KAMENO JEZERO -- Željko Obrenović -- Helly Cherry

Ništa lepše nego kad kritičar do u slovo razume sve što je autor hteo da kaže. Prikaz je izvorno objavljen na sajtu Helly Cherry, a autor je Kristijan Vekonj. Uživajte.

"Kameno jezero" Željka Obrenovića bilo je dugačko dvestotinjak strana, a sinopsis na koricama je obećavao svima koji se odvaže da se „okupaju u njemu“ – ludu vožnju.

Za sve one koji još nisu „upoznali“ Željka Obrenovića kroz njegovu prozu, treba napomenuti da je on diplomirao na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, i da je ovo njegov treći roman. Prvi roman, "Srpski psiho", je objavio zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2008. godine u izdanju Lagune, a drugi roman, "Talog", je 2012. godine objavio za Mascom Booking. Prošle godine je za Modesty Comics objavljena i njegova izvanredna strip-kolekcija "Karton Siti" (ukoliko još niste pročitali, učinite to što pre), kojom je pokazao kako uistinu ume da se poigrava sa književnošću i elementima popularne kulture. Nakon ove strip-kolekcije knjiški moljci s razlogom očekuju mnogo od Obrenovića.

Glavni junak Obrenovićevog trećeg romana je pisac, i to ne bilo kakav pisac nego onaj koji je u stvaralačkoj krizi. On pokušava da nađe ideju za novo delo jer mu poslednji roman – koji je apsolutna fikcija i predstavlja piščevu originalnu ideju – nije prošao onoliko dobro kao romani koji su u sebi krili dozu autobiografije. Jedan od ortaka (koji mu je ujedno i prijatelj i povremeni poslovni partner) mu nudi da napiše scenario za film B-produkcije, za glumca koji je postao institucija takvih filmova. Kako ga ništa ne bi ometalo u kreativnoj produkciji, pisac se povlači u vikendicu na obali Kamenog jezera, koja se nalazi u vlasništvu tajnovite devojke Une. Kao što i jezero krije tajnu (ono je uzrok misterioznih davljenja), tako se čini da i Una krije tajnu. U toku svog boravka na jezeru, pisac će upoznati momka koji radi kao obezbeđenje na jednom od poseda u okolini (njegov otac je jedna od mogućih žrtava ovog čudnog jezera), vlasnicu male prodavnice koja pokušava da pobegne od vlastite sudbine, ali i tajanstvenog vozača mercedesa koji mu radi o glavi. Piščev mir se transformiše u uznemirenost, paranoju i strah - strah za vlastiti život i život osobe koja mu postaje draga. On će uzeti stvari u svoje ruke, da bi (kao što to uspešno radi u svojoj prozi) raspleo niti i konačno video pauka koji je ispleo mrežu u koju se upetljao.

Ovako sročen sinopsis daje naglasak na onu očitu radnju – na površinski sloj romana. Interesantno je kako se sam roman ponaša poput Kamenog jezera. Dakle, kao što jezero reflektuje kamenje, tako i površinski sloj romana reflektuje nekoliko tipičnih klišea: pisca u krizi, scenarije filmova B-produkcije, kuću na obali jezera, auto sa tajanstvenim vozačem, vrisak u noći, dvostruke igre,... Evidentno je kako Obrenović ima mnogo čitalačkog i gledalačkog iskustva i on iz tog iskustva izvlači funkcionalno najefektnije motive i pomoću njih postavlja pred čitaoce okvir onoga što bi se moglo nazvati prototipskim trilerom. A to je, u stvari, Obrenovićeva zamka - pošto je i sam iskusan čitalac, on može da pretpostavi šta će publika očekivati od datih motiva – i to mu daje mogućnost da razbije klišee i okrene stvari u sasvim neočekivanom pravcu, i ostavlja mu dovoljno prostora da ostane u granicama žanra, ali i da se, kao i u "Karton Sitiju", poigrava njim.

Ono što takođe fascinira jeste razgranatost samog romana. Imamo prvi, a ujedno i glavni, zaplet (pisca koji pokušava da prevaziđe svoju krizu pisanjem scenarija za Amerikance) u koji se lagano upliće mnoštvo manjih podzapleta za koje se nikako ne može reći da guše priču. Oni je oplemenjuju, čineći je tako bogatom i zanimljivom. Svaki podzaplet za svoju svrhu ima i dublje oslikavanje nekog od likova u romanu, a likovi su apsolutno interesantni. Oni u početku deluju jednodimenzionalno – kao da reflektuju prototipsku podelu na dobre i loše junake, međutim, Obrenović muti tu isključivost crne i bele krajnosti. Njegovi likovi nisu ni isključivo dobri, niti isključivo loši - oni su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Autor u jednom momentu kaže kako su pravi likovi „sivi likovi“ – oni sa milion mana i više lica, a to je i životna lekcija koju smo svi mi odavno naučili. Zbog toga Obrenovićevi likovi deluju životnije i opipljivije, i reaguju nekako više ljudski, a manje plastično.

Radnja romana je smeštena u sredinu koja bi lako mogla da se zamisli u bilo kojoj zemlji. Istina, čitaoci bi lako mogli da pomisle kako se radnja odvija u Americi, ali ne treba izgubiti s uma činjenicu da je ovo savremeni roman i da se globalizacija (amerikanizacija) dešava i kod nas, pa čak i u onim najruralnijim krajevima. Samo jezero i vikendica koja podseća na „čardak ni na nebu ni na zemlji“ (sad shvatate zašto je napomenuto šta je autor završio) deluju kao savršeni raj na zemlji, jer ta odsečenost od vreve i galame kao da obećava mir i spokoj. Međutim, istorija jezera pruža onaj „uncanny“ (odnosno jezovit i tajanstven) momenat koji je cenjen u gotskoj književnosti, i time je onemogućeno da se do mira i spokoja dođe. Paranoja i strah od jezera vise poput Damaklovog mača nad glavnim akterima i oni su zbog toga stalno u grču. Ali nije jezero jedina stvar kojom autor „mrači“ atmosferu romana. On oslikava i malo ruralno mesto, koje se guši u svojim tajnama, i time još više podiže nivo neizvesnosti i misterioznosti svog romana.

