Koloseum -- Željko Obrenović -- Jelena Nikolić -- utisci

Moj izbor za dan I bi pao na ,,Koloseum" čiji je tvorac Željko Obrenović .

Možda je moja odluka dodatno zaključena pod uticajem nemilih događaja koji nas zapljuskuju svakog dana, umesto vesnika proleća i nadolazećeg leta, koji su zastrašujuće odjeknuli sa početkom ovog maja podsećajući nas da gubimo ono ljudsko u sebi, prepuštajući se otuđenosti, bez razumevanja i ljubavi koja nam dozvoljava da budemo nesavršeni, ljubavi koja pevuši da smo takvi kavi smo dovoljno dobri, da uvek ima dodatnog prostora za rast u bolje ako je okruženje stimulativno. Moja baba je umela da kaže: "Lepa reč i gvozdena vrata otvara", a nekako zaboravljamo i nemamo vremena da negujemo ono maštovito, lepo i razigrano kako u sebi, tako i u bližnjima.

Za mene je ovo delo od samog početka bilo ne samo uzbudljiva priča koja nas goni da vidimo šta nosi nova stranica napetog zapleta, već prava slika vremena u kome obitavamo. Bez obzira na to što se glavna radnja naizgled smešta u nekav skriveni ambijent Beograda, daleko od očiju "običnog" sveta, čitajući prolazimo kroz sve ono što se proliva po nama na svakom koraku i dodatno zaglušujuće nadire, poput lavine sa malih ekrana bilo kog tipa, od televizora, preko računara do telefona... Svet u kome cvetaju vrednosti koje bi u nekom paralelnom univerzumu, bogatijem svetlom, bile poroci, u kome su osećanja usled velikog emotivnog gubitka ili sa druge strane kao posledica nekog vida zavisnosti ili prenaglašena ili ubijena i svedena na bazalni opstanak. Svet u kome je sloboda samo privid ako se trudimo da skrenemo pogled, a svako može nestati ako malo dublje zagrebe površinu na kojoj se nalazi istina.

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Tatjana Todorović

Preporuka za ovaj roman došla je od prijateljice koja zna šta volim da čitam, a čak i kada mi je davala neke koje inače ne bih nikada izabrala, nije grešila. Sada sam se iznenadila, jer iako je ova knjiga veoma zanimljive teme, verovatno istinita, odlično izgrađenih likova i same priče, ipak malo previše za mene, najviše zbog brutalnosti pojedinih opisanih scena. Mogu reći da sam je završila mučno, ne zbog knjige same, već zbog tog sažaljenja, tuge, ogorčenosti i bespomoćnog osećaja beznađa, što sam nekako svesna da se ovakve stvari dešavaju, da će ih biti još, verovatno i gorih.

Svaka čast autoru na odabiru ove teme i sjajnoj obradi, vidi se da je uloženo istraživanje, da je imao možda i pomoć od ljudi iz tog "polusveta", jer opisi su takvi da tačno mogu da zamislim gde je ko, u kom delu grada, da vidim te uglove, zgrade, unutrašnje ambijente, da uočim pojedinosti i na licima aktera, koliko su dobro opisani.

O čemu je reč, pitaćete, jer nikako da krenem, e pa da znate da se mislim da li i da ispričam, hoću li umeti preneti samo deo, jer sve neću sigurno, pokvariću Vam buduće čitanje. Znaju oni koji su čitali o čemu govorim.

Ovo je priča o savremenim gladijatoroma i nezakonitim borbama, o organizacijama iz senke kriminalnog miljea ovog društva, gde pojedinac, učesnik, nema neko pravo glasa, jer je smatran pukim "mesom". Kada zafali tog materijala, onda se organizuje preprodaja migranata švercovanih u vagonima iz Grčke, pare menjaju vlasnike, a njih niko ne pita hoće li ili neće da se bore, alternativa se zna. 🙄

"Džabe, nema dovoljno gladijatora. Zato je Major  prvo i počeo s Kinezima."

"Ako ovde nema dovoljno ludih veterana - bez uvrede Kajo - i sportista u dugovima... onda stvarno ne znam."

