Tuesday, May 10, 2022

Koloseum -- Željko Obrenović -- utisci -- Marijana Cvijetić Milenković

Koloseum obrađuje temu sa kojom smo se svi mi kad-tada susreli, ali nismo imali muda da reagujemo. Nečiji brat je izgubio život u neljudskoj borbi, a ne postoji ni jedan materijalan dokaz koji tome ide u prilog. Sve su puka nagađana. Stariji brat, privržen pijetetu prema bratancu i snajki, a pre svega, poštovanju prema počivšem bratu, upušta se u Koloseum, u arenu civilizacijski prevaziđenu odavno. U toj Areni je "creme de la creme" društva, posmatrača i navijača koje čine političari, sportisti, državnici,  VIP ličnošti; svi oni žedni krvi. Njima je normalno da se zarad nekrofilnih aspiracija, ljudi prebijaju i ubijaju na mrtvo ime. Tara je zalutala. Marija je stradala. Da li će Andrej uspeti da se izbori u borbi koja ne poznaje granice i, istovremeno, dosegne do  istine? Saznajte u ovom neverovatnom romanu! Koloseum drži pažnju od prvog do poslednjeg pasusa. Slava Željku i njegovom istraživackom romanu! Uz želju da Koloseum dopre do što šire čitalačke publike! Bravo, Željko!

Thursday, March 10, 2022

Tuesday, March 08, 2022

Hladan kao led Pol Tobin i Huan Fereira

Zanimljiva priča i lep crtež, ali, nažalost, scenario nije dovoljno dobar da bi ovaj strip zaslužio više čitanja.

Sunday, February 27, 2022

Nikola Petrimo Treba ucmekati Ramireza

Ovaj strip mnogo lepo izgleda. Priča, sa druge strane, ne otkriva toplu vodu, ali je sve skupa beskrajno retro šarmantno i vrcavo i samim tim predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje stripa.

Thursday, February 17, 2022

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Jelena Pavić Martinović

Gladijatori... Koloseum... Nismo mnogo odmakli od rušilačkih osobina Starih Rimljana. I dalje je najčešći pokazatelj društva izraz "samo hleba i igara treba ljudima".  Borbe u koloseumu su događaji koji liče baš na taj izraz i govore nam da postoje ljudi koji samo još to nisu videli.
Znate za onaj osećaj ljudske bahatosti kad sebi priušte sve, pa onda ostaje samo iživljavanje.
Međutim, pitanje je da li je to svima bahatost, da li neko možda u takvim situacijama vidi samo goli opstanak?

I koliko je  za opravdanje i ako jeste samo potreba egzistencije?

Roman "Koloseum" je žanrovski triler, ali sa filozofsko, psihološkom analizom društva.
Likovi su iz različitih društvenih sredina. Tara je student Filološkog fakulteta u Beogradu, Andrej će nam pak priuštiti da sa njim uđemo u ring... Ostatak družine je sa raznih margina...

Imamo uticaj medija i borbenu arenu u njima.
Smenjuju se devedesete, pretapaju neke druge godine u nove ljude, nova tržišta... Sve je slično, samo se drugim imenom zove. Sve godine liče jedne na druge, samo su sve teže i teže.

U romanu nema potencijalnog ubice koji je misterija i kao takav treba da održi našu pažnju. Ovde razni događaji i igra na život ili smrt su glavni protagonisti .

Iako nisam ljubitelj trilera i neko sam čiji sud ne može biti relevantan kad je taj žanr u pitanju, jer procenjujem samo u odnosu na neizvesnost, uzbuđenje i čitljivost. Toga ovde ne manjka, ali opet dok sam ga čitala iz tog ugla nisam imala onu brzinu okretanja stranica...​ Nisam uživala u potpunosti.

Zato sam kurs čitanja okrenula sagledavajući tu kulturološku stranu radnje i likova, grabeći za problematikom društva koja je ovde opisana kroz svaku njenu poru.

Tad sam bila svoj na svome i uspela da sagledam kvalitet ovog dela, autorovi stavovi mi nisu delovali agresivno, već ispravno. Njegova osećanja su jaka, a pogled seže i duboko i daleko.

