Džo Hil, sin Stivena Kinga, stvaralaštvo

Verovatno bismo svi mi voleli da imamo ključ koji bismo udenuli u bravu na vratu Kingovog juniora, zatim mu otključali glavu, podigli poklopac, pa zavirili u taj ponor fantazma i pokrali sve te sjajne ideje kojih očigledno ima i više nego što mu treba.

Odmah da kažem: ideja nije moja, Hilova je.  

          I to je samo jedna od mnogih ideja koje se u Locke & Key nižu kako jedan pisac, a i čitalac, samo poželeti može.

          No, put do uspeha nije lak čak ni za sina čuvenog bestselerovca kakav je Stiven King. Džo je u startu odlučio da zaobiđe breme nepotizma: i u pozitivnom smislu (smatrao je da bi mu očevo prezime kao reklama bilo od koristi samo na kratke staze) i u negativnom smislu (još jedno dete zvezde) i počeo je da piše pod pseudonimom. Čak prva tri romana nije želeo da mu objavi niko u Americi, Engleskoj i Kanadi.

          U početku se bavio glavnotokovskom književnošću, pa se okrenuo žanru, u kojem se, kaže, sigurno ne bi oprobao da nije bilo pseudonima (ponovo zbog oca), dok je ovako bio zaštićen. Počeo je pričom Pop Art, koja se nalazi u njegovoj zbirci 20th Century Ghosts, zatim se pojavio sjajni prvenac Heart-Shaped Box koji se bavi rok zvezdom koja preko interneta kupi – duha.  

Kada jednom krene, čini se da sve ide po planu, dokaz je i sjajni roman Horns koji je za razliku od prvenca prepun začudnih elemenata i dosta bliži logici Locke & Key, a po kom je snimljen i film u režiji Aleksandra Aže dok je u glavoj ulozi mlađani Hari Poter odnosno Danijel Redklif.

          Više nikoga nije briga što je Džo Kingov sin, a čini se ni samoga Hila koji sad sarađuje sa ocem, što u pričama (In The Tall Grass), što u stripu (Throttle i Duel).

          Hil inače često ističe kako sebe više doživljava kao strip scenaristu nego kao pisca, delom što je doživotni fan stripa, a delom što je najpre uspeo da objavi strip (epizoda Spajdermena), pa tek ubrzo prvu prozu.

          A Locke & Key je... strip o kome je izuzetno teško pričati ako ga već niste pročitali a čak i u tom slučaju verovatno bi svakoga od nas fascinirale potpuno različite ideje i bili bismo oduševljeni potpuno različitim nivoima priče, a nivoa i slojeva je tako puno.  

Priča je o porodici Lok koja nakon tragične smrti oca odlazi u Kuću ključeva i u kojoj najmlađi član Bod pronalazi, jedan za drugim, ključeve od kojih svaki ima neku moć, otključava razna vrata, od kojih neka vode... bilo gde; kad prođete kroz druga, postanete duh, a neki ključ vam otvara glavu pa tako u nju možete da staviti šta poželite ili pak izvadite nešto što vam više ne treba (što Kinzi i učini sa ona dva anđela koji neprestano kljucaju). Locke & Key se između ostalog bavi i posledicama takvih odluka, od kojih su neke stare desetinama i stotinama godina (a sve se tiču ključeva), a neke su potpuno aktuelne, kakav je i Kinzin postupak.

         

Naravno, koliko god ti ključevi bili zanimljivi i ma kakva vrata otvarali, ipak to ne bi bilo dovoljno da se od toga napravi strip, odnosno, verujte, mnogima bi bilo i više nego dovoljno, ali Hil puca mnogo dalje od većine, te je tako priča dosta složenija, prožeta tinejdžerskim problemima podmlatka porodice Lok (Tajlerovi pokušaji da nađe devojku ili traumama nakon očeve smrti) i sukobima sa drevnim zlom koje želi da se dokopa ključeva.

          Hilovi scenariji su bez greške i ako pratite njegov tviter nalog često ćete naići na zapanjene kolege koje prosto ne mogu da poveruju da je za poneki od scenarija pisao i po pet-šest verzija. Ali taj rad se vidi. Odnos onoga što je nacrtano i izgovoreno je odličan, tako da se Hil i sjajni crtač Gabrijel Rodrigez (koji je inače po zanimanju arhitekta, što se  još kako očitava u svim tim sjajnim crtežima Kuće ključeva) ne preklapaju. Režija je fenomenalna i često vas iznenađuje tablama u kojima se iz kadra u kadar ponavlja isti ugao, dok se samo protagonisti pomeraju ili vreme prolazi, što bi bio neki ekvivalent filmskih dugih kadrova, koji su tako retki u stripu, izuzev možda u nekim stripovima Alana Mura (From Hell). Kad pominjemo Mura, tu je i njegov metod nadovezivanja scene na scenu u preklapanjima istih ili sličnih kadrova, kao i kod ulaska u flešbek.  

