Prvi put sam
čuo za Vas kada ste zajedno sa Aleksandrom Ilićem napisali i objavili roman Srpski psiho. Oduvek me je zanimalo kako
dva pisca pišu jedan roman. Jedan je pisao parnim, a drugi neparnim danima ili
kako se odvijao taj proces?
Ovo je verovatno jedno od češćih pitanja
na koja odgovaram (smeh) i uvek dajem isti odgovor. Nekad je bolje o nečemu ne
znati mnogo, nego znati previše. Jer sa ovim znanjem o spisateljskom zanatu i
rutini i izdavaštvu teško da bih se uopšte, kao početnik, odlučio i da počnem
nešto da pišem, nekmoli da izdajem. No, tad sam bio više čitalac nego pisac i
ta mi ideja nije delovala, ako je za poverovati, nimalo strano ni čudno. Danas
mislim da to ne bi ni bilo izvodljivo, čak i kad bih poželeo da se ponovo upustim
u sličnu avanturu, pošto se sa godinama, ovakav ili onakav, kod svakog autora
formira svojevrstan glas koji se nikada ne bi u potpunosti usaglasio s tuđim.
Proces je tu manje-više izgledao ovako: zajedno smo osmislili kostur priče, pa
je jedan od nas napisao jedno poglavlje, drugi drugo i tako do kraja, a onda
smo neretko zajedno sedeli za računarom i pisali, i toliko sređivali u hodu, da
za neke delove verovatno nijedan od nas nije najsigurniji ko je to napisao.
Tri romana i
tri različita izdavača. Zanima me da li je za Vas, kao autora, isto kada Vaše
romane objavi zaista velika izdavačka kuća i kada ih objave manji izdavači?
Zanima koliko sam autor mora da se angažuje na promociji svojih dela, a koliko
je sve na leđima samih izdavača?
Stvar je u tome da tu nema pravila.
Postoje brojni autori kojima ni najbolje izdavačke kuće ni njihova neograničena
pažnja i trud nisu pomogli da prodaju više od zanemarljivog tiraža. A opet,
svedoci smo da čak i romani prvenci objavljeni kod malenih izdavača dobijaju prestižne
nagrade ili postanu bestseleri. Što se mene tiče, jako mlad sam imao priliku da
radim sa ozbiljnim urednicima i izdavačima, i da naučim nešto što mnogi,
nažalost, nikad ne nauče, a nemam više ni tu potrebu za dokazivanjem i
nadmetanjem. Niko se ovde neće obogatiti od pisanja, a kad je već tako, niti
želim da godišnje pišem po roman, niti da svaki od njih tempiram za Sajam.
Pišem svakodnevno, ono što mi se piše, onako kako mi se piše, dugo promišljam
napisano i srećan sam ako mi nekolicina ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo
kaže da sam sa svakim delom otišao makar mali korak dalje.
Kako mladi (i
nepoznati) autori mogu da zainteresuju publiku za svoja dela?
Mislim da je za njih mnogo bitnije da
napišu dobra dela nego da zainteresuju publiku. Jer je zapravo bitno napisati
dobar roman a ne prodati to što si napisao, ili grešim? Trebalo bi da se piše
za nekakvog idealnog čitaoca i budućnost, a ne da se pisanje posmatra kroz
zakon tržišta. To bi trebalo prepustiti izdavačima. A opet, danas je više nego
ikada moguće dopreti do publike, ali je ujedno i više pisaca nego čitalaca i
prosto je iluzorno očekivati da će se svaka knjiga prodati u nekom basnoslovnom
tiražu. Ali ako je nekome samo novac pokretač za pisanje, onda mislim da ima
mnogo sigurnijih načina da se do njega dođe.
Da li u
Srbiji može da se živi isključivo od pisanja ili je pisanje, za većinu autora,
i dalje samo na nivou hobija?
Može, svakako. Postoji nekolicina njih
koji to mogu. Ali i kod njih to predstavlja mašineriju i gomilu kompromisa (pričam
o onima koji pokušavaju da pišu ozbiljno, a ne za starlete ili one koji knjige
prodaju na osnovu svog imena i to ne kao knjige već kao markirane komade s
njihovim imenom na sebi. Nemam ništa protiv njih. Jer ako mi delimo istu publiku
i ako treba da se oko nje otimamo, onda mogu odmah da prestanem da pišem). Ako
je jedna knjiga hit, to im omogući neku svotu novca, ali dogodine za Sajam
moraju da imaju novu, i ona takođe mora da bude hit, i ona sledeća takođe, i
moraju da pišu još raznorazne gluposti i da se pojavljuju na TV-u kod
mediokritetskih voditeljki i da se smeškaju, a onda ih to neretko navede i da
jure za uspehom prvog ili najvećeg hita, i sve to osetno utiče na kvalitet.