Gladijatorske borbe se ne odvijaju više samo u arenama, u koloseumu, već bukvalno svuda. Na svakom koraku. Čega god da se uhvatimo, svaka borba je gladijatorska... Ljudi se bore za zaposlenje, za goli život, borbe se odvijaju u skupštinama, na fakultetu, sudnicama, šalterima, kladionicama, društvenim mrežama... Moćnici se bore za vlast, da budu jedini, ratuju do istrebljenja, tuku slabije, a slabiji slepo slušaju gospodare... Čitav ovaj naš svet je arena i čitav taj svet ogleda se u "Koloseumu".

Zavirite u njega, nećete se pokajati.

Sunday, February 06, 2022

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Danijela Popović

Moram preporučiti ovo štivo svim obožavaocima Majićeve Dece zla. Živim u Beogradu pola života i nikada nisam pomislila da postoji ovakva arena. Niti da ljudi sa finansijskim problemima pomišljaju da ih tako mogu rešiti. Svaka čast za izbor priče. Tara koja se u svojoj borbi za pravdu u svetu bori i za sebi bliske. Često ovakvi likovi budu usredseđeni na veliki cilj i zanemare ljude pored sebe. Ostavio si me da razmišljam o čemu je majka Tarina pričala, šta je Vesna odlučila, hoće li Andrej umeti da radi nešto drugo sem da pesniči i jesu li dani Zmaja sada na ulicama. Verujem da je to negde i bio cilj. Hvala za razbuktavanje misli.
P.S. ni ja ne razlikujem Džejmsa od Lija.

Friday, February 04, 2022

Koloseum -- Željko Obrenović -- Marko Jovanović -- recenzija

UVOD

Prva asocijacija na naslov najnovijeg romana domaćeg autora Željka Obrenovića „Koloseum" svakako su bile čuvene gladijatorske borbe iz antičkog doba, zabava za narodne mase u starom Rimu i jedno od sredstava manilulacije i sticanja moći tadašnje vlasti, jer dok je „hleba i igara", šta je još potrebno običnim ljudima koji žive – da prežive. U ovovremenskom svetu, kada su ropstvo i ubistvo zakonski kažnjivi, takve igre naravno da nisu dozvoljene, bar ne u legalnim tokovima.. A i zašto bi? Viševekovni tehnološki napredak od antičkog doba do danas bi trebalo da prati i civilizacijski duhovni progres uz koji bi ljudi (bar bi trebalo!?) zabavu pronašli uz neke, pre svega moralno prihvatljivije stvari.
Da stvari ne stoje baš tako, i da potencijalno može postojati odabrana grupica ljudi (ovog puta privilegovanih moćnika, ne običnog naroda, jer ipak… nelegalno je i skupo, a i zahteva učešće kriminalnog sveta) koje je taj duhovni progres zaobišao, kojima nadbubreg verovatno toči adrenalin tokom svedočenja borbama do smrti, organizovanim u strogo kontrolisanoj tajnosti, govori upravo Željkov najnoviji stvaralački produkt koji zadire u srž kriminalne organizacije koja ovakve događaje realizuje.

PRIČE IZ UGLA TRI LIKA

Kroz Koloseum pratimo priče iz ugla tri glavna lika koje se kroz sredinu romana medusobno prepliću, i na kraju integrišu u veliko finale: Tanje, mlade i ambiciozne studentkinje novinarstva koja vodi blog o raznim kontroverznim društvenim temama i istražujući oskudne priče i prateći tragove o najnovijoj temi o kojoj piše – tajne gladijatorske borbe za odabranu publiku, otkriva vešto organizovanu kriminalnu mrežu koja će postati pretnja njenoj bezbednosti. Kroz njen lik vidimo da radoznalost iako nudi skrivena znanja, nekada može biti i put do opasnog terena gde i najoprezniji slome nogu; lik Kajice pored kog, kao člana visoko na hijerarhijskoj lestvici jednog od glavnih kriminalnih klanova, dobijamo direktni i vrlo detaljan uvid u kriminalni milje naše prestonice, u njegovu izuzetno razgranatu i (skoro!) perfektno organizovanu postavu, ilegalne poslove kojima se bave, saradnje među klanovima, ali i interne izdaje koje mogu zapretiti opstanku cele organizacije; I na kraju lik Andreja, brata jednog od žrtava krvave zabave za elitu, koji je rastrzan između težnje da se skrasi i vodi miran život pored snaje i malog bratanca kojima fali podrška i oslonac, i neodoljive žudnje da osveti bratovljevu smrt ulaskom u surov svet borbi na život i smrt i ubistvom čoveka koji mu je oduzeo brata, snaji supruga, a bratancu oca. Andrej je reprezentativan primer antiheroja, čoveka sa smenom dana kada ga muči savest i proradi duboko usađena potreba za dobročinstvom, i dana kada svesno čini loše stvari bez trunke griže savesti. Čoveka u kome se večito bore dobro i zlo, sa tendencijom da se i jedno i drugo na smenu izbore za prevlast. Kao takav Andrej je lik kog ne možete voleti, ali priznaćete da mu se divite. Upravo zbog te besomučne intrapsihičke borbe u kojoj pobednika nema.

