Najbolji filmovi u 2012.

Ne vredi, koliko god da se trudim, ne mogu da svedem listu na samo deset filmova. Bilo je dosta filmova vrednih pažnje, mislim da su svi na ovoj listi zaslužili da budu na njoj, a ima filmova koje sam teškog srca izbacio u poslednjem trenutku. No, tako je kako je. Ako vas zanimaju opširnije liste, bacite pogled na: Najbolji filmovi u 2012. (prvi kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (drugi kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (treći kvartal), Najbolji filmovi u 2012. (četvrti kvartal), a tu je i lista Najbolje knjige u 2012. Uživajte.

Bullhead

Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.

Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.

A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.

Bullhead je topla preporuka.

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.

The Grey

The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.

Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.

Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.

Roman Polanski: Carnage

Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.

Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.

Ali.

Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.

Chronicle

Čini se da nam danas najbolji superherojski filmovi dolaze ne iz adaptacija stripova, već iz originalnih scenarija. Takav je slučaj bio sa odličnom serijom Misfits, takav je slučaj i sa Chronicle.

Chronicle na jedan svež i originalan način prati matricu origin priče o rađanju superheroja i superzlikovaca.

Srednja škola, neprihvatanje, pronalaženje čudnog artifakta. A sve je snimljeno kao i domaći Klip iz ruke, kamerom koju neki od junaka neprestano drži uključenu. I to je možda i jedina mana filma – pomalo je to veštački i bez prave potrebe (iako se vidi motiv).

The Avengers

Kad je Milar napisao strip Ultimates znali smo da nikada nećemo videti ekranizaciju tog stripa. Previše je tu dekonstrukcije za prosečnog posetioca bioskopa.

No, Džos Vedon je ipak jedini čovek koji je toj adaptaciji mogao da priđe. I uspeo je. Da se razumemo: The Avengers nije adaptacija Ultimates, ali je prokleto blizu.

Koristi sličan zaplet, razume likove, razume strip. Razume kako treba adaptirati strip. A o ona dva savršena savršena momenta sa Hulkom, Torom i Lokijem... neću ni da govorim. Kakva gikovština.

The Raid

The Raid je akcioni film koji ste oduvek sanjali. Poštuje sva pravila i konvencije žanra, ali ih istovremeno krši na nekim jakim mestima i to na najmanje očekivani način.

Priča u The Raid je o timu specijalaca koji upadaju u zgradu prepunu kriminalaca sa namerom da je očiste. A onda ispadne da to nije tako lako. I da nije sve kao što izgleda.

Bolje na vreme iskokajte kokice, jer nećete imati vremena za pauzu.

Get the Gringo

Get the Gringo je novi film Mela Gibsona. Neverovatno je koliko Get the Gringo ima šarma i kakvo uživanje nudi. Već uvodna scena jurnjave na granici (bukvalno) pokazuje da ćete prijatno provesti veče.

Get the Gringo je noar sa komičnim elementima. A priča je o lopovu koji završi u, ehm... neobičnom meksičkom zatvoru i tamo stiče poznastva, ali i neprijateljstva.

Gibson u hodu rešava probleme, a sva rešenja su genijalna. Kako rekoše u South Parku: On ume da postavi priču.

Get the Gringo je jedan od boljih filmova ove godine.

Livid

Livid je priča o devojci koja neguje stare i bolesne ljude. Novi posao je odvodi u gotovo pa dvorac žene koja ima sto godina, bila je slavna profesorka baleta, a sad je već godinama u komi, a priča se da u kući krije blago.

Devojka sa dečkom i bratom reši da usred noći svrate i potraže blago.

Livid je arđentovski film. Toliko je sjanih scena i ideja da se to ne može opisati. Ne sećam se kad sam se poslednji put tako naježio. Jedina mana je što je previše pretenciozan, pa mu nekoliko ideja nije bilo dosta. Nego su hteli još. Tako da na kraju nije sve baš skockano, jer je previše toga. Ali, verujte, to vam neće umanjiti uživanje u Lividu, jer to nije ta vrsta filma.

Once Upon a Time in Anatolia

Sulejman Veličanstveni očigledno nije jedino što Turci imaju da ponude. Once Upon a Time in Anatolia je sjajan film koji traje skoro tri sata, malo šta se dešava, a opet nešto neprestano kuva i kuva i kad se film završi, vi niste ista osoba.

