Željko Obrenović -- Bookvar -- intervju

Prvi put sam čuo za Vas kada ste zajedno sa Aleksandrom Ilićem napisali i objavili roman Srpski psiho. Oduvek me je zanimalo kako dva pisca pišu jedan roman. Jedan je pisao parnim, a drugi neparnim danima ili kako se odvijao taj proces?

Ovo je verovatno jedno od češćih pitanja na koja odgovaram (smeh) i uvek dajem isti odgovor. Nekad je bolje o nečemu ne znati mnogo, nego znati previše. Jer sa ovim znanjem o spisateljskom zanatu i rutini i izdavaštvu teško da bih se uopšte, kao početnik, odlučio i da počnem nešto da pišem, nekmoli da izdajem. No, tad sam bio više čitalac nego pisac i ta mi ideja nije delovala, ako je za poverovati, nimalo strano ni čudno. Danas mislim da to ne bi ni bilo izvodljivo, čak i kad bih poželeo da se ponovo upustim u sličnu avanturu, pošto se sa godinama, ovakav ili onakav, kod svakog autora formira svojevrstan glas koji se nikada ne bi u potpunosti usaglasio s tuđim. Proces je tu manje-više izgledao ovako: zajedno smo osmislili kostur priče, pa je jedan od nas napisao jedno poglavlje, drugi drugo i tako do kraja, a onda smo neretko zajedno sedeli za računarom i pisali, i toliko sređivali u hodu, da za neke delove verovatno nijedan od nas nije najsigurniji ko je to napisao.

Tri romana i tri različita izdavača. Zanima me da li je za Vas, kao autora, isto kada Vaše romane objavi zaista velika izdavačka kuća i kada ih objave manji izdavači? Zanima koliko sam autor mora da se angažuje na promociji svojih dela, a koliko je sve na leđima samih izdavača?

Stvar je u tome da tu nema pravila. Postoje brojni autori kojima ni najbolje izdavačke kuće ni njihova neograničena pažnja i trud nisu pomogli da prodaju više od zanemarljivog tiraža. A opet, svedoci smo da čak i romani prvenci objavljeni kod malenih izdavača dobijaju prestižne nagrade ili postanu bestseleri. Što se mene tiče, jako mlad sam imao priliku da radim sa ozbiljnim urednicima i izdavačima, i da naučim nešto što mnogi, nažalost, nikad ne nauče, a nemam više ni tu potrebu za dokazivanjem i nadmetanjem. Niko se ovde neće obogatiti od pisanja, a kad je već tako, niti želim da godišnje pišem po roman, niti da svaki od njih tempiram za Sajam. Pišem svakodnevno, ono što mi se piše, onako kako mi se piše, dugo promišljam napisano i srećan sam ako mi nekolicina ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo kaže da sam sa svakim delom otišao makar mali korak dalje.

Kako mladi (i nepoznati) autori mogu da zainteresuju publiku za svoja dela?

Mislim da je za njih mnogo bitnije da napišu dobra dela nego da zainteresuju publiku. Jer je zapravo bitno napisati dobar roman a ne prodati to što si napisao, ili grešim? Trebalo bi da se piše za nekakvog idealnog čitaoca i budućnost, a ne da se pisanje posmatra kroz zakon tržišta. To bi trebalo prepustiti izdavačima. A opet, danas je više nego ikada moguće dopreti do publike, ali je ujedno i više pisaca nego čitalaca i prosto je iluzorno očekivati da će se svaka knjiga prodati u nekom basnoslovnom tiražu. Ali ako je nekome samo novac pokretač za pisanje, onda mislim da ima mnogo sigurnijih načina da se do njega dođe.

Da li u Srbiji može da se živi isključivo od pisanja ili je pisanje, za većinu autora, i dalje samo na nivou hobija?

Može, svakako. Postoji nekolicina njih koji to mogu. Ali i kod njih to predstavlja mašineriju i gomilu kompromisa (pričam o onima koji pokušavaju da pišu ozbiljno, a ne za starlete ili one koji knjige prodaju na osnovu svog imena i to ne kao knjige već kao markirane komade s njihovim imenom na sebi. Nemam ništa protiv njih. Jer ako mi delimo istu publiku i ako treba da se oko nje otimamo, onda mogu odmah da prestanem da pišem). Ako je jedna knjiga hit, to im omogući neku svotu novca, ali dogodine za Sajam moraju da imaju novu, i ona takođe mora da bude hit, i ona sledeća takođe, i moraju da pišu još raznorazne gluposti i da se pojavljuju na TV-u kod mediokritetskih voditeljki i da se smeškaju, a onda ih to neretko navede i da jure za uspehom prvog ili najvećeg hita, i sve to osetno utiče na kvalitet.

Kako biste opisali i ocenili srpsku književnu scenu? Imamo li kvantitet iz kojeg bi trebalo da se izrodi kvalitet?

Čini mi se da je u Srbiji danas svako ko ima računar ili muzički producent ili dizajner ili pisac. Tako da kvantitet svakako imamo. Gotovo svakoga dana otkrijem nekog novog domaćeg pisca i prosto sam raspamećen činjenicom da ti ljudi pišu prvence od po sedamsto strana ili trilogije ili šta god, a da sve to postoji i traje samo u nekom paralelnom svetu. Što se kvaliteta tiče, nisam baš osoba koja bi mogla da dâ ovaj odgovor sa sigurnošću jer, nažalost, ne stižem da čitam domaće pisce koliko bih želeo. Međutim, stvarno nisam siguran da postoji autor za kojeg bih mogao da garantujem da će ostati upamćen za pedeset ili sto godina.

Poznati ste i po Vašim stripskim radovima, a neki od Vaših stripova su prevedeni na poljski jezik. Da li možete malo više da nam kažete o ovoj strani Vaše umetničke ličnosti?

Karton siti je strip album za koji sam ja pisao scenario, a nekolicina crtača i kolorista bila je zadužena za vizuelni deo. Taj strip je objavljen i na srpskom i na engleskom, a predgovor je pisao i čuven engleski strip autor Dejvid Hajn. Ove su priče na neki način potpuno različite i stilski i žanrovski, ali mi se čini da opet čine kompaktnu celinu. Stripovi su moja velika ljubav i čitam ih i danas u ogromnim količinama. Čas se zasitim američke scene, pa se vratim francuskoj, pa s komercijalnog stripa pređem na autorski i tako ukrug, ali ljubav ne prestaje. Jedan od stripova iz Karton sitija preveden je na poljski i to baš onaj koji je rađen po priči koju je prevoditeljka prvu pročitala od sve moje proze.