Dakle, i sam površinski, tj. onaj najočigledniji, sloj romana je više nego dovoljan razlog da se ova knjiga uzme u ruke. Ljubitelji trilera će u ovom romanu dobiti žestoko napetu priču, začinjenu odličnim likovima, smeštenu na veoma intrigantnom i misterioznom mestu.

Međutim, ovaj roman je mnogo više od pukog zbira same priče, likova i mesta zbivanja. Očigledno je kako roman nije autobiografski, ali delovi u kojima glavni lik piše o svom životu (životu pisca) i problemima sa kojima se kao pisac susreće su toliko verno opisani da bi čitaoci mogli poverovati kako je sve to i sam autor romana iskusio na vlastitoj koži. Posebno je zanimljivo ono razmišljanje – da li je pisac interesantan publici samo onda dok im daje ono za šta je siguran da žele da čitaju – fragmente autobiografije, i da li one visokokonceptualne ideje do kojih autor dođe mogu da prođu kod širih narodnih masa. Interesantno je kako glavni lik u jednom momentu kaže kako se trudi da izmišlja stvari, jer u suprotnom slučaju ne bi bilo fer da bude plaćen. Malo dalje u romanu, on razrađuje ovu ideju i kaže kako pravom piscu ne može da ponestane ideja, dok onom koji živi od autobiografije može da ponestane života. Moglo bi se zaključiti kako čitaoci žele da čitaju (auto)biografske romane, jer postoji šansa da u nekom od likova prepoznaju sebe i tako ostanu ovekovečeni, sa čvrstim dokazom da su živeli u nekom momentu i nekom vremenu. Pisci, dakle, ostaju živi kroz svoja dela, a ostali ljudi se nadaju kako će završiti u nekoj knjizi. To je šansa da se pobedi neopozivost smrti i brisanje iz sećanja narednih generacija.

Ono što je apsolutno fantastično odrađeno jeste tendencija samog romana da očijuka sa metafikcijom. Razmislite samo o tome kako Željko Obrenović piše roman o piscu koji piše scenario, a koji, u stvari, piše i roman (obratite pažnju na to kako je roman napisan u prvom licu) koji je na momente opterećen problemima vlastite fiktivnosti. U jednom od poglavlja, glavni lik razmišlja o tome kako je sam napravio korice za svoj roman – analizirajući uspešne simbole (Koka Kola, Marlboro,...). Minimalizam koji uvek daje više i dominantna crvena boja u kombinaciji sa belom pozadinom i crnim slovima daju utisak kao da je korice Obrenovićevog "Kamenog jezera" napravio sam glavni lik njegove knjige. Dakle, gledano iz ugla metafiktivnosti romana, glavni lik, pisac, želi da se otrgne od Obrenovića i da sam vodi svoju priču. I sam kraj romana doprinosi metafiktivnosti celokupnog dela, ali o završetku romana nikada nije poželjno pisati jer se tako može razotkriti neka od tajni kojom je zaogrnut roman.

U jednom od unosa na sopstvenom blogu, Željko Obrenović piše o nasušnoj potrebi pisaca – prvoj rečenici kojom roman počinje, onoj koja deluje kao mamac za čitaoce. Prva rečenica možda jeste važna ali: „jedino što je važno je završetak. To je najvažniji deo priče, njen završetak. A ovaj... je baš dobar. Ovaj je savršen.“ Ovo su reči Stivena Kinga, i mogle bi se primeniti na ovaj roman. Obrenović je u svojim scenarijima za stripove pokazao kako ume da napravi hirurški precizan rez, i on u ovom romanu staje baš tamo gde treba. Čini se kako neke stvari namerno ostavlja nedorečene – ostavlja ih čitaocima da ih razreše u svojim glavama, i tako postanu saučesnici u njegovoj fikciji.

"Kameno jezero" nije pasivan roman. Ima u njemu one obećane „lude vožnje“ na pretek i adrenalina i akcije i ljubavi i mržnje i zavisti i prevare i odličnog humora i mnogo ironije i svega onoga što ljudskom srcu nije strano... Ali, ono što je bitnije od svega ovoga jesu one stvari koje aktiviraju um čitalaca - prikrivene aluzije i intertekstualne veze koje su neprimetno učaurene u tekstu, a koje se otkrivaju u svom punom sjaju ukoliko čitaoci imaju iskustvo koje se barem malo podudara sa autorovim. Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!

Karton siti -- Helly Cherry -- prikaz

Prikaz je napisao Kristijan Vekonj, a izvorno je objavljen OVDE.

Pisanje kratkih pripovesti bi obično moglo da se predstavi kao mač sa dve oštrice. Zbirke priča su otprilike siguran način da čitalačka publika iz mase onoga što je napisano i sabrano između korica jedne knjige izvuče ako ne sve onda barem nekoliko priča koje im se sviđaju. Sa druge strane, pisanje priča nije uopšte lak zadatak. Pisac mora na samo nekoliko stranica da sažme ono što bi neki skriboman "razvukao" na stotine i stotine strana, da upozna čitaoce sa svojim likovima (kako bi čitaoci uspeli da se na neki način povežu sa njima), da uvede problem samog kratkog dela i da na kraju da zadovoljavajući rasplet koji bi opravdao ili (daj bože) prevazišao horizont očekivanja čitalaca. Ne umeju svi da se dokažu u kratkometražnim književnim delima...

Stripovi (odnosno grafičke novele) pružaju odličnu mogućnost da se putem slika izbegne opisivanje i da čitaoci, vođeni rukom artwork majstora, klize pogledom niz nečije tuđe viđenje priče koju je zamislio scenarista. Strip scenarista ima neverovatno težak posao, jer limitiran okvirima jednog strip-kadra mora da ograniči svoju misao, a opet da kaže ono što mu se mota po glavi, kako bi konačna celina imala svoj smisao. Kada uklopimo odličnog pisca sa odličnim crtačima dobijamo najbolju moguću varijantu mikrokosmosa koji je ogledalo teksta začetog u glavi scenariste. U takvom slučaju svaki kadar stripa sam za sebe postaje mikrokosmos spreman za apokalipsu - on čeka svoje otkrovenje pred čitaocima.

