Najbolji filmovi u 2012.

Ne vredi, koliko god da se trudim, ne mogu da svedem listu na samo deset filmova. Bilo je dosta filmova vrednih pažnje, mislim da su svi na ovoj listi zaslužili da budu na njoj, a ima filmova koje sam teškog srca izbacio u poslednjem trenutku. No, tako je kako je. Ako vas zanimaju opširnije liste, bacite pogled na: Najbolji filmovi u 2012. (prvi kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (drugi kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (treći kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (četvrti kvartal), a tu je i lista Najbolje knjige u 2012. Uživajte.

Bullhead

Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.

Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.

A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.

Bullhead je topla preporuka.

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.

The Grey

The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.

Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.

Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.

Roman Polanski: Carnage

Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.

Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.

Ali.

Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.

Chronicle

Čini se da nam danas najbolji superherojski filmovi dolaze ne iz adaptacija stripova, već iz originalnih scenarija. Takav je slučaj bio sa odličnom serijom Misfits, takav je slučaj i sa Chronicle.

Chronicle na jedan svež i originalan način prati matricu origin priče o rađanju superheroja i superzlikovaca.

Srednja škola, neprihvatanje, pronalaženje čudnog artifakta. A sve je snimljeno kao i domaći Klip iz ruke, kamerom koju neki od junaka neprestano drži uključenu. I to je možda i jedina mana filma – pomalo je to veštački i bez prave potrebe (iako se vidi motiv).

The Avengers

Kad je Milar napisao strip Ultimates znali smo da nikada nećemo videti ekranizaciju tog stripa. Previše je tu dekonstrukcije za prosečnog posetioca bioskopa.

No, Džos Vedon je ipak jedini čovek koji je toj adaptaciji mogao da priđe. I uspeo je. Da se razumemo: The Avengers nije adaptacija Ultimates, ali je prokleto blizu.

Koristi sličan zaplet, razume likove, razume strip. Razume kako treba adaptirati strip. A o ona dva savršena savršena momenta sa Hulkom, Torom i Lokijem... neću ni da govorim. Kakva gikovština.

The Raid

The Raid je akcioni film koji ste oduvek sanjali. Poštuje sva pravila i konvencije žanra, ali ih istovremeno krši na nekim jakim mestima i to na najmanje očekivani način.

Priča u The Raid je o timu specijalaca koji upadaju u zgradu prepunu kriminalaca sa namerom da je očiste. A onda ispadne da to nije tako lako. I da nije sve kao što izgleda.

Bolje na vreme iskokajte kokice, jer nećete imati vremena za pauzu.

Get the Gringo

Get the Gringo je novi film Mela Gibsona. Neverovatno je koliko Get the Gringo ima šarma i kakvo uživanje nudi. Već uvodna scena jurnjave na granici (bukvalno) pokazuje da ćete prijatno provesti veče.

Get the Gringo je noar sa komičnim elementima. A priča je o lopovu koji završi u, ehm... neobičnom meksičkom zatvoru i tamo stiče poznastva, ali i neprijateljstva.

Gibson u hodu rešava probleme, a sva rešenja su genijalna. Kako rekoše u South Parku: On ume da postavi priču.

Get the Gringo je jedan od boljih filmova ove godine.

Livid

Livid je priča o devojci koja neguje stare i bolesne ljude. Novi posao je odvodi u gotovo pa dvorac žene koja ima sto godina, bila je slavna profesorka baleta, a sad je već godinama u komi, a priča se da u kući krije blago.

Devojka sa dečkom i bratom reši da usred noći svrate i potraže blago.

Livid je arđentovski film. Toliko je sjanih scena i ideja da se to ne može opisati. Ne sećam se kad sam se poslednji put tako naježio. Jedina mana je što je previše pretenciozan, pa mu nekoliko ideja nije bilo dosta. Nego su hteli još. Tako da na kraju nije sve baš skockano, jer je previše toga. Ali, verujte, to vam neće umanjiti uživanje u Lividu, jer to nije ta vrsta filma.

