Karton siti -- Željko Obrenović -- Pressing 75

U Presingu 75, Marko Stojanović je napisao tekst o stripu Karton siti, a na drugoj strani je i njegov tekst o Družini Dardaneli.

Valjevo ima dugu strip tradiciju. Možda nema kontinuitet, kako je Bogoljub Arsenijević Maki rekao pre neku godinu na jednoj tribini posvećenom stripu u Valjevu na jednoj od Balkanskih smotri, ali trud, pokušaj da se pokrene, gura i opstane u stripu Valjevcima niko ne može osporiti. Još od Brane Nikolića, jednog od obnovitelja stripa u posleratnoj Jugoslaviji, autora "Bendža Koste" i pisca legendardnih pisanih romana "Ninđa" (pod pseudoninom Derek Finegan), Valjevci su pokazivali da znaju i kako se crta i kako se piše strip, ali nekako, neka kruna tog poznavanja medija je izostajala. Škole stripa i radionice su se rađale, radile pa nestajale, palica se predavala – iz ruke Bogoljuba Arsenijevića Makija u ruke Zorana Stefanovića, iz Stefanovićeve u ruke Milivoja Kostića, iz Kostićeve u ruke Nemanje Radovanovića i Miloša Nikolovskog, a iz njihovih u ruke Filipa Stankovića, koji je i dan danas ponosno nosi – ali prave manifestacije nagomilanog stripovskog naboja nije bilo... Sve do zamašnog (120 kolornih strana) elektronskog engleskog i štampanog srpskog izdanja "Karton Siti" izdavačke kuće "Modesty Stripovi" koje demonstrira i znanje i umeće, a u celosti ga potpisuju Valjevci i prijatelji!

Nukleus ovog izdanja, njegov spiritus movens, jeste valjevski pisac Željko Obranović, autor romana "Srpski psiho" i "Talog". Sem pisanja romana i predavanja srpskog jezika u školi, čemu se odlično snalazi, u pitanju je vrsni strip teoretičar i poznavalac stripa, naročito onog preko bare. Zato i ne čudi to što njegov scenaristički stil prati obrasce američkog stripa (predominatno oslanjanje na dijalog kao glavnog nosioca fabule, dekompozicija radnje, upotreba splash page-ova itd) – što nije zamerka, naprotiv, budući da se u savremenom prekoatlantskom stripu i dešavaju najinteresantije stvari u modernoj devetoj umetnosti na planu modusa pripovedanja. Pripovedač sa velim P, Obrenović sigurno vodi priču, čvrsto kontroliše ritam pripovedanja, sigurno i pravovremeno isporučuje rasplet. Budući da je ovo zbirka kratkih priča, služi kao odličan poligon da Obrenović protegne svoje scenarističke mišiće i pokaže sve svoje snage, ali i raznolikost pripovednog arsenala kojim barata.

Što se likovnog dela stripa tiče, on uspešno prati literarni. Željko Vitorović nudi crtački stil koji je na tragu grafizma karakterističnog za ogranak američkog gignta "DC-ija", "Vertigo-a", početkom dvadeset prvog veka, sa očiglednim uporištem u grafizmu Eduarda Riza i (još više) Rizovog naslednika i bivšeg šegrta, Marčela Fruzina. Vitorović je akademski školovan crtač koji zna puno o svim elementima crteža, što je očigledno i pohvalno, pa će biti zanimljivo šta će tek prirediti čitaocima kad se odvaži da se razmahne u punoj meri i oslobodi korišćenja foto referenci za izradu strip kadrova. Ako Vitorovića možemo bez greške da identifikujemo po stilu u čak tri priče ove zbirke, to se isto ne može reći za Nemanju Radovanovića. U svakoj od dve priče koje potpisuje kao crtač Radovanović koristi specifičan, autohton stil koji ne može biti drugačiji od onog drugog i to ne isključivo u pogledu crtačkog rukopisa već i kroz drugačija rešenja u kadriranju i kolorit. Miroslav Slipčević Mimi je domaćoj publici već poznat po čistom i do detalja iskonstruisanom crtežu, koji je u priči koju je nacrtao u ovoj zbirci doveo do njegovih vrhunaca, posebno u domenu hirurški preciznog tuša. Kao dobar kontrast u odnosu na njega služi Gašper Rus, čiji je stil ekspresivan, ali tematika njegove priče, sa svoji odjecima samoubistva Kurta Kobejna u smutna vremena, sa protagonistom koji se i sam bavi muzikom, opravdava upotrebu ovog i ovakvog crtačkog stila. Koloristi Nemanja Radovanović, Filip Stanković i Dejan Sedlan su, svako sa svoje strane, svojim različitim paletama doprineli da svaka od priča vibrira nekom sopstvenom, drugačijom živošću.