Koliko je u Srbiji teško/komercijalno objavljivati stripove? Ovde se ljudi mahom vrte oko Zagora, Alana Forda i Dilana Doga i malo njih želi da istražuje nove sadržaje. Zašto je to tako?

Mislim da to poslednjih godina nije baš tako, pošto su se pojavili brojni izdavači i za kratko vreme pokrili sve bitne sfere, tako da sad imamo i kvalitetne grafičke romane, i bonelijeve, i alternativne, i autorske, i japanske... Čini mi se da danas više nego ikada ljudi koji inače ne čitaju stripove pročitaju poneki strip, i to je sjajno. Dobro je što stripovi postoje i na trafikama, i što nisu preskupi, jer je to dobar način da se klinci zainteresuju. Mnogo je logičnije da se to desi tako nego da kupe, ne znam, Alan Murov Iz pakla koji košta koliko solidne patike. Nisam previše istraživao načine proboja na strano tržište u vidu pičeva za njihove izdavače pošto je to, opet, previše izgubljenog vremena i neizvesnosti, ruku pod ruku sa gomilom kompromisa, ali sam zadovoljan onim što smatram uspehom a koji je Karton siti tamo napravio. Ovde je, naravno, nesuvislo sanjati neki uspeh, ali je Karton siti bio sasvim lepo primećen i prihvaćen i od ljubitelja stripa i od onih koji tek ponekad pročitaju neki strip.

Da li je Kameno jezero iz Vašeg trećeg romana zaista inspirisano Kameničkim jezerom u okolini Valjeva?

Istina je. Ali se tu svaka sličnost završava. Bio sam zaintrigiran tim jezerom, odnosno pričama koje oko njega kruže, o navodnim brojnim davljenjima. A pošto sam tamo proveo dosta vremena i imao priliku da uživam u njegovim čarima, i privatnosti koju garantuje, neretko s knjigom u ruci, nije mi puno trebalo da se sve to spoji u priču. I od svih romana dosad Kameno jezero sam najlakše napisao. To je za mene prvenstveno priča o piscu koji piše scenario za američkog B glumca, izolovan na jezeru, u društvu neobične saradnice i okružen brojnim tajnama, što svojim, što njenim, što onima koje su zatekli u tom mestašcetu. Ali sa brojnim iznenađenjima i dramaturškim udicama koje čitaoca navode da roman pročita u dahu. To mi je, naravno, bio cilj, a brojni su čitaoci koji su dosad potvrdili da je to stvarno tako.

Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta mislite o književnim nagradama. Da li postoji neka razlika između dodela domaćih i dodela stranih nagrada? Da li knjige valja vrednovati po priznanjima koje su dobile ili nagrade imaju uglavnom komercijalni smisao?

Nagrade su, kao i veliki uspesi romana, mač sa dve oštrice. Znam da mi niko neće poverovati, ali nakon inicijalnog uspeha Srpskog psiha, neretko sam sâm sa sobom razmišljao kako bi bilo dobro da se sve to polako stiša. Inače bih, kao i neki dobitnici određenih nagrada, do kraja u očima svih bio isključivo onaj što je napisao Srpskog psiha i svi bi od mene želeli samo još jednu takvu knjigu. Ovako se sve to okončalo taman kad je trebalo. Tako da me danas mnogi prepoznaju po tom romanu, ali ne samo po njemu i ne misle svi da mi je to najbolja knjiga. Isto je i s nagradama, i ovde i u svetu, razne su kalkulacije u igri i teško da su svi dobitnici bilo koje nagrade opravdani. Nagrade većini, zasigurno, makar u prvi mah, pomognu po pitanju prodaje, ali pokušaj da se setiš svih koji su dobili, recimo, NIN-ovu nagradu u poslednjih deset godina i vidi koliko ćeš ih nabrojati i koliko je njih posle toga objavilo išta što je ne vredno pažnje nego što je uopšte primećeno. Isto je sa svim nagradama. Samo što je u svetu tržište veće, kritika bitnija i nisu nagrade jedino što (pored zvučnosti imena) prodaje knjige. Super su mi pisci poput Majkla Šejbona koji je nakon Pulicerove nagrade rekao, OK, sad mogu da pišem šta hoću. Ali takvi su retki.

Da li možete čitaocima Bookvara da otkrijete na čemu trenutno radite? Kada možemo da očekujemo novi roman ili priču?

Uvek uporedo pišem i romane, i pripovetke, i scenarije, i onda oni na taj način mogu da odstoje i kad im se ponovo vratim, imam distancu, a za to vreme sam ipak pisao, nisam čekao da distanca nastane. Sklon sam tome da na rukopisu radim jako dugo i temeljno, i da se poslednja ruka gotovo do neprepoznavanja razlikuje od prve i po obimu, i po naglašenosti određenih motiva, i po stilu. Stoga mi je teško da kažem šta će se od onoga na čemu trenutno radim prvo pojaviti (i da li će se uopšte pojaviti). Ali pišem. I dajem sve od sebe da podignem lestvicu barem za jedan stupanj u odnosu na prethodna dela. To je jedino bitno.

Šta volite da čitate i šta biste, posetiocima Bookvara, mogli da preporučite za čitanje?

Poslednjih desetak godina pročitao sam mnogo savremenih pisaca i jednostavno sam se zasitio. Trenutno čitam sporije i promišljenije. Nedavno sam pročitao Kiplingovu pozamašnu knjigu Tales of Horror and Fantasy, trenutno po ko zna koji put čitam Okretaj zavrtnja i oduševljavam se unutrašnjim monolozima Henrija Džejmsa, počeo sam i Sabrane priče I Vladimira Nabokova (koji mi je omiljeni stilista svih vremena). I dalje cenim Stivena Kinga, Džejmsa Elroja, Majkla Šejbona, Džonatana Litema... Marlon Džejms je, recimo, ime na koje treba obratiti pažnju. I na njegov roman Kratka povest sedam ubistava, za koji je dobio Bukera, i na njegov novi fentezi roman, koji mi je u prvih 200 strana bio nešto najbolje što sam ikad pročitao, iako ne volim fentezi, i oprostio sam mu čak i to što narednih 600 strana nije bilo na tom nivou. I dalje čitam puno i trudim se da otkrivam nove svetove, da ne zakucam samo na dva imena, ali je važno da kad čitaš znaš zašto nešto čitaš, jer kao pisac, nažalost, naprosto nemaš više taj luksuz da čitaš samo iz pukog eskapizma.