Glavni akter Andrej, bivši bokser, pošten je borac, povremeno i izbacivač, koji je posvećen porodici svog izgubljenog brata Stefana, jer svoju nema. U beznađu današnjice i neme patnje sa kojom se sretne svaki put kada sretne pogled svoje snahe i njenog malog sina, on pronalazi utehu i razlog za korak napred, jer sve im je već dao što je imao, osim života. Dok pratimo njegov dan, kako živi kao skvoter i od borbe do borbe, uviđamo tu nemilosrdnost stvarnosti sa kojom se mora suočavati onaj ko dospe u taj vrtlog, iz kog se teško isplivava.

Naša stvarnost, beogradska, a deluje kao da je iz belog sveta, prepuna je korupcije i priče o iskupljenju.

Kada mlada novinarka pokuša da istraži sve to, rizikovaće i svoj život na tom putu. Iako je na početku upoznajemo kao studentkinju književnosti, sa drugaricom koja slika ulične grafite, prelepo obojene murale, pa tako izgledaju obe kao bilo koje dve devojke danas na ulici, ipak je oko njih ispletena ozbiljna priča u koju mogu itekako poverovati.

Kako sam već na početku napisala, veoma zanimljiva priča, radnja koja se dešava u prestonici, sada, sa aktuelnim temama, čak škakljivim, a možda i opasnim, ne može a da Vas ne protrese, brutalna na momente poput onog filma o rimskim gladijatoroma, možda i brutalnija.

Ovo je knjiga koja će sigurno da se dopadne jačem polu, mada inače ne delim literaturu na nešto samo za žene ili samo za muškarce, jednostavno je takav lično moj utisak, nije da nema empatije, ali je ona svedena, a ta surova istina sa kojom se u raznim njenim izgledima susrećemo u ovom delu, bolna je jednako snažno.

Jedva sam izdržala poneki pasus, a odlično čovek piše, ne bih da budem pogrešno shvaćena, samo sam previše osetljiva i tugaljiva na ljudsku patnju i nesreću, a pogotovo nepravdu, a ovde možete samo da nemo čitate i pratite događaje, nisu svi nepredvidivi, ali će vas svejedno trgnuti, izbaciti iz svakodnevice. Ako je to ono što bi voleli da doživite, da Vas nešto prodrma i otvori Vam oči širom, da uznemiri, onda čitajte ovu knjigu, jer ne ostavlja čitaoca ravnodušnim, čak daleko od toga.

Bravo za ovakav roman, verujem da je pravo osveženje za našu književnu scenu, a sigurno i iznenađenje i veoma bih volela da pročitam utisak nekoga ko je istinski u njemu uživao. Evo samo dela recenzije sa kojom se potpuno slažem: "Da li je Koloseum urbana legenda ili to mesto stvarno postoji? Šta se dešava iza njegovih zidova? Šta privlači najbogatije i najmoćnije ljude na njegove tribine? Kolika je cena života u Srbiji? Kakve veze korupcija i migranti imaju s tim?..."

Preporučujem knjigu, trenutno kao putujuća ide na profilu autora, ima mnogo čitalaca, te čak i po tome vidim njenu vrednost, a za sebe mogu da kažem da sam ipak zadovoljna što sam je pročitala, jer iako volim da kažem da me ne zanima ni politika, ni moćnici, korupcija, inflacija i uopšte tegobe danas u zemlji, jer me takve vesti samo deprimiraju, ipak ne može da se izbegne da saznate sve to, ovako ili onako, a trebalo bi, jer ko zna, iako smo kao pojedinci slabi, ako nam srce ostane čisto i veliko, poput naših junaka ove priče, možda i uspemo jednom, negde, napraviti neku promenu.

