Vuci svoje ralo po kostima mrtvih Olga Tokarčuk

Radnja romana Vuci svoje ralo po kostima mrtvih smeštena je u planinsko mesto na granici između Poljske i Češke. Počinje ubistvom, odnosno pronalaskom leša jednog od suseda naratorke koja nam o tome pripoveda u prvom licu. Ona je starica, koja živi sama i pomaže bivšem učeniku s prevođenjem poezije Vilijama Blejka, čuva i obilazi vikendice komšijama, zanima se za horoskop i izrađuje ga za sve s kojima dođe u susret, ukoliko joj saopšte datum rođenja. Takođe, ona prezire svoje ime -- Janina -- smatra da je glupo davati imena na rođenju i zbog toga sve poznanike prekrštava imenima koja smatra da su odgovarajuća za njih. To preimenovanje se ne završava samo na ljudima, obližnje seoce je nazvala Transilvanija.

Čovek koji je pronađen mrtav -- po svoj prilici zadavio se jelenskom kosti do koje je došao krivolovom -- imenovan je Bigfut, a naratorka ga nikada nije volela, upravo zbog pomenutog krivolova i uopšte odnosa prema životinjama (psa drži zatvorenog u kućici bez obzira na hladnoću i ostavlja ga tu i kad nekamo ode na duže).

Kako roman odmiče, umesto klasične krimi priče, čitalac će mnogo češće biti izložen monolozima i dijalozima koji se bave odnosom ljudi, životinja, insekata i prirode, i njihovim međusobnim vrednovanjem. Ko ljudima daje za pravo da se tako bahato odnose prema "nižim" vrstama i zašto za to ne postoje kazne? Ili, ako postoje, zašto se ne primenjuju? Ovi "eseji" nisu nametljivi i ne ometaju narativ romana, koji je maestralno vođen. Roman ni u jednom trenutku ne sklizne u pridikovanje premda se bavi angažovanim temama. A od jednog do drugog meditativnog pasaža dešavaju se nova ubistva i slagalica polako počinje da se sklapa (ako je to nekome u ovoj knjizi uopšte bitno).

Lepota ovog romana je ponajviše u samom pisanju, u živopisnim likovima (zubar kojem je oduzeta licenca popravlja zube pod vedrim nebom, a kao anesteziju koristi votku; entomolog koji spava u šumi; pa i sama naratorka koja piše pisma policiji u kojima primećuje da su ubistva zapravo osveta životinja) i sjajnim opservacijama.

Retki su romani kojima je teško naći makar jednu zamerku, a ovaj je takav. Svako treba da ga pročita.

Radjard Kipling Pripovetke iz Indije

Kipling je danas da li zbog svojih imperijalističko-rasističkih stavova (koji su bili tek produkt toga doba) ili iz nekog drugog razloga mahom zaboravljen i otpisan, izuzev kao autor književnosti za decu. A opet, reč je o čoveku koji se s pravom može i mora uvrstiti u najbolje pisce kratkih priča svih vremena.

Nedavno sam pročitao njegove Sabrane priče strave i fantazije (preko 700 strana) i tad sam to i sâm spoznao, a ovoga puta sam mu se vratio kroz ovo izdanje izabranih priča, publikovano kod nas 1932. godine. Jasno, neke od ovih priča sam već pročitao u pomenutoj gromadi, ali mi je svejedno prijalo da im se vratim i u prevodu. A spektar tema koje nam Kipling servira je spektakularan i svaka od priča je toliko dobra da bi bila dovoljna tačno da više nijedna nije tako kvalitetna (a jeste). Tu su storije o visokim državnim službenicima koji ostavljaju sve za sobom da bi hodili svetom proseći i, na koncu, postali sveci. Kao i o plesu slonova koji nijedan čovek nikada nije video. Kao i o tajnoj rupi i pustinji u kojoj žive oni koji bi trebalo da su umrli. Kao i o Najboljoj priči na svetu, i kako ona nastaje.

Kipling je izuzetan i kad piše književnim jezikom, i kad se okreće dijalektu, a Indija je sama po sebi dovoljno egzotična da vrhunskom autoru nije teško da je sagleda kao kakav izmišljeni svet prepun čudesa. Jedino je šteta što na našem jeziku ne postoji ozbiljnije i opširnije izdanje koje je ovaj majstor nesumnjivo zaslužio.

P.S. Zbog starosti ovoga izdanja zabavno je obratiti pažnju na fusnote koje bi danas svakako izostale: džungla, kobra i sl.