Tridesetogodišnji Željko
Obrenović, koautor kontroverznog Srpskog
psiha (Laguna, 2007), za Art-Animu priča o svom novom romanu Talog (Booking, 2012), popkulturnim
uticajima, kolaboraciji sa Aleksanrom Ilićem i planovima za budućnost.
Đorđe: Na svom blogu (http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/)
redovno preporučuješ filmove knjige, filmove i stripove. Očigledno je da te
popularna kultura veoma zanima. Kada se kod tebe probudilo interesovanje za
žanr?
Željko: Smatram da je
pop kultura potcenjena i da se uzima zdravo za gotovo jer je svuda oko nas,
barem u nekim oblicima (film, TV, da ne pominjem primenjene oblike u reklama
itd). Mislim da je u mom životu ključni momenat kada sam sa jednocifrenim
brojem godina dobio strip Blek Stena:
Samurajski mač. Naučio sam latinicu preko noći da bih mogao da pročitam to
čudo.
Đorđe: Znači, interesovanje za žanr
se kod tebe probudilo u najranijem detinjstvu...
Željko: Bio sam jako
jako mali, ali mislim da sam već tad shvatio da je žanrovski miks nešto što me
posebno zanima. Kasnije je tu bilo šetanja na sve strane, uglavnom putem
stripa, da bih se kasnije zainteresovao za film. To su bile godine piratskih
video klubova, svog tog treša i B filmova za koje bi Tarantino ubio, a nama su
bili najdostupniji. Stripovi i B filmovi naučili su me slobodi. Naravno, tada
nisam bio svestan mana koje su imali, ali u mladom mozgu to nije bitno – on
vidi samo ono što je dobro. I to dobro je ostalo urezano. Što se proze tiče,
putem stripova sam upoznao i takozvane „pisane stripove“, ninđa romane,
kaubojce, detektivske romane... Sve je to ostavilo neizbrisiv trag. Kako sam
sazrevao, okretao sam se i klasičnim delima, mejnstrim piscima, ozbiljnijim
filmovima, kvalitetnim stripovima. A tu su i studije književnosti koje sam
završio. Kockice su se složile. Mislim da je drugi važan momenat u sazrevanju
bio kad sam počeo da čitam knjige i stripove u originalu, na engleskom.
Đorđe: Ako se ne varam, imaš posebnu
sklonost ka hororu i krimićima. Tvoj roman Talog je miks ova dva žanra.
Kako si došao na ideju da ih spojiš, pomešaš?
Željko: Krimić mi je oduvek bio
zanimljiv i blizak pošto ima najčvršće zaplete i dinamičan je. Dok mi se u
hororu dopada što se likovima daje dosta prostora za uobličavanje. Čini mi se
da je neki moj ideal roman sa kingovskim likovima i dosta ličnog momenta, pri
čemu mislim na porodicu, veze, prijatelje, u kombinaciji sa elrojevskim
zapletima. Pri tom, sve to bi trebalo posoliti mrvicama fantastike i horora da
se dobije na egzotičnosti, neobičnosti itd. Recimo, Elroja obožavam, ali ako
samo pročitaš sinopsise za, recimo, poslednja dva romana Čajne Mjevila, ne znam
kako možeš da poželiš da napišeš nešto što je čist realizam. Kako neko reče, da
ipak ostavimo taj puki realizam za ispovesti bivših narkomana i porno glumica?
Mislim da je na Talog dosta uticao i
jedan od mojih omiljenih filmova Anđeosko
srce, po romanu Falling Angel, pošto je takođe reč o
spoju ta dva žanra, mada na drugačiji način. Takođe, u stripu je mešanje
žanrova uobičajeno. Najčešće je kičma noir
(čak i kad se to ne primećuje, uzmimo samo Nadzirače
za primer), dok se zapleti obogaćuju raznoraznim natprirodnim ili SF momentima.
Pa čak i kad se ne insistira na tome, sami superheroji su dovoljno egzotični
čak i kada se ne bave nekakvim natprirodnim slučajevima. A tu su uvek i
stripovi poput Helblejzera. Još
nešto, smatram da je mnogo teže pisati ubedljive romane sa natprirodnim
elementima, tako da je izazov svakako veći.
Đorđe: U Talogu su si se opredelio za urbani seting, dotakao si svet
kriminala, ispitao odjeke prošlih ratova... Da li ti je jedan od ciljeva bio i
da ukažeš na ono što ne valja u savremenom srpskom društvu? Koliko si crpeo
inspiraciju iz stvarnog života?
