Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- knjigekoječitam

@knjigekojecitam 

"Nije jezero zlo, već ljudi."

Legenda kaže da se ljudi koji plivaju u Kamenom jezeru udave. A baš je to mesto naš glavni lik odabrao da se smesti i u miru i tišini napiše scenario za svog omiljenog glumca. Na žalost, nije kako treba pročitao ugovor i čeka ga zanimljivo iznenađenje. K tome, oko tog jezera dešavaju se sumnjive stvari: neko pokušava da ga pregazi iz čista mira, a jedne noći pronalazi uplašenu devojku u bekstvu. 

Ali nije sve crno – njegova u početku nezainteresovana cimerka Una, koja je tu da bi prevodila scenario na engleski, završi u vezi sa njim.

Za one koji vole brza dešavanja i umetnički izrežirane krajeve bez prave završnice, ovo je idealna knjiga. Mene je, priznajem, malo zatekla savršena scena koja kao da je isečena na pola. Zapleta ima više, i ređaju se epizodno, tako da glavni lik rešava prvo situaciju sa scenarijem, pa nestašnim vozačem mercedesa, i tek onda na red dolazi devojka i misterija utopljenog čuvara lovišta.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- drugo izdanje -- Kontrast izdavaštvo

Novi stari čitalac.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- Kontrast -- drugo izdanje

Dragi prijatelji, od danas možete kupiti drugo izdanje mog romana Kameno jezero! Pri tom, nije u pitanju obično drugo izdanje već dopunjeno, sređeno, ispravljeno. I, naravno, knjiga ima novu fenomenalnu koricu. Nadam se da ćete uživati koliko i ja.

https://kontrastizdavastvo.rs/knjige/knjiga-koloseum-zeljko-obrenovic-26481

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- knjiga s najboljim krajem

Knjiga s najboljim krajem! Hvala! Posted @withregram • @biblioteka_terlinga  Dvadeset drugi dan izazova #aprilkrozknjige : Knjiga sa najboljim krajem.

Ovo je jedna od knjiga čiji mi je kraj bio odličan. Savršeno se uklapa, drugačiji je i upečatljiv. Već sam pisala o ovoj knjizi, tako da se neću ponavljati. Moje najiskrenije preporuke.

Meni je ovo jedna od najdražih knjiga domaćih autora i verujte mi da je vredi pročitati.

#bookstore #booklover #bookhoarder #bookaddict #purelove #omiljeneknjige #delfiknjižare #knjigajeuvekumodi #bookstagram #lovemybooks #kamenojezero #kontrast_izdavastvo #kontrast_knjige #vrednoprice #zeljkoobrenovic #književnost #knjigomanija #knjiga #knjigoljupci #knjige #triler #book #bookphotography #booklover #bookstagram #bookstagrambalkan #bookaddict

Kameno jezero – Željko Obrenović – recenzija – Ana Zlatkov – Delfi kutak

Danas imamo toliko različitih pisaca i žanrova da se može naći roman za svačiji ukus. Meni se to baš i ne dopada jer tako strada kvalitet. A i nisam ljubitelj svih žanrova i moram priznati da trilere ne volim. Knjigu sam kupila na osnovu prikaza u Delfi kutku i... otkrila blago.

Kameno jezero me je oduševilo. Ne samo zato što je napisano tako promišljeno, pametno i kreativno, već zato što nas uvuče u priču gotovo neprimetno i zavodi svakom sledećom stranom i neobičnom atmosferom. Od prve strane sam bila tamo.

Autor je vrstan pisac i veoma maštovit, a njegovo građenje priče je vrhunsko. Iščekivanja čitaoca su sve veća i zaplet se komplikuje na takav način da nije providan i predvidljiv. Do samog kraja niste načisto šta se sve dešava i drži vam pažnju, pa imamo onu situaciju koju svi volimo, ali je nemamo tako često pa je vrednija – kada želite da znate šta se sve desilo ali ne i da se priča završi.

Meni se čini da mi ovde imamo pisca svestskog kalibra koji zaslužuje OGROMNU reklamu u svim našim medijima, knjižarama i preporuku da se što više kupuje i poklanja.

Željko Obrenović, hvala ti što si tako dobar pisac i što postavljaš i pomeraš standarde visoko. Ti naravno znaš cenu toga. Oni koji možda i ne znaju mogu deo odgovora, pored sjajnog zapleta u urušenoj i moralno osakaćenoj zemlji, naći u Kamenom jezeru.

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku, Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde.