Once Upon a Time in Anatolia kreće dugom scenom u kojoj se kola voze po mraku po periferiji i malo šta se tu zna i objašnjava. Sluti se: panduri voze ubicu da pokaže gde je zakopao telo. Niti znamo koga, niti znamo što.

I tako to traje sat vremena. Ali ono što se usput ispriča.... A po danu nastavi...

The Tall Man

Autor kultnog filma Martyrs ponovo je uspeo: dekonstukcija žanra na najvišem nivou. The Tall Man izgledao kao horor i laže vas da je horor, ali nije. No, nemojte da mislite da tu ima neka nagla promena žanra kao u Rodrigezovom Od sumraka do svitanja.

The Tall Man je savršeno motivisan.

Džesika Bil je preživela Teksaški masakr, tako da se nismo brinuli za nju. Ali čak je i odabir nje za ulogu „majke“ odličan, baš zbog tih prevarenih očekivanja. Neko otima decu. Pa otme i njeno dete. Samo što...

The Dark Knight Rises

Iskreno, nisam mislio da će The Dark Knight Rises biti tako dobar. The Dark Knight je zadao domaći i izgledalo je da ga sledeći film neće nadmašitit. Verovatno i nije, ali je opet sjajan film i savršeno zatvara ovu trilogiju. Jedino nam ostaje da žalimo što sad sve kreće ispočetka. Bez Nolana.

Looper

Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo.

The Amazing Spider-Man

Sjajno sam se proveo gledajući The Amazing Spider-Man. Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.

The Sound of My Voice

The Sound of My Voice je film o kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. The Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.

Killer Joe

Fridkin je od retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snimaju dobre filmove, već imaju hrabrosti da se uhvate u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju herca. Killer Joe je opasno ludilo u nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici, sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od osiguranja.

Killing Them Softly

Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Seven Psychopaths

Gledali ste In Bruges? Gledali ste ga iznova i iznova? E Seven Psychopaths je film istog autora. Zabavan je toliko da nemam reči. Deluje jednostavno, a u stvari je jako složen. A za poigravanje stvarnošću i fikcijom prosto nemam dovoljno reči.

Najbolji filmovi u 2012. (četvrti kvartal)

Mr Brooks

Mr Brooks je film koji je verovatno više B nego A, ali mu baš to daje šansu da se poigra nekim motivima kako to u A filmu ne bi bilo moguće. Zanimljivo je što su glavne uloge pripale zaboravljanom Kevinu Kosteneru i... uh, Demi Mur? Mr Brooks, serijski ubica, podvojena ličnost, ali zanimljivo, stvarno.

Looper

Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo.

Savages

Savages ima dobar početak i solidan kraj; između smara. Oliver Ston je izvukao iz predloška Dona Vinsloua najviše što se moglo izvući i opet kao da nije dovoljno. Vinslou u Savages navodno insistira na realističnosti, ali meni u priči o dvojici surfera koji zavladaju dilerskom scenom L.A. i suprotstave se meksičkom kartelu nema ni r od realističnosti.

The Amazing Spider-Man

Sjajno sam se proveo gledajući The Amazing Spider-Man. Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.

ParaNorman

ParaNorman je crtani film koji juri tradiciju Gunisa, ali nažalost ne doseže tako daleko. Kako reče Brubejker: Kao Drag me to Hell za decu. Tako nekako. Početak je više obećavao i ima nekoliko kul scena, naklon Petku trinaestom, recimo.

Sinister

Sinister se bavi snaf filmom i na početku ima jedan od najboljih lažnih snaf filmova koje sam ja video, a pod tim „najboljih“ mislim najautentičnijih u svojoj grozoti, mada on uopšte nije brutalan, samo je skeri.

Posle Sinister kuburi na sve strane i liči na neku lošu ekranizaciju Stivena Kinga, ali nije nešto što ne može da se pogleda.

The Man With the Iron Fists

The Man With the Iron Fists je kung fu film u feudalnom Japanu koji potpisuje RZA (Wu-Tang) i koji je producirao Tarantino, tako da već znate šta da očekujete. Čak i da vam se The Man With the Iron Fists ne svidi, vredi ga pogledati, ako ništa, zbog sjajnih inovativnih oružja i stripovske stilizacije.

The Sound of My Voice

The Sound of My Voice je film o kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. The Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.

Killer Joe

Fridkin je od retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snimaju dobre filmove, već imaju hrabrosti da se uhvate u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju herca. Killer Joe je opasno ludilo u nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici, sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od osiguranja.