Željko Obrenović -- intervju -- Delfi kutak

1. Šta vas je inspirisalo da postanete pisac?

Verovatno sam to oduvek na neki način bio. Zapravo sam uvek pisao i crtao i svirao, i onda mora da sam shvatio u čemu sam najmanje loš. Ne bih nikome poželeo da bude pisac, previše je stresno i iscrpljujuće, ali i nagrađujuće. No sigurno bih, da mogu, samo uživao u knjigama mnogo boljih pisaca od sebe. Ipak, osećaj kad završiš pisanje romana i stvaranje jednog sveta koji koliko god da liči na ovaj, nikad to nije, ne može da se poredi ni sa čim.

2. Naziv vašeg poslednjeg dela?

Kameno jezero (roman) i Karton siti (strip) objavljeni su iste godine, ali je Kameno jezero izašlo nešto kasnije, pa je ono ipak najsvežije.

3. Da li je izdavač ispunio vaša očekivanja?

Zadovoljan sam saradnjom sa svim svojim izdavačima. Najbitnije mi je da osećam kako mi je knjiga u dobrim rukama i da oni od samog početka pa nadalje rade sve što je u interesu knjige.

4. Kako se nosite sa lošim kritikama?

Odlično. Neke od njih, mada ih nije bilo puno, puno su mi pomogle u daljem radu. Trudim se da se nakon nekog vremena vratim i na pozitivne kritike jer se i u njima sa distance može videti između redova nešto što se romanu prećutno zamera a što se od silne radosti tad ne da primetiti. Možda mi je to zasad i bilo najkorisnije.

5. Da li je bolje promovisati se preko interneta ili drugih medija?

U današnje vreme je svaka vrsta promocije dobrodošla, ali tu ipak nema pravila. Čini mi se da je najvažnije da je knjiga dobra, a koliko će biti čitana nekada zavisi od potpuno čudnih faktora. Brojne su knjige velikih autora koje su čekale i po deset godina da budu otkrivene, a onda su postale planetarni hit. Ali to je moguće jedino pod uslovom da je roman dobar. Inače, čemu uopšte pisanje? Najvažnije mi je da na tom putu ne pravim previše kompromisa.

6. Koji pisci su najviše uticali na vaš stil pisanja?

Puno ih je i stalno se menjaju. Ranije Bret Iston Eli i Stiven King, posle Džejms Elroj, Kormak Makarti i Majkl Šejbon. Trenutno, Kipling, Stivenson, Hemon, Konrad, Henri Džejms.

7. Kakav uspeh očekujete od vašeg dela?

Očekujem da mi se, za početak, ako je to moguće, iole dopada i za deset godina. Ili makar da ga se ne stidim. Očekujem da kad ode u štampu ne žalim što nisam dao više od sebe ili što neke stvari nisam doradio. Nastojim da knjige ne puštam od sebe dok to nije tako, ali opet i pisci su samo ljudi, tako da uvek nešto promake i uvek bih nešto želeo da uradim drugačije, samo je bitno da toga ipak ne bude previše.

8. Koja vam je ciljna publika?

Svi pismeni. Zapravo, svi koji će moju knjigu pročitati zato što im je delovala zanimljivo a ne zato što je to nekakav hit ili im je preporučila modna blogerka. Nisam od onih, koliko god to lažno zvučalo, koji samo sanjaju ogromne tiraže. Ovde se niko neće obogatiti od pisanja, pa zašto bih onda pravio niz kompromisa koji su neophodni da bi se napisao bestseler, a još više da bi se na toj listi ostalo i nekom narednom knjigom (ili svakom).

9. Opišite svoje poslednje delo u 12 reči.

Pokušaj ostvarenja svog sna (scenarija za strano tržište) i sunovrat na tom putu.

10. Savet za buduće pisce?

Ako to stvarno želite i ako to zaista imate u sebi, ne trebaju vam saveti jer vas ništa neće zaustaviti na tom putu. Pišite i čitajte koliko god možete, ostavite napisano da odstoji, ne žurite, dajte rukopise „neprijateljima“ a ne prijateljima, pošto inače nikada nećete znati da li je komentar iskren.

11. Gde biste voleli da gostujete?

Na nekoj plaži, predveče, nakon čitavog dana posvećenog čitanju na istom mestu, u društvu voljenih osoba, i pred ljudima koji cene i poznaju ono što pišem.

12. Održavanje vaše sledeće promocije?

Na Salonu stripa ću potpisivati strip Karton siti, a na Sajmu roman Kameno jezero. Svi ste dobrodošli.

Govedarica Irena: Koliko dugo si pisao Kameno jezero?

Oko dva meseca prvu ruku i oko tri godine drugu.

Slavica Todorović Živić: Šta čitaš trenutno?

Ovo mi je zapravo omiljeno pitanje. Završio sam Kiplingove kratke sabrane fantasične priče i onda u cugu pročitao Stivensonovog Džekila, koji mi se toliko dopao a nisam ga na vreme čitao, da sam odmah uzeo i njegove sabrane priče. Trenutno sam na prvoj. U prevodu sam pročitao Džima Krejsa Dar kamena.

Bera Bltx: Zašto treba da odemo i kupimo Kameno jezero?

Zato što mi se čini da je ipak drugačija od onoga što se ovde piše. Što hvata i dobro i loše i od sela i od grada, što govori o jednom snu i nastanku i filma i romana, i ceni tog sna. A imaš i stranog akcionog glumca iz B filmova.

Snežana KanačkiSnežana: Kako naći sponzora za objavljivanje romana?