Željko Obrenović, zajedno sa malom armijom hrabrih crtača, upustio se u nešto veoma hrabro, a njihov zajedniči rezultat je apsolutno opravdao njihov trud. On je u svojoj glavi osmislio kratke priče, crtice iz ljudskih života i uobličio ih kroz crtačke poteze četiri vrsna ilustratora (Nemanja Radovanović, Željko Vitorović, Gašper Rus i Miroslav Slipčević) dajući čitaocima uvid u prošlost, sadašnjost ali i neminovnu budućnost sveta koji je na granici da se samouništi zbog ljudskog ludila. Iako je četiri grafička umetnika radilo na ovoj strip-kolekciji, ne može se reći da ovo delo nije kompaktna celina. Nešto slično je urađeno sa Gejmanovom „Knjigom o groblju“ gde su različiti autori ilustrovali po jedno poglavlje ove vanvremenske Gejmenove priče. Ovih sedam Obrenovićevih priča deluju kao podeljena stvarnost - stvarnost glavnih junaka koji se bore sa nekim oblikom donkihotovskih vetrenjača, ali na kraju, kada se zaklope korice ovog strip-albuma, dobija se u glavi celina, čitava slika tog poluludog ali realnog univerzuma u kome živimo, gde su Obrenovićevi junaci u stvari obični ljudi koji možda svakodnevno prolaze pored nas na ulici.

"Karton siti" je priča koja zadire u neku alternativnu ali skoro pa realnu budućnost, u kojoj se svet deli na dve velesile: Kinu i Indiju, pri čemu one vode čitaocima dobro znanu hladnoratovsku politiku nalik na onu koju su vodili (i još uvek vode) Amerika i Rusija. U takvoj realnosti živi jedan obično neobičan detektiv/novinar (sa licem autora) koji biva unajmljen da istraži ubistvo svete krave koja je otelotvorenje ljubičastog čokoladnog sna. Iako je ovo svet u kome dve istočnjačke zemlje vode glavnu reč, sve uloge i potezi koji se vode su tekovine zapada. Ljubičasta krava ima dvostruku ulogu – kao religijski simbol, ali i simbol masovne produkcije čokoladne mašinerije, a sa druge strane predstavlja krajnju kariku u evoluciji nakon koje se potire sve ono nesavršeno i zastarelo. Ova priča se čita i kao varijacija na čuveni film Romana Polanskog „Kineska četvrt“, kako i sam autor naglašava u stripu.

„Najbolji čovekov prijatelj je – pas“ govori o jednom noćnom pozivu – mladić koji je očajan zbog nesrećne ljubavi (stoji na ivici i spreman je na skok) poziva svog najboljeg prijatelja koji mu deli savete. Interesantno je da oba lika poprilično liče – s tim što je jedan u mraku a drugi pod nekim vidom osvetljenja pa je nemoguće tačno utvrditi da li su to možda braća, ili je to jedna osoba (ne znam zašto mi je upravo pao na pamet „Fight club“ kao neka moguća inspiracija). Ova priča obiluje mnoštvom kulturoloških i intertekstualnih aluzija. Interesantna je vivisekcija Joksimovićeve pesme „Mišel“ (priznajem da sam prvo pomislio na pesmu Bitlsa i tek posle skontao da je u pitanju Joksimovićeva pesma) koja pomalo podseća na vivisekciju Madonine pesme „Like a virgin“ koju nudi čuveni Kventin Tarantino u kultnom filmu „Ulični psi“. Odlično su iskorišteni kadrovi iz filmova „Fallen“ (za hiperlink sa ovim filmom autor je zaradio jednu bonus zvezdicu) i „Natural born killers“, a interesantna je ta kvazi-ravnoteža postignuta sa aktuelnim srpskim TV zvezdama, npr. Marija Šerifović i već pomenuti Joksimović (priznajem da onu drugu osobu na TV-u nisam prepoznao jer slabo pratim dešavanja na domaćoj sceni koja nemaju veze sa književnošću). Nešto slično će autor iskoristiti i u muzičkoj podlozi priči „Smrt je kliše“. Iz naslova se može zaključiti kakav može biti završetak priče – živimo u vučjim vremenima: čovek je čoveku vuk (ponekad i sam sebi), a najbolji čovekov prijatelj ostaje pas...

„Muzej đubreta“ donosi neverovatno dobru priču upakovanu u žestoko moćan artwork. Obrenović nam donosi uvid u ono što može da se dogodi čoveku ukoliko ne počne da razmišlja ekološki. Zajedno sa parom koji razmišlja o budućnosti, šetamo parkom u kome se po travi nalaze relikti potrošačkog društva – đubre koje nikom ne treba, ali koje deluje poput okidača za prošlost. Poput Prustovih madlenica, đubre izaziva vizije prošlosti i čini da se glavni akter sa toplinom seti nekih scena iz prošlosti. Kao kontrast svemu tome, akteri se na kraju pitaju da li će se u bliskoj budućnosti dogoditi obrnuta situacija – da će delići prirode izazivati topla i svetla sećanja u tami i hrpama smeća koje guta ceo jedan svet.

„Otrovnica“ je priča o predatoru i žrtvi sa pomalo očekivanim twistom, ali odličnom realizacijom crtača. Ova priča takođe kao da ima svoje poreklo u „Kineskoj četvrti“ Romana Polanskog. Priča ovakvog kalibra bi komotno mogla da se nađe i na stranicama „Blica“ kao nešto što se stvarno dogodilo.