Vrelinu leta rešili smo da ublažimo šoljom hladnog čaja, zato smo na  čajanku sa Vodičem pozvali  fantastičnog gosta kog ljubiteljima stripa i pisane reči nije potrebno posebno predstavljati. U pitanju je Željko Obrenović, scenarista stripa Karton siti (Modesty stripovi, 2016), koautor romana Srpski psiho (Laguna, 2007) , autor romana Talog (Booking, 2012)  i Kameno jezero (Kontrast, 2016) .  Ovom prilikom zahvaljujemo mu se što je pristao da „očajava“ sa nama i odgovori na neka naša pitanja.

Dobitnik ste McCann Ericsonove nagrade za lice meseca, nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu, a kratka priča Nevidljivi čovek našla se među pričama odabranim na konkursu Najbolja kratka priča Pirota 2018. Kakav je vaš stav prema nagradama, koliko su one bitne na domaćoj sceni i koliko vama znače?

Željko Obrenović: I Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu, ako je to nekakva referenca (smeh). Nagrade svakako mogu da pomognu, naročito prodaji knjige, ali umeju da budu i obavezujuće. Nemali je broj autora koji nakon nekih bitnih nagrada više nikada nisu napisali ništa vredno čitanja. Koliko god to neiskreno zvučalo, i pored toga što su se neka moja dela primakla pomenutim nagradama ili što su neka imala solidne tiraže, drago mi je što nisam dobio nijednu bitniju nagradu niti postigao neke megalomanske tiraže pošto nisam siguran da pisac može da ostane imun na njihove uticaje, i kreativno i kao čovek.

Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik.  Zašto baš na poljski?  Imate li informaciju kakve su reakcije?

Željko Obrenović: Odgovor je jednostavan, Agnješka Žuhovska-Arent je pročitala moju kratku prozu objavljenu u Trećem trgu i to joj se dopalo pa je odlučila da prevede nešto što sam napisao. Najpre je prevela priču Ko je ubio ljubav, a potom i roman Srpski psiho. Interesantno je što je nakon toga prevela i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas, a taj strip je adaptacija moje priče koju je ona prvu pročitala. Nemam neke svežije informacije o reakcijama u Poljskoj, ali pošto je strip album Karton siti objavljen na engleskom, i skorije, tu već mogu da govorim o nekim utiscima jer je za njega najpre čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn pisao predgovor, zatim je Alin Rautoiu pisao recenziju za sajt The Invaded, a Pol Gravet, jedan od najvažnijih britanskih strip teoretičara, uvrstio ga je u najbolje svetske stripove objavljene 2016.

Kad smo kod prevođenja, strip Karton siti /Cardboard City izdavačka kuća Modesty stripovi (Modesty Comics) objavila je na srpskom i na engleskom jeziku. Koliko je značajan ovaj potez izdavača koji je strip učinio dostupnim u vidu elektronskog primerka inostranim e-prodavnicama? Da li se razmišlja i o prodaji štampanih primeraka na engleskom jeziku?

Željko Obrenović: Već neko vreme postoje i štampani primerci Karton sitija na engleskom, koji se mogu nabaviti preko Amazona. Svaki je prevod značajan za autora i njegovo delo. Često važniji i od originalnog teksta jer je on ipak vezan za određeno područje i kulturu, i tek prevodi i reakcije na njih zapravo govore o univerzalnosti, prevazilaženju granica i nekakvom eventualnom uspehu van zemlje u kojoj, ma koliko prodavan bio, pre ili kasnije upoznaš većinu svojih bitnijih čitalaca.

Predgovor za Cardboard City potpisuju Pavle Zelić i čuveni engleski strip scenarista Dejvid Hajn (David Hine). Možete li nam reći kako je došlo do te saradnje?

Željko Obrenović: Dejvid Hajn je još pre nekoliko godina pročitao moj kratki strip Ko je ubio ljubav u engleskom prevodu, koji sam postovao na svom blogu. Strip mu se dopao pa nam je napisao blurb za album koji je tada trebalo da se zove Muzej đubreta i koji je sadržao različite priče od Karton sitija ali su se neke i preklapale. Nakon što je album završen u svom definitivnom obliku, izdavač Žika Tamburić, koji već godinama živi u Londonu, pitao me je ko bih želeo da nam piše predgovor za album i meni je Hajn odmah pao na pamet. On je to rado prihvatio i ne samo što je napisao predgovor već je uradio i korekturu prevoda na engleski što je takođe nešto na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Što se Pavla Zelića tiče, već dugo se znamo i još otkako su nas okolnosti omele da on govori na promociji tog nesuđenog strip albuma, obećao mi je da to moramo ispraviti. Pavle je izuzev predgovora napisao još jedan tekst za Urban Bug i pored Zorana Stefanovića i Ilije Bakića govorio na promociji Karton sitija na Salonu stripa u Beogradu.