VIŠESLOJNA PRIČA I OBILJE DRUŠTVENO OSETLJIVIH TEMA

Koloseum je višeslojna priča jer pored glavne tematike, ilegalnih gladijatorskih borbi do smrti, obrađuje i usputno nameće još neke kontroverzne i društveno osetljive probleme današnjice poput korupcije u obrazovnim ustanovama, organizovani kriminal, trgovina narkoticima, prostitucija i podvođenje, trgovina belim robljem. Pored toga autor kroz priču ulazi u sam kostur organizacije kriminalnih klanova, hijerarhiju njihovih članova od običnih izvršilaca prljavih poslova do „big boss"-a, izvanredne načine prenosa informacija van očiju javnosti, ali i odnose između klanova, kako se održava mir i kako nastaju potencijalni sukobi. Uz to saznajemo i kako nastaju interni sukobi u klanovima, koji su motivi izdaja, kako se izdaje planiraju i realizuju, a i kako kažnjavaju. Željko je sve to do savršeno do detalja razradio, u svom maniru prekaljenog autora trilera iza čijeg pisanja evidentno stoji dugotrajan proces istraživanja i prepakovanja dobijenih informacija i na kraju upakovanja u jednu izuzetno dinamičnu fikciju. Pored toga, psihološki profil likova odrađen maestralno, naročito što se tiče Kajice i Andreja (Tara malo manje, ali opet dovoljno za njenu ulogu u celokupnoj priči) što omogućava da se dobro povežemo sa njima tokom čitanja i razumemo njihove postupke, uz dodatak back up story-ja o svakom protagonisti što samo poboljšava razumevanje njih kao ličnosti.

STIL PISANJA I TEHNIČKI DEO

Stil pisanja je još nešto što se mora pohvaliti, s obzirom da je autor filolog i da se od njega pored iskustva i istraživanja očekuje da se osmišljeno raskošno i upakuje. Željko je svoju stručnost opravdao bogatim rečenicama (pisanje u trećem licu ga nije ograničavalo da narativ mora prilagoditi samom karakteru iz čijeg ugla bi pisao) koje pokazuju širok vokabular i odličnu veštinu dočaravanja aktuelne situacije. Deskriptivni deo je vrlo pažljivo doziran, ne preteran, i predstavljen skroz čulno odgovarajućim opisima i vrlo originalnim i, mogu reći, autentičnim komparacijama. Po mom mišljenju, veliki je napredak u odnosu na Kameno jezero i sa Koloseumom je Željko utanačio sebi svojstven stil pisanja koji bih sa zadovoljstvom iskusio u njegovim narednim delima (voleo bih, takođe trilerima).

Moja zamerka ide na, za moj doživljaj, slabiju obradu samih gladijatorskih borbi koje nisam mogao na osnovu datog opisa da vizualizujem. Međutim, s obzirom da sam na kraju bio apsolutno zadovoljan pročitanim, smanjiću samo za samo pola ocene.

Pohvaliću i naslovnicu, koja je još jednom dokaz da čak i veća efektivnost leži upravo u jednostavnosti i često sledstvenoj simbolici iste.

