Dejvid Sajmon je odlučio da provede godinu dana sa detektivima
baltimorskog odeljenja za ubistva. Kao rezultat dobili smo knjigu Homicide: A Year on the Killing Streets.
Međutim, teško da je i sam Sajmon slutio da će ovom knjigom promeniti ne
istoriju novinarstva, nego istoriju TV serija. Nije prošlo puno, a nastala je
istoimena serija. Religiozno smo pratili i uživali u realističnom svetu
detektiva koji su za razliku od onih na koje smo navikli u holivudskim
filmovima – nesavršeni. Poročni su na razne načine, preispituju svoju
seksualnost, žrtve su seksizma... ali svi od reda su kao neko koga jako jako
dobro poznajemo i kad se serija okonča, nedostaju nam kao prijatelji sa kojima
iz nekog razloga iznenada prekinemo kontakt.
Ipak, uloga Dejvida Sajmona u nastanku ove serije bila je
u najmanju ruku ograničena i može se čak reći da on nije bio u potpunosti
zadovoljan kako su likovi koje je godinu dana upoznavao i posmatrao pretočeni u
fikciju na TV-u. Možda su ga baš to nepotpuno zadovoljstvo kao i iskustvo koje
je stekao tokom pisanja epizode Homicide
naterali da se dublje infiltrira u svet i format moderne TV serije. I sve ono
što je nakon toga stvorio su prava mala remek-dela.
Zajedno sa Edom Burnsom (jednim od detektiva koje je upoznao
tokom pisanja knjige Homicide: A Year on
the Killing Streets) Sajmon
najpre kreira The Corner,
poludokumentarnu seriju koja se bavi dilerima i čije istraživanje će mu
višestruko pomoći tokom stvaranja krune njegove karijere a i TV serija uopšte.
Reč je, naravno, o The Wire.
Iako se može svrstati u krimi žanr, The Wire je mnogo više od toga. Ona je i drama i tragedija i politička
serija i intimna serija. Svaka sezona ima različito težište: trgovina drogom,
brodogradilište i luka, gradska vlast i birokratija, školski sistem i štampani
mediji. Glavnog lika nema, iako su neki tu kroz svih pet sezona. Desiće se da
likovi čitavu sezonu nestanu sa pozornice, pa se ponovo vrate. Kao i u životu. Ponekad
će nam biti žao što se scenaristi još malo ne skoncentrišu na nekoga ko nam je
prirastao srcu. Ali The Wire se ne
dodvorava gledaocima. Takođe, glavno oružje većine TV serija tzv. klifhenger –
dramaturška udica na kraju epizode koja će vas naterati da pogledate sledeću epizodu
i vidite šta će se desiti – u The Wire gotovo
da je izostala. Umesto iščekivanjem, epizode u The Wire završavaju se katarzičnim osećanjem.
The
Wire je sveobuhvatna serija
kojoj ništa ne promiče. Kao i većina serija nastalih u HBO produkciji i The Wire je spora, bez previše akcije,
sa akcentom na dramskom. Ili kako tvorci kažu: Pandurska serija u kojoj panduri nemaju previše prilika da potežu
pištolje.
Treba imati na umu da je zaplet svake sezone, kao i svih
sezona ukupno, pravi mali švajcarski sat koji nepogrešivo kuca. Ali, The Wire ipak pre svega nose
neverovatno jaki likovi. Bez obzira da li je u pitanju verovatno najomiljeniji
lik u istoriji TV serija Omar, moderni Robin Hud, homoseksualac koji pljačka
dilere i koji do samom kraja deluje gotovo kao fantastični entitet; ili Ejvon
Barksdejl koji je zasnovan na stvarnoj osobi o kojoj čak postoji i dokumetarac The Avon Barksdale Story: Legends of the
Unwired.
Da je svet o kome pišu Sajmon i Burns realan, govori i
podatak iz pomenutog dokumentarca. Naime, na Barksdejla su jednom prilikom
pucali iz neposredne blizine (što je on preživeo), a potom su ga napali u
bolnici dok je bio u komi i ispalili mu tri metka u glavu. Što je on sve
preživeo. Tvorci ovo nisu ubacili u seriju – previše je holivudski. Ko bi
poverovao da je istina?
Sajmon i Burns ne štede svoje likove i zato se ne treba
iznenaditi kad svaki čas strada neko za koga smo mislili da će tu biti ne do
kraja sezone, već do kraja čitave serije. Jednostavno, ti likovi deluju veći od
života. Čak i kada su u pitanju „male priče“ o detektivima koji pokušavaju da
izbalansiraju posao i kuću, gutamo svaku reč, svaki kadar. Posmatramo detektiva
Meknaltija kako nastoji da se skrasi, da u potpunosti odbaci posao, posmatramo
ga, iako znamo da je to nemoguće. Iako i on zna da je to nemoguće. Slično je i
sa Kimom i njenom homoseksualnom partnerkom.
Umeće scenarista ogleda se i u tome što su uspeli da neke
stvari koje bi iz bilo čijeg drugog pera delovale banalno predstave tako da ne
samo što ne deluju prizemno, već deluju jedino moguće i logično. Tu prvenstveno
mislim na smenu generacija, kružnu strukturu po kojoj svako ima svoj uspon i
neminovno svoj pad, kao i nekoga ko će doći na njegovo mesto sve dok i njega
neko ne smeni.
Timu scenarista su se u kasnijim sezonama pridružili i
krimi pisci Džordž Pelekanos i Denis Lehejn koji su dali svoj doprinos, ali je
očigledno da svega ovoga ne bi bilo bez fenomenalnih dirigenata.
Serija je nominovana za četrdeset tri nagrade i osvojila
je osam.
The
Wire zovu i vizuelnom knjigom
jer je svojom strukturom i načinom pripovedanja mnogo bliža romanu nego
klasičnom formatu TV serije. I zaista, kad jednom uronite u The Wire imaćete utisak da čitate
cigletinu u pet tomova i nećete želeti da vas bilo ko ometa dok se ne završi. A
i onda ćete želeti da neko vreme budete sami i sve to proanalizirate. Čak i
sama špica – koja se pomalo menja od sezone do sezone, ali nikada bitno, sa sve
muzikom Toma Vejsta, koja se menja od sezone do sezone, ali nikada bitno, čak i
kad je drugi izvode – predstavlja adekvatne korice za ovaj ep.
Okrenite prvu stranu.