Dragoslav Mihailović RIP

Retko sam u životu imao tremu od javnih nastupa. Ovoga puta nije to bio baš moj nastup, ali sam svejedno osećao bezmalu tremu jer sam vodio književno veče sa Dragoslavom Mihailovićem i profesorom Vladetom Jankovićem, a imao sam tek nešto više od dvadeset godina. Pre promocije smo dugo razgovarali i o njegovoj i o mojoj prozi, našli mnogo zajedničkih fascinacija, naročito onih vezanih za sleng i živ jezik uopšte. Neću to nikad zaboraviti. Tokom promocije je ispričao nešto što takođe nikad neću zaboraviti, kako je  na krajnje bizaran način saznao ko ga je prijavio i zbog koga je završio na Golom otoku. Bio je verovatno poslednji živi klasik naše književnosti. Njegove Tikve su me višestruko inspirisale i čak sam ih delimično omažirao u Koloseumu. Slava mu! Zadužio nas je. Čast mi je što sam imao priliku da ga upoznam i žao mi je što nemam sliku u boljoj rezoluciji.

20.8.2009.

Najbolji filmovi i TV serije u 2022.

Na listi se nalaze svi filmovi i TV serije koje sam pogledao u 2022. godini. Ocene su u zagradama.

Besa 1, 2 (4)
The Tragedy of Macbeth (3)
Woodlands Dark and Days Bewitched: A History of Folk Horror (5)
Mayor of Kingstown 1 (4)
American Rust 1 (3+)
Blinded by the Light 1 (5)
The Responder 1 (5)
Yellowjackets 1 (4)
Archive 81 1 (3+)
A Forbidden Orange (5)
Django and Django (5)
Reacher 1 (4-)
The North Water 1 (5-)
The Tinder Swindler (5-)
Station Eleven 1 (4)
Nightmare Alley (4)
1883 (5)
Peacemaker 1 (4-)
Only Murders in the Building 1 (4)
Bad Vegan: Fame. Fraud. Fugitives 1 (4-)
The Last Days of Ptolemy Grey 1 (3)
The Sadness (4-)
The Innocents (4-)
The Long Halloween 1 (4)
The Batman (4)
Severance (4-)
Slow Horses 1 (3+)
Azor (5-)
The Northman. (3)
Tokyo Vice 1 (3-)
Spoor (4-)
The Bureau 1 (4)
We Owe This City 1 (3)
The Offer 1 (5-)
The Boys 3 (4)
The Journey of Turkish Archery (5)
The Sandman 1 (4-)
Shining Girls 1 (4-)
Nope (5-)
Paper Girls 1 (3-)
Black Bird 1 (4-)
Dahmer 1 (4-)
God's Country (4-)
Athena (5)
Hellraiser (3+)
Paris Police 1900 1 (4-)
Mr. Harrigan's Phone (4-). The Midnight Club 1 (3)
Evil 3 (4)
Gangs of London 2 (4-)
The Watcher 1 (4+)
House of the Dragon 1 (4)
The English 1 (4)
Servant 3 (3+)
Inside Man 2 (4-)
The Devil's Hour 1 (4-)
1899 1 (2+)
Winning Time: The Rise of the Lakers Dynasty 1 (5)
Shining (5)
The Exorcist (5)
Friedkin Uncut (5)
Glass Onion: A Knives Out Mystery (3+)

Betmen: San pravednika

Šesti Valjevski strip fest, 2022. 

Nagrada Centra za umetnost stripa Udruženja stripskih umetnika Srbije, Beograd 

Stefan Nastić i Željko Obrenović "San pravednika"

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Đurđina Načić

Pre  nego što sam pročitala samu knjigu, imala sam prilike da u raznoraznim  grupama naletim na prikaze, analize, kako se sad moderno kaže -- osvrte  na istu:

"Borba dobra i zla", "Psihološka analiza društva"...

Ako mene pitate, potpuno promašeno viđenje štiva. Ali da krenem od početka i od onog što mi se dopalo.