Nikako. To je jedan od retkih dobrih saveta koje sam kao početnik dobio. Ako nijedan izdavač ne želi da stane iza tebe, zašto bi onda neko to delo želeo da kupi? Svako može sam da odštampa roman, ali ja to nikada ne bih radio. Bolje je biti strpljiv i uporan, i dobro osmotriti ko od izdavača objavljuje nešto što je najsličnije onome što pišete.

Mirnes Alispahić: Rekao si da je neko rekao da ti roman podsjeća na Muramijeve romane, a on recimo eksperimentiše. Mnogi pisci vole eksperimentisati i koketirati s raznim žanrovima. Zazireš li od trpanja u žanrove? Da te skuče u jedan žanr i svaki sljedeći roman očekuju da bude isti. Ili misliš da se treba širiti? Pitam jer znam da voliš čitati sve i svašta.

To mi je apsolutno najveći strah. Nikako ne bih voleo da kad ljudi čuju moje ime, kažu, aha, to je onaj što piše krimiće ili ljubiće ili drame. Voleo bih, ako je moguće, da kažu, aha, to je onaj čovek koji svakim novim romanom pokušava da napiše nešto novo a opet ima prepoznatljiv stil. Zato mislim da je opasna zamka kad pisci dobiju neke velike nagrade ili im određeni roman postane hit jer ne samo što će izdavač od njih očekivati još istog već će to i oni sami očekivati od sebe.

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku, Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde.

Vrelinu leta rešili smo da ublažimo šoljom hladnog čaja, zato smo na  čajanku sa Vodičem pozvali  fantastičnog gosta kog ljubiteljima stripa i pisane reči nije potrebno posebno predstavljati. U pitanju je Željko Obrenović, scenarista stripa Karton siti (Modesty stripovi, 2016), koautor romana Srpski psiho (Laguna, 2007) , autor romana Talog (Booking, 2012)  i Kameno jezero (Kontrast, 2016) .  Ovom prilikom zahvaljujemo mu se što je pristao da „očajava“ sa nama i odgovori na neka naša pitanja.

Dobitnik ste McCann Ericsonove nagrade za lice meseca, nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu, a kratka priča Nevidljivi čovek našla se među pričama odabranim na konkursu Najbolja kratka priča Pirota 2018. Kakav je vaš stav prema nagradama, koliko su one bitne na domaćoj sceni i koliko vama znače?

Željko Obrenović: I Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu, ako je to nekakva referenca (smeh). Nagrade svakako mogu da pomognu, naročito prodaji knjige, ali umeju da budu i obavezujuće. Nemali je broj autora koji nakon nekih bitnih nagrada više nikada nisu napisali ništa vredno čitanja. Koliko god to neiskreno zvučalo, i pored toga što su se neka moja dela primakla pomenutim nagradama ili što su neka imala solidne tiraže, drago mi je što nisam dobio nijednu bitniju nagradu niti postigao neke megalomanske tiraže pošto nisam siguran da pisac može da ostane imun na njihove uticaje, i kreativno i kao čovek.

Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik.  Zašto baš na poljski?  Imate li informaciju kakve su reakcije?

Željko Obrenović: Odgovor je jednostavan, Agnješka Žuhovska-Arent je pročitala moju kratku prozu objavljenu u Trećem trgu i to joj se dopalo pa je odlučila da prevede nešto što sam napisao. Najpre je prevela priču Ko je ubio ljubav, a potom i roman Srpski psiho. Interesantno je što je nakon toga prevela i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas, a taj strip je adaptacija moje priče koju je ona prvu pročitala. Nemam neke svežije informacije o reakcijama u Poljskoj, ali pošto je strip album Karton siti objavljen na engleskom, i skorije, tu već mogu da govorim o nekim utiscima jer je za njega najpre čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn pisao predgovor, zatim je Alin Rautoiu pisao recenziju za sajt The Invaded, a Pol Gravet, jedan od najvažnijih britanskih strip teoretičara, uvrstio ga je u najbolje svetske stripove objavljene 2016.

Kad smo kod prevođenja, strip Karton siti /Cardboard City izdavačka kuća Modesty stripovi (Modesty Comics) objavila je na srpskom i na engleskom jeziku. Koliko je značajan ovaj potez izdavača koji je strip učinio dostupnim u vidu elektronskog primerka inostranim e-prodavnicama? Da li se razmišlja i o prodaji štampanih primeraka na engleskom jeziku?

Željko Obrenović: Već neko vreme postoje i štampani primerci Karton sitija na engleskom, koji se mogu nabaviti preko Amazona. Svaki je prevod značajan za autora i njegovo delo. Često važniji i od originalnog teksta jer je on ipak vezan za određeno područje i kulturu, i tek prevodi i reakcije na njih zapravo govore o univerzalnosti, prevazilaženju granica i nekakvom eventualnom uspehu van zemlje u kojoj, ma koliko prodavan bio, pre ili kasnije upoznaš većinu svojih bitnijih čitalaca.

Predgovor za Cardboard City potpisuju Pavle Zelić i čuveni engleski strip scenarista Dejvid Hajn (David Hine). Možete li nam reći kako je došlo do te saradnje?

Željko Obrenović: Dejvid Hajn je još pre nekoliko godina pročitao moj kratki strip Ko je ubio ljubav u engleskom prevodu, koji sam postovao na svom blogu. Strip mu se dopao pa nam je napisao blurb za album koji je tada trebalo da se zove Muzej đubreta i koji je sadržao različite priče od Karton sitija ali su se neke i preklapale. Nakon što je album završen u svom definitivnom obliku, izdavač Žika Tamburić, koji već godinama živi u Londonu, pitao me je ko bih želeo da nam piše predgovor za album i meni je Hajn odmah pao na pamet. On je to rado prihvatio i ne samo što je napisao predgovor već je uradio i korekturu prevoda na engleski što je takođe nešto na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Što se Pavla Zelića tiče, već dugo se znamo i još otkako su nas okolnosti omele da on govori na promociji tog nesuđenog strip albuma, obećao mi je da to moramo ispraviti. Pavle je izuzev predgovora napisao još jedan tekst za Urban Bug i pored Zorana Stefanovića i Ilije Bakića govorio na promociji Karton sitija na Salonu stripa u Beogradu.

