Prevedi me: četiri horor romana

Bez obzira što si čitalac širokog spektra, ako pratiš samo prevode, propustićeš mnogo, ali ako te zanimaju romani koji se čitaju sa baterijskom lampom ispod pokrivača a osuđen si na prevode, čini se da ćeš propustiti – sve. Koliko god da se izdavači inače trude, kada na red dođu horor naslovi, kao da ih svi od reda ignorišu. Potrudiću se da tu nepravdu donekle ispravim i uputim vas na četiri romana koji zaslužuju pažnju.

Najpre su tu Poslednji dani Brajana Evensona (sa spiska obavezne literature za ljubitelje serije True Detective). Reč je o detektivu Klajnu koji ostane bez šake, i umesto da kao utehu dočeka mirnu penziju i nadoknadu, on dolazi u susret sa Bratstvom osakaćenih, sektom koja ga poziva da u njihovim krugovima istraži zločin, pošto to njemu, kao jednom od njih, mogu da dopuste. Poslednji dani se sastoje iz dve novele, a motiv samopovređivanja može se dovesti u vezu sa Balardovim Sudarom, mada je Evenson otišao znatno dalje.  

Sledeći roman za drhtanje je Remzi Kembelov Osmeh tame, primer nešto suptilnijeg horora. Mladi kritičar Sajmon istražuje kinematografiju zaboravljene ikone nemog filma. A Kembel je majstor modernih strahova: izgubili ste se u nepoznatom gradu, bankomat vam se “isplazio kreditnom karticom”, operater uporno odbija da vas razume, iza sebe čujete batove džinovskih cipela, a na sve to, roditelji vaše devojke samo čekaju da se pokažete kao nedostojni njihove kćerke.  

Uz horor je noć duža nego inače, a zora ni na vidiku, pa se prihvatite blažeg naslova Vila Zubarica, koji potpisuje Grejem Džojs. Čuli ste za legendu kako će ako pod jastukom ostavite tek ispali zub, po njega doći Vila Zubarica. Džojs u ovu legendu unosi zastrašujuću notu. Ipak, to je prevashodno roman o odrastanju (na privatnom spisku, među najboljima), u kojem nismo sigurni da li je Zubarica plod mašte istraumiranog dečaka, ili stvarna. Na to pitanje ne može da odgovori ni psihijatar kod kojeg Sem odlazi na seanse, i kojeg će taj slučaj oterati u prevremenu penziju. Ali, svi protagonisti će kraj dočekati promenjeni, pa sad, da li zbog toga što su im se u živote uplele natprirodne sile, ili zato što su odrasli, procenite sami.

Za kraj sam ostavio naslov Mrtvi na zapadu Džoa Lensdejla, za koji je po sadržini teško pretpostaviti da je napisan davne 1986, jer kao da više priliči postmodernom dvadeset prvom veku. U pitanju je, najprostije rečeno, roman sa zombijima na Divljem zapadu. I ako ste se susreli sa stripom Garta Enisa Propovednik, sad vam je jasno gde crpi inspiraciju. Mrtvi na zapadu su palp u pravom značenju reči, luda vožnja za koju vam je potrebno tek onoliko koliko i suncu da izbije. A dan ćete gledati drugim očima.

Remzi Kembel: Ancient Images

Iako mi je Marko Pišev (najveći srpski fan ovog pisca) još davno rekao da je The Grin of the Dark mnogo bolji (a oba imaju „sličnu“ premisu), ponesen oduševljenjem nakon što sam pročitao potonji, bacio sam se i na ovaj... i bio blago razočaran. Ima jakih scena, ali sve u svemu – krpež.

Remzi Kembel: The Grin of the Dark

Njegove priče mi nikada nisu legle, ali me je zato ovaj roman raspametio. The Grin of the Dark je horor roman, ali u njemu ima toliko toga klasičnog da vas na trenutke podseti na Dostojevskog ili Gogolja. Izgubili ste se u nepoznatom gradu, bankomat kaže da vam je račun prazan, službenik na telefonu vas ništa ne razume, a vi tražite zaboravljenog komičara iz doba nemog filma usled čijih projekcija su ljudi umirali od smeha. Bukvalno.  

Remzi Kembel: Alone With the Horrors

Alone With the Horrors je knjiga koja predstavlja pregled najznačajnijih priča jednog od najznačajnijih horor pripovedača svih vremena. Kembel nije baš u potpunosti po mom ukusu jer mu je proza često previše suvoparna i usmerena ka atmosferi, dok mi poente često nisu dovoljno zadovoljajuće. No, ipak baš zbog toga Alone With the Horrors se čita gotovo kao roman, a neke od priča su stvarno stvarno skeri.