Once Upon a Time in Anatolia

Sulejman Veličanstveni očigledno nije jedino što Turci imaju da ponude. Once Upon a Time in Anatolia je sjajan film koji traje skoro tri sata, malo šta se dešava, a opet nešto neprestano kuva i kuva i kad se film završi, vi niste ista osoba.

Once Upon a Time in Anatolia kreće dugom scenom u kojoj se kola voze po mraku po periferiji i malo šta se tu zna i objašnjava. Sluti se: panduri voze ubicu da pokaže gde je zakopao telo. Niti znamo koga, niti znamo što.

I tako to traje sat vremena. Ali ono što se usput ispriča.... A po danu nastavi...

The Tall Man

Autor kultnog filma Martyrs ponovo je uspeo: dekonstukcija žanra na najvišem nivou. The Tall Man izgledao kao horor i laže vas da je horor, ali nije. No, nemojte da mislite da tu ima neka nagla promena žanra kao u Rodrigezovom Od sumraka do svitanja.

The Tall Man je savršeno motivisan.

Džesika Bil je preživela Teksaški masakr, tako da se nismo brinuli za nju. Ali čak je i odabir nje za ulogu „majke“ odličan, baš zbog tih prevarenih očekivanja. Neko otima decu. Pa otme i njeno dete. Samo što...

The Dark Knight Rises

Iskreno, nisam mislio da će The Dark Knight Rises biti tako dobar. The Dark Knight je zadao domaći i izgledalo je da ga sledeći film neće nadmašitit. Verovatno i nije, ali je opet sjajan film i savršeno zatvara ovu trilogiju. Jedino nam ostaje da žalimo što sad sve kreće ispočetka. Bez Nolana.

Looper

Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo.

The Amazing Spider-Man

Sjajno sam se proveo gledajući The Amazing Spider-Man. Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.

The Sound of My Voice

The Sound of My Voice je film o kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. The Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.

Killer Joe

Fridkin je od retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snimaju dobre filmove, već imaju hrabrosti da se uhvate u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju herca. Killer Joe je opasno ludilo u nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici, sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od osiguranja.

Killing Them Softly

Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Seven Psychopaths

Gledali ste In Bruges? Gledali ste ga iznova i iznova? E Seven Psychopaths je film istog autora. Zabavan je toliko da nemam reči. Deluje jednostavno, a u stvari je jako složen. A za poigravanje stvarnošću i fikcijom prosto nemam dovoljno reči.

Najbolji filmovi u 2012. (četvrti kvartal)

Mr Brooks

Mr Brooks je film koji je verovatno više B nego A, ali mu baš to daje šansu da se poigra nekim motivima kako to u A filmu ne bi bilo moguće. Zanimljivo je što su glavne uloge pripale zaboravljanom Kevinu Kosteneru i... uh, Demi Mur? Mr Brooks, serijski ubica, podvojena ličnost, ali zanimljivo, stvarno.

Looper

Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo.

Savages

Savages ima dobar početak i solidan kraj; između smara. Oliver Ston je izvukao iz predloška Dona Vinsloua najviše što se moglo izvući i opet kao da nije dovoljno. Vinslou u Savages navodno insistira na realističnosti, ali meni u priči o dvojici surfera koji zavladaju dilerskom scenom L.A. i suprotstave se meksičkom kartelu nema ni r od realističnosti.

The Amazing Spider-Man

Sjajno sam se proveo gledajući The Amazing Spider-Man. Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.

ParaNorman

ParaNorman je crtani film koji juri tradiciju Gunisa, ali nažalost ne doseže tako daleko. Kako reče Brubejker: Kao Drag me to Hell za decu. Tako nekako. Početak je više obećavao i ima nekoliko kul scena, naklon Petku trinaestom, recimo.

Sinister

Sinister se bavi snaf filmom i na početku ima jedan od najboljih lažnih snaf filmova koje sam ja video, a pod tim „najboljih“ mislim najautentičnijih u svojoj grozoti, mada on uopšte nije brutalan, samo je skeri.

