LJUDI NE ČITAJU KNJIGE

Na blogu se desilo nešto neverovatno. Dugo je najčitaniji post bio Black Swan, što mi je nekako bilo i logično. Profil ljudi koji posećuju moju stranicu i prate ono što radim se poklapa sa Darenom Aronofskim i to je sasvim OK i očekivano. Taj post je ubrzo prestigao sledeći – Vidimo se u školi. U pitanju je moja dramatizacija zamišljenog četa dvojice klinaca kretena iz Pakla (odnosno naše realnosti). Taj link je toliko puta retvitovan i forvardovan da me uopšte ne čudi to da je za svega dan-dva prestigao filim Crni labud. Razlog je svakako to što su ljudi poverovali da je u pitanju pravi transkript četa, a ne fikcija. Meni to naravno jako prija jer ide u prilog mom pisanju, ehm. No, tad se desilo nešto sasvim neočekivano i nepredvidivo.

Najbolje knjige su izbile na prvo mesto.

I  to bez neke velike pomoći tvitera, fejsbuka i ostalih društvenih mreža. Glavni krivac je gugl. U prevodu: ljudi su to najviše kucali na guglu. Sad ja ne znam da li ljudi samo vole da vide koje su to najbolje knjige ili ih posle možda i pročitaju? Ili možda žele da vide da li zaista ima neko ko se bavi i tom čudnom rabotom?

Ili možda statistike nisu u pravu – i ljudi zapravo čitaju?

Ne znam, recite da grešim. Ali, i Najbolji filmovi i Najbolje serije su po statistici mog bloga ispod Najboljih knjiga. Vi znate bolje od mene. Vi dolazite na ovaj blog. Vi znate šta na njemu čitate i zašto. Ja samo pratim iz prikrajka. I jako sam zbunjen.

BLACK SWAN (Crni labud – Darren Aronofsky)

Izgleda da se balerine tokom karijere namuče koliko i prosečan svetac, a pri tom ne dobiju ni praznik sa svojim imenom.

            Darren Aronofsky je, kako kažu, kontroverzni režiser i još jednom je pokušao da nas uveri da mu ta titula nije pripisana tek tako. Moram se složiti, recimo, da „scenu sa rukom“ iz Rekvijema za san (ko je gledao, zna o čemu pričam) nikad neću zaboraviti. Takođe, zahvalan sam mu i što je Mikija Rurka izvukao gotovo iz zaborava i pretvorio ga u Rvača. Ali, isto tako, mora se priznati da je The Wrestler, iako film na mestu, opet pomalo... suvišan?

            Dobro, a šta je sa Crnim labudom?

            Pa, Black Swan je kao Rvač, ali u svetu baleta. Natali Portman je balerina koja jako jako jaaako želi ulogu i belog i crnog labuda. Beli joj ide OK, ali sa crnim se muči, jer izgleda da ga nema u sebi. A onda se malo više unese u ulogu. A pri tom ima istoriju mentalnih bolesti. Nego šta.

            Filmova o umetnicima koji flipnu pod pritiskom ima. Na pamet mi pada film Sjaj, a i Profesorka klavira. Oba dobra i oba različita, a nijedan nije moja šolja čaja.

            A Black Swan?

            Profesorka klavira sreće Stivena Kinga. Tako sam ja to negde očekivao iz najava. I naprimao sam se kako nisam odavno. Možda sam zato pomalo razočaran. Ili, malo više?

            Natali Portman je sjajna, režija je kul, i snimanje iz ruke je ispalo kako treba, a i efekti (šta su već, mislim na ona krila). Ali, kao što Dejvid Memet kaže, čim se sve to hvali, znači da je scenario... pa, slab. I to nije daleko od istine. Kao i posle Rvača i sad imam utisak da Aronofsky traći talenat na prosečne scenarije. Sve ovo je mogao da uradi i neko drugi (ne tako dobro, ali da uradi) i mi bismo taj film ubrzo zaboravili. Međutim, Aronofsky je ipak dao pečat dovoljan da se film ne zaboravi. Ali, da ćemo ga pamtiti po zlu, to je već drugo pitanje.

            Kao i u slučaju Rvača, ja nemam šta da zamerim onome što je u njemu, ali imao bih štošta da kažem o onome što mu nedostaje. Uroš Stojanović (Čarlston za Ognjenku) mi je u jednom četu rekao da su filmovi koji su celi dobri zapravo sebi postavili niske standarde i da vremenom naučiš da ceniš filmove koji imaju nekoliko genijalnih scena.

            Da, nisu ispunili te visoke standarde, ali su barem probali.

            Stiče se utisak da Aronofsky ponovo igra na sigurno, na margini, ali ne nad ponorom. Uopšte ne sumnjam da će film pokupiti oskare za glavnu žensku ulogu, režiju, fotku (i zaslužio je).

Ali, setimo se ponovo Memetovih reči.