„Za tebe“ deluje kao romantična fantazija u stilu najboljih Musoovih romana. Glavni lik (ponovo sa licem autora) dobija pismo od samog sebe sa tri rečenice – uputstva, koje će ga odvesti do sigurne luke i priče sa hepiendom, a kao što i sam autor kroz usta svog alter ega kaže, priča je ono što mi, deca potrošačkog društva, u stvari kupujemo. Ovo je neverovatno šarmantna priča i nešto što bismo svi voleli da doživimo – deluje poput sna letnje noći. Možda je ovo samo reklama za neki alternativni život koji bi čovek mogao da ima, ili alternativni život u paralelnoj dimenziji... u svakom slučaju ova lepršava priča deluje poput oaze u pustinji besmisla i prevare.

„Smrt je kliše“ nas vraća u krizno doba devedesetih, gde prisustvujemo pokušaju mladog bračnog para da se konačno skući. Sve što imaju nije novo – stan je nasleđen, stvari u njemu su korištene,... i oni pokušavaju na crno da nabave poslednju stvar koja im treba za normalan život – frižider (koji bi, kada bi umeo da govori, mogao da ispriča mnogo toga ružnog). Glavni likovi (ovaj mladi bračni par) su deca grandža i njih spaja ta muzika koja je potekla iz bunta, očaja,... Dok putuju kući i slušaju radio – prebacujući radio stanicu sa narodnjačkog šunda na sigurnu luku alternativnog grandža, jedna vest sa radija menja sve... Obrenović u ovoj kratkoj priči, između ostalog, govori o neraskidivosti ljubavi i straha. Kada nestane vere u bolju budućnost i kada padnu idoli novoga poretka koji nam govore da nismo sami – tada je strah od sigurne propasti opipljivo jak i nastupa strah od gušenja niskobudžetnim i jeftinim kulturološkim surogatima. Nastupa paraliza duha i apsolutni krah svega lepog i dobrog. Tada ljubav prestaje da bude radost, a život prestaje da bude vrednost. Jedini izlaz jeste pročišćenje – vatrom.

„U ime oca“ čitaoce intertekstualno podseća na remek-delo Džima Šeridana, sa kojim labavo deli glavnu nit – a to je pokušaj sina da ispravi nepravdu nanetu ocu. Obrenović nas u ovoj, završnoj, priči prebacuje u I svetski rat, i tu kroz priču o pištolju (aluzija na film „Meksikanac“) priča i priču o dugu koji se mora naplatiti, o osveti koja se servira hladna. Kao što je na početku ove grafičke zbirke primetio Dejvid Hajn, pojavljivanje pištolja mora nužno da dovede do pucnja (ali i ubistva). U prethodnih šest priča zaršetak nije kristalno jasno dat – krajnji kadar ostavlja mogućnost promene, iako je ta promena realno nemoguća. U ovoj poslednjoj priči, konačni rez je nedvosmislen - pucanj je završni čin ove Obrenovićeve grafičke zbirke. 

U „Karton sitiju“ Obrenović oslikava svet onakav kakav jeste – brutalno iskreno, bez šminke i ružičastih filtera. Autor često počinje od klišeiziranih književnih slika: privatni detektiv usred dvostruke igre, ljubavni trougao, ostavljeni i prevareni, predatori i žrtve,... ali u ključnom momentu on počinje da isprobava granice dotičnih klišea. Obogaćujući svoje priče različitim kulturološkim i intertekstualnim referencama postiže dubinu teksta, a britkošću svojih rečenica i oštrim hirurškim rezovima na kraju svake celine pokušava da uradi vivisekciju naše bolesne stvarnosti. U vremenu kada svaka priča pomalo liči jedna na drugu i kada je život lep samo onda kada se sećamo nekih sigurnijih luka i svetlijih dana, autor nam poručuje da bez budućnosti i evolucije (pre svega lične) sve gubi smisao. A mi smo budućnost. Trebalo bi da nas je strah!

Karton siti -- Helly Cherry -- intervju

Intervju je izvorno objavljen ovde.

HC: Priča “Muzej đubreta” nastala je povodom ekološkog konkursa pre par godina ako se ne varam. Da li se tada rađa ideja za jednim ovakvim izdanjem? Koliko je čitava priča uopšte trajala, od ideje do realizacije?

Reč je o antologiji tekstova i priča ekološke tematike Čista slika Srbije koju je Aleksandar Ilić priredio za Lagunu. Teško je pisati o angažovanim temama a ne biti patetičan, no izgleda da sam to izbegao pošto je za mnoge ta priča omiljena. Kasnije je Muzej đubreta osvojio drugo mesto na konkursu Akademije umetnosti. Inače, ovaj je album krenuo da nastaje još i pre te priče, kad sam napokon prihvatio da nisam dovoljno dobar niti brz crtač da bih pokrio i tu potrebu stripa, i predložio Željku Vitoroviću da nešto uradimo zajedno. Rezultat je strip koji nikad nije objavljen, no završio je u trejleru za moj roman Talog. A Karton siti je sveukupno nastajao gotovo deset godina, koliko god to čak i meni zvučalo neverovatno. No, bitno je da je napokon objavljen, da je preveden na engleski, da su predgovore pisali Dejvid Hajn i Pavle Zelić i da sjajno izgleda.

HC: Kako su odabirane priče za “Karton Siti”? Da li su one postojale i pre ideje o samom izdanju pa su naknadno odabrane, ili si ih aktivno i ciljano pisao za ovo izdanje?

Odabirao sam ih tako da odgovaraju formi stripa, da su vizuelne, da imaju konkretne scene, dijaloge... Neke od njih sam pisao direktno kao scenarije, a neke sam adaptirao od svojih postojećih priča.  One su se na neki način uklapale jedna sa drugom, barem u mojim očima, i počinjao sam da ih gledam kao celinu, mada nisu sve čak ni motivski povezane. Deluje mi, zapravo, da se one povezuju baš time što svaka pokriva drugi deo naše stvarnosti ili potencijalne stvarnosti.

