Alcatraz

Džej Džej Abrams je Lukas novog doba. Uvek ima sjajan high concept.

1963. godine u zastvoru Alkatraz nestali su svi zatvorenici. Pojavljuju se pedeset godina kasnije i nastavljaju sa svojim nedelima.

Iako prve dve epizode ne ukazuju da je Alcatraz serija u rangu Losta, ne mora da znači da se neće razviti u nešto sasvim pristojno (uzdajmo se u poznata scenaristička imena).

Ako ništa, lepo je ponovo videti Huga na TV-u.

KONSTANTINOVO RASKRŠĆE - Dejan Stojiljković

Kad se latite tako bolesno pretencioznog projekta kakav je Konstantinovo raskršče, čekaju vas samo dva ishoda: da se survate sa visine kojoj niste dorasli ili da shvatite kako zapravo letenje i nije tako teško (ili vam jednostavno ide od ruke). Roman Dejana Stojiljkovića pripada potonjim.

Bolesno pretenciozni projekat bio je: napisati roman koji će se odvijati za vreme Drugog svetskog rata, u Nišu, sa Nemcima, Srbima, Bugarima… i da, vampirima. Nikako ne smemo zaboraviti ni potragu za Konstantinovim mačem, magijske rituale… i da, vampire.

Znači, imamo 250g Otpisanih, 400g Alana Mura, 150g Losta, mrvice Indijane Džonsa… A ima, bogami, tragova i Andrića, Selenića, čak i Dobrice.

Roman je struktuiran mnogo pre onako kako to rade moderni strip scenaristi i scenaristi TV-serija, nego romanopisci. Što je svakako samo plus. Znači, poglavlja su isplanirana, vešto vođena i tempirana tako da se za sam kraj čuva važa informacija koja nam može istrgnuti tepih pod nogama. Recimo, ličnost koja se ne imenuje, a pošto je u senci ni ne vidi, na kraju poglavlja se identifikuje kao niko drugi do glavom Adolf Hitler. Česti su i lostovski paralelizmi među scenama, gde likovi razmišljaju ili delaju u saglasju iako su međusobno odvojeni i ne znaju o akcijama onog drugog. Tu je i efikasni metod (Alan Mur), kad se poglavlje završi nekom rečenicom (koja je panč lajn), a naredno poglavlje (sa drugim likom) počne istom rečenicom. Ima tu i bendisovskih telefonskih razgovora, kad čujemo samo jednu stranu a na osnovu njegovih replika pretpostavljamo šta druga osoba govori.

Sama poglavlja su uvek (uvek!) završena dramaturškim udicama (klif hengerima), koje čitaoca prosto teraju da nastavi čitanje. A ako klif henger i izostane, tu je panč lajn da zapečati pročitano/napisano. Da još više doprinese dinamici tu je i kokainska montaža dostojna Tonija Skota.

Roman jeste zapleten kao žanrovska proza (ako pod time podrazumevamo knjige uz koje ne počnete da zevate nakon dva pasusa), ali širina Stojiljkovićevog zamaha se nikako tu ne završava. Konstantinovo raskršće je žanrovski roman onoliko koliko je to i Šejbonov The Yiddish Policemen’s Union ili bilo koji klasični King. E sad, pošto je Šejbon dobitnik „pulicera“, a on se ne daje za žanrovska ostvarenja, jasno je da je to samo klasifikacija onih koji te knjige žele da prodaju.

Svaki od likova ima svoje obeležje, bilo ono nasilna ženidba sa nevoljenom ženom i nemanje poroda (što je motiv blizak Bori Stankoviću, pa čak, ajde sad, Ćosiću), preko motiva krivice za smrt nekog bliskog (takav arhetip da nije potrebno navoditi dela); potom, andrićevski motiv okupatora koji je, svaki koji dođe, gori od prethodnog, i neminovan sunovrat svake imperije koje ne spozna ograničenja.