Odakle uopšte ideja za stvaranje stripa i koji su sve izazovi sa kojima se susreću oni koji pokrenu ovakav projekat na domaćoj sceni? Koliko je bilo teško uskladiti priče sa stilom ilustratora i koliko dugo se radilo na tom projektu?

Željko Obrenović: Ideja za stvaranje stripa nije nešto proračunato niti racionalno, kao valjda ni za bilo koju drugu vrstu umetnosti. Jednostavno je to još jedna moja ljubav, možda i najranija, i prirodno je bilo da u nekom trenutku pokušam i njome da se bavim. Svaki medij u kojem sarađuje više ljudi je dakako drugačiji od onoga gde ste prepušteni sami sebi. S jedne strane je tu niz nezadovoljstava ili nepoklapanja vizija, a sa druge je tu još neko da ispravi i oplemeni vaše manjkavosti. Možda stoga blagonaklonije gledam na svoje rane stripove nego na svoju ranu prozu jer tu imam još mnogo toga da primetim izuzev svog pisanja i onoga što bih u njemu sada menjao: često izuzetne kadrove i prelepe crteže, a prevashodno dve vizije koje su srasle u jednu.

Da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Željko Obrenović: Planovi su razni i neki scenariji već postoje, no problem je što entuzijazam nije bezgraničan čak ni kod mene, a kod crtača je još manji, a sa druge strane očekivanja i standardi rastu i ne bih želeo da se tek tako upuštam u nešto čime na koncu ne bih bio zadovoljan. To što je Karton siti nastajao gotovo deset godina valjda dovoljno govori o svemu. No, ono što je do mene, odnosno do scenarija, uvek je u nekoj vrsti niskog starta, tako da je tu nebrojeno spremnih ideja. Mogu samo da kažem da se neki stripovi rade, da se o drugima pregovara (i ovde i u inostranstvu) i neka ostane na tome.

Koliko se rad na pisanju stripa razlikuje a koliko ima sličnosti sa “običnim“ pisanjem  jednog proznog dela? Šta za vas predstavlja veći izazov?

Željko Obrenović: U pitanju su potpuno različite umetnosti i nije čudno što se pojedini autori ne snađu pri ovoj vrsti transfera. Premda je to danas sve prirodnije jer su mediji izmešani i mnogi su pisci, za početak, odrastali i na prozi i na stripu. Ono o čemu ja naročito vodim računa je da ne zatrpavam stripove tekstom pošto je to ipak prevashodno vizuelni medij. Naravno, ono što važi, ili bi makar trebalo da važi, za prozu „Pokaži, a ne kaži“, ovde je doslovce tačno, s tim što, opet, naracija i crtež ne moraju da govore isto. I upravo u tim nekim prednostima i razlikama između stripa i proze ja vidim izazov i lepotu, a i razlog da se bavim i jednim i drugim.

Jednom prilikom ste izjavili: „Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat.“ U skladu sa tom izjavom postavila bih pitanje šta je to što vas je odvuklo na mračnu stranu i uticalo na vas da se okrenete pisanju?  

Željko Obrenović: Stvar je u tome što je izuzetno malo autora koji su podjednako dobri i kao scenaristi i kao crtači, a očito nisam smatrao da sam ja jedan od te male genijalne skupine. Takođe, mene je oduvek prvenstveno privlačila priča ili narativ (što ne znači da ću stripu oprostiti ako je katastrofalno nacrtan, ali ću mu ipak i to pre oprostiti nego ako je katastrofalno napisan), pa je moguće da je i to presudilo. Ili je to samo bio još jedan od izazova koje sam video pred sobom i koje sam želeo da prevaziđem, a nikada nisam išao lakšim putem.

Takođe, izjavili ste: „Ne bi trebalo da su novac, slava i uspeh ciljevi s kojima neko sedne da napiše roman. Barem meni nisu.“  Dakle, koji su vaši ciljevi? Čemu se vi nadate dok pišete?

Željko Obrenović: Najiskrenije, ničemu. Bitno mi je da nekolicina ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo kaže da sam ponovo napravio makar mali iskorak u odnosu na prethodno delo, pa ako se s tim složi i neka veća grupa čitalaca, utoliko bolje. Sve je to meni neka vrsta beskonačne partije šaha sa samim sobom, svakodnevnog nadmudrivanja, postavljanja novih izazova i pokušaj njihovog savladavanja. Puno je tu i žuči i bola, ali i neizmernog zadovoljstva, te stoga valjda niko, ili barem retko ko, zbog toga prestane da piše.

Pažnju javnosti skrenuli ste na sebe romanom Srpski psiho koji je pisan „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem. Koliko se takav način pisanja razlikuje od uobičajenog? Planirate li u budućnosti još neki zajedički projekat?