HC: Kako si okupio ljude koji bi crtali stripove po tvom scenariju? Pretpostavljam da nije bilo lako jer je ipak trebalo da postoji neka hemija između vas, i da to bude neko ko bi mogao da upotpuni i na pravi način isprati tvoje priče…

Nije bilo nimalo lako i beskrajno sam zahvalan svakome ko je na bilo koji način doprineo nastanku ovoga stripa, kao i Žiki Tamburiću koji je prepoznao vrednost Karton sitija. Teško je sarađivati sa bilo kime jer su i očekivanja različita i ambicije su različite, a tu je i nebrojano drugih objektivinih razloga zbog kojih se stvaranje stripa odužilo. Bilo bi sjajno kad bi kod nas postojali neki projekti ili fondovi preko kojih bi se mogao naći novac da se ovakvi projekti unapred finansiraju, ali to su samo pusti snovi.

HC: Crtači su svakako dali poseban pečat pričama/scenariju, novu dimenziju, pa i doživljaj tvojih ideja… Koliku slobodu su imali u svom radu? Da li si im davao smernice, dodatna uputstva kako si (i vizuelno) zamislio svoje priče? Iako svaki od njih ima svoj stil i estetiku, priče i vizuelno čine jednu kompaktnu celinu…

Kad pišem scenarije, trudim se da budu što detaljniji, navodim čak i u kom delu kadra ko stoji, kako je podbočen, oslonjen, namršten...  Za Karton siti sam zajedno sa Željkom Vitorovićem radio čak i autlajn jer sam imao ideju za strip koji će biti potpuno drugačije kadriran od većine, takozvanim kolažnim kadriranjem. Sa druge strane, za strip Za tebe nisam ni pisao scenario, već sam Željku skicirao storibord i objasnio mu o čemu se tu radi. Tek kad je nacrtao sve table, seo sam i napisao scenario, kako bih znao gde će tekst ići. Ostali stripovi nastajali su tradicionalnije i crtači (Nemanja i Mimi) nisu mnogo toga menjali, ali generalno nemam problem sa izmenama. Gašper Rus je imao ideju da se nekoliko kadrova zameni i mislim da je strip Smrt je kliše zbog toga ispao osetno bolji. Dok pišem scenario, trudim se da ostavim što manje teksta i da se što više pokaže crtežom, a kad je strip nacrtan, tekst kratim još više i ostavljam ga samo gde je neophodan.

HC: Iako je strip album tek izašao, možeš li podeliti sa nama utiske stručne i šire javnosti? Pretpostavljam da zvanične recenzije tek možemo očekivati.

Utisci su sjajni. Pošto je Karton siti preveden na engleski jezik, već smo dobili i strane recenzije. Od domaćih se može pročitati nekoliko odličnih na Goodreads, Pavle Zelić je pisao za Urban Bug, Marko Stojanović piše za Pressing, a Nikola Dragomirović za nedeljnik Vreme. Potrebno je samo da prođe malo vremena i da se o ovome pročuje među strip publikom, ali i onima koji ne prate slikovnice za odrasle. Karton siti je prvenstveno pisan za odrasle i ne hrli samo ka eskapizmu, pa mislim da zbog toga može da ima širu publiku.

HC: “Karton Siti” nije tvoj prvi strip. Ranije je objavljen tvoj strip “Devojka slabog imuniteta”, a prošle godine se pojavio “Linije fronta” sa jednom potpuno drugačijom tematikom (Prvi svetski rat). Približi nam malo ta izdanja. I, koliko se rad na ovim stripovima razlikovao od “Karton Sitija”?

Devojku slabog imuniteta sam napisao davno, a čak sam i danas zadovoljan tim scenarijem, mada bih mnoge stvari izmenio, naročito kadriranje o kojem nisam znao dovoljno. No, bio je to bitan strip, da ne kažem okidač za sve ovo što je usledilo. Objavljen je u antologiji Balkan Twilight u kojoj je Vladimir Palibrk spojio pisce sa strip crtačima. Rezultat je zanimljiv. Potražite album, verujem da ga još ima po knjižarama. Što se tiče Linija fronta 2, izdavač mi je obećao da će probati da dođe do Danijela Žeželja, mog omiljenog crtača. Pod silnim pritiskom koji sam osetio, ne samo što sam želeo da u stripu U ime oca pokažem sve što znam već sam sve to morao da spakujem na malo prostora, kako Žeželju ne bih oduzima previše vremena. Ispostavilo se da do te saradnje nije došlo, no Mimi je svejedno uradio izuzetan posao i ovaj strip mi je svakako u tri omiljena iz Karton sitija. Premda to još niko nije primetio, barem ne naglas, reč je o modernoj adaptaciji epske pesme Marko Kraljević poznaje očinu sablju.

HC: Kakav je osećaj sada gledati svoje delo kroz jedan drugačiji izraz (klasična priča vs strip)?

Ovde ne zavisi sve samo od tebe i kad ti se strip jednom nađe u rukama, ne gledaš samo svoje rečenice, već su tu i drugi ljudi koji su ostavili svoj pečat. Naravno, čak i kad je Karton siti spakovan i prelomljen, nisam imao pravu sliku u glavi sve dok ga nisam uzeo u ruke. U pitanju je zbilja lepo izdanje, tvrd povez, kolor, kvalitetan papir. Drago mi je što sam ovakvo nešto ostavio za sobom.

HC: Koliko se pisanje scenarija za strip razlikuje od pisanja priče? Da li scenario za strip ograničava brojem kadrova, stranica ili nečim sličnim? Šta tebi više prija, i gde se osećaš više “na domaćem terenu”?

Kod stripa je više u pitanju matematika, dok je u prozi ipak malo više magije, no opet je to meni sve povezano i ispreplitano, tako da je teško reći. Znam jedino da kad prođe neko vreme, uglavnom više uživam posmatrajući table stripa koji sam napisao, nego prozu koju sam objavio, jer ne vidim samo nesavršenost teksta već i crtež. Svakako bih voleo da pišem mnogo više stripova i da se oni mnogo brže objavljuju, a trenutno se radi na dva nova albuma. Sebe doživljavam kao univerzalnog pisca koji će se snaći na bilo kojem terenu, a izazovi su mi uvek dragi. Videćemo šta će nam budućnost doneti.