ZAKLJUČAK

Za kraj, da sumiramo. Željkov roman Koloseum mogu preporučiti svim ljubiteljima, pre svega, trilera koji obrađuju temu kriminala i organizacije kriminalnih grupa. I same gladijatorske borbe su produkt tog kriminalnog društva, tako da je i logično bilo fokusirati se u romanu na suštinu njegovog funkcionisanja. Ono što nisam spomenuo, a što je ostalo u senci (tako valjda, ako ovo zaista postoji, i nažalost biva) jeste publika zbog koje se borbe i organizuju. Političari, estrada, sportisti, biznismeni, identiteti su pod velom tajni. Možemo li bar nazreti „zašto", ako ne već „ko"? Setimo se starog Rima, bogati vladaju pružajući običnom narodu „hleba i igara". U modernom dobu publika je drugačija, hleba i s hlebom sigurno ima u izobilju, ali zašto su u moru kvalitetne, a humanije zabave izbor baš ove igre?
U nedostatku odgovora citiraću autora:

"Život je prepun opcija za svakoga ko ostane otvoren za njih."

Koloseum -- Željko Obrenović -- Jelena Nikolić -- recenzija

U mom slučaju je prvo bio odlazak na "Kameno jezero", a nakon njega ulazak u "Koloseum".
Radnja oba romana je držala pažnju, pobuđivala želju za razotkrivanjem delova slagalice golicajući maštu da uobliči detalje u jasnu sliku, ali je "Koloseum" doneo malo veću kompleksnost na nivou razvoja same priče i likova u njoj. Pohvale za autora i napredak u izražaju :)

Reći ću još samo:
Grad koji volim. Dobro poznate lokacije, baš tamo sam se i sama motala, još od studentskih dana. Priča koja mami u ring života, bez jasnih pravila i nagoveštaja sigurnog opstanka.
Alea iacta est: da li imate hrabrosti za lavirint sadašnjosti i prošlosti, na rubu ambisa koji borba donosi?

Koloseum -- Željko Obrenović -- Kristijan Vekonj -- recenzija

Teoretičari definišu književnost kao podražavanje stvarnosti, onako kako je autor doživljava. Što je to podražavanje verodostojnije, time smo skloniji da neko delo okarakterišemo kao „životnije", možemo brže i lakše da se vežemo za likove, i na kraju kada dođemo do poslednje stranice možemo da kažemo kako je autor završio svoje delo na pravi način, da je dosegao onaj horizont očekivanja koji svako od nas (čitalaca) u sebi uspostavlja dok čita. Ukoliko autor nema mnogo iskustva (životnog, čitalačkog ili autorskog) njegovo književno delo deluje samo kao bleda imitacija života - zadovolji nas na momenat, ali ga brzo zaboravimo jer nas nije ni dotaklo ni uznemirilo.

Željko Obrenović je u svom novom romanu, Koloseum (Kontrast izdavaštvo), ispreo jednu pravu životnu priču koja će pratiti čitaoce još dugo nakon čitanja poslednje stranice. Prošlo je četiri godine od objavljivanja romana Kameno jezero i verujem da su čitaoci (baš kao i ja) sa nestrpljenjem čekali novi Obrenovićev roman. U periodu između romana imali smo prilike da pročitamo i poneku njegovu priču, i mora se priznati da Željko ume da barata i kratkom i dužom prozom, što je skoro retkost na književnoj sceni.

Ako se dublje bacite u analiziranje opusa različitih pisaca, može se primetiti kako većina reciklira ideje, zaplete, stil narativa,... I onda se u takvim slučajevima nakon čitanja više naslova od istog pisca sve pomeša u glavi i više ne znate koja je koja knjiga. Kod Obrenovića ima stvari koje on koristi iz knjige u knjigu, ali kod njega to nije ono malopre pomenuto večito recikliranje istog, već bi se to moglo definisati kao njegov autorski potpis, na osnovu koga bismo mogli u gomili različitih tekstova neki tekst da prepoznamo baš kao njegov. A šta je to što definiše Obrenovićev „književni potpis"? Kratke i efektne rečenice, bogat vokabular, razgranatost radnje, slojevitost romana, intertekstualnost, razbijanje klasičnih klišea, ubacivanje elemenata pop-kulture, humor, „filmičnost" teksta, efektan rez na kraju, ali pre svega likovi koji ne poštuju arhetipsku podelu na dobre/bele i loše/crne, već su svi oni životno sivi i to od one najsvetlije/nežne golubije sive boje, pa sve do onog najtamnijeg/najsj**anijeg sivog valera.