Za nas, koji svršavamo na pop reference, ima tu dosta materijala i mozgalica. Najočiglednije su posvete Seleniću (u imenu jednog od likova – Krsman), Stivenu Kingu (u samom prologu Nešto je u magli), Šabanu Bajramoviću (mali cigančić po imenu Šaban)…

Motiv vampira i vukodlaka (ili Konstantinovih čuvara) predstavlja iskonsko balkansko zlo, kom ni svemoćna arijevska imperija nije dorasla i u sukobu sa kojom joj sledi jedino grč samrtnog ropca. Samim tim, nedorečenost i metaforičnost tih ala i bauka dodatan je plus.

Nasuprot izmaštanim stvorenjima, podjednakao brutalni su prizori nacističkih streljanja, četničkih klanja, a i savezničkih bombardovanja.

Na sve ono napisano u romanu ne možete imati nikakvu primedbu jer one naprostno ne stoje. Primedbe jedino možete imati na ono šta nije tu, a moglo je da bude. Recimo: malo više statičkih delova, kad lik sedne zapali cigaretu, zagleda se u plafon i ništa preterano zanimljivo se ne dešava, a mi opet mnogo saznamo o samom liku iz čisto, recimo, načina na koji je gledao zid. Potom, ne bi škodilo ni dodatnih sporednih egzotičnih, lokalnih niških pijandura i zgubidana, koji su sigurno postojali i dali bi dodatni kolorit. Kad smo već kod Niša (a tamo se odvija gotovo čitav roman), meni lično bi agresivnija upotreba dijalekta (od kog nailazimo samo na tragove), takođe doprinela egzotici, a pri tom roman nikako ne bi počivao na njemu, jer ima jebenu priču od koje ti se zavrti u glavi.

Pošto sam iščitao kompletan dosadašnji Stojiljkovićev opus, mogu da napravim paralelu. Jedina mana koju sam njegovom ranijem pisanju mogao da priheftam je: nedorađenost, previše opštih mesta u pojavi natprirodnih bića i sitnice vezane za jezik. Kad smo kod jezika (koji je u Konstantinovom raskršću sočan, vrcav i savršeno ispeglan), tu leži zamka za sve domaće pisce. Naime, pošto domaćih uzora (bez obzira na žanr) ima jako malo a da su dobri, jedino što ostaje je okretanje stranim facama. E, tu su dva puta: čitanje u originalu i čitanje prevodne literature, a i jedan i drugi imaju svoje mane. One koje sam ranije u Stojiljkovićevim radovima uočavao (a kojih znatno manje ima u Konstantinu), uglavnom se odnose na prevode: kučkin sine, prokletstvo, za ljubav božju… Ali, kako kažu, dobra knjiga ima sto mana, loša samo jednu – loša je.

Ništa u Konstantinovom raskršću ne može pokvariti tako precizno postavljenu i hiruški iskrojenu priču. A to šta svako od nas želi da se nalazi u romanu, a već nije našlo svoje mesto u njemu, govori samo to da mi želimo da se to nađe u romanu i ništa drugo.

Stojiljković je, bez sumnje, dokazao da mu letenje ide od ruke. Nadam se da će sa te visine (i veoma ugodne perspektive koju će mu ovaj roman zasigurno obezbediti), ugledati još mnoge priče vredne pričanja i podariti nam još koji masterpis ovog kvaliteta.

Do tada… Uvek sam bio sklon reprizama.

Kičma noći (Dan za noć) - Oto Oltvanji

            Danas se retko ko usudi na pisanje ambicioznog romana kakav je Kičma noći (Oto Oltvanji, Samizdat, 2010.). Koliko god da su reakcije dobre, uspeh teško može biti recipročan uloženom trudu. Srećom, ima pisaca koji ne razmišljaju o tome. Ili, koji bi pisali tačno i da su poslednji čovek na zemlji, bez nade da će ih neko čitati.

            Ranije sam uvek tačno znao kakve romane bih želeo da čitam (ali, niko ih nije pisao), kao i tačno kakvu muziku bih voleo da slušam (ali, niko je nije stvarao).