Locke & Key morate da čitate pažljivo, jer ako ne pratite sve kadrove i ono što se u njima nalazi, a pri tom se u narativu sve ne kaže eksplicitno (što je gotovo uvek), propustićete mnogo toga; gledajte odraz u naočarama mornara koji pripaljuje cigaretu, kao i u autobus koji je daleko u pozadini iza njega, pa čak i u ime čamca gde vidite ime Keli Link, koje vam sasvim sigurno neće privući pažnju ako ne znate da je to i ime spisateljice kojoj, kako se čini, Hil duguje koliko i ocu (Linkova iza sebe ima pregršt priča kojima je jedino zajedničko to koliko su drugačije jedna od druge, a toliko su drugačije da kritičari redovno imaju problem da je žanrovski odrede).

          Zlobnici su odavno prestali da porede Hila sa Kingom jer im je on svojim neverovatnim (iako još malim) opusom začepio usta, a kako se čini to će i nastaviti da radi jer već njegov novi roman, zanimljivog naslova Nos4a2 (pročitajte naglas za potpun doživljaj) koji po obimu nadmašuje prethodna dva romana skupa, preti da bude prava stvar, a ako je suditi po ranim recenzijama – i jeste. Dok se Locke & Key sigurnim stopama kotrlja ka svom finalu, iznova iščitavamo prethodne arkove, tražimo skrivena značenja ili recimo pokušavamo da odgonetnemo da li je Locke & Key uvrnuta književnost ili priča o odrastanju i gubljenju dečje nevinosti ili epska priča o borbi dobra i zla ili porodična saga ili horor ili triler ili sve to zajedno i mnogo mnogo više ili... ili se prosto prepustimo magiji sjajnog pripovedača koji nas podseća na ono najvažnije pravilo: nije važno o čemu je priča, važno je da je dobra. A Hil se pobrinuo da u to nema nikakve sumnje.

         

Džo Hil: 20th Century Ghosts

20th Century Ghosts je zbirka koju sam već čitao, ali pošto je to jedna od najboljih koje su mi ikada prošle kroz ruke, bez ijedne loše priče, uvek je lepo vratiti joj se. Odakle ovom tipu ovake ideje? Nijedna priča nije ni nalik drugoj, a sve su sumanute.

Džo Hil: Nos4a2

Nos4a2 je novi roman Kingovog sina. Već sam podelio svoje impresije njegovim prethodnim romanima, kao i stripom – sve odlično. Za Nos4a2 ne mogu da kažem da je loš, jer nije, ali nekako sam očekivao više. Na momente mi je bila i dosadnjikava, a često mi je nedostajalo pravog uzbuđenja i neizvesnosti.

Najbolje knjige u 2012. (četvrti kvartal)

Teško da ću stići da pročitam još neku knjigu do nove godine, tako da ovaj četvrti kvartal mogu odmah da postujem, a konačnu listu najboljih knjiga ćete sačekati još malo. No, da ne zaboravimo i prethodne kvartale, jer smo već imali Najbolje knjige u 2012.(prvi kvartal), Najbolje knjige u 2012. (drugi kvartal), Najbolje knjige u 2012.(treći kvartal)

Džonatan Letem: Chronic City

Chronic City pripada Letemovoj fazi koja se udaljila od žanra, ali teško da neko ko je bio žanrovac ili voli žanr može potpuno da pobegne. A i zašto bi? Chronic City je zanimljiv roman o čudnim likovima kojima se dešavaju čudne stvari u čudnom gradu, dok tigar, koji je možda i robot, hara gradom, devojka glavnog lika je zarobljena u svemiru. I tako...

Kurt Vonegat: Vremetres

Dobio za rođendan i leglo mi – odavno nisam čitao Vonegata. Na pola puta između biografije i romana. Naravno, duhovito kao i uvek. Vremetres govorio o... vremetresu koji je sve ljude osudio da poslednju deceniju svog života ponovo prožive, na autopilotu. Pravo prokletstvo.

Majkl Šejbon: The Amazing Adventures of Kavalier & Clay

The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je roman koji sam čuvao za crne dane kad ništa drugo ne bude imalo da se čita. Savršen fanovski roman o dvojici jevrejskih dečaka koji stvaraju istoriju stripa u ratno vreme. Istina, draža mi je prva polovina knjige nego doba zrelosti, ali ne znači da je druga polovina slabija, samo drugačija. The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je obavezna literatura za sve koji vole romane sa slikama.