Odakle uopšte ideja za stvaranje stripa i koji su sve izazovi sa kojima se susreću oni koji pokrenu ovakav projekat na domaćoj sceni? Koliko je bilo teško uskladiti priče sa stilom ilustratora i koliko dugo se radilo na tom projektu?

Željko Obrenović: Ideja za stvaranje stripa nije nešto proračunato niti racionalno, kao valjda ni za bilo koju drugu vrstu umetnosti. Jednostavno je to još jedna moja ljubav, možda i najranija, i prirodno je bilo da u nekom trenutku pokušam i njome da se bavim. Svaki medij u kojem sarađuje više ljudi je dakako drugačiji od onoga gde ste prepušteni sami sebi. S jedne strane je tu niz nezadovoljstava ili nepoklapanja vizija, a sa druge je tu još neko da ispravi i oplemeni vaše manjkavosti. Možda stoga blagonaklonije gledam na svoje rane stripove nego na svoju ranu prozu jer tu imam još mnogo toga da primetim izuzev svog pisanja i onoga što bih u njemu sada menjao: često izuzetne kadrove i prelepe crteže, a prevashodno dve vizije koje su srasle u jednu.

Da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Željko Obrenović: Planovi su razni i neki scenariji već postoje, no problem je što entuzijazam nije bezgraničan čak ni kod mene, a kod crtača je još manji, a sa druge strane očekivanja i standardi rastu i ne bih želeo da se tek tako upuštam u nešto čime na koncu ne bih bio zadovoljan. To što je Karton siti nastajao gotovo deset godina valjda dovoljno govori o svemu. No, ono što je do mene, odnosno do scenarija, uvek je u nekoj vrsti niskog starta, tako da je tu nebrojeno spremnih ideja. Mogu samo da kažem da se neki stripovi rade, da se o drugima pregovara (i ovde i u inostranstvu) i neka ostane na tome.

Koliko se rad na pisanju stripa razlikuje a koliko ima sličnosti sa “običnim“ pisanjem  jednog proznog dela? Šta za vas predstavlja veći izazov?

Željko Obrenović: U pitanju su potpuno različite umetnosti i nije čudno što se pojedini autori ne snađu pri ovoj vrsti transfera. Premda je to danas sve prirodnije jer su mediji izmešani i mnogi su pisci, za početak, odrastali i na prozi i na stripu. Ono o čemu ja naročito vodim računa je da ne zatrpavam stripove tekstom pošto je to ipak prevashodno vizuelni medij. Naravno, ono što važi, ili bi makar trebalo da važi, za prozu „Pokaži, a ne kaži“, ovde je doslovce tačno, s tim što, opet, naracija i crtež ne moraju da govore isto. I upravo u tim nekim prednostima i razlikama između stripa i proze ja vidim izazov i lepotu, a i razlog da se bavim i jednim i drugim.

Jednom prilikom ste izjavili: „Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat.“ U skladu sa tom izjavom postavila bih pitanje šta je to što vas je odvuklo na mračnu stranu i uticalo na vas da se okrenete pisanju?  

Željko Obrenović: Stvar je u tome što je izuzetno malo autora koji su podjednako dobri i kao scenaristi i kao crtači, a očito nisam smatrao da sam ja jedan od te male genijalne skupine. Takođe, mene je oduvek prvenstveno privlačila priča ili narativ (što ne znači da ću stripu oprostiti ako je katastrofalno nacrtan, ali ću mu ipak i to pre oprostiti nego ako je katastrofalno napisan), pa je moguće da je i to presudilo. Ili je to samo bio još jedan od izazova koje sam video pred sobom i koje sam želeo da prevaziđem, a nikada nisam išao lakšim putem.

Takođe, izjavili ste: „Ne bi trebalo da su novac, slava i uspeh ciljevi s kojima neko sedne da napiše roman. Barem meni nisu.“  Dakle, koji su vaši ciljevi? Čemu se vi nadate dok pišete?

Željko Obrenović: Najiskrenije, ničemu. Bitno mi je da nekolicina ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo kaže da sam ponovo napravio makar mali iskorak u odnosu na prethodno delo, pa ako se s tim složi i neka veća grupa čitalaca, utoliko bolje. Sve je to meni neka vrsta beskonačne partije šaha sa samim sobom, svakodnevnog nadmudrivanja, postavljanja novih izazova i pokušaj njihovog savladavanja. Puno je tu i žuči i bola, ali i neizmernog zadovoljstva, te stoga valjda niko, ili barem retko ko, zbog toga prestane da piše.

Pažnju javnosti skrenuli ste na sebe romanom Srpski psiho koji je pisan „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem. Koliko se takav način pisanja razlikuje od uobičajenog? Planirate li u budućnosti još neki zajedički projekat?

Željko Obrenović: Na takve projekte je mnogo lakše osmeliti se kad ste mlad i neoblikovan autor. Čak i da želim da ponovim nešto slično, nisam siguran da bih svoj glas mogao toliko da približim glasu drugog pisca, pa bi to bilo poprilično besmisleno i pokušavati. Jedino kako bih to u budućnosti mogao da zamislim je da dva autora, ili više njih, piše različito viđenje istog događaja, iz različitih perspekiva, jer to onda ne zahteva prilagođavanje glasova. Ali ipak ne vidim takav ekperiment u skorijoj budućnosti.

Talog je napisan u prvom licu ženskog roda, da li je bilo teško pisati iz ženskog ugla?  Da li ste zadovoljni načinom na koji ste savladali taj izazov i kakve su reakcije čitalaca?

Željko Obrenović: Uvek sam nastojao da novim delom zađem na neki novi teren i da pokušam nešto novo, kao i da, kako sam već rekao, sebi postavim neki izazov. Ovo je bio jedan od njih, mada ne vidim bitnu razliku između upotrebe ženskog fokalizatora u romanu pisanom u trećem licu i ovoga što sam ja uradio. Možda je to kod nas bio incident, ali na svetskoj književnoj sceni su brojni slični primeri. A tek je u istoriji književnosti puno ženskih autora koji su pisali kroz muške oči. Jovana (junakinja Taloga) mi je i dalje među omiljenim junacima koje sam stvorio i meni je Talog oduvek bio bitan isključivo zbog nje, dok je sve ono što joj se dešava imalo jedino svrhu da joj zakomplikuje život i još više podstakne tu autodestruktivnost koja je njome već odavno vladala.