Posle Sinister kuburi na sve strane i liči na neku lošu ekranizaciju Stivena Kinga, ali nije nešto što ne može da se pogleda.

The Man With the Iron Fists

The Man With the Iron Fists je kung fu film u feudalnom Japanu koji potpisuje RZA (Wu-Tang) i koji je producirao Tarantino, tako da već znate šta da očekujete. Čak i da vam se The Man With the Iron Fists ne svidi, vredi ga pogledati, ako ništa, zbog sjajnih inovativnih oružja i stripovske stilizacije.

The Sound of My Voice

The Sound of My Voice je film o kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. The Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.

Killer Joe

Fridkin je od retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snimaju dobre filmove, već imaju hrabrosti da se uhvate u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju herca. Killer Joe je opasno ludilo u nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici, sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od osiguranja.

The Innkeepers

The Innkeepers je neka lenja varijanta horora, komedije, drame? U pitanju je ukleta kuća, odnosno ukleti hotel i nema tu neke dinamike, pa ni previše jeze, ali ima šarma dvoje glavnih likova zbog kojeg The Innkeepers vredi pogledati.

Pieta

Pieta je novi film tipa koji je radio 3-Iron i to se vidi. Kontekst pomalo podseća na Breathless (takođe iz Azije): dakle reketaš i soc priča, a onda i skoro osvetnička (ili baš osvetnička), ali ne kao Oldboy, nego onako, dramski.

Killing Them Softly

Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Django Unchained

Django Unchained je film o kom ne znam šta da mislim. Da je zabavan, jeste. Da je remekdelo... ne znam. U principu volim sve Tarantinove filmove, ali Django Unchained mi je slabiji. Nema te originalnosti, dekonstrukcije. Kao da je sad počeo da pravi treš filmove sa kojima se pre zajebavao, samo što su bolje napisani i režirani. Možda se utisak popravi na drugo gledanje.

Skyfall

Skyfall je novi filmo o Džejmsu Bondu, ako ne ko ne zna. I režirao ga je Sem Mendez. Mnogo se očekivalo i dosta se i dobilo. Skyfall je Bond kakav bih očekivao od Nolana i bolji je od svih ovih novijih, pa opet stičem utisak da je mogao da bude i bolji.

Seven Psychopaths

Gledali ste In Bruges? Gledali ste ga iznova i iznova? E Seven Psychopaths je film istog autora. Zabavan je toliko da nemam reči. Deluje jednostavno, a u stvari je jako složen. A za poigravanje stvarnošću i fikcijom prosto nemam dovoljno reči.

Zero Dark Thirty

Zero Dark Thirty nije ispao toliko loš koliko sam očekivao, naprotiv. CSI potraga za Bin Ladenom je sasvim OK. Čini mi se samo da Zero Dark Thirty traje duže nego što bi trebalo.

Najbolji filmovi u 2012. (treći kvartal)

Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope

Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope je dokumentarac o strip konvencijama kao fenomenu, o svim  tim ljudima i gikovima koji se tu osećaju kao kod kuće i barem jednom godišnje ne osećaju da su čudni.

Pored sjajnih kameo pojava, Comic-Con Episode IV: A Fan's Hope se bavi i grupicom ljudi koja od konvencije očekuje više od zabave – da se probiju u strip vodama ili na takmičenju u izradi kostima.

Sjajan dokumentarac za sve koji vole stripove.

The Raven

The Raven je film u kom je Edgar Alan Po glavni lik – istražuje ubistva zasnovana na njegovim pričama. The Raven je dobrim delom sniman u Srbiji, ali se to ne vidi.

Ne očekujte neku filozofiju, ali je jako zabavan.

The Tall Man

Autor kultnog filma Martyrs ponovo je uspeo: dekonstukcija žanra na najvišem nivou. The Tall Man izgledao kao horor i laže vas da je horor, ali nije. No, nemojte da mislite da tu ima neka nagla promena žanra kao u Rodrigezovom Od sumraka do svitanja.

The Tall Man je savršeno motivisan.