Željko Obrenović: Na takve projekte je mnogo lakše osmeliti se kad ste mlad i neoblikovan autor. Čak i da želim da ponovim nešto slično, nisam siguran da bih svoj glas mogao toliko da približim glasu drugog pisca, pa bi to bilo poprilično besmisleno i pokušavati. Jedino kako bih to u budućnosti mogao da zamislim je da dva autora, ili više njih, piše različito viđenje istog događaja, iz različitih perspekiva, jer to onda ne zahteva prilagođavanje glasova. Ali ipak ne vidim takav ekperiment u skorijoj budućnosti.

Talog je napisan u prvom licu ženskog roda, da li je bilo teško pisati iz ženskog ugla?  Da li ste zadovoljni načinom na koji ste savladali taj izazov i kakve su reakcije čitalaca?

Željko Obrenović: Uvek sam nastojao da novim delom zađem na neki novi teren i da pokušam nešto novo, kao i da, kako sam već rekao, sebi postavim neki izazov. Ovo je bio jedan od njih, mada ne vidim bitnu razliku između upotrebe ženskog fokalizatora u romanu pisanom u trećem licu i ovoga što sam ja uradio. Možda je to kod nas bio incident, ali na svetskoj književnoj sceni su brojni slični primeri. A tek je u istoriji književnosti puno ženskih autora koji su pisali kroz muške oči. Jovana (junakinja Taloga) mi je i dalje među omiljenim junacima koje sam stvorio i meni je Talog oduvek bio bitan isključivo zbog nje, dok je sve ono što joj se dešava imalo jedino svrhu da joj zakomplikuje život i još više podstakne tu autodestruktivnost koja je njome već odavno vladala.

Pročitala sam da je Kameničko jezero, koje se nalazi u blizini Valjeva poslužilo kao inspiracija za roman Kameno jezero, a jednom ste izjavili da je dužnost svakog pisca, bez obzira da li on piše mejnstrim, krimiće, SF ili epsku fantastiku, da progovara o vremenu u kom živi, pa me zanima koliko zapravo u svom radu vi crpite inspiraciju iz okruženja i stvarnog života?

Željko Obrenović: To je, svakako, nešto iza čega i dalje stojim. Žanrovi su mi oduvek bili besmisleni ako su sami sebi svrha, jer svako ko pročita nekoliko desetina ili stotina takvih romana naučiće njihove matrice i ne vidim zašto bi ih dalje čitao ako u njima ne može da pronađe ništa više izuzev zapleta. A opet sve te društvene momente ne bi valjalo ni trljati čitaocu na nos pošto je to nešto još gore: umetnost nije politički pamflet i aktivizam te vrste i mere bi trebalo prognati iz nje.

Postoji li neki lik iz vašeg opusa koji vam je posebno drag ili možda mrzak, sa obzirom na to da se u svojim delima uglavnom bavite mračnim stranama društva i pojedinaca?

Željko Obrenović: Ovde je baš teško izbeći onaj stereotip da su mi svi likovi kao deca (ako to već nisu sva dela), ali ako bih baš morao da se odlučim, neka mi nabliži, ako ne najdraži, bude protagonista romana Kameno jezero. Ali baš kao što on na kraju knjige kaže, u dobroj literaturi ne postoje crni i beli likovi, već samo sivi. A ako sam uspeo da stvorim takve likove, onda sam srećan i miran.

Postoji li neki određen šablon kog se pridržavate prilikom pisanja i koliko je zaista važna ta prva rečenica o kojoj pišete na svom blogu?

Željko Obrenović: Jedini šablon kojeg se pridržavam je da nemam šablona i da tražim nove izazove. Svakako, u mom radu se može izvući neka linija koja povezuje sve što sam napisao, no nemam utisak da sve vreme pišem istu knjigu. Kada mi je Danilo Lučić, moj urednik na Kamenom jezeru rekao da ne zna koliko je on prava osoba da uređuje tu knjigu jer ona ipak ima neku žanrovsku osnovu  a on ne poznaje dovoljno žanrovska pravila i neće znati da li sam ih i koliko prekrišio, rekao sam mu da je to sjajno i što više sam ih prekršio, to bolje. Prva rečenica je apsolutno nebitna, kao i prva strana i prvo poglavlje, bitna je samo celina. Ali je lepo da je i prva rečenica dobra, kao i naslov, kao i prva stranica ili poglavlje. Lepo je da je sve dobro. Ali daleko od toga da je išta od toga presudno.

Koliko su po vašem mišljenju za život jedne knjige važne korice i markerting? Da li te segmente prepuštate profesionalnom timu ili i to držite u svojim rukama?