The Innkeepers

The Innkeepers je neka lenja varijanta horora, komedije, drame? U pitanju je ukleta kuća, odnosno ukleti hotel i nema tu neke dinamike, pa ni previše jeze, ali ima šarma dvoje glavnih likova zbog kojeg The Innkeepers vredi pogledati.

Pieta

Pieta je novi film tipa koji je radio 3-Iron i to se vidi. Kontekst pomalo podseća na Breathless (takođe iz Azije): dakle reketaš i soc priča, a onda i skoro osvetnička (ili baš osvetnička), ali ne kao Oldboy, nego onako, dramski.

Killing Them Softly

Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Django Unchained

Django Unchained je film o kom ne znam šta da mislim. Da je zabavan, jeste. Da je remekdelo... ne znam. U principu volim sve Tarantinove filmove, ali Django Unchained mi je slabiji. Nema te originalnosti, dekonstrukcije. Kao da je sad počeo da pravi treš filmove sa kojima se pre zajebavao, samo što su bolje napisani i režirani. Možda se utisak popravi na drugo gledanje.

Skyfall

Skyfall je novi filmo o Džejmsu Bondu, ako ne ko ne zna. I režirao ga je Sem Mendez. Mnogo se očekivalo i dosta se i dobilo. Skyfall je Bond kakav bih očekivao od Nolana i bolji je od svih ovih novijih, pa opet stičem utisak da je mogao da bude i bolji.

Seven Psychopaths

Gledali ste In Bruges? Gledali ste ga iznova i iznova? E Seven Psychopaths je film istog autora. Zabavan je toliko da nemam reči. Deluje jednostavno, a u stvari je jako složen. A za poigravanje stvarnošću i fikcijom prosto nemam dovoljno reči.

Zero Dark Thirty

Zero Dark Thirty nije ispao toliko loš koliko sam očekivao, naprotiv. CSI potraga za Bin Ladenom je sasvim OK. Čini mi se samo da Zero Dark Thirty traje duže nego što bi trebalo.

Najbolje knjige u 2012. (četvrti kvartal)

Teško da ću stići da pročitam još neku knjigu do nove godine, tako da ovaj četvrti kvartal mogu odmah da postujem, a konačnu listu najboljih knjiga ćete sačekati još malo. No, da ne zaboravimo i prethodne kvartale, jer smo već imali Najbolje knjige u 2012.(prvi kvartal), Najbolje knjige u 2012. (drugi kvartal), Najbolje knjige u 2012.(treći kvartal)

Džonatan Letem: Chronic City

Chronic City pripada Letemovoj fazi koja se udaljila od žanra, ali teško da neko ko je bio žanrovac ili voli žanr može potpuno da pobegne. A i zašto bi? Chronic City je zanimljiv roman o čudnim likovima kojima se dešavaju čudne stvari u čudnom gradu, dok tigar, koji je možda i robot, hara gradom, devojka glavnog lika je zarobljena u svemiru. I tako...

Kurt Vonegat: Vremetres

Dobio za rođendan i leglo mi – odavno nisam čitao Vonegata. Na pola puta između biografije i romana. Naravno, duhovito kao i uvek. Vremetres govorio o... vremetresu koji je sve ljude osudio da poslednju deceniju svog života ponovo prožive, na autopilotu. Pravo prokletstvo.

Majkl Šejbon: The Amazing Adventures of Kavalier & Clay

The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je roman koji sam čuvao za crne dane kad ništa drugo ne bude imalo da se čita. Savršen fanovski roman o dvojici jevrejskih dečaka koji stvaraju istoriju stripa u ratno vreme. Istina, draža mi je prva polovina knjige nego doba zrelosti, ali ne znači da je druga polovina slabija, samo drugačija. The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je obavezna literatura za sve koji vole romane sa slikama.

Džastin Kronin: The Twelve

The Twelve je nastavak Prolaza i u svemu je baš... nastavak. Kronin piše dobro i nekad vas to pisanje toliko ponese da ne primetite da je sve to moglo da stane na... pa, na mnogo mnogo moooogo manje strana. Opet, vampirska postapokalipsa iz pera čoveka koji je ozbiljan pisac nije nešto što bi trebalo preskočiti. The Twelve ima mnogo toga što je odlično.

Džo Hil: Heart-Shaped Box

Heart-Shaped Box je prvenac Kingovog sina. Dobro pisanje, doziranje informacija, dramaturške udice stripovskom maniru, duh koji traži osvetu – nije čudo što je ovaj roman doživeo reprizu u mojim rukama. Heart-Shaped Box je apsolutna preporuka.