Možda je to stoga što neke od ovih priča i nisu u startu zamišljene kao strip, možda je razlog svstan napor da se iskorači u novo i drugačije, ali je utisak koji ostaje nakon čitanja zbirke "Karton Siti" taj da je pročitano nešto novo, nešto drugačije – i to je možda ono najvažnije što nam ovaj strip donosi. Uz podatak da su Željko Obrenović, Željko Vitorović i Filip Stanković Valjevci, da je Nemanja Radovanović proveo najbolje kreativne godine u Valjevu iako trenutno živi u Novom Sadu, odakle je i Dejan Sedlan, koji je, igrom slučaja, valjevski zet. Jedini autori, dakle, koji nemaju geografsku i rodbinsku vezu sa Valjeva su Slovenac Gašper Rus i Bosanac Miroslav Slipčević Mimi. Kapa, dakle, dole valjevskom stripu, za ovaj snažan, hrabar I zanatski više nego kompetentan debi na domaćoj strip sceni. Sad ste na svačijem radaru – što znači da vas gledamo... I željno iščekujemo šta ćete sledeće sa veštinama koje očigledno posedujete.

Pavle Zelić, Dragan Paunović i Željko Obrenović: “Strip i književnost”

"I inače logična i jaka veza dve srodne umetnosti, književnosti i stripa, u poslednjih nekoliko godina je i u svetu ali i na ovim prostorima dodatno potvrđena nekolicinom uspešnih i kvalitetnih dela, kao i prepoznavanjem od strane publike i kritike. U slučaju stripova to predstavlja ili inkorpoririranje izraženih literarnih elementa, motiva i likova, ili su u pitanju direktne adaptacije postojećih romana i priča. Što se tiče same književnosti, značajan broj pisaca i u Srbiji upotrebljava vizuelni, i to naglašeno stripovski način pripovedanja, što uz upotrebu popkulturnih omaža koji uključuju i strip pa i bogato ilustrovane knjige od strane naših najzačajnijih strip crtača i ilustratora označava definitivno spajanje ova dva medijuma."

Dođite na predavanje i imaćete ekskluzivnu priliku da vidite kako izgleda strip album Muzej đubreta. Takođe, sjajni sagovornici -- zanimljiva priča zagarantovana.

Petak, 16. 05. 2014, od 17 h;

UK, Palilula;

Više o festivalu OVDE.

TALOG - Željko Obrenović i SUPERMODEL ZA UBISTVO - Verica Vinsent Kol

Novi prikaz Taloga izašao je na sajtu Popboks i to u uporednoj kritici sa romanom Supermodel za ubistvo. Pavle Zelić je uradio odličan posao. Vidi se kad neko zna o čemu piše.

Srpski krimić uzvraća udarac

(Talog, Željko Obrenović, Booking, 2012./Supermodel za ubistvo, Verica Vinsent Kol, Paladin 2012.)

U kratkom razmaku u knjižarama su se pojavila dva romana koji ponosno nose odrednicu koje se mnogi pisci u Srbiji pribojavaju: žanrovski. Talog i Supermodel za ubistvo, svaki na svoj način, donose nešto osvežavajuće u okviru domaćeg kriminalističkog romana, nešto autentično srpsko. Mračno, naravno, ali i uzbudljivo.