Džesika Bil je preživela Teksaški masakr, tako da se nismo brinuli za nju. Ali čak je i odabir nje za ulogu „majke“ odličan, baš zbog tih prevarenih očekivanja. Neko otima decu. Pa otme i njeno dete. Samo što...

The Hunger Games

The Hunger Games je solidan film koji je mogao biti bolji. Premisa je odlična ali već viđena i zašećerena. No, glavni problem je što su tu savremenenu gladijatorsku priču mogli više začiniti i uzeti koju stranicu iz Apocalypta kad pričamo o jurnjavi po šumi.

Dosta likova su krokiji koji čekaju nastavke da se razviju. Opet, The Hunger Games je svež film, prestilizovan i nudi puno zabave.

Prometheus

Odgledao Prometheus i zadovoljan sam. OK, uglavnom se svi slažu da vizuelno izgleda sjajno, ali se mahom žale na scenario? Što se mene tiče, Lindelof je napisao inteligentan film u kome se ne trudi da sve nacrta i objasni. Prometheus ide na novo gledanje.

The Dark Knight Rises

Iskreno, nisam mislio da će The Dark Knight Rises biti tako dobar. The Dark Knight je zadao domaći i izgledalo je da ga sledeći film neće nadmašitit. Verovatno i nije, ali je opet sjajan film i savršeno zatvara ovu trilogiju. Jedino nam ostaje da žalimo što sad sve kreće ispočetka. Bez Nolana.

Najbolji filmovi u 2012. (drugi kvartal)

Već sam dao svoju listu Najbolji filmovi u 2012 (prvi kvartal), sad je na lista Najbolji filmovi u 2012 (drugi kvartal). Uživajte.

Haywire

Haywire je priča o ženi-obaveštajcu, recimo, koja iz neznanog razloga padne u nemilost poslodavaca i gleda kako da izvuče živu glavu iz svega toga. Priča je već viđena, ali izvođenje je dobro.

Koliko su mi se u Drive svidele scene jurnjava kolima, toliko mi se u Haywire sviđaju koreografije tuča. To su s jedne strane jako osmišljene borbe, a sa druge strane imaju tu neku masnoću kafanski tuča. Neke sam morao da premotam, pa ponovo.

Šteta samo što su likovi nisu više razrađeni. Ima ih dosta, a mnogi su svedeni samo na kameo pojave.

The Cabin in the Woods

The Cabin in the Woods je delo našeg omiljenog Josa Bafi Vedona. Vedon je jako jako talentovan scenarista gotovo matematičke preciznosti što je, po meni, najviše dokazao svojim radom na Asthonishing X-menima. A saučesnik u zločinu je Godar – odgovoran za Kloverfild.

The Cabin in the Woods se poigrava arhetipima horor slešera. A onda kad mislite da vam je jasan seting, da su vam jasni likovi... sve krene malo drugačije. Mnogo drugačije.

The Cabin in the Woods je zanimljiva, zabavna, dobro napisana priča koja unosi osveženje u, čini se, posustali horor žanr.

Chronicle

Čini se da nam danas najbolji superherojski filmovi dolaze ne iz adaptacija stripova, već iz originalnih scenarija. Takav je slučaj bio sa odličnom serijom Misfits, takav je slučaj i sa Chronicle.

Chronicle na jedan svež i originalan način prati matricu origin priče o rađanju superheroja i superzlikovaca.

Srednja škola, neprihvatanje, pronalaženje čudnog artifakta. A sve je snimljeno kao i domaći Klip iz ruke, kamerom koju neki od junaka neprestano drži uključenu. I to je možda i jedina mana filma – pomalo je to veštački i bez prave potrebe (iako se vidi motiv).

The Avengers

Kad je Milar napisao strip Ultimates znali smo da nikada nećemo videti ekranizaciju tog stripa. Previše je tu dekonstrukcije za prosečnog posetioca bioskopa.

No, Džos Vedon je ipak jedini čovek koji je toj adaptaciji mogao da priđe. I uspeo je. Da se razumemo: The Avengers nije adaptacija Ultimates, ali je prokleto blizu.