            A onda je počelo.

            Ako pročitate roman The City & The City Čajne Mjevila ili preslušate album Scarsick benda Pain of Salvation, znaćete o čemu govorim. Neverovatno kompaktan žanrovski miks.  

Isto je i sa Kičmom noći.

            Roman ima jako zahtevnu i strogu formu. Dobrim delom tu su tri pripovedača, koji se ciklično smenjuju u poglavljima gotovo iste dužine. Svako ima svoju priču, potragu, istragu, opsesiju. Ili svoje duhove prošlosti. A najčešće sve to zajedno. Da bi se negde na polovini sve priče stopile.

            Ako prvih trista strana možemo da uporedimo sa prve tri sezone serije Lost, onda se ostatak romana da uprediti sa preostalim sezonama iste serije. Znači, sve što je bilo ludo, u nastavku je na kub.

            Kad se susretnete sa ovako obimnom knjigom (koliko god voleli obimne knjige), neretko pomislite: „Ovo je moglo kraće“ ili: „Ovde se baš rasplinuo“. Ali, ne uvek. Ne ovde. Svaka rečenica, svaki lik (ma kako usputno delovao u početku), svaki detalj – sve ima svoje mesto u kompleksnoj šemi romana.

            Najčešće upravo ti „usputni“ detalji imaju ključnu ulogu u nekom od preokreta (a vala ima ih). Prevarenih očekivanja je na tone, navođenja na krivi trag – isto toliko. Sve što ste mislili da vam je jasno – nije. A svako to drugo rešenje je mnogo bolje od tog što ste ga imali na tacni.  

Neke važne informacije serviraju se čitaocu već na početku (najčešće one koje navode na kriv trag), a mnoge se od njih čuvaju za kasnije i višestruko nagrađuju čitaočevo strpljenje.

            Žanrovski, Kičmu noći je teško odrediti. Recimo da je kičma noar, ali da se radnja odigrava u nekom poluparalelnom vočmenovskom svetu, prepunom filmskih stilizacija, sa mjevilovskim natprirodnim bićima koja ne teže da sruše građevinu na čvrsto postavljenom temelju, već su logičan deo kompleksne arhitekture.

            Što se stilizacije tiče, mislim da ako neko bude imao problem sa nekim aspektom Kičme noći, to može da bude jedino stilizacija. Što je stvar ukusa. Reći će neko: „Baš će banda uličnih krimosa da se oblači u markirana odela i jurca po gradu poput Crazy 88 u Kill Bill“ (scena u Geneksovoj zgradi je gotovo pa omaž) ili: „Ova druga banda je k’o iz Paklene pomorandže“ ili: „Ko je sad pa ovaj predsednik, kad on ne postoji!?“ ili...

            Ali, ta pitanja maše poentu.

            Stilizacija može da vam se dopadne ili ne, ali pred pričom ne možete da zatvorite oči. Čak ni vi kojima stripovska estetika nije bliska.

            Priča je tako složena da se ni Elroj ne bi postideo. Dešava se za malo jače od nedelju dana (mada se flešbekovi protežu i do nekoliko decenija unazad), isključivo noću (pojašnjava koncept u naslovu) i tiče se zavere koja u smešnoj državi kakva je Srbija ladno može da postoji.

            Flešbekova nema mnogo, ali su svi dobro tempirani i sadrže prave informacije. A strukturu je najlakše uporediti sa Elrojevim The Big Nowhere ili romanom Dark Places Džilijen Flin.

            Svakome ko je pročitao makar pasus Otovog dosadašnjeg rada, nije potrebno previše objašnjavati kakvo je samo pisanje. Nema tu nijedne rečenice koja nije sto puta promišljena, pre nego što je napisana.

            Možda i previše.

            I tu dolazimo do moje jedine zamerke romanu. Oto toliko pegla i poetizuje tekst, da se to donekle oseća i u dijalozima. Možda je to već traženje dlake u jajetu (ali, ako već tražimo dlaku, znači da je omlet dobar), ali čini mi se da bi realističnosti romana još više doprineli bendisovski iskidani dijalozi.

