U svakom romanu: prva rečenica bi trebalo da vas ščepa, ostale da vas drže, a poslednja da vas zakuca.
Ako podrazumevamo da znate o čemu pišete i kako pišete, recimo da to nije problem. Ali, kako odabrati prvu rečenicu. Pravu prvu rečenicu.
Verovatno nema nijednog ozbiljnijeg pisca koji se nije bavio ovim pitanjem i verovatno je malo onih koji su kao prvu rečenicu zadržali baš onu koju su prvu napisali kad su započeli roman.
Na internetu možete naći spisak sto najboljih prvihrečenica u svetskoj literaturi. Neke će vam se svideti, za neke ćete se zapitati šta to one zaboga rade na tom spisku.
Prva rečenica je zamka.
Zato što nosi veliku odgovornost.
Mnogi prave grešku, polaze sa velikim veeelikim mislima ili ne daj bože tuđim citatima. Prva rečenica bi trebalo da bude samo to: prva rečenica vašeg romana, koja će verno oslikavati ono o čemu ćete pisati (a da opet bude posebna).
Ne mogu reći da se nisam dvoumio.
Imao sam nekoliko verzija i sve su bile kao OK, ali ni za jednu nisam osetio da je to ona prava. Sve dok u jednom momentu, kad već nisam znao šta da radim, nisam ugledao svoju prvu rečenicu. Rečenicu kojom bi Talog trebalo da počne.
Ona je već bila tu, samo što nije bila prva.
Bila je u drugom pasusu.
I tako sam izbacio prvi pasus (mudrovanje) i prešao na akciju. In medias res. U sred srede. Izaberite šta vam volja.
Osetio sam da sam našao ono što sam tražio. Jer kako kažu: to što tražite najčešće vam je pred očima.
A sad imate ekskluzivnu priliku da prva rečenica mog novog romana Talog bude i pred vašim očima, dakle:
Zaobišla sam mesto na podu sa kog sam danima ribala skorelu krv, otvorila vrata i ćutke propustila Vesnu u stan.
Drago mi je da konacno izlaziiii. Mislim: knjiga. Sa sve prvom recenicom koja me je odvukla na potpuno pogresan trag. Ali, dobro, to je do mene!
ReplyDelete