Koristi sličan zaplet, razume likove, razume strip. Razume kako treba adaptirati strip. A o ona dva savršena savršena momenta sa Hulkom, Torom i Lokijem... neću ni da govorim. Kakva gikovština.

Headhunters

Headhunters je norveški krimi film koji kombinuje priču o kradljivcu vrednih slika sa... vratolomnom poterom za istim. Na neki način, iako ni blizu tako poetično i filozofski, prizvao mi je u sećanje No Country for Old Men.

Headhunters je odlično i dosledno napisan film, ali opet kao da mu nedostaje malo duše.

Lepo je videti da se pojavljuje sve više filmova van Amerike koji su savršeno snimljeni i u koje je uložen novac. Headhunters je, svakako, stavio pare na broj koji dobija.

The Raid

The Raid je akcioni film koji ste oduvek sanjali. Poštuje sva pravila i konvencije žanra, ali ih istovremeno krši na nekim jakim mestima i to na najmanje očekivani način.

Priča u The Raid je o timu specijalaca koji upadaju u zgradu prepunu kriminalaca sa namerom da je očiste. A onda ispadne da to nije tako lako. I da nije sve kao što izgleda.

Bolje na vreme iskokajte kokice, jer nećete imati vremena za pauzu.

Get the Gringo

Get the Gringo je novi film Mela Gibsona. Neverovatno je koliko Get the Gringo ima šarma i kakvo uživanje nudi. Već uvodna scena jurnjave na granici (bukvalno) pokazuje da ćete prijatno provesti veče.

Get the Gringo je noar sa komičnim elementima. A priča je o lopovu koji završi u, ehm... neobičnom meksičkom zatvoru i tamo stiče poznastva, ali i neprijateljstva.

Gibson u hodu rešava probleme, a sva rešenja su genijalna. Kako rekoše u South Parku: On ume da postavi priču.

Get the Gringo je jedan od boljih filmova ove godine.

Livid

Livid je priča o devojci koja neguje stare i bolesne ljude. Novi posao je odvodi u gotovo pa dvorac žene koja ima sto godina, bila je slavna profesorka baleta, a sad je već godinama u komi, a priča se da u kući krije blago.

Devojka sa dečkom i bratom reši da usred noći svrate i potraže blago.

Livid je arđentovski film. Toliko je sjanih scena i ideja da se to ne može opisati. Ne sećam se kad sam se poslednji put tako naježio. Jedina mana je što je previše pretenciozan, pa mu nekoliko ideja nije bilo dosta. Nego su hteli još. Tako da na kraju nije sve baš skockano, jer je previše toga. Ali, verujte, to vam neće umanjiti uživanje u Lividu, jer to nije ta vrsta filma.

Sound of Noise

Sound of Noise je film kakav ne gledate svaki dan. Zato što ima genijalnu ideju. Krivci su Šveđani. A ideja Sound of Noise je sledeća: grupa frustriranih muzičara koja je besna što na svakom koraku čuje užasnu muziku odluči da gradu priredi nesvakidašnji Koncert za grad i šest bubnjeva.

Dakle, oni kao anarho-teroristička grupa upadaju na razne lokacije i u ilegalnim operacijama koriste „instrumente“ koji im se nađu pri ruci.

Bez reči sam.

Once Upon a Time in Anatolia

Sulejman Veličanstveni očigledno nije jedino što Turci imaju da ponude. Once Upon a Time in Anatolia je sjajan film koji traje skoro tri sata, malo šta se dešava, a opet nešto neprestano kuva i kuva i kad se film završi, vi niste ista osoba.

Once Upon a Time in Anatolia kreće dugom scenom u kojoj se kola voze po mraku po periferiji i malo šta se tu zna i objašnjava. Sluti se: panduri voze ubicu da pokaže gde je zakopao telo. Niti znamo koga, niti znamo što.

I tako to traje sat vremena. Ali ono što se usput ispriča.... A po danu nastavi...

Klip

O ovom filmu sam opširno pisao OVDE.