Željko Obrenović: U današnje vreme su takvi momenti često bitniji od same knjige. Koliko god je to u mojoj moći, a dosad sam nailazio na saradnike pune razumevanja, trudim se da i u taj proces budem što više uključen, pošto je to ipak moje delo i imam neku viziju kako bi sve to na kraju trebalo da izgleda. Ali danas takve stvari uglavno rade profesionalci i nije neophodno previše im se mešati u posao, samo dati sugestije.

Imali ste sreću da veoma mladi objavite svoj prvi roman za renomiranu izdavačku kuću. Koliko je to uticalo na vaš dalji rad? Na odnose sa urednicima i izdavačima, pa možda i na sam odnos sa publikom?  Da li je bilo teže napisati i objaviti taj prvi roman, ili one koji su usledili posle?

Željko Obrenović: Bilo je to verovatno od krucijalnog značaja za mene i to ne samo zbog uspeha koji je taj roman postigao ili poznanstava koja sam na osnovu njega stekao. Jako mlad sam naučio šta to znači sarađivati sa urednikom, „ubiti svoje dušice“ i  zaboraviti na ego, što nisam siguran da svi i znatno stariji autori ikada nauče. I što, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ali je neminovnost ukoliko želite da izvučete iz sebe ono najbolje. A svaki roman je na svoj način podjednako i lako i teško napisati i kad je on gotov i radite na sledećem, ne samo što uvek mislite da je ovaj novi bolji već i da je onaj prethodni bilo neuporedivo lakše napisati, što naravno nije istina.

Izjavili ste: „Bilo je više zainteresovanih za filmske adaptracije gotovo svega što sam napisao, neki pregovori su i dalje u toku“, možete li nam otkriti dokle se stiglo sa tim pregovorima?

Željko Obrenović: Naš poznati glumac Ivan Jevtović bio je zainteresovan za bilo koji vid adaptacije Srpskog psiha i nekoliko godina je nastojao da se to realizuje, ali uglavnom je nailazio na odgovor da još nije vreme za te teme kod nas. Dejan Zečević je bio zainteresovan za adaptaciju Taloga i nikad mi nije rekao da je od toga odustao, samo što treba imati na umu da je za snimanje filma potrebno mnogo više od dobre volje i da su oni birokratski faktori ključni, a na njih, nažalost, ne možemo da utičemo. Svako malo se javi neko novi ko ima ovu ili onu ideju za potencijalnu adaptaciju, ali odustao sam od toga da se preterano radujem takvim ponudama i idejama ili da se trošim u tom smeru dok nešto od toga ne bude mnogo više od samo dobre volje, jer bih radije za to vreme pisao neku novu knjigu.

Ko su vam književni uzori?  Da li češće čitate na engleskom ili na srpskom i da li prednost dajete klasičnoj ili elektronskoj knjizi?

Željko Obrenović: Uzora je previše i konstanto se menjaju. Nisam od onih koji će čitavog života navoditi dva ista imena i čak verovati u to. Poslednjih godinu dana su mi heroji Vladimir Nabokov, Henri Džejms, Džozef Konrad i Aleksandar Hemon. Pre toga su to bili Majkl Šejbon i Džonatan Litem, pre toga Stiven King i Džejms Elroj i tako u nedogled. Knjiga je knjiga, bez obzira na to da li je štampana, elektronska ili audio. Trenutno na kindlu čitam novi roman Marlona Džejmsa, dobitnika Bukerove nagrade, koji se sada oprobao u fenteziju, na papiru čitam Džona Irvinga Molitvu za Ovena Minija, a slušam Knjige krvi Klajva Barkera i meni je to sasvim logično i prirodno. U poslednje vreme više čitam na srpskom, dobre prevode, ali je to donedavno bilo potpuno obrnuto. Ali, kako rekoh, uvek je tu jedan prevod, jedna u originalu, a neretko i oba primerka.

Kakav je vaš stav prema trilogijama i mnogologijama?

Željko Obrenović: Nisam od onih koji su podlegli čarima epske fantastike, a ona ima najviše tih mnogologija, tako da verujem da u životu nisam pročitao ništa što ima više od dva nastavka, a ni toga nije bilo previše. Nemam opet ništa konkretno ni protiv toga, samo bih voleo da autori najpre završe sve planirane knjige pa da ih onda odjednom izdaju, a ne da ih pišu naknadno pod pritiskom čitalaca ili njihovog uspeha. Jer da se ne lažemo, malo je serijala koji su svoju inicijalnu slavu opravdali i, ne znam, desetim nastavkom.

Izjavili ste: „Radije bih da me pročita sto ljudi koji će to razumeti, a ne da me kupuju po inerciji oni kojima je to preporučila estradna novinarka u svojoj emisiji ili, ne daj bože, modna blogerka.“  Nameće se pitanje: Za kakve čitaoce vi pišete? Koliko sebe dajete? Dakle, ko su vaši čitaoci? Kako reaguju na vaša dela i da li dozvoljavate da njihova očekivanja utiču na proces stvaranja, ili se isključivo oslanjate na svoj sud? 

