a čini se da je poslednjih godina sve aktuelnija (čudo). Naravno, nisu sva dela ovog podžanra podjednako uspešna, ali na svakih nekoliko promašaja, dođe poneki biser. Kao što je Put Kormaka Makartija u prozi ili istoimena adaptacija u filmu.

            Ili Animal’z Enkija Bilala u stripu.

            Bilal nije stran Srbima, pogotovo što je ovde i rođen pod imenom Enes Bilalović. A nije se bavio samo stripom jer kako kaže, kad ga smore stripovi, on ode pa pravi filmove. Tako da je mnogima možda poznatiji po filmu Immortal, nego po stripu. No, šta da se radi.

            Zahvaljujući Veselom četvrtku koji je za domaću publiku objavio ovaj Bilalov album i svima nama nepismenim za francuski jezik – a verujem da nas ima – omogućio da pratimo savremeno stvaralaštvo ovog autora.

            Za nekoga ko se već dugo hrani američkim stripom, može biti čudno da isti čovek i piše i crta stripove, pa ih još crta pastelom, ali za Francusku to nije ništa novo ni nepoznato. Bilalov strip je jedna ekonomična priča u svetu na vodi – brodovima – sa mutiranim ljudima, ljudima ukrštenim sa ribama i plivajućim sisarima. Priča o svetu gde teško da se nekome može verovati ili gde veća riba, ehm, jede manju. Ono što ovom stripu daje još bizarniju notu je to što u tom opštem rasulu ljudi jedni drugima persiraju. Da, da, persiraju. I za one koji su i dalje skeptični da se još kaže – proverio sam – tako je i u originalu, kažu oni koji se razumeju u francuski.

            Zamislite sad taj svet gde se leđa ne okreću nepoznatima, a bogami ni poznatima, a svi su besprekornih manira. Neki straaaašan svet. Dalje od mene. Pu, pu.

            Kao što nas je francuski strip već naučio i navikao, na malo strana dobija se mnogo toga. Najpre, fenomenalan crtež. Ili, tačnije, slike. Jer Bilalovi kadrovi opušteno mogu da se iskroje sa stranica, uvećaju i kače po zidovima. I čak će i vaši prijatelji krajnje skeptični prema stripu da vam kažu: lepa slika.

            Takav je Bilal.

            Svet koji je stvorio u Animal’z počiva na osnovama koje nas je pop kultura postapokalipse naučila da očekujemo, ali ima dovoljno motiva i originalnosti da ga ne pobrkamo sa još nekom od silnih franšiza. Plus, iako smo na malo strana dobili ukusan obrok, Bilal nas tera da nezahvalno poput Olivera Tvista tražimo repete. A znajući da je Bilal sigurno mekša srca nego što su to bili Dikensovi kuvari, verujem da će nam izaći u susret. Dakle, repete.

SRPSKA VEZA (intervju - Nik Harkavej)

Nik Harkavej (rođen 1972. godine u Kornvelu, Engleska) je pisac i scenarista. Autor je romana The Gone-Away World, objavljenog u junu 2008. godine. Sin je čuvenog romanopisca Džona Le Karea. Porede ga sa Čakom Polanikom i Kurtom Vonegatom.

Željko Obrenović: Tvoj prvi roman je mešavina avanturističkog romana i postapokaliptične ratne priče. Sa ninđama, naravno. Puno ideja u jednoj knjizi. Je l’ u pitanju nagomilana inspiracija ili nešto drugo?

Nik Harkavej: Hteo sam da eksplodiram! Pisao sam filmske scenarije, što može da bude veoma ograničavajuće, te sam očajnički želeo da radim nešto zabavno. Hteo sam da razbijem okvire, pa sam sve što mi je palo na pamet ubacio u roman.

ŽO: Odakle ti ideja da ubaciš ninđe u roman? Priznajem da je to jedna od stvari koje su me naterale da pročitam knjigu.

NH: Ninđe su strava. Zabavne su jer te navode na misao da jedna osoba može da bude neviđeno jaka i da čini čuda. Ninđa, kao i gangster ili dečak-čarobnjak, je neko ko sam može da postroji vojsku. Skroz su u fazonu sedamdesetih. I, za mene, imaju neki retro šarm.

Mislim da je za avanturu najbitniji negativac. Ako je negativac zajeban, junak može da bude heroj kako mu dolikuje. U suprotnom, ne. Svako ko može da pobedi veliku grupu ninđa, zaslužuje poštovanje.

ŽO: U romanu imaš dosta promišljanja, poput Čaka Polanika. Je I’ misliš da je za pisca među najvažnijim stvarima da bude svestan savremenog sveta i opasnosti koje on nosi?

NH: Veoma je važno. Pokušavam da ne mislim previše o “dužnosti umetnika” itd; mislim da previše teoretisanja narušava priču. Svet nije ono što mi mislimo da jeste. Mnogo je kompleksniji i isprepletaniji, a opasnosti sa kojma se suočavamo često su stvari na koje jednostavno nismo obratili pažnju ili ih ne razumemo.