HC: Na kraju… kako će teći period promocije koji je pred vama?

Za septembar je zakazana beogradska promocija na Salonu stripa, zatim je tu i Sajam knjiga, sledeća je promocija u Valjevu, a dalje će se već videti. Drago mi je da polako počinju da se javljaju prikazi i da su poruke pohvala počele da pristižu. Intiman utisak anonimnog čitaoca ništa ne može da nadmaši.

Omatorilo se

Omaži dođu ili kad ste mnogo dobri ili kad omatorite, pošto ovo prvo sigurno nisam, ne gine mi drugo. No, izuzetna mi je čast što je mladi pisac Aca Panić pronašao inspiraciju u mojoj ranoj priči Skriveno unutra i stvorio novu priču u okviru istog (neiskošišćenog) univerzuma. Aco, hvala ti. A vi? uživajte. Skriveno unutra možete pročitati ovde.

Ветар је дувао. Можда и превише. Било је заиста хладно, а Алек је безуспешно већ сатима покушавао да се утопли. Гомила људи, непознатих пролазника, кретала се некуда. Подједнако брзо као и његове мисли. Налазио се у свету његовог идола, његовог узора, његовог... Тог неког ко му је могао бити брат, најбољи друг, а и обичан пролазник... али једноставно године су учинилe да буде све то, помало. Налазио се у свету свог најдражег глумца, који је живео у граду песника. У свету у којем је Андреј већ умро, пролио сву своју, како би један Индијац рекао „гримизну течност“,  а опет,  тек је изашао из стана и кренуо у пошту. Већ је све то заборављено, а заправо се још није ни догодило. Управо тако. Били су у једном истом свету. Њих двојица, грумци, у граду песника.

Алек уставши погледа на сат и схвати да касни. Цео живот касни, касне обојица. Тако, нерасањен, још увек несвестан Андрејевог присуства у том јебеном граду песника, помисли како је добро бити сам, јединствен, слободан. Како је лепо сести у аутомобил и отићи у други град на пиће. И помисли да уради управо то. Ипак, био је свестан да нема никога и никада неће моћи ни да има. Његова глумица тада је била још увек изгубљена и зависило је од сваког његовог потеза да ли ће је пронаћи. Зависи и сада, у тренутку када се то време поново одвија и зависиће и убудуће. Једноставно, то ће увек бити неизвесно. А Андреј, па он је све то проживео већ у својим најлуђим улогама. Погинуо је од стране мртвог песника који изиграва глумца. А затим, тако мртав, отресао се свега и свих, пронашао своју глумицу и запечатио ток своје судбине. Већ излазивши из стана, Алек, као по шаблону, угледа неку девојку. У тренутку када се окретала видео је сву њену песничку лепоту. Ипак, облине би чак и педеру вратиле жељу за женским полом. Чврсте груди једриле су испод џемпера, није могао да се не запита како изгледају. На памет му је пао брз секс. Ипак, он није био песник. А она није била Андрејева комшиница. Била је обична пролазница која гаси и оно мало глумачког у човеку. Одлучио је да само настави. Десетак минута касније нашао се у Дому здравља. Успут је схватио да жели да посети свог доктора. Без неког посебног разлога. Цео живот су га нервирале споре и неодговорне сестре, сада је решио да им узврати ту љубазност. Прошао је веома неуспешно у том покушају. Картон су му пронашли одмах јер је био превише познат да не би знали ко је. Заправо били су чак и љубазни, што је довољно за уплашити се озбиљно и запитати се ко је ту луд, он, оне или лекар који му је преписао инјекције здравом и читавом. Ипак, дежурну сестру тако инспиративног лица није могао да одбије. А онда, ако би користили сприп ефекте, бум, трас, враћа му се све. Он, мали, прима инјекције док га једва садржавају три, понекад и четири особе. Одједном види стари ормарић који је одавно иструлио, у коме су некад држали све могуће ампуле. И ту на кревету крвари примајући инјекцију. Његова гримизна течност полако одлази... сестра панично трчи ка вратима одлазећи по помоћ. Она је нова, не зна како треба поступати у таквим тренуцима. Ипак, њему крв лије, а он остаје да лежи у мислима као да је дете још увек. Лекар сада панично понавља сестрину радњу, само крећући се ка њему. Сада више не делује арогантно. Сагао се над њим и покушава некако да заустави то крвопролиће. Делује као да му је најбољи друг, или можда брат, а могао би бити и обичан пролазник. Тако су слични, а опет, никада не могу бити исти. Песници и глумци су два света. Сада се појављује Андреј, који је све то искусио, а некако, тек је кренуо у пошту. Сада се појављује Алекова глумица коју је знао још из средње... Сада се појављује свет настао из мешавине живота... На различитим крајевима тог града песника, Андреј и Алек крваре, док се они смеју, плачу, гледају забезекнуто... Али из те крви настају и глумице, настају и нови глумци... Рађа се читав нови свет којем прети град песника.

Volim da letim, zbornik

Jednu od svojih prvih priča objavio sam davne 2006. godine u magazinu Helly Cherry. U pitanju je priča Skriveno unutra. Retko se vraćam na svoju objavljenu prozu, ali sada kad sam otvorio zbornik Volim da letim, nešto me je nateralo da potražim priču, a zatim i da je pročitam. Napisao sam je u trećem licu, što je za mene i bilo i ostalo retko, i mada sam u svakom pasusu poželeo da promenim barem reč, u sećanju mi je ova priča ostala znatno slabija nego što stvarno jeste.

Zbornik možete skinuti ovde, a biće vam potrebno duuugno letovanje da ga pročitate.

Željko Obrenović: Talog (Helly Cherry recenzija)

Čaranje. Vračanje. Bajanje. Verujem da ne postoji osoba, bar ne ona koja pripada mlađoj generaciji, koja nije poželela da poseduje ovakve moći. Čitanje misli, telekineza, upravljanje umovima drugih ljudi, samo su neke od „osobina više rase“, ako takva zaista postoji. Šta biste dali da posedujete takve moći? Kakav bi tada vaš život bio? Kako biste koristili svoje moći?