Željko Obrenović: Apsolutno sam tu da saslušam svakog ko ima bilo kakav komentar na neko moje delo, kao što obavezno čitam sve recenzije, čak i ako su izrazito negativne (možda naročito pažljivo ako jesu). U svakoj toj kritici koliko god ona bila zlonamerna uvek ima i nešto istine i nastojim da je pronađem. Najmanje volim one politički korektne prikaze koji ne bi ni da se zamere ni da isuviše pohvale, odnosno ne nude nikakve konkretne agrumente. Od njih nemam koristi. Pišem prvenstveno za čitaoca u sebi, koji je često nezadovoljan onim što čita iz pera drugih ma kako poznatih, uspešnih i priznatih autora. Ne trudim se samo da prevaziđem njih nego i samoga sebe i svoje mogućnosti.

Šta mislite o domaćoj „žanrovskoj“ sceni?  Šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše? Kada se kod vas probudilo interesovanje za žanr... i kada je umrlo?

Željko Obrenović: Ne pratim previše domaću žanrovsku scenu, ali ne zbog nekakve nadmenosti već zato što njome dominira nekakav pseudoistorijski roman i fentezi zadojen nacionalizmom i pravoslavljem, koji me ne znamima, a ipak je isuviše stranih autora koje niko od nas nikada neće dosegnuti i najpre moram sve njih da pročitam da bih imao vremena za ostalo, a to ide jako sporo. Interesovanje za žanr se probudilo zbog ljubavi prema priči, koja u žanru ipak dominira, a umrlo je, ako jeste, kada je žanr prestao da mi nudi više od puke priče. Tako da sad najviše volim priče koje prevazilaze žanr ili koje, sa druge strane, koketiraju s njim, ali mu se ne dodvoravaju previše.

Oštra kritika društva ne provejava samo kroz vaše knjige i stripove nego i kroz intervjue koje sam bila u prilici da pročitam, jedan ste od retkih pisaca koji se osvrće na problem kvaliteta naše književne scene. Kako vaše kolege pisci reaguju na tu poprilično oštru kritiku, i da li vas uopšte zanima njihovo mišljenje?

Željko Obrenović: Ne verujem da sam ikada poimence prozivao autore, niti imam dovoljno znanja o domaćoj sceni da bih to mogao da činim i da mi je to namera, ali nikada to zapravo ni ne bih radio jer mislim da je pisanje samo po sebi teško i da je teško napisati čak i loš roman, a da pri tom i oni najprodavaniji ne zarađuju od toga novac koji će im priuštiti apartmane s pogledom na more i obezbediti budućnost, tako da mislim da je našoj sceni više potrebna podrška nego kritika.

Jednom prilikom ste izjavili: „Nisam siguran da je nakon Pekićeve smrti u zemlji ostao ijedan veliki pisac. ili da preformulišem: izgleda da su svi naši veliki pisci u zemlji, odnosno pod njom.“ Da li se u međuvremenu na našoj književnoj sceni pojavio neki pisac koji zavređuje vašu pažnju?

Željko Obrenović: Kada govorimo o autorima kakav je Pekić, ne bih rekao. I ne samo kod nas nego i u regionu. Jedini živi pisac koji mislim da je na nivou tih velikana a da nam je u blizini (odnosno da je poreklom iz okruženja, pošto već godinama živi u Francuskoj) je Ismail Kadare. Njegov roman Tvrđava trebalo bi da je u lektiri.

Šta biste savetovali mlađim autorima koji tek započinju svoj književni put? Postoji li nešto na šta je potrebno posebno obratiti pažnju pre slanja teksta izdavaču?

Željko Obrenović: Trebalo bi obratiti pažnju na to da li ste stvano dali sve od sebe, ali stvarno, jer mnogi to ne žele da priznaju, a opet je većina autora svesna svih krivina i propusta u svojim delima, samo što nije lako suočiti se s tim i početi ispočetka. Zato je dobro paralelno raditi na više toga pošto se pri povratku na prethodno delo napravi distanca koja nam dozvoljava da „ubijemo svoje dušice“. Svakako ne treba žuriti sa objavljivanjem, ali ne treba ni previše čekati. Ukoliko naiđete na dobrog urednika, posao će vam unekoliko biti olakšan, jer prijatelji najčešće ne mogu do kraja da budu iskreni.

Oni koji prate vaš blog upoznati su sa izjavom: „Svako jutro sednem i pišem. Sledeće jutro izbrišem ono što ne valja, sredim ono što je za popravke i idem dalje. Imam sinopsise za narednih nekoliko romana i jedino što mi treba je vreme.“ Hoćete li našim čitaocima otkriti barem deo tih planova za budućnost?