Pročitala sam da je Kameničko jezero, koje se nalazi u blizini Valjeva poslužilo kao inspiracija za roman Kameno jezero, a jednom ste izjavili da je dužnost svakog pisca, bez obzira da li on piše mejnstrim, krimiće, SF ili epsku fantastiku, da progovara o vremenu u kom živi, pa me zanima koliko zapravo u svom radu vi crpite inspiraciju iz okruženja i stvarnog života?

Željko Obrenović: To je, svakako, nešto iza čega i dalje stojim. Žanrovi su mi oduvek bili besmisleni ako su sami sebi svrha, jer svako ko pročita nekoliko desetina ili stotina takvih romana naučiće njihove matrice i ne vidim zašto bi ih dalje čitao ako u njima ne može da pronađe ništa više izuzev zapleta. A opet sve te društvene momente ne bi valjalo ni trljati čitaocu na nos pošto je to nešto još gore: umetnost nije politički pamflet i aktivizam te vrste i mere bi trebalo prognati iz nje.

Postoji li neki lik iz vašeg opusa koji vam je posebno drag ili možda mrzak, sa obzirom na to da se u svojim delima uglavnom bavite mračnim stranama društva i pojedinaca?

Željko Obrenović: Ovde je baš teško izbeći onaj stereotip da su mi svi likovi kao deca (ako to već nisu sva dela), ali ako bih baš morao da se odlučim, neka mi nabliži, ako ne najdraži, bude protagonista romana Kameno jezero. Ali baš kao što on na kraju knjige kaže, u dobroj literaturi ne postoje crni i beli likovi, već samo sivi. A ako sam uspeo da stvorim takve likove, onda sam srećan i miran.

Postoji li neki određen šablon kog se pridržavate prilikom pisanja i koliko je zaista važna ta prva rečenica o kojoj pišete na svom blogu?

Željko Obrenović: Jedini šablon kojeg se pridržavam je da nemam šablona i da tražim nove izazove. Svakako, u mom radu se može izvući neka linija koja povezuje sve što sam napisao, no nemam utisak da sve vreme pišem istu knjigu. Kada mi je Danilo Lučić, moj urednik na Kamenom jezeru rekao da ne zna koliko je on prava osoba da uređuje tu knjigu jer ona ipak ima neku žanrovsku osnovu  a on ne poznaje dovoljno žanrovska pravila i neće znati da li sam ih i koliko prekrišio, rekao sam mu da je to sjajno i što više sam ih prekršio, to bolje. Prva rečenica je apsolutno nebitna, kao i prva strana i prvo poglavlje, bitna je samo celina. Ali je lepo da je i prva rečenica dobra, kao i naslov, kao i prva stranica ili poglavlje. Lepo je da je sve dobro. Ali daleko od toga da je išta od toga presudno.

Koliko su po vašem mišljenju za život jedne knjige važne korice i markerting? Da li te segmente prepuštate profesionalnom timu ili i to držite u svojim rukama?

Željko Obrenović: U današnje vreme su takvi momenti često bitniji od same knjige. Koliko god je to u mojoj moći, a dosad sam nailazio na saradnike pune razumevanja, trudim se da i u taj proces budem što više uključen, pošto je to ipak moje delo i imam neku viziju kako bi sve to na kraju trebalo da izgleda. Ali danas takve stvari uglavno rade profesionalci i nije neophodno previše im se mešati u posao, samo dati sugestije.

Imali ste sreću da veoma mladi objavite svoj prvi roman za renomiranu izdavačku kuću. Koliko je to uticalo na vaš dalji rad? Na odnose sa urednicima i izdavačima, pa možda i na sam odnos sa publikom?  Da li je bilo teže napisati i objaviti taj prvi roman, ili one koji su usledili posle?

Željko Obrenović: Bilo je to verovatno od krucijalnog značaja za mene i to ne samo zbog uspeha koji je taj roman postigao ili poznanstava koja sam na osnovu njega stekao. Jako mlad sam naučio šta to znači sarađivati sa urednikom, „ubiti svoje dušice“ i  zaboraviti na ego, što nisam siguran da svi i znatno stariji autori ikada nauče. I što, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ali je neminovnost ukoliko želite da izvučete iz sebe ono najbolje. A svaki roman je na svoj način podjednako i lako i teško napisati i kad je on gotov i radite na sledećem, ne samo što uvek mislite da je ovaj novi bolji već i da je onaj prethodni bilo neuporedivo lakše napisati, što naravno nije istina.

Izjavili ste: „Bilo je više zainteresovanih za filmske adaptracije gotovo svega što sam napisao, neki pregovori su i dalje u toku“, možete li nam otkriti dokle se stiglo sa tim pregovorima?

Željko Obrenović: Naš poznati glumac Ivan Jevtović bio je zainteresovan za bilo koji vid adaptacije Srpskog psiha i nekoliko godina je nastojao da se to realizuje, ali uglavnom je nailazio na odgovor da još nije vreme za te teme kod nas. Dejan Zečević je bio zainteresovan za adaptaciju Taloga i nikad mi nije rekao da je od toga odustao, samo što treba imati na umu da je za snimanje filma potrebno mnogo više od dobre volje i da su oni birokratski faktori ključni, a na njih, nažalost, ne možemo da utičemo. Svako malo se javi neko novi ko ima ovu ili onu ideju za potencijalnu adaptaciju, ali odustao sam od toga da se preterano radujem takvim ponudama i idejama ili da se trošim u tom smeru dok nešto od toga ne bude mnogo više od samo dobre volje, jer bih radije za to vreme pisao neku novu knjigu.

Ko su vam književni uzori?  Da li češće čitate na engleskom ili na srpskom i da li prednost dajete klasičnoj ili elektronskoj knjizi?