Izluđuje me što neki inače veoma inteligentni ljudi – pogotovo u Britaniji – veruju da je legitimno reći “Oh, ne razumem ti se ja u nauku”. Zaprepastili bi se da neko kaže “Šta sad, ne volim knjige”, ali ignorisati čitavu nauku je nekako OK. Glupost. Nauka otkriva sve više i više o našem svetu i nama samima, i pisci nikako ne mogu da pišu o svetu u potpunosti bez svesti o ovim saznanjima. A opet, mnogi to čine i niko ih ne opominje.

ŽO: Baš pre nego što sam pročitao tvoj roman, završio sam Generation Kill. Moram ti priznati da sam zapazio neke sličnosti, pogotovo u tonu koji je kod tebe doprineo na uverljivosti fantastičnih elemenata. Jesi li razmišljao o tome?

NH: Pročitao sam Generation Kill tokom priprema za pisanje. Nisam bio u vojsci a nisam želeo da ispadnem budala. Nikad nećeš moći da prikažeš rat ako nisi učestvovao u njemu, ali opet nisam hteo da pišem gluposti. OK mi je ako neko kaže “nije to baš tako”, ali užasavala me je pomisao da će neko pomisliti kako sam omanuo u svemu.

Tako da sam pročitao tu knjgu, zatim Jarhead i još neke. Čini mi se da je bilo dovoljno.

ŽO: Koliko si istraživao pre pisanja The Gone-Away World?

NH: Kao što rekoh, nešto jesam, ali naposletku sam izmislio svet iz onoga što sam znao i što sam mislio da će ga učiniti interesantnim. Osim što sam malo proučavao kako bih se uverio da rat o kom pišem nije besmislen, pustio sam mašti na volju.

ŽO: Je l’ voliš svoj roman? (Znam mnoge koji mrze svoje knjige kad su gotove, ali uživaju u samom činu pisanja.)

NH: Trenutno ga se pribojavam. Plašim se da ljudi neće naredni toliko voleti. Ipak, volim The Gone-Away World. Ponekad pročitam odlomak i donekle zaboravim da sam ga ja napisao pa pomislim “Opa, ovaj lik nije loš!”, a onda se setim da sam to ja. Dobar osećaj.

Nisam od onih koji veruju u terapeutsko pisanje; samo želim da ispričam priču. Ostalo prepuštam drugim piscima. Što se mene tiče, bilo bi užasno kad bi se vratio nečem što sam napisao i shvatio da ga mrzim.

Što ne znači da kad zavirim u knjigu ne pomislim “Uh, ovo sam mogao bolje. Ovaj deo sam mogao da ubacim desetak stranica kasnije itd.”

Ali, u nekom momentu moraš da staneš. Bolje je da pustiš knjigu i pružiš ljudima šansu da uživaju u njoj, nego da u nedogled traćiš vreme pokušavajući da je učiniš savršenom. Nikada neće biti savršena.

ŽO: Da li pratiš TV-serije kao što su Lost, The Wire, Middleman, Veronica Mars? Neki kažu da je u njima budućnost medija i da su filmovi prevaziđeni. Šta misliš?

NH: Veliki sam fan House, My Own Worst Enemy i još nekih. Mislim da je The Wire remek-delo. Ne mislim da su filmovi prevaziđeni ništa više od pozorišta ili knjiga. Drugačiji je doživljaj.

Problema za medij ima na sve strane – mislim da će biti sve više obračuna vezanih za autorska prava i slično, i da će ljudi naposletku morati da prihvate da proizvodnja košta i da ako zahtevamo da sve bude besplatno, kvalitet će ispaštati. Što će reći, vlasnici prava će morati da iskuliraju i potraže nove mogućnosti. Kompleksno pitanje.

Ali da odgovorim, nisam siguran da u ovom trenutku jedan medij može da zameni drugi. Mislim da je to obeležje Postmoderne: ništa ne nestaje.

ŽO: Omiljeni roman svih vremena?

NH: Nemam pojma. Previše ih je. Volim Einstein’s Dreams. Baš je ponovo čitam.

ŽO: Najbolji roman u skorije vreme?

NH: Čitam u prevodu Paris Noir, koji je neverovatan.

ŽO: Omiljeni strip?

NH: Veliki sam fan Powers.

ŽO: Omiljeni strip u skorije vreme?

NH: Verovatno Fables. Ali opet, mnogo ih je odličnih.

ŽO: Omiljeni strip-junak?

NH: Još jednom, previše ih je. Ali što se mejnstrima tiče, Betmenov sam fan, pogotovo kad ga piše Grent Morison.

ŽO: Koju super-moć bi voleo da imaš?

NH: Definitivno, što više njih. Ali ako moram da se odlučim, izabrao bih Vulverinovu moć iscelivanja.

ŽO: Možeš li da nam kažeš nešto o romanu koji trenutno pišeš?

NH: Pa, mogu da kažem samo nešto uopšteno; ako mislite da je The Gone-Away World vestern, novi će biti gangsterski.

NH: Da li bi došao u Srbiju u cilju promovisanja?

NH: Zašto da ne. Imam drugara koji često dolazi i kaže da je strava. Misliš da bih bio dobrodošao?

ŽO: Naravno. Nadam se da ćemo se uskoro videti i želim ti puno sreće u daljem radu.

Intervju na engleskom možete pročitati ovde:

Pročitajte intervju sa Džejsonom Starom, Bretom Istonom Elisom krimi žanra.