Željko Obrenović: Nisam sujeveran, ali ne volim da govorim o projektima na kojima radim pošto ni sam ne znam šta će od njih ugledati svetlost dana, a običavam da podugo sedim na napisanom i tek tad prelomim da li je nešto od toga vredno objavljivanja i kojim redom bi to trebalo da se desi.

I na kraju, ali ne najmanje bitno, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg?  Pratite li rad AVKF-a?  Imate li neku poruku za naš tim- savet kako da unapredimo svoj rad ili možda neku zamerku?

Željko Obrenović: Svaki portal koji uspeva da okupi neku grupu ljudi dovoljno entuzijastičnih da u ovim našim nemilim uslovima radi ovakav posao i promoviše umetnost je za svaku pohvalu i nemam ništa da dodam osim, samo napred!

Najbolje knjige u 2017.

Goodreads kaže da sam ove godine pročitao 72 knjige (19.631 strana), prošle godine je to bilo 78 knjiga, što je ukupno 23.651 strana. Najduža od njih bila je Freedomland Richarda Pricea, najkraća Mapping the Interior Stephena Grahama Jonesa, a najpopularnija na internetu je The Handmaid's Tale Margaret Atwood. Prosečna ocena koju sam davao knjigama je 4.2, a knjiga koja na ovom sajtu ima najvišu ocenu je The War Nerd Iliad (koja je i meni, verovatno, knjiga godine). Ove godine nisam objavio novu knjigu, ali su i Kameno jezero i Karton siti izašli krajem prethodne godine, tako da ih još gledam kao sveže (kliknite na naslove da pročitate više o njima).

ODLIČNE:

Kalendar Maja, Zoran Ferić

Nije ova knjiga bez mana, ali nekako ne liči na savremenu „domaću“ književnost ni po pisanju ni po zamahu.

Freedomland, Richard Price

Gotovo svaki njegov roman podjednako volim jer poznaje ljude i način na koji oni govore.

Hard Rain Falling, Don Carpenter

Ponekad je sirovost plus i u pisanju.

All the Beautiful Sinners, Stephen Graham Jones

Teško je opisati o čemu je knjiga, a nisam siguran ni da li sam je razumeo, ali to ne smeta.

Dirty Snow, Georges Simenon

Kažu mnogi, najbolja knjiga o Drugom svetskom ratu i moj prvi susret sa ovim potcenjenim piscem.

The Haunting of Hill House, Shirley Jackson

Najpoznatija knjiga o duhovima – bez duhova.

Blood Meridian, or the Evening Redness in the West, Cormac McCarthy

Triput sam počinjao ovaj roman (na engleskom, pa kao audio knjigu i u prevodu), drago mi je što sam ja na kraju pročitao.

The Train, Georges Simenon

Jedna od dve njegove najbolje koje sam zasad pročitao.

Prave Beograđanke, Igor Marojević

Uz Ferića jedini domaći roman: pisao sam o njemu za Ona magazin.

The Left Hand of Darkness (Hainish Cycle #6), Ursula K. Le Guin

Očigledno nisam dovoljno čitao SF u mladosti, pa sad imam mnogo toga klasičnog, na sreću.

The Pledge, Friedrich Dürrenmatt

Ovako se piše krimić (ili ne baš krimić)!

The Force, Don Winslow

Stil mu je kao da čitate non fiction, ali tako uvuče u priču da ne čudi što je već najavljen film koji će pisati Dejvid Memet.

Salvage the Bones, Jesmyn Ward

Koliko je samo ova knjiga u isto vreme i mračna i pozitivna...

Arthur & George, Julian Barnes

Nikada više Artura Konana Dojla neću gledati istim očima.

The Dispossessed, Ursula K. Le Guin

Podjednako dobar kao i onaj gore.

My Absolute Darling, Gabriel Tallent

Uh, kako je ovo i dobro i mučno.

The Twelve Lives of Samuel Hawley, Hannah Tinti

Jedna od omiljenih ove godine.

The Lost City of the Monkey God: A True Story, Douglas Preston

Non fiction o ekspediciji koja je otkrila ovaj grad.

Never Let Me Go, Kazuo Ishiguro

Napokon sam pročitao i Nobelovca.

The Friends of Eddie Coyle, George V. Higgins

Kod Higinsa ima dijaloga više nego i kod Prajsa, a možda ih i bolje piše.

Child of God, Cormac McCarthy

Na drugo čitanje mi je bolja i od nekih znatno poznatijih naslova ovog autora.

A Feast of Snakes, Harry Crews

Grit lit u pravom značenju reči.

Nineteen Seventy Four (Red Riding, #1), David Peace

Peace je skinuo Elrojev stil, ali ga je i nadgradio.