Željko Obrenović: Uzora je previše i konstanto se menjaju. Nisam od onih koji će čitavog života navoditi dva ista imena i čak verovati u to. Poslednjih godinu dana su mi heroji Vladimir Nabokov, Henri Džejms, Džozef Konrad i Aleksandar Hemon. Pre toga su to bili Majkl Šejbon i Džonatan Litem, pre toga Stiven King i Džejms Elroj i tako u nedogled. Knjiga je knjiga, bez obzira na to da li je štampana, elektronska ili audio. Trenutno na kindlu čitam novi roman Marlona Džejmsa, dobitnika Bukerove nagrade, koji se sada oprobao u fenteziju, na papiru čitam Džona Irvinga Molitvu za Ovena Minija, a slušam Knjige krvi Klajva Barkera i meni je to sasvim logično i prirodno. U poslednje vreme više čitam na srpskom, dobre prevode, ali je to donedavno bilo potpuno obrnuto. Ali, kako rekoh, uvek je tu jedan prevod, jedna u originalu, a neretko i oba primerka.

Kakav je vaš stav prema trilogijama i mnogologijama?

Željko Obrenović: Nisam od onih koji su podlegli čarima epske fantastike, a ona ima najviše tih mnogologija, tako da verujem da u životu nisam pročitao ništa što ima više od dva nastavka, a ni toga nije bilo previše. Nemam opet ništa konkretno ni protiv toga, samo bih voleo da autori najpre završe sve planirane knjige pa da ih onda odjednom izdaju, a ne da ih pišu naknadno pod pritiskom čitalaca ili njihovog uspeha. Jer da se ne lažemo, malo je serijala koji su svoju inicijalnu slavu opravdali i, ne znam, desetim nastavkom.

Izjavili ste: „Radije bih da me pročita sto ljudi koji će to razumeti, a ne da me kupuju po inerciji oni kojima je to preporučila estradna novinarka u svojoj emisiji ili, ne daj bože, modna blogerka.“  Nameće se pitanje: Za kakve čitaoce vi pišete? Koliko sebe dajete? Dakle, ko su vaši čitaoci? Kako reaguju na vaša dela i da li dozvoljavate da njihova očekivanja utiču na proces stvaranja, ili se isključivo oslanjate na svoj sud? 

Željko Obrenović: Apsolutno sam tu da saslušam svakog ko ima bilo kakav komentar na neko moje delo, kao što obavezno čitam sve recenzije, čak i ako su izrazito negativne (možda naročito pažljivo ako jesu). U svakoj toj kritici koliko god ona bila zlonamerna uvek ima i nešto istine i nastojim da je pronađem. Najmanje volim one politički korektne prikaze koji ne bi ni da se zamere ni da isuviše pohvale, odnosno ne nude nikakve konkretne agrumente. Od njih nemam koristi. Pišem prvenstveno za čitaoca u sebi, koji je često nezadovoljan onim što čita iz pera drugih ma kako poznatih, uspešnih i priznatih autora. Ne trudim se samo da prevaziđem njih nego i samoga sebe i svoje mogućnosti.

Šta mislite o domaćoj „žanrovskoj“ sceni?  Šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše? Kada se kod vas probudilo interesovanje za žanr... i kada je umrlo?

Željko Obrenović: Ne pratim previše domaću žanrovsku scenu, ali ne zbog nekakve nadmenosti već zato što njome dominira nekakav pseudoistorijski roman i fentezi zadojen nacionalizmom i pravoslavljem, koji me ne znamima, a ipak je isuviše stranih autora koje niko od nas nikada neće dosegnuti i najpre moram sve njih da pročitam da bih imao vremena za ostalo, a to ide jako sporo. Interesovanje za žanr se probudilo zbog ljubavi prema priči, koja u žanru ipak dominira, a umrlo je, ako jeste, kada je žanr prestao da mi nudi više od puke priče. Tako da sad najviše volim priče koje prevazilaze žanr ili koje, sa druge strane, koketiraju s njim, ali mu se ne dodvoravaju previše.

Oštra kritika društva ne provejava samo kroz vaše knjige i stripove nego i kroz intervjue koje sam bila u prilici da pročitam, jedan ste od retkih pisaca koji se osvrće na problem kvaliteta naše književne scene. Kako vaše kolege pisci reaguju na tu poprilično oštru kritiku, i da li vas uopšte zanima njihovo mišljenje?

Željko Obrenović: Ne verujem da sam ikada poimence prozivao autore, niti imam dovoljno znanja o domaćoj sceni da bih to mogao da činim i da mi je to namera, ali nikada to zapravo ni ne bih radio jer mislim da je pisanje samo po sebi teško i da je teško napisati čak i loš roman, a da pri tom i oni najprodavaniji ne zarađuju od toga novac koji će im priuštiti apartmane s pogledom na more i obezbediti budućnost, tako da mislim da je našoj sceni više potrebna podrška nego kritika.

Jednom prilikom ste izjavili: „Nisam siguran da je nakon Pekićeve smrti u zemlji ostao ijedan veliki pisac. ili da preformulišem: izgleda da su svi naši veliki pisci u zemlji, odnosno pod njom.“ Da li se u međuvremenu na našoj književnoj sceni pojavio neki pisac koji zavređuje vašu pažnju?

Željko Obrenović: Kada govorimo o autorima kakav je Pekić, ne bih rekao. I ne samo kod nas nego i u regionu. Jedini živi pisac koji mislim da je na nivou tih velikana a da nam je u blizini (odnosno da je poreklom iz okruženja, pošto već godinama živi u Francuskoj) je Ismail Kadare. Njegov roman Tvrđava trebalo bi da je u lektiri.

Šta biste savetovali mlađim autorima koji tek započinju svoj književni put? Postoji li nešto na šta je potrebno posebno obratiti pažnju pre slanja teksta izdavaču?

Željko Obrenović: Trebalo bi obratiti pažnju na to da li ste stvano dali sve od sebe, ali stvarno, jer mnogi to ne žele da priznaju, a opet je većina autora svesna svih krivina i propusta u svojim delima, samo što nije lako suočiti se s tim i početi ispočetka. Zato je dobro paralelno raditi na više toga pošto se pri povratku na prethodno delo napravi distanca koja nam dozvoljava da „ubijemo svoje dušice“. Svakako ne treba žuriti sa objavljivanjem, ali ne treba ni previše čekati. Ukoliko naiđete na dobrog urednika, posao će vam unekoliko biti olakšan, jer prijatelji najčešće ne mogu do kraja da budu iskreni.