Za razliku od Kamenog jezera koji je „koncert za solo glas", u Koloseumu se Obrenović opredelio za polifoniju. Pratimo troje ljudi – Andreja, Taru i Kajicu, koji u početku „pevaju" svoje solo deonice, da bi se kasnije slili u dramatične duete. Andrej je bivši bokser koji tezgari kao radnik obezbeđenja, nema stalnu adresu, i koji pokušava da se ubaci u ilegalne borbe kako bi zaradio veću sumu novca. Tara je studentkinja filološkog fakulteta koja hvata krivine u stvarima koje je ne interesuju baš mnogo, ali se zato daje cela u oblasti istraživačkog novinarstva. Kajica je kriminalac kome lagano ističe „rok trajanja", ali koji pokušava da održi svoje krvavo zarađeno mesto u hijerarhiji organizovanog kriminala. Njima trojima će se ukrstiti staze koje vode ka istom mestu – Koloseumu. Ali to nije onaj čuveni Koloseum u Rimu, već mesto koje je navodno negde u blizini Beograda, mesto o kome se ne priča, mesto o kome se ne zna skoro ništa...

Koloseum je teško definisati žanrovski. Verovatno bi ga svi odmah ubacili u nišu trilera/krimića, ali bi se takvim potezom samom delu načinila šteta. Obrenović je pod najočitiji sloj, sloj trilera, stavio bezvremenu priču o porodici, iskupljenju, vrednostima, prijateljstvu, izdaji, nasilju. U svim svojim segmentima ovaj roman prevazilazi trilere - on nudi mnogo više. Interesantna je i sama struktura romana – podeljen je na tri dela, tj. tri runde koje odgovaraju bokserskom meču. U svakoj rundi svi likovi i primaju i zadaju udarce, a na kraju svake runde, neko bude nokautiran (nekada i mi čitaoci!). Glavni likovi su primili popriličan broj udaraca – i od života, i od onih koji ih okružuju, ali se uvek trude da se pridignu, otresu prašinu i da se prkosno ne daju – pokušavaju da ostanu živi i da isplivaju na površinu; koriste sva dostupna sredstva (udaraju ponekad i ispod pojasa) čak i ako to znači da će njihovo lično sivilo postati za nijansu tamnije. Uporedo sa pričom o Koloseumu i tri glavna aktera, Obrenović prikazuje ogroman jaz između društvenih slojeva, disfunkcionalne porodice, probleme ljudi sa klađenjem, migrante, afere na fakultetima, potkupljivanja, ucene... i kako je sve lako i rešivo ako imaš pravog čoveka na pravom mestu, prave informacije i novac, naravno. Neko je davno napisao kako ne može neprijatelj da te izda... Pitanje je samo da li sve (ili svako) ima svoju cenu... Život? Čovek? Porodica? Prijateljstvo? Postoji li granica preko koje se ne može i ne sme ići? I ukoliko se granica ipak pređe, postoji li ikakvo iskupljenje? Isto tako, još jedno od bitnih pitanja je i da li nasiljem može išta stvarno da se reši, posebno ukoliko svi sanjamo o boljem sutra. Može li nasilje da iznedri nešto lepo i dobro, ili nasilje uvek rađa novo nasilje – u cikličnoj formi oroborosa, zmije koja grize vlastiti rep. O svemu ovome Obrenović razmišlja na stranicama svog novog romana, i indirektno traži od nas da se preispitamo - koliko smo i sami sivi.

Ali, nije u romanu sve tako sivo i tmurno. Kao što je već napisano, Obrenović ima smisla za humor, i na pravim mestima je začinio svoj tekst izvrsnim dosetkama, parodiranjem ili ironijom. Jedno od najboljih takvih mesta jeste momenat kada likovi raspravljaju o Evroviziji, Kobasici i Zdravku Čoliću. I da, zamislite, i Prljavi ples se našao učauren u ovoj knjizi. Obrenović prati popularnu kulturu i koristi je kao okidače u dijalozima, što doprinosi tome da razgovori između likova ne deluju usiljeno, veštački i plastično, več onako stvarno i... životno. Odličan momenat je i seciranje i alternativno (i, složiću se, totalno održivo) tumačenje Čolićeve pesme Emili, zbog čega bi Obrenović zasluženo mogao da dobije titulu Tarantina srpske književnosti.