Džastin Kronin: The Twelve

The Twelve je nastavak Prolaza i u svemu je baš... nastavak. Kronin piše dobro i nekad vas to pisanje toliko ponese da ne primetite da je sve to moglo da stane na... pa, na mnogo mnogo moooogo manje strana. Opet, vampirska postapokalipsa iz pera čoveka koji je ozbiljan pisac nije nešto što bi trebalo preskočiti. The Twelve ima mnogo toga što je odlično.

Džo Hil: Heart-Shaped Box

Heart-Shaped Box je prvenac Kingovog sina. Dobro pisanje, doziranje informacija, dramaturške udice stripovskom maniru, duh koji traži osvetu – nije čudo što je ovaj roman doživeo reprizu u mojim rukama. Heart-Shaped Box je apsolutna preporuka.

Stiven King: The Green Mile

The Green Mile je onaj film sa Tomom Henksom, jeste. Ali je i istoimeni roman po kojem je film snimljen. A krivac je, naravno, Stiven King. Crni div, osuđenici na smrt i... malo fantastike. King je ovaj roman pisao u nastavcima u maniru Dikensa i The Green Mile je svakako njegovo delo koje ne bi trebalo zaobići.

Džo Hil: Heart-Shaped Box

Heart-Shaped Box je prvenac Kingovog sina. Dobro pisanje, doziranje informacija, dramaturške udice stripovskom maniru, duh koji traži osvetu – nije čudo što je ovaj roman doživeo reprizu u mojim rukama. Heart-Shaped Box je apsolutna preporuka.

NAJBOLJE KNJIGE U 2010.

1.     Džo Hil – Horns: Džo Hil se pokazao kao dostojan naslednik svog oca (Stivena Kinga) i dao nam jednu na prvi pogled palp ideju, a zapravo ozbiljnu studiju karaktera.

2.     Ijan Mekdonald – Brasyl: Mekdonald je Kormak Makarti SF-a. Brazil je obavezno štivo.

3.     Čajna Mjevil – Kraken: Prepuno neeeeverovatnih ideja, ali moglo je i mnooogo kraće.

4.     Li Čajld – Visitor

5.     Li Čajd – Without Fail

6.     Li Čajld – The Enemy: Ova mu je najbolja. Li Čajldu fali malo duše i topline, ali su mu zapleti – savršeni. Mnogo može da se nauči od majstora.

7.     Džilijen Flin – Dark Places: Jedna od mojih omiljenih knjiga ove godine. Džilijen Flin je autor na kog možemo da računamo.

8.     Tom Pičirili – Shadow Season: Lepo napisana proza koja je mogla biti malo usmerenija. Ali ako ništa, pripovedanje iz vizure slepog čoveka je dovoljno zanimljivo da se ovaj roman pročita.

9.     Oto Oltvanji – Kičma noći: Najbolji domaći roman. Već sam pisao o tome.

10.  Vilijem Gibson – Pattern Recognition: Stari zmaj uči nove trikove. Obavezno. SF je postao stvarnost.

11.  Bret Iston Elis – Imperial Bedrooms: Pisao ovde.

12.  Ričard Morgan – Altered Carbon: Najbolji novi pisac SF-a. Jako mi prija Morganova proza.

13.  Džastin Kronin – The Passage: Verovatno najbolji roman godine. Mislim da ću mu se vraćati i vraćati. Jedva čekam nastavke.

14.  Ijan Mekdonald – The Dervish House: U nekim aspektima verovatno i bolja od odličnog Brazila.

15.  Rju Murakami – Audition: Knjiga po kojoj je Takaši Mike snimio kultni film. Podseća na skraćenog skraćenog Stivena Kinga.

16.  Harlan Koben – Hold Tight: Koben je autor kog slobodno mogu da uzmem kad ne znam šta bih drugo. Ima dovoljno topline koja fali Čajldu, a zapleti nisu ništa slabiji.

17.  Ričard Morgan – The Steel Remains: Ovo je blago razočaranje. Morgan piše fentezi-noar? Delovalo je obećavajuće.

18.  Darko Tuševljaković – Senka naše želje: Sjajan prvenac. Darko, čekamo novi roman.

19.  Darko Macan – Dlakovuk: Bafi kod komšija. Macan je car!

20.  Džejms Elroj – The Hilliker Curse: Elrojeva biografija skoncentrisana na žene. Iako nezaobilazno štivo za Elrojeve fanove, gotovo da ne nudi ništa što svaki pravi fan već ne zna.

21.  Don Vinslou – The Winter of Frankie Machine: Ovo je negde kao Li Čajld sa pola duše. Počinje po najgorem klišeu, pa se razvija, ali ne isporučuje baš koliko sam se nadao.

22.  Čajna Mjevil – The City & The City: Ovo mora da ide u školsku lektiru. Savršenstvo.