            Likovi su živi (imalo je vala i vremena da ih zavolimo ili zamrzimo, na petsto i kusur strana). Bilo da se radi o simpatičnom taksisti-švaleru, majstoru kung-fua, (koji bi svoj prilici trebalo da bude antipatičan, ako ništa zato što sluša Azru), novinaru-čudaku (koji se bori za vašu naklonost, mada se čini da bi trebalo da je dobije već na početku, barem zbog Bila Hiksa), ili pandurki, i muškobanjastoj i seksi u isto vreme. A niko od njih nije bezbedan (Deni Apsou?).

            Čak i oni koji bezbedno dočekaju poslednju stranu, nisu isti ljudi sa početka. Mnoge su tajne otkrivene, mnogo je krvi proliveno.

            Kičma noći se od domaće literature može dovesti u vezu jedino sa Pekićevim Besnilom. I to ne, kako se ranije činilo, kao sa jedinim domaćim žanrovskim kamenom spoticanja. Već po ambicioznosti. Kažu da je Pekić prikupljanjem građe za Besnilo unapredio znanje o tom virusu. Ne znam da li se u Otovom romanu krije lek za sidu, ali dosadu uspešno otklanja.

            Malo li je?

            Kičma noći je jako ambiciozan i svež roman koji igra po pravilima, ali ne robuje šablonima.

www.zeljkoobrenovic.net

http://twitter.com/ZeljkoObrenovic 

IMPERIAL BEDROOMS Bret Easton Ellis (Bret Iston Elis)

            Los Anđeles, noar, Meksikanci sa ski-maskama, snaf i odlično pisanje. Molim lepo, meni za dobru knjigu više ne treba.

            Moram da priznam da sam poslednjih godina znatno izgubio interesovanje za Ellisa. Nisam mislio da ću nastaviti da pratim šta piše. Nisam znao ni da li je u međuvremenu nešto pisao.

            Onda sam na fejsbuku video da ima novi roman i da ga dovode u vezu sa Chandlerom. Dovoljno da se zainteresujem? Nego šta.

            Nisam preterani fan Ellisaovog ranog pisanja, tako da Less Than Zero nisam ni pročitao, iako negde na polici spremno čeka. Pošto je glavni lik Imperial Bedrooms, Clay, protagonista LTZ, opet sam oklevao.

            Zašto?

            Ellis je u ranijoj fazi pisao romane o nezainteresovanim, besnim, bogatim tinejdžerima: seks, droga, izlasci i tako ukrug. Epizodični romani bez zapleta, a ponekad i priče. I koliko god mi kritika savremenog potrošačkog društva i otuđenja bila zanimljiva (što je čitaocima redovno promicalo od sveg tog seksa i opijanja, kao i kritika kod Scarfacea, Vidimo se u čitulji, i kod pesama Beogradskog sindikata), jednostavno, više mi to nije bilo dovoljno.

            Dalja faza?

U Glamurami se mogao primetiti, doduše razuđeni, zaplet paranoičnog špijunca (visoka moda i terorizam). A u Lunar Parku je zaplet bio još čvršći i inspirisan horor arhetipom – ukletom kućom. Mogu slobodno da kažem da je Lunar Park do sada bio Ellisovo najzrelije ostvarenje. Iako se temeljio na gomili stereotipa i opštih mesta, Ellis mu je dodao taman toliko dekonstrukcije i ironije da sve to sasvim fino profunkcioniše.

            Ali, tek u Imperial Bedrooms postigao je idealan brak zapleta i svog stila.

            Šta sam onda imao protiv Claya?

            Noar po pravilu, ko god bili protagonisti, obećava (i traži) junaka koji je u priči do poslednje čestice bića. Bio on i detektiv (znači, neko ko radi za pare), već u prvoj trećini romana biće do grla lično isprovociran i emotivno umešan. A tek ako je civil?