Pavle Zelić

Željko Obrenović je ovdašnjim ljubiteljima jednog drugog žanra, horora, poznat po svom prvom romanu Srpski psiho, (Laguna, 2007.) koji je napisao zajedno sa Aleksandrom Ilićem. Verica Vinsent Kol pak iza sebe ima već dva romana, Greh, gnev i grad, (Karganović, 2007.) i Magični teatar ljubavi i smrti (Laguna, 2010.) i bila je dosledna kriminalističkom romanu. Iako su napisali po motivima dijametralno suprotne knjige, zaplet i doslednost žanrovskim obrascima ih izdvajaju i kvalifikuju za zajedničku analizu.

Pripadnost žanru je na stranim književnim tržištima preporuka a ne žig kakvim ga ovde smatraju. Bilo da je u pitanju stari dobri SF ili najnovija izmišljotina po imenu „young adult“, oznaka žanra podrazumeva skoro sigurnu publiku, istaknuto mesto na polici koja nosi odgovarajuću odrednicu, ali i žestoku konkurenciju sa kolegama, da ne pominjemo tek borbu oko prava na eventualne ekranizacije i druge za ovdašnje podneblje i dalje nedostižne ambicije. Naravno da i u žanrovskoj književnosti ima smeća, kao i u glavnotokovskoj uostalom, ali se ovde ono ne može sakriti pod raznim pseudointelektualnim maskama. Horor treba da vas uplaši, ljubić razneži, a krimić natera da se do poslednje stranice pitate „ko je ubica“. Nije baš tako jednostavno, naravno, ali nedostatak visokoumetničkih pretenzija može da bude oslobađajući za pisca kao što se da videti i na ova dva primera.

Obrenović svoj roman smešta među polusvet Beograda, u mračne senke parkića u kojima se diluje smrtonosna droga, naslovni „talog“. Junakinja Jovana po svaku cenu želi da identifkuje onog koji je na podmukao način ubio njenog dečka Andreja i rizikuje mnogo, ne samo svoj već i živote svih bliskih i dragih ljudi da bi u spirali prevare, nasilja i smrti došla do poslednjeg kruga Pakla u kojem je čeka njen lični, vrhovni demon. Prateći klasičan detektivski put, pisac i njegova beskompromisna heroina istovremeno zadiru u teme koje su daleko izvan osnovne potere, a smeo i neočekivan upliv jednog drugog žanra izdvaja ovaj roman iz uobičajenih šablona. Poseban kvalitet Obrenovićeve proze su živi dijalozi i britke rečenice koje imaju zavodljiv ritam, bilo da prate pesničenje ili seks, a na piščevom blogu se može otkriti i koliko ima i stripovskog pristupa u romanu.

Nasuprot mračnom Talogu, Supermodel za ubistvo se odigrava pod sjajem reflektora, u poznatom konceptu „reality show“ emisije u kojoj se grupa atraktivnih devojaka takmiči za prvo mesto i šansu da postanu naslovni supermodel. U industriji koja je poznata po zabadanju noževa u leđa, deluje skoro logično da se neko odvaži i na prenese tu metaforu na bukvalni plan. U trenutku kada jedna od takmičarki nestane, a zatim bude i pronađena mrtva, na scenu stupa tandem privatnih detektiva u sastavu Andrej Avakumović Kum i Alina Gajdabrus. Idući u korak sa Lašonovom Milenijum trilogijom, ovaj par neprilagođenih individualaca ima težak zadatak da se infiltrira u kuću „velikog brata“, a zatim i razbija glavu nad opasnim incidentima koji se gomilaju uprkos svim naporima da zaštite manekenke. Za razliku od Obrenovića koji u jednom trenutku ipak identifikuje počinioca osnovnog zločina kako bi nas pripremio za završni obračun, Vinsent Kol nas ne pušta do samog kraja, davajući ipak šansu promoćurnijim čitaocima da pokušaju i sami da razotkriju celu zaveru.

                Pojedinačno, ali i zajedno, Talog i Supermodel za ubistvo su vredni predstavnici žanra koji trenutno dominara po prodaji u svetu. Da li će u sredini koja uspeh ne oprašta oni biti predvodnici i glas nečeg novog, zdravog i aktuelno relevantnog trebalo bi da odluče ipak čitaoci i niko drugi.