Željko: Mislim da je dužnost svakog
pisca, bez obzira da li on piše mejnstrim, krimiće, SF ili epsku fantastiku, da
progovara o vremenu u kom živi. Važno mi je da u romanima uhvatim duh vremena i
trudio sam se da to učinim na više načina; i opisima mesta kojima se junaci
kreću i promenama koje na tim mestima opažaju, kao i odnosom nekada i sada, gde
sam donekle zagrebao i u istoriju. Takođe, u Talogu se često čuje muzika, ali to nije samo muzika koju slušaju
protagonisti, već je tu i muzika koja se čuje iz kafića, muzika u taksiju...
Ubacivao sam čak i narodnjake koje prezirem, jer i to je deo tog duha vremena o
kom govorim.
Đorđe: Da li su neki konkretni
događaji i ličnosti umetnički preoblikovani u romanu?
Željko: Nisam koristio konkretne ličnosti,
ali naša stvarnost je tako postavljena i repetitivna, da se u njoj nekako
obrazuju, ne opšta mesta, već pre arhetipi. Talog
je priča o Beogradu i Srbiji u tranziciji, o malim ljudima u nezgodnom vremenu,
o zločinima i ubicama koji smatraju da imaju pravo da ubiju i da se provuku
nekažnjeno – a što je najgore, kao što se, ne samo iz romana već i iz naše
stvarnosti, da videti, to im i polazi za rukom. Ako u romanu imam ubicu koji je
i tajkun i mag i ko zna šta sve još, mislim da je pošteno da on u svojoj
pozadini dotakne i rat, jer, ako ništa drugo, kako to jedan od likova u Talogu kaže: „Tamo je život tako jeftin“.
Kao što je pošteno da junakinja koja je nesvršeni student u bekgraundu ima neke
scene sa fakulteta. Ili lik koji je bio u zatvoru, zatvorsku priču. Smatram da
je naša žanrovska literatura često bila puka kopija anglosaksonske gde teško da
se nešto menjalo sem imena. Nastojao sam da u Talogu taj žanrovski obrazac prenesem u Srbiju i da ga uklopim tako
da ova priča ne bi mogla da se desi ni na kom drugom mestu, iako je opet
univerzalna.
Đorđe: Talog je napisan u prvom licu,
pripovedač je glavna junakinja Jovana. Da li ti je bilo teško da pišeš iz ženske
vizure? Pretpostavljam da je i to bio poseban izazov.
Željko: To
je jedan od izazova o kojima pričam i za koje smatram da je svaki pisac dužan
da ih se prihvata i da ih postavlja pred sebe. Nisam hteo da napišem samo još
jedan krimi ili detektivski roman. Previše je romana o detektivima koji sede u
kancelarijama, noge su podignute na sto, ventilator duva, ulazi fatalna žena...
OK, ja to volim i pročitaću, a još pre ću pogledati, sve tog tipa na šta
naletim. Ali čini mi se da granice žanra mogu da obuhvate mnogo šire područje i
da se mogu ispitati novi tereni. Nema puno romana u kojima je protagonista
devojka, pa još jaka devojka koja uzima stvar u svoje ruke i, u ovom slučaju,
hvata se u koštac sa ubicama svog verenika, mada ubrzo postaje jasno da to može
da je košta glave. Nije bilo preterano teško pisati iz perspektive devojke, jer
kad sam osmislio glavnu junakinju i uhvatio njen „glas“, ona je priču sama vodila,
a ja sam je samo slušao. Donekle sam inspiraciju našao u romanu Džilijen Flin Oštri predmeti (Sharp Objects), Bendisovom stripu Alias, pa čak i u filmovima Ubiti
Bila ili Thriller: A Cruel Picture.
Đorđe: Ne
mogu da odolim a da te ne pitam nešto u vezi sa tvojim prvim romanom... Da li
si zadovoljan prijemom na koji je naišao Srpski
psiho?
Željko: Naravno
da sam zadovoljan prijemom. Verovatno ni za dvadeset godina neću poželeti da mi
je neki drugi roman bio prvi. Srpski
psiho je došao baš onda kad je trebalo – ne bi trebalo zaboraviti da je
preveden i na poljski jezik – i prošao je baš kako je trebalo. A sad je vreme
da se ide dalje. Talog je tek prvi
korak dalje.