Stiven King: The Green Mile

The Green Mile je onaj film sa Tomom Henksom, jeste. Ali je i istoimeni roman po kojem je film snimljen. A krivac je, naravno, Stiven King. Crni div, osuđenici na smrt i... malo fantastike. King je ovaj roman pisao u nastavcima u maniru Dikensa i The Green Mile je svakako njegovo delo koje ne bi trebalo zaobići.

Klip 2012

Pre nekog vremena sam pisao o seriji Skins i rekao da bi roditelji voleli da su klinci kao u seriji Priđi bliže, ali da je, nažalost, realnost koju nudi Skins mnogo stvarnija. Isto bi se moglo reći i za Klip.

Klip je hrabar film koji pokazuje autodestruktivnost, egzibicionizam, pornografiju, opijanje do rane zore, beskrajan eksplicitni seks... pa pravac u školu. Da, reč je o tinejdžerima. I koliko god se to nekome sviđalo ili ne, realnost je takva. Devedesete su se vratile. Trenerke, svemirske patike, ružne uske majice. Tuče na jen’ dva.

I sve se snima.

Jer ako se ne snimaš – ne postojiš. Zato su kamere mobilnih telefona neprekidno uključene. Snima se i seks i vandalizam i maltretiranje. Ali i plakanje.

Roditelji su tu. U svojim problemima. Ništa ne primećuju. Ili ne žele da primete. Ili ništa ne mogu da promene čak i ako primećuju.

Jasna je klinka koja pada na starijeg momka koji je gleda kao nešto najbednije na svetu i tako je i tretira. Ali njoj to ne smeta. Jer, kako sama kaže, sve bi učinila za njega. Ona ne obraća pažnju na bolesnog ćaleta (doduše, ovo je malo na prvu loptu, ali ajde sad), ne obraća pažnju ni na šta, osim na to kako da uhvati i zadrži Đoleta, na svaki mogući način. A to podrazumeva ogromne količine agresivnog pornićarskog seksa. I snimanje, naravno.

Jer to je naša realnost. Pornićarke drže mikrofone i urlaju sa TV-a, nudeći nam svoju lažnu stvarnost, koju klinci prihvataju kao jedinu moguću. Iskreno, zastrašujuće je gledati te klince kako odlaze na žurke gde se sluša najodvratniji turbo folk, bez obzira da li su u pitanju nove pesme ili one koje su nastale pre nego što su se klinci i rodili.

U domaćoj književnosti i filmu osetna je težnja autora da idealizuju ili barem stilizuju stvarnost, te često rezultat bude neubedljiv. Sam odabir da saundtrek Klipa budu narodnjaci je velika i hrabra odluka. Nisam siguran da bih recimo ja bio u stanju da sa tim idem do kraja a da me gnušanje ne zadavi. Već propratni saundtrek taksija i kafana pored kojih se prolazi koji sam ubacio u svoj roman Talog, već mi je bio previše.

Iako je u novom srpskom filmu primetna fascinacija pornografijom, čini se da Klip ovu temu tretira najzrelije i najubedljivije (verovatno zato što ne ide na stilizaciju, već se bavi fenomenom). A pri tom čak donekle ima i katarzični efekat. Da se razumemo, Klip ne morališe. On prikazuje. Kao dokaz tome je sam kraj filma (zapravo kraj bez pravog kraja, osim podvučene poente koja se postavlja tokom čitavog filma). A na vama je da sudite. Ako vam je uopšte do toga.  

Dok sam gledao Klip nametnula mi se paralela sa filmom Tilva Roš. U oba su igrali naturšici. Oba prikazuju autodestruktivnost.

A oba prikazuju dva sveta koji ne mogu biti različitiji.

Dok se Klip bavi splavarima i splavarušama, Tilva Roš prikazuje alternativnu skejtersku scenau. Ali sve je gotovo pa isto. Apatični roditelji i klinci za koje sutra ne postoji.

Jedino pitanje koje se postavlja dok gledam Klip je: OK, ali čemu?

Sve je to sjajno napisano, sjajno odigrano, sjajno snimljeno, režirano, montirano, stilizovano. Ali čini mi se da bi film bio još bolji da je stavljen u neki drugi kontekst. U neku pravu priču koja bi bila zanimljiva i za sto godina kad nikome više neće biti fascinantno šta to, zaboga, klinci rade i da li je to stvarno tako, jer će do tada verovatno svi biti takvi.

Ako ih uopšte bude.