Ova su pitanja stara koliko i mitovi koji ih pokreću, te nije lako uhvatiti se u koštac sa njima. Tema može biti zahvalna za nekog, za nekog ne; jednom može zvučati interesantna, drugom će se možda činiti dosadnom. Ali, ako ovom osnovnom začinu romana „Talog“ Željka Obrenovića dodamo činjenicu da je pisan iz ženskog ugla (malo je kome pošlo za rukom da to izvede na ubedljiv način, kao primer mogu navesti Gorana Skrobonju), da li biste se tada odlučili da se uhvatite u koštac sa romanom?

Propusti koji se tiču lektorskog i uređivačkog posla ne bi trebalo da se zanemare, naprotiv. Ako se i nakon toga niste pokolebali, onda ćete stupiti u svet podzemlja, spletki i ubistava, kretaćete se mračnim ulicama i krajevima Beograda u potrazi za glavnim osumnjičenim i istrajati do raspleta kakav (možda) niste očekivali...

Ako ste mislili da ćete se izvući sklopivši korice knjige, grdno ste se prevarili. Mnoga će vas pitanja mučiti, nesuglasice, neslaganja nataložiće se i ostati negde duboko u vama poput taloga, teškog i mračnog, nepropustljivog, koji će vas nagnati da se pobunite, osvestite, prizovete k sebi. Baš kao što treba.

Tamara Lujak

Željko Obrenović: Talog (Helly Cherry intervju)

Dao sam intervju za Helly Cherry.


Koja je osnovna dužnost pisca?

Osnovna dužnost pisca je da da sve od sebe. Da se potrudi i napiše knjigu kakvu bi on sam želeo da pročita i da ne dozvoli da mu bilo šta stane na put dok to čini. Zaboravite na to šta će reći okolina, šta će reći bilo ko, jedino o kome bi trebalo da brinete ste vi sami. Odnosno šta vam vaše unutrašnje ja govori da je ispravno. Samo tako možete da napišete knjigu koju će neko poželeti da pročita. Nadam se da sam ja to uspeo u Talogu.

Da li jedino u radu i aktivnosti leži smisao života?

Stvaranje, i umetnost uopšte, čini život lepšim. Lično ne mogu da ga zamislim bez toga. Za mene je uvek bilo nešto, bez obzira da li je to muzika, strip, ili književnost.

Kada ste i kako počeli da se bavite pisanjem?

Na neki način sam to oduvek radio. Još kao klinac sam pisao svoje ninđa romane. Zatim sam pisao scenarije za stripove koje sam crtao. Pa razne priče. Sve je to došlo nekako spontano i ne mogu tačno da odredim trenutak kad sam sebi rekao: Znaš šta, ti ćeš od sada biti pisac. Jednostavno su neke stvari došle na svoje mesto. Sve ono što sam pročitao, svi filmovi koje sam pogledao. Došlo je do akumulacije i osećao sam potrebu da te ideje izbacim iz sebe. Prvo je došao Srpski psiho, a sad je tu Talog.

Od koga ste se učili pisanju?

Samo i isključivo od dobrih pisaca, bez obzira da li pisali romane, stripove ili filmove-serije. Dobro pisanje se oseti na kilometar. Čak ćete i tok šou prepoznati ako je dobro skriptovan, jer danas izgleda da samo ljudi u običnom govoru ne koriste scenario, a i to je diskutabilno. Iznova i iznova čitam-gledam stvari za koje smatram da su remek-dela i svaki put kad im se vratim, naučim nešto novo. A onda sednem i pišem. Nema boljeg saveta koji bih dao mladom piscu. Pisci pišu. Tačka.

Koji su pisci na Vas izvršili najveći uticaj i zašto?

Puno ih je. Recimo, Stiven King, jer ume da stvori ubedljive likove i ubedljiv mizanscen, a knjige su mu različite uprkos nekim motivima koji se neprestano ponavljaju.

Zatim, Brajan K. Von u stripu, jer me je puno naučio o dinamici pripovedanja, o šetanju kroz vremenske tokove, o dijalogu i tome kako ozbiljno pisanje može da bude i te kako zabavno.

Dejmon Lindelof na TV-u, jer nam je uprkos svim manama koje Lost ima, podario seriju o kojoj se i dalje priča, iako je serija sad već odavno okončana. Takođe, dokaz je da možete da budete dobri čak iako ne udovoljite svima.

Jako volim Majkla Šejbona, Džejmsa Elroja i Kormaka Makartija. Ako sam u Talogu dotakao delić njihove genijalnosti, ja sam zadovoljan.

Koliko je dug put od misli do njenog ostvarenja na papiru, a koliko od rukopisa do romana?

Jako jako dug. Te misli koje pisac formira u glavi, ma koliko bile uredne i sistematične, kad počnu da se pretaču u reči na papiru, brzo počnu da se menjaju, jer shvatiš da su to dve potpuno različite stvari: misli i reči. Misli su nešto intimno, čemu niko drugi nema pristup, pa samim time ne moraju ni da budu savršene. Reči na papiru su već nešto što drugi mogu da vide, pa samim time nivo autokritičnosti se povećava. Tako bi barem trebalo da bude. A gotov roman je tek priča za sebe. Tako je barem bilo sa Talogom, dalje ćemo videti.

Biraju li pisci teme ili teme biraju njih?

Verovatno je odgovor negde na pola puta. Ideje su svuda oko nas, nije u tome problem. Pitanje je samo koliko ste vi sposobni da ih vidite. A čak je još bitnije to koliko ste sposobni da od njih nešto napravite. Pre neki dan sam pročitao sjajan sinospis za roman The Leftovers: Nekoliko miliona ljudi je odjednom nestalo. Niko ne zna kako i gde. Roman se bavi onima koji su ostali i kako se oni nose sa činjenicom da su im bližnji nestali bez traga.