            Međutim, Clay je nezainteresovan za sve, pa i za ono što mu se dešava?

Na prvi pogled, da. I dalje bogat (sad u četrdesetim godinama), trenutno scenarista (mada se time bavi više da bi nešto radio, nego što ga stvarno zanima ili što, ne daj bože, mora), i dalje na kokainu, alkoholu i u pohodu sa žurke na žurku.

            Međutim, ubrzo vidimo da Clay, mada nije bitno promenio život, istinski čezne za ljudima i bliskošću, ali se boji ljudi jer ih je upoznao u najgorem izdanju (seks na drogama je bolji jer sve perverzije izgledaju nevinije). A i kad pomisli da je našao nekoga ko je drugačiji  (a to je naravno žena, jer šta je noar bez fam-fatal?), pokazaće se da njegov strah možda i nije toliko iracionalan.

            Ellisov svet je svet ljudi koji se međusobno druže ali nisu prijatelji. Svet ljudi koji jedni drugima gotovo da ne znaju imena i često se pamte po brendovima koje nose. Svet ljudi koje ništa ne interesuje, a i kad ih zainteresuje nismo sigurni da li je to stvarno tako ili samo žele da probaju još nešto novo (problem hedonizma?).

            Zamislite šta paranoja radi čoveku okruženom ljudima koji mu nisu prijatelji i kojima ne može da veruje. Šta paranoja radi čoveku koji se ne seća imena devojke koju je sinoć kresnuo, a nije siguran ni da li ju je kresnuo.

            A ako pri tom paranoja nije iracionalna (kako već kažu: zovu je paranojom samo ako ne možete da dokažete)? Ako su svi vaši „prijatelji“ deo zavere u čiji cilj niste sigurni? E onda čak i ellisovski nezainteresovani lik postaje emotivno umešan. Možda čak i više nego klasičan junak noara.

            Ellis je ovde uspeo da isplete odličan noar zaplet koji poštuje pravila, ali pri tom ni po čemu nije izneverio elemente stila po kojima je postao poznat i koji su svih ovih godina prisutni u njegovom pisanju. I dalje je tu prvo lice, mnoštvo referenci (pominje se čak i Lost!), brendovanje, apatični likovi, novac, beskrajni i često besmisleni dijalozi... i „krem“ El Eja?  

            Neko vam provaljuje u stan za vreme kad ste odsutni. Po stanu se mota duh pokojnog mladića/prethodnog vlasnika (ili možda samog Claya kakav je nekad bio?). Nepoznata kola vas prate gde god da pođete (i to ne jedna, nego dvoja) ili čekaju ispod prozora kad ste kod kuće. Devojka za koju pokažete interesovanje ispostavi se ne samo da nije to što ste očekivali nego je sve suprotno i još mnogo toga. Psihijatar više neće da vas leči jer smatra da ne može da vam pomogne, a i njemu (kao i svim ostalim likovima) je poznata zavera čiji deo postajete a jedino vi je niste svesni. Ljudi oko vas nestaju, snimci njihovih egzekucija se pojavljuju na internetu, a vas mrzi da odete i na sahranu.

A onda vas pukne i shvatite da je šala na vaš račun.

            Ako kažem da je ovo najbolji Ellisov roman verovatno neću biti u pravu i mnogi se verovatno neće složiti (iako za mene jeste). Ali, ako kažem da je najzreliji, ajde baš da vas čujem?

            Ili, hajde da se zakačimo Stephena Kinga. King je za Američkog psiha rekao da je to loš roman odličnog pisca. Ellis je za Lunar Park rekao da ga je napisao pod uticajem Kinga, a King je rekao da je upravo ovakav roman očekivao u Ellisovom razvoju.

            Ja sam očekivao Imperial Bedrooms. Hvala mu što ga je napisao. A mislim da će i King revidirati iskaz.

            P. S. I Less Than Zero i Imperial Bedrooms  su pozajmljeni iz pesama Elvisa Costella.

twitter.com/zeljkoobrenovic

myspace.com/zeljkoobrenovic