Osnova priče je na četvercu:

Tari -- mladoj dami koja pati da bude novinar poput svog strica a umesto toga studira književnost;

Andreju -- samovoljno propalom bokseru koga izjeda griža savest (po meni potpuno bezrazložno);

Kajici  - čoveku sa margine zakona (ja ga zamišljam kao nekog propalog oficira iz crvenih beretki) koji se pored već pomenute boljke -- griža savest, bori i sa srozanim statusom u mafijaškoj hijerarhiji za koji se krvlju izborio.
I na kraju četvorka, koja sve koje sam nabrojala a i mnoge druge, povezuje:

Koloseum  -- prostor u kome se održava ono za šta je i prvobitni rimski služio, s tom razlikom da u ovaj domaći može da uđe samo "elita", što u našem sistemu znači mafijaški crème de la crème u društvu zurle i talambas pevaljki, raznorazni bogataši, čije je bogatstvo vrlo upitnog porekla, političari naravno (jer kud bez njih?) opet u pratnji skupih eskort devojana.
Nekako sam ubeđena da sam "videla" i dve - tri mlade,  ucveljene udovice... Summa summarum, šljam koji ima para.

Videla sam dosta slika ove knjige sa plaža i bazena i po meni je to sasvim OK. Priča, koliko god delovala sumorno, glatko teče, lako se čita, nije nešto zbog čega bi preskočili rashlađenje u moru.

Nema ovde borbe dobra i zla, svaki lik ima manje ili veće zrno putera na glavi kao i želju da isti na ovaj ili onaj način spere počevši tako neku novu životnu priču. Metodologija je različita ali cilj je isti -- zaboraviti sve i pisati na lepom, čistom papiru. Ali život nije puj pike ne važi, niti sveska čije se stranice loše ispisanih reči mogu iscepati.

Nema ovde ni psihološke analize društva, jer je društvo takvo kakvo jeste odvajkada i nije nešto što nam je nepoznato. Neki smo uz takvo i mnogo gore odrastali, neki su čitali iz starih novina i crnih hronika. Svi zajedno smo učili iz istorije.

Željko, što bi rekli, lako piše. Ne zamara čitaoca opširnim opisima, razvlačenjem priče (za tako nešto imamo žvake, kačkavalj na pici), suvišnim rečenicama. Dinamika je prisutna što je pohvalno. Pohvalno  je i što je jedan od retkih naših mladih pisaca koji se sjajno snalazi u  peripetijama, do te mere da sam i ja ostala zatečena, a to je izuzetno  teško postići.

Ono što zameram autoru je nedovoljna  informisanost, let između fikcije i realnosti, što čitaoca može da navede na pomisao da pisac nema pojma o čemu piše ili se izgubio u beogradskim  ulicama. Iz pojedinih pasusa vrišti žal što je taj naizgled zanimljiv, bogat život prolazio mimo njega dok je on grejao stolicu i  završavao faks (nema ljutiš).

Koloseum je po mom mišljenju još uvek, i dugo će biti, urbana legenda, kao što su i likovi koji su opisani još uvek, i dugo će biti, svakodnevni slučajni ili namerni prolaznici.

Grant Morison -- Luda -- prikaz knjige

Postoji puno, ili makar nekolicina, izuzetnih strip scenarista. Ali kad razmišljamo o genijalnim strip scenaristima, nameću se samo dva imena. Prvo je Alan Mur, drugo je Grent Morison. Njihovi stripovi i pristup pisanju se pak bitno razlikuju. Iako su obojica pisali i superherojske stripove koji pripadaju dvema velikim korporacijama, DC i Marvel, kao i sopstvene duže ili kraće serijale, Mur je najpoznatiji po detaljno istraženim, realističnim i pesimističnim stripovima kao što su Nadzirači, V kao Vendeta i Iz Pakla, dok je Morison često lutao u psihodeliju koja, čini se, samo zahvaljujući njegovom geniju nije potpuno hermetična. Njegov serijal Nevidljivi bio je toliko uticajan da se poveo spor i da li je film Matriks plagijat tog stripa. A verovatno je on jedini scenarista koji me je mogao naterati da čitam Supermena (sad mi je to jedan od omiljenih stripova, a ne samo što nisam zaljubljenik u Supermena već generalno ne volim superheroje). The Filth je pak strip iz toliko slojeva da se ni posle desetak čitanja ne može potpuno raspakovati, ali to nijedno prethodno čitanje nimalo ne obesmišljava niti mu umanjuje draž.

