Lavkraft mi nikad nije bio među omiljenim piscima, pa opet ne mogu da mu otpišem kolosalni uticaj koji je svojom bogatom mitologijom, koja je danas poprimila razmere religije, izvršio na brojne pisce i raznorodne umetnike (mnogo više, recimo, od neizmerno boljih Poa i Birsa). Svejedno mi je vraćanje na njegovu prozu, često komičnu u svom pokušaju ozbiljnosti, bilo vazda mučno, ali me je saznanje o ovom stripu nagnalo da ga ipak, na neki način, ponovo posetim.
Priče u ovom albumu nastale su sedamdesetih godina iz pera, četke i ko zna čega sve još Alberta Breće i nakon sklopljenih korica, nisam osetio razočaranje. Naime, Breća je dobro razumeo ono što kod Lavkrafta ima da se razume i, za razliku od većine strip autora uopšte, podredio svoju veštinu atmosferi. Samim tim, crtež svesno varira od hiperrealističnog do onog kad je gotovo nemoguće -- ili posve nemoguće -- razlučiti šta je na njemu. U pitanju je crno-beli crtež različitih tehnika, od kojih je neke doista teško raspoznati (kao da se vlažnom četkom povlače potezi po staklu).
Uz takvu maestralnu vizuelnu izvedbu manjkavosti Lavkraftove ovde kompresovane proze padaju u senku i čitalac se uspešno prebacuje u "bogohulnu" atmosferu kosmičkog užasa.
Norbertu Buskalji očito nije bio plan da ozbiljnije adaptira sam tekst, što je razumljivo ali je i šteta, te je ove priče ipak bolje čitati sa određenim pauzama, kako silne repeticije i u jeziku i u pričama ne bi previše padale u oči. I na taj način se, izgleda, delo ovog kultnog a nevelikog pisca (Borhes ga je smatrao nesvesnim parodistom Poa) ipak može iznova sagledati i vrednovati. A tek će ljubitelji ovog autora, kojih je nesumnjivo mnogo, otkriti poslasticu kojoj će se učestalo vraćati.