The War Nerd Iliad, John Dolan

I prevod i prepev Ilijade, kao HBO serija.

SKORO BEZ GREŠKE:

Prokleta avlija, Ivo Andrić

Epski pristup koji ne dozvoljava da se likovi razvijaju uvek mi umanji uživanje u ovoj savršeno komponovanoj noveli.

The Quiet American, Graham Greene

Grin pleše na granici patetike, ali ovde je maestro.

Rodoslov loze Vampira, Momčilo Nastasijević

U dobrim pričama je sjajan, u drugima previše hermetičan.

The Blue Room, Georges Simenon

Odlična kompozicija, aktuelan kao i uvek.

Heart of Darkness, Joseph Conrad

Neverovatno je koliko sam paralela na novo čitanje izvukao s Prokletom avlijom.

The Turn of the Screw, Henry James

Iz današnjeg ugla priča je poznata, ali jezik!

Pnin, Vladimir Nabokov

Ne volim pretererano komične i parodične romane, ali kad to Nabokov radi, radi to vrhunski.

Act of Passion (New York Review Books Classics), Georges Simenon

Bolji je od Stranca.

The Dark Labyrinth, Lawrence Durrell

Roman o Minotauru iz pera tvorca Aleksandrijskog kvarteta.

The Collector, John Fowles

Prva polovina ovog romana je besprekorna, a druga je nepotrebna.

Invitation to a Beheading, Vladimir Nabokov

Proces pre Procesa.

A Scanner Darkly, Philip K. Dick

Često se u ovom romanu ne zna šta se dešava, ali ne smeta (ne znaju ni likovi).

The Widow, Georges Simenon

Za nijansu slabiji, ali takođe teški egzistencijalizam.

Sudija i njegov dželat, Friedrich Dürrenmatt

Nije tako dobar kao Zavet, ali svakako zanimljiva dekonstrukcija krimića.

Sing, Unburied, Sing, Jesmyn Ward

Po mnogima roman godine, ali joj je ipak gorepomenuti prvenac bolji.

Dark Gods, T.E.D. Klein

Jedna od najpoznatijih horor kolekcija, bolja u glavnotokovskim nego u žanrovskim namerama.

Beloved, Toni Morrison

Bilo mi je nezamislivo da ovo može da prođe bez patetike, a može.

More Than Human, Theodore Sturgeon

Kao i sa Ursulom, više od SF-a.

Lapot, Živojin Pavlović

Srbija – crna kakva jeste.

MOGLE SU BOLJE:

Kako upokojiti vampira, Borislav Pekić

Sjajna ideja koja je podlega esejizaciji.

The Butcher Boy, Patrick McCabe

Namerno (i previše) konfuzan ali originalan i snažan roman.

Ill Will, Dan Chaon

Ambiciozno, često isuviše.

Brighton Rock, Graham Greene

Mlako.

Monsieur Monde Vanishes, Georges Simenon

Ume on i bolje na istu temu.

Wolf Moon (Luna, #2), Ian McDonald

Solidan šekspirovski SF.

The Handmaid's Tale, Margaret Atwood

Pretenciozno.

She Rides Shotgun, Jordan Harper

Usponi i padovi.

Pale Fire, Vladimir Nabokov

Genijalnost i sumanutost.

Волшебник и друге приче [Volšebnik i druge priče], Vladimir Nabokov

Usponi i padovi.

The Devil's Highway: A True Story, Luis Alberto Urrea

Solidan non fiction o ljudima što prelaze iz Meksika u USA.

The Man Who Watched Trains Go By, Georges Simenon

Možda sam se i zasitio Simenona, ali svejedno solidan.

Dog Soldiers, Robert Stone

Previše raspričano, a često ne vodi nikuda.

Manhattan Beach, Jennifer Egan

Lep jezik, dobra ideja, ali nedovoljno razrađeno.

IZBEGAVATI:

Broken Harbor (Dublin Murder Squad, #4), Tana French

Odličan početak i poznavanje procedure, ali posle previše nategnuto.

The Gospel of Z, Stephen Graham Jones

Zaboravljivo.

The Narrows, Ronald Malfi

Slabašno.

The Last Final Girl, Stephen Graham Jones

Žrtva koncepta.

Black Water, Joyce Carol Oates

Isprazno.

Mapping the Interior, Stephen Graham Jones

Nerazvijeno. Dobra zamisao.

The Killing Lessons (Valerie Hart, #1), Saul Black

Retro.

The Snowman's Children, Glen Hirshberg

Odlična ideja, slaba egzekucija.

Prozirne stvari, Vladimir Nabokov

Ima on mnogo boljih dela.

Broken River, J. Robert Lennon

Pojela ga metanaracija.