Vest da je Morison napisao roman prvenac – nakon što se nedavno uspešno dokazao kao TV scenarista pri adaptaciji sopstvenog stripa Happy!, koji je delovao kao nešto što je nemoguće adaptirati – svakako nije mogla proći neprimećeno. Nije Morison svakako prvi strip scenarista koji se oprobao i u prozi. Gejmen je poslednjih decenija gotovo potpuno zamenio jedan medij za drugi, pomenuti Mur je objavio čak dva romana (jedan na preko hiljadu strana), kao i zbirku priča, Voren Elis je takođe potpisao dva romana, a Majk Keri svako malo izbaci ili samostalni roman ili kolaboraciju. Međutim, čini se da, osim Gejmena, niko s prozom nije imao toliko uspeha koliko sa stripovima.

Prvo što se može reći za Ludu je da je Morison njenom pisanju pristupio hrabro. Ovaj roman nikako nije prošireni scenario, niti je u bilo kom smislu stripičan, pa čak ni filmičan. Sa druge strane, kao i kod Tarantinove novelizacije filma Bilo jednom u Holivudu, stiče se utisak da je to odstupanje previše svesno.

Luda je roman o Lusi LaBang, drag performans umetnici (ili umetniku?), koja trenutno radi, kao glumica, na postavci avangardnog pozorišnog komada Fantom pantomime. Reč je o tekstu koji na ekstravagantan i interaktivan način spaja Aladinovu lampu sa Fantomom iz opere. Kako pripreme na komadu napreduju, a audicija za ulogu Aladina biva neuspešna, zabrinutost počinje da raste. A onda se niotkuda pojavljuje Luda, mlađa, lepša i još neoblikovana verzija Lusi. Njihovo prijateljstvo i kompleksna veza istog trenutka kreće da se razvija i odvodi do niza neočekivanih otkrića (a kod Morisona se ako ništa drugo, neosporno može reći da su ta otkrića doista neočekivana i netipična).

Najpre će se saznati za postojanje nečega što Lusi zove Glamur, a što je, po njenim rečima, magija koja pojedincu omogućava da postane ono što želi i da izgleda onako kako želi. Dok lutaju noćnim klubovima i Lusi uči Ludu Glamuru, neobični događaji počinju da se odigravaju. A svi se  tiču ili članova trupe ili Lusinih starih poznanika-saradnika. 

Zatim se saznaje i Ludin oridžin stori, bizarna priča o odrastanju sa dvoje uvrnutih psihijatara, koji su joj u potpunosti izbrisali identitet (i pol) i onda je iznova „stvorili" po uzoru na svoju preminulu kćerku. A razmotava se i sve ono što je prethodilo da bi Lusi postala to što jeste, kao i žrtve koje je zbog toga podnela (od kojih za neke do susreta sa Ludom nije bila ni svesna). 

Luda je napisana u prvom licu, s mnoštvom introspekcija i šetanja kroz vreme. Jezik je u potpunosti prilagođen drag svetu, tako da je sve, ponekad i previše, prenaglašeno i na nivou nekog drag slenga ili igranja rečima, najčešće sa seksualnim panč-lajnom. A dijaloga, kao i kod Tarantina, ima neočekivano malo.

A doneti sud o Ludi je izuzetno teško. Nije to knjiga koja će promeniti svet, ali nije ni knjiga koja će biti posve nebitna i zaboravljiva u Morisonovoj karijeri (kao što je slučaj s romanima Vorena Elisa). Međutim, koliko god da cenim Morisonovu odvažnost pri pisanju Lude, ipak ne mogu da ne pomislim kako bi ovaj roman, makar u mojim očima, izgleda osetno bolje, ili makar prohodnije, da je kraći i upravo s više dijaloga. Morison svakako nikad nije bio neko ko će ići utabanim stazama, niti podilaziti čitaocima, čak i kad je pisao tako ikonične likove poput Supermena ili Betmena, tako da je verovatno i pitanje da li će vam se Luda dopasti ili ne verovatno više do senzibiliteta i trenutka nego do same materije-obrade.

U svakom slučaju, mislim da bi bila šteta da se njegova veza s prozom okonča na ovom flertu (da se poslužim žargonom iz Lude).