Naravno, ni to nije sve. Treba imati na umu da je Obrenović diplomirao na katedri za srpsku književnost, jer to pruža još jednu moguću dimenziju za sagledavanje nekih stvari iz ovog romana. U jednom momentu autor daje idejni ključ za lik Kajice, međutim, on izvrće epsku poemu o Kajici kako bi je prilagodio tematici i potrebama romana. Takođe, treba obratiti pažnju na učestalost pojavljivanja broja tri i na značenje imena ostalih junaka (Andrej, Tara) koja im apsolutno odgovaraju. Postoji i jedan momenat metafiktivnosti, kada Tara i asistent na fakultetu razgovaraju o pisanju – kako ga poboljšati, i možemo ga shvatiti ili kao direktan upliv autora (saveti budućim piscima koji čitaju roman) ili kao ideju da je Tara ta koja piše ovaj roman – da on postaje plod njenog istraživačkog poduhvata. Na kraju majstorskog pripovedanja, Obrenović pravi rez u najboljem mogućem momentu, zaokružuje mnogo stvari, ali ostavlja nešto i čitaocima da sami domaštaju na osnovu vlastitog (čitalačkog i filmskog) iskustva.

Pre neke četiri godine, kada je objavljeno Kameno jezero, recenziju tog romana sam završio sledećim rečima: „Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!" Ove dve rečenice su se pokazale kao potpuno tačne. Svojim novim romanom, Obrenović pokazuje koliko je sazreo kao autor i kako mu nije problem da se iz jednog stila prebaci na drugi, zahtevniji – iz jednoglasja da pređe u polifoniju, pri čemu je morao da pazi na temporalno usklađivanje među likovima, i uspeo da ih prepliće tako da i sami likovi toga ne budu svesni. Teme koje je odabrao su aktuelne i na prvi pogled može delovati kao da je autor nasumice odabrao tri naslova iz novina (crne hronike), međutim, sve je to savršeno povezao i ispleo održivu i realnu priču koja bi mogla već u narednim danima da se nađe u novinama kao nešto što se stvarno dogodilo. Dakle, Obrenovićev mimezis, odnosno podražavanje stvarnosti, je fantastično opipljiv i deluje bolno poznato, kao deo stvarnosti u kojoj živimo. Likovi i njihove akcije i reakcije doprinose ubedljivosti romana, i čitaoci mogu da se vežu za njih (svo troje) bez obzira na to što jednog itekako želimo da mrzimo. Kada se počne sa čitanjem knjige poglavlja lete neverovatnom brzinom (roman je neverovatno vizuelan i filmičan) i potrebno je usporiti, obratiti pažnju na sam tekst - na rečenice i na reči koje pisac upotrebljava, na elemente popularne kulture i na intertekstualne veze koje je pisac možda negde i nenamerno ubacio. U ovom romanu nema potrebe da se išta izbaci ili doda – izvanredno je uravnotežen. Ima sve ono što treba da ima: napet je (tera nas da čitamo dalje), na momente je i gorak i ironičan i ciničan (kao i stvarnost u kojoj živimo), na momente je smešan (šta bi mi bez smeha), a udara tačno tamo gde treba. Koloseumu se treba vraćati više puta – napisan je tako da ne otkriva sve karte odmah. Nadam se da autor u svojoj glavi već nazire obrise svog sledećeg književnog čeda, jer je sa ovim romanom sebi postavio nov izazov, mada, na osnovu priloženog, mislim da mu neće biti problem da pomeri granice svog narativa dalje... i još dalje.

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Tanja Kisa

Koloseum je najveći ikada izgrađeni amfiteatar. U Flavijevom amfiteatru (kako je izvorno nazvan) odvijali su se spektakli, od borbe gladijatora do egzekucija. Postoji li takav Koloseum u savremenom Beogradu? Mesto na kome se odvijaju borbe u kojima je jedino pravilo da nema pravila. Nagrada je život. Posle kratkih, pa skrajnutih tekstova o jednom takvom mestu, grad je bio išaran grafitima na kojima su predstavljene siluete dva borca i natpis „Naživo - T1 - ili smrt". Ubrzo, i oni su prekrečeni ili prelepljeni. Znači, neko je naslutio istinu, istinu koja smeta nekom uticajnom. Ko je u ovom Koloseumu Gladijator, a ko meso? Ko je organizator, a ko kladioničar? Da li još samo studenti imaju hrabrosti da se bave istraživačkim novinarstvom?
Preporuka za ovaj uzbudljivi, savremeni, urbani triler iz sive zone Beograda.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...