Kako biste
opisali i ocenili srpsku književnu scenu? Imamo li kvantitet iz kojeg bi
trebalo da se izrodi kvalitet?
Čini mi se da je u Srbiji danas svako ko
ima računar ili muzički producent ili dizajner ili pisac. Tako da kvantitet
svakako imamo. Gotovo svakoga dana otkrijem nekog novog domaćeg pisca i prosto
sam raspamećen činjenicom da ti ljudi pišu prvence od po sedamsto strana ili
trilogije ili šta god, a da sve to postoji i traje samo u nekom paralelnom
svetu. Što se kvaliteta tiče, nisam baš osoba koja bi mogla da dâ ovaj odgovor sa sigurnošću jer, nažalost, ne stižem da čitam
domaće pisce koliko bih želeo. Međutim, stvarno nisam siguran da postoji autor za
kojeg bih mogao da garantujem da će ostati upamćen za pedeset ili sto godina.
Poznati ste
i po Vašim stripskim radovima, a neki od Vaših stripova su prevedeni na poljski
jezik. Da li možete malo više da nam kažete o ovoj strani Vaše umetničke
ličnosti?
Karton siti je strip album za koji
sam ja pisao scenario, a nekolicina crtača i kolorista bila je zadužena za
vizuelni deo. Taj strip je objavljen i na srpskom i na engleskom, a predgovor
je pisao i čuven engleski strip autor Dejvid Hajn. Ove su priče na neki način
potpuno različite i stilski i žanrovski, ali mi se čini da opet čine kompaktnu
celinu. Stripovi su moja velika ljubav i čitam ih i danas u ogromnim količinama.
Čas se zasitim američke scene, pa se vratim francuskoj, pa s komercijalnog
stripa pređem na autorski i tako ukrug, ali ljubav ne prestaje. Jedan od
stripova iz Karton sitija preveden je
na poljski i to baš onaj koji je rađen po priči koju je prevoditeljka prvu
pročitala od sve moje proze.
Koliko je u
Srbiji teško/komercijalno objavljivati stripove? Ovde se ljudi mahom vrte oko Zagora, Alana Forda i Dilana Doga
i malo njih želi da istražuje nove sadržaje. Zašto je to tako?
Mislim da to poslednjih godina nije baš
tako, pošto su se pojavili brojni izdavači i za kratko vreme pokrili sve bitne
sfere, tako da sad imamo i kvalitetne grafičke romane, i bonelijeve, i
alternativne, i autorske, i japanske... Čini mi se da danas više nego ikada
ljudi koji inače ne čitaju stripove pročitaju poneki strip, i to je sjajno.
Dobro je što stripovi postoje i na trafikama, i što nisu preskupi, jer je to
dobar način da se klinci zainteresuju. Mnogo je logičnije da se to desi tako nego
da kupe, ne znam, Alan Murov Iz pakla
koji košta koliko solidne patike. Nisam previše istraživao načine proboja na
strano tržište u vidu pičeva za njihove izdavače pošto je to, opet, previše
izgubljenog vremena i neizvesnosti, ruku pod ruku sa gomilom kompromisa, ali
sam zadovoljan onim što smatram uspehom a koji je Karton siti tamo napravio. Ovde je, naravno, nesuvislo sanjati neki
uspeh, ali je Karton siti bio sasvim
lepo primećen i prihvaćen i od ljubitelja stripa i od onih koji tek ponekad
pročitaju neki strip.
Da li je
Kameno jezero iz Vašeg trećeg romana zaista inspirisano Kameničkim jezerom u
okolini Valjeva?
Istina je. Ali se tu svaka sličnost
završava. Bio sam zaintrigiran tim jezerom, odnosno pričama koje oko njega
kruže, o navodnim brojnim davljenjima. A pošto sam tamo proveo dosta vremena i
imao priliku da uživam u njegovim čarima, i privatnosti koju garantuje, neretko
s knjigom u ruci, nije mi puno trebalo da se sve to spoji u priču. I od svih
romana dosad Kameno jezero sam
najlakše napisao. To je za mene prvenstveno priča o piscu koji piše scenario za
američkog B glumca, izolovan na jezeru, u društvu neobične saradnice i okružen
brojnim tajnama, što svojim, što njenim, što onima koje su zatekli u tom
mestašcetu. Ali sa brojnim iznenađenjima i dramaturškim udicama koje čitaoca
navode da roman pročita u dahu. To mi je, naravno, bio cilj, a brojni su
čitaoci koji su dosad potvrdili da je to stvarno tako.
Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta mislite o
književnim nagradama. Da li postoji neka razlika između dodela domaćih i dodela
stranih nagrada? Da li knjige valja vrednovati po priznanjima koje su dobile
ili nagrade imaju uglavnom komercijalni smisao?
Nagrade su, kao i veliki uspesi romana, mač
sa dve oštrice. Znam da mi niko neće poverovati, ali nakon inicijalnog uspeha Srpskog psiha, neretko sam sâm sa sobom razmišljao kako bi bilo dobro da se sve to polako stiša.
Inače bih, kao i neki dobitnici određenih nagrada, do kraja u očima svih bio
isključivo onaj što je napisao Srpskog
psiha i svi bi od mene želeli samo još jednu takvu knjigu. Ovako se sve to
okončalo taman kad je trebalo. Tako da me danas mnogi prepoznaju po tom romanu,
ali ne samo po njemu i ne misle svi da mi je to najbolja knjiga. Isto je i s
nagradama, i ovde i u svetu, razne su kalkulacije u igri i teško da su svi
dobitnici bilo koje nagrade opravdani. Nagrade većini, zasigurno, makar u prvi
mah, pomognu po pitanju prodaje, ali pokušaj da se setiš svih koji su dobili,
recimo, NIN-ovu nagradu u poslednjih deset godina i vidi koliko ćeš ih
nabrojati i koliko je njih posle toga objavilo išta što je ne vredno pažnje
nego što je uopšte primećeno. Isto je sa svim nagradama. Samo što je u svetu
tržište veće, kritika bitnija i nisu nagrade jedino što (pored zvučnosti imena)
prodaje knjige. Super su mi pisci poput Majkla Šejbona koji je nakon Pulicerove
nagrade rekao, OK, sad mogu da pišem šta hoću. Ali takvi su retki.
Da li možete
čitaocima Bookvara da otkrijete na čemu trenutno radite? Kada možemo da
očekujemo novi roman ili priču?
Uvek uporedo pišem i romane, i pripovetke,
i scenarije, i onda oni na taj način mogu da odstoje i kad im se ponovo vratim,
imam distancu, a za to vreme sam ipak pisao, nisam čekao da distanca nastane.
Sklon sam tome da na rukopisu radim jako dugo i temeljno, i da se poslednja
ruka gotovo do neprepoznavanja razlikuje od prve i po obimu, i po naglašenosti
određenih motiva, i po stilu. Stoga mi je teško da kažem šta će se od onoga na
čemu trenutno radim prvo pojaviti (i da li će se uopšte pojaviti). Ali pišem. I
dajem sve od sebe da podignem lestvicu barem za jedan stupanj u odnosu na
prethodna dela. To je jedino bitno.
Šta volite
da čitate i šta biste, posetiocima Bookvara, mogli da preporučite za čitanje?
Poslednjih desetak godina pročitao sam mnogo
savremenih pisaca i jednostavno sam se zasitio. Trenutno čitam sporije i
promišljenije. Nedavno sam pročitao Kiplingovu pozamašnu knjigu Tales of Horror and Fantasy, trenutno po
ko zna koji put čitam Okretaj zavrtnja
i oduševljavam se unutrašnjim monolozima Henrija Džejmsa, počeo sam i Sabrane priče I Vladimira Nabokova (koji
mi je omiljeni stilista svih vremena). I dalje cenim Stivena Kinga, Džejmsa
Elroja, Majkla Šejbona, Džonatana Litema... Marlon Džejms je, recimo, ime na
koje treba obratiti pažnju. I na njegov roman Kratka povest sedam ubistava, za koji je dobio Bukera, i na njegov
novi fentezi roman, koji mi je u prvih 200 strana bio nešto najbolje što sam
ikad pročitao, iako ne volim fentezi, i oprostio sam mu čak i to što narednih
600 strana nije bilo na tom nivou. I dalje čitam puno i trudim se da otkrivam
nove svetove, da ne zakucam samo na dva imena, ali je važno da kad čitaš znaš
zašto nešto čitaš, jer kao pisac, nažalost, naprosto nemaš više taj luksuz da
čitaš samo iz pukog eskapizma.