Đorđe: Kako
ste ti i Aleksandar Ilić došli na ideju da pišete u četiri ruke? Kako ste se
organizovali?
Željko: Nismo
mi preterano razmišljali o pisanju u četiri ruke – tek kad su svi krenuli da
nas pitaju to jedno te isto pitanje. Bilo je spontano i prirodno. Uvek
odgovaram isto, kada jedan film potpiše više scenarista, nikome nije čudno, ali
kad je roman u pitanju, svi su zaintrigirani?
Đorđe: Zaintirgirani su pošto je retkost da na jednom romanu
rade dva pisca. Bar je tako u Srbiji.
Željko: Ponavljam, do toga je došlo spontano. Nije to bila
nikakva kalkulacija, niti marketinški trik. Jednog dana smo počeli da pričamo o
ideji i onda smo obojica napisali po uvodno poglavlje. Iz oba poglavlja uzeli smo
najbolje i odredili tok romana, zatim smo pisali i naizmenično i zajedno i sa
dogovaranjem, a i na taj način da jedan od nas pritera junaka u ćošak dok drugi
mora da nađe logično rešenje da ga iz problema iščupa. Bio je to veliki izazov.
Nimalo lak.
Đorđe: Takođe, ne treba smetnuti sa uma da
je Srpski psiho izazvao priličnu
kontroverzu, zar ne? Bilo je pozitivnih reakcija, ali je deo književne kritike
bio prilično surov…
Željko: Ako pogledamo recenzije koje su i dalje dostupne na
internetu, videćemo da ima jako jako puno pozitivnih recenzija, negativna je
jedna. Mislim da je uopšte malo pisaca koji imaju odličan prvenac – trenutno ne
mogu da se setim nijednog – a i ako ga imaju, u pitanju je najčešće one-book wonder. Zato mislim da bi svako
trebalo što pre da izbaci to iz sebe, jer čak i ako čekaš pozne godine, prvenac
neće biti savršen. Ali ćeš iz njega puno naučiti, pogotovo ako, kao mi, imaš
sreću da ga objaviš za uglednog izdavača, da se u ranim godinama upoznaš sa
odnosom sa urednicima, naučiš kako da iz svoje proze izvučeš što više, suočiš
se i sa pohvalama i sa kritikama.
Đorđe: Pretpostavljam da pripemaš novi
roman...
Željko: Istina je, novi roman je u nastajanju i recimo da sam
pri kraju sa pisanjem, ali to u mom slučaju ne znači apsolutno ništa, jer
rukopis volim da sređujem i dorađujem, ostavljam da odleži pa mu se vraćam itd.
Trudim se da ne predajem rukopis dok ne budem zadovoljan svakim aspektom
teksta. Ako rukopisu daš malo da odmori i vraćaš mu se s vremena na vreme,
roman će dobiti slojevitost koju u provoj ruci jednostavno ne može da ima.
Đorđe: Da
li bi čitaocima Art Anime otkrio neke detalje?
Željko: Kako je novi roman još daleko od završne faze, ne bih
više otkrivao, ali zato mogu da pričam o nečemu što je konkretnije, a to jedan
od strip albuma koje spremam. Album se zove Muzej
đubreta po jednoj od četiri priče (u pripremi je i Talog). Sticajem okolnosti se eto desilo da su sve četiri priče
glavnog toka, a da tek u mrvicama ima žanra ili čak ne ni žanra već to samo
struktura nagoveštava. Mislim da će čitaocima biti zanimljivo da me upoznaju
kao mejnstrim pisca-scenaristu. Strip scenarista David Hine (Bulletproof
Coffin) je pročitao jedan od ovih stripova koji smo preveli na engleski i evo
šta je rekao: "An artfully-written story. I really liked it. The
misdirection of the opening page really had me fooled. I was expecting a
clichéd murder story and got something entirely different and far more
thought-provoking." Ništa lepše nego kad pohvale dođu od uspešnih kolega
koji te pri tom čitaju u prevodu. Čini mi se da to znači da si uspešno
prevazišao ne samo jezičku već i kulturološku barijeru.
Đorđe: Hvala na odgovorima i odvojenom vremenu.
Željko: Hvala tebi!
-u, osećala se baš tako – kao da je u PMS-u. Bila je razdražljiva, a i sva čula bila su joj razdražena.
a. Sa čajnim kolutićima.“
-u, sve što je čitala u novinama, tek sad je zapravo shvatala razmere katastrofe. „Pogledaj.“