Nisam pročitao roman, pa ne znam šta se dešava. Ali mozak već počinje da traži način na koji bih ja to rešio, čime bih se bavio itd. Mislim da bi tako trebalo pristupati i pisanju sopstvenih romana. Igrajte se idejama i razmatrajte razne aspekte.

Kakav odnos pisac treba da ima prema čitaocu?

Ne bi  trebalo da ga potcenjuje. Pisci često uzimaju čitaoce za naivne i uprošćavaju romane kako bi „prosečni čitaoci“ shvatili o čemu se tu radi. Velika greška. Što dokazuju mnogi sjajni bestseleri koji su sve samo ne jednostavni za čitanje. Dok sam pisao Talog, nastojao sam da napišem inteligentnu knjigu za inteligentnog čitaoca, što ne znači da roman nije za široku ciljnu grupu. Naprotiv. Samo, ko bude želeo, videće dalje i više od ostalih. Ali ni oni koji traže samo zabavu neće biti razočarani.

Zašto je bitan ritam u priči/romanu?

Bitan je kao i u životu. Ako deset dana sedite u mestu, pa negde naglo odete, možda će vam tamo biti lepo, ali će vam posle biti žao što i onih prethodnih dana niste negde išli. Tako je i sa literaturom, ona bi trebala da vas svakom rečenicom vodi na novo putovanje na kom vam neće biti dosadno i sa kog ćete se vratiti drugačiji. Čitaoci mi kažu da Talog pročitaju u dahu. Nadam se da to znači da ima dobar ritam.

Kakvi su bili Vaši počeci? Koji su Vam najdraži uspesi?

Početaka ima puno (smeh), ali drago mi je, sad kad pogledam unazad, što su neke teme i motivi koji su mi bili bitni u ranom periodu života i stvaranja i dalje tu, samo su sad, naravno, na višem nivou. Još dok sam uz stripove učio da čitam, susreo sam se sa mešanjem raznih žanrova, sa lepotom spontanog propovedanja i mislim da je to nekako zauvek ostalo sa mnom.

Svaki dan kad napišem nešto novo je novi najveći uspeh. A svaka objavljena rečenica kojom sam zadovoljan je sledeći najveći uspeh.

Ima i onih manje apstraktnih, kao što je, recimo, nagrada Akademije umetnosti koju sam nedavno dobio za kratku priču Muzej đubreta, zatim prevod Srpskog psiha na poljski jezik i, naravno, moj novi roman Talog.

Recite mi nešto više o romanu Psiho koji ste napisali sa Aleksandrom Ilićem. Kako je tekla Vaša saradnja? Da li je bilo teško uklopiti vaše stilove? Na kakav je prijem naišao roman kod publike?

Roman je prošao više nego dobro. Prodao se u odličnom tiražu u publika je bila prezadovoljna. Čak i danas mi se često neko javi i kaže da je nedavno pročitao roman i da je oduševljen. Nije bilo teško uklopiti stilove, jer kad se jednom formira glas protagoniste, sve je lako.

Napisali ste i roman Talog. Koliko se on razlikuje od prvenca i koliko Vam je bilo teže (odnosno lakše) da radite na njemu?

Mislim da je najbolje da čitaoci sami prosude kako se i na koji način Talog i Srpski psiho razlikuju. Meni je samo bitno da uoče korak napred, jer to je svakom autoru najveća pohvala. Bilo ga je lakše napisati jer sam sad veštiji kao pisac, ali ujedno i teže jer se želi više, a tu je i taj sindrom drugog romana i velikih očekivanja.

Vaše su ljubavi, pored pisanja i književnosti, strip i muzika. Koji su Vam omiljeni stripovi i zašto?

Ima ih mnogo. Bendisov Daredevil i Alias, Milarov Ultimates, Vonov Ex Machina, Aronov Scalped, Murov From Hell, Watchmen itd. Sve su to različiti stripovi koje spaja jedino to što su sjajno napisani i što kad zaronite u njih ne želite da se priča okonča. Mislim da je takav spoj vizuelne i pisane umetnosti nešto najsavršenije. Jer kako kažu: Slika vredi hiljadu reči. A u stripu imate i sliku i hiljadu reči. Pa vi vidite.

Od novijih stripova religiozno pratim: Sweet Tooth, American Vampire, Morning Glories, Chew, Locke & Key...

Mislim da sam u Talog uspeo da ugradim nešto te svedenosti i kompresovanosti stripa. Ljudi koji poznaju i strip i prozu kažu da sam uspeo. Hvala im.

Koje muzičke pravce pratite? Utiče li muzika na Vaše stvaralaštvo?

Uglavnom volim alternativni rok-metal: Tool, A Perfect Circle, Pain of Salvation. Ali redovno skidam sve što mi neko preporuči i otvoren sam za nove stvari. Ovih dana slušam Florence & the Machine.

Muzika svakako utiče na pisanje, mada ne mogu da slušam muziku dok stvaram – ometa me. Ali naravno, muzika je nešto najbliže poeziji u savremenoj kulturi.

Sa Mirkom Lukovićem, frontmenom benda Rare, radim na pesmi koja predstavlja neku vrstu auditivnog trejlera za Talog. Pretpostavljam da će ljudi uskoro moći da čuju šta smo uradili.

Kao neko ko se (između ostalog) bavi pisanjem književnih kritika sigurno dosta toga pročitate tokom godine. Kakva je književna produkcija danas? Šta bi valjalo menjati?

Trudim se da pročitam barem roman nedeljno i uglavnom čitam anglosaksonske pisce u originalu. Ne mislim da bi bilo šta trebalo menjati jer je puno odličnih pisaca, sve više je autora koji su otvoreni za nove stvari i mešanje žanrova, sve više je uticaja TV-a, filma, stripa, video igrica. Što se mene tiče – nikada nije bilo bolje. Samo neka potraje.

Radite li na nečem novom?

Da. Trenutno pišem novi roman, a radim i na nekoliko strip albuma sa raznim crtačima. Nadam se da će se nešto od toga uskoro pojaviti.

Razgovor vodila

Tamara Lujak