Oni koji prate vaš blog upoznati su sa izjavom: „Svako jutro sednem i pišem. Sledeće jutro izbrišem ono što ne valja, sredim ono što je za popravke i idem dalje. Imam sinopsise za narednih nekoliko romana i jedino što mi treba je vreme.“ Hoćete li našim čitaocima otkriti barem deo tih planova za budućnost?

Željko Obrenović: Nisam sujeveran, ali ne volim da govorim o projektima na kojima radim pošto ni sam ne znam šta će od njih ugledati svetlost dana, a običavam da podugo sedim na napisanom i tek tad prelomim da li je nešto od toga vredno objavljivanja i kojim redom bi to trebalo da se desi.

I na kraju, ali ne najmanje bitno, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg?  Pratite li rad AVKF-a?  Imate li neku poruku za naš tim- savet kako da unapredimo svoj rad ili možda neku zamerku?

Željko Obrenović: Svaki portal koji uspeva da okupi neku grupu ljudi dovoljno entuzijastičnih da u ovim našim nemilim uslovima radi ovakav posao i promoviše umetnost je za svaku pohvalu i nemam ništa da dodam osim, samo napred!

Outloud -- intervju -- Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde. 

1.Kada si se susreo prvi put sa stripom i koji je to strip bio?

Bila je to epizoda Bleka Stene Samurajski mač koju mi je otac kupio kad sam imao 5 godina, verovatno pretpostavljajući da ću je raskupusati do kraja dana, ali ta slikovnica za odrasle me je toliko opčinila da sam preko noći naučio latinicu kako bih mogao da je pročitam. Od toga dana sam počeo da skupljam stripove i ta ljubav nikad nije prestala. Krajem osnovne škole sam otkrio Dilana Doga i družio sam se s njim gotovo do kraja srednje škole, kad sam se upoznao s francuskim autorom po imenu Mebijus. Tek na fakultetu sam prešao na američki strip gde sam i dan danas.

2.Uspešno si objavio dve knjige, ,,Talog“ i „Srpski psiho“ kog si pisao sa Aleksandrom Ilićem. Odakle ideja da za stvaranje stripa?

Ta ideja postoji verovatno koliko i moje druženje sa stripovima. Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat. Jednostavno sam shvatio da je teško biti i solidan u dvema umetnostima, kamoli dobar, tako da sam crtanje prepustio drugima. Barem zasad.

3. U nekim ranijim intervjuima izjavio si da su priče iz stripa zapravo tvoje, ranije pisane, kratke priče. Da li je teško preurediti kratku priču u scenario za strip, s obzirom da je dodatno potrebno smanjenje teksta koji dopunjuju slike?

Nije mi bilo teško da adaptiram samoga sebe, naročito što je većina tih priča pisana pre više godina, pa sam bio objektivniji u njihovom sagledavanju i bolje sam video šta u njima funkcioniše, a šta ne, i šta bi valjalo promeniti. Moj stil pisanja je prilično vizuelan tako da nije potreban radikalan pristup adaptaciji kako bi se priče prevele u scenario.

4.Scenario je tek pola posla u stvaranju stripa. Potrebni su crteži da ga isprate. Koliko je bilo teško naći crtače?

Crtači su uglavnom moji prijatelji ili poznanici koje sam tokom godina upoznao preko zajedničke ljubavi. Nije bilo toliko teško naći ih, pa čak ni ubediti da se prihvate crtanja po mojim scenarijima koliko naterati ih da započeto završe, i to što pre. Iz tog razloga je nastajanje stripa trajalo znatno duže nego što sam želeo (gotovo 10 godina).

5.Ko je čitao tvoje knjige (koje preporučujem) zna da veoma slikovito umeš da opisuješ.U kojoj meri si se vodio klasičnom formom scenarija te opisivao scene crtačima ili si im dao odrešene ruke?

Uglavnom sam pisao detaljne scenarije, ali nisam imao problem kad neko od crtača iznese svoje mišljenje ili ponudi bolje rešenje. Na kraju krajeva, to je zajedničko delo. Neke stripove sam pisao direktno kao scenarije, neke sam adaptirao od postojećih priča, neke sam skicirao crtačima kao storibord, pa tek kad su oni nacrtali table, pisao scenario kako bih video šta će ko i kad reći. Nisam se držao nekog univerzalnog pristupa. Sad uglavnom pišem samo detaljne scenarije i ne ekperimentišem previše.

6.Priče su uglavnom ispunjene dijalozima koje sjajno upotpunjuju unutrašnji monolozi junaka. Bez obzira što dijalozi generalno uspravaju radnju stripa to se u tvom radu ne primeti. Kako si uspeo da uklopiš unutrašnji monolog i same dijaloge?

Iskreno, to je nekoliko kritičara pomenulo nakon što je strip objavljen i ja sam tek tad shvatio da o tome nisam ni razmišljao. Američki stripovi, koje poslednjih godina najviše čitam, preopterećeni su dijalozima (naročito kod Bendisa), pa mi opet ne smeta. Smatram da je bitno samo da je priča dobra, da su likovi od krvi i mesa, i da su dijalozi zanimljivi, čitalac ubrzo zaboravi da li je to što drži u rukama strip ili knjiga ili tablet s filmom.

7. Priče su generalno veoma pametno sročene i ono što je verovatno ’’kupilo’’ većinu čitalaca jesu upravo obrti. Da li znaš kakav ćeš obrt napraviti na početku stvaranja priče ili on dođe u toku samog stvaranja?

Da. Još otkad sam se prvi put susreo s Poovom Filozofijom kompozicije, shvatio sam da je kraj, naročito u kratkim pričama, osobito bitan i retko se odvažim na pisanje a da prethodno ne znam kako će on izgledati. Nekad se desi da se sama završnica manje ili više promeni, ali nikad suštinski. Isto je i s romanima.

8. Posle pročitanih priča uhvatio sam sebe kako razmišljam o junacima istih. Sve u potpunosti mogu biti realne (čak i ona sa ljubičastim teletom- desilo se, gle čuda, u Srbiji). Da li si si inspiraciju tražio u stvarnim događajima ili su događaji uglavnom plod mašte?

Trudim se da sve što pišem, bez obzira na žanr, bude odraz naše realnosti i smatram da je za autore jako bitno da su aktuelni, ali opet ne treba ni tu aktuelnost trljati čitaocima na nos jer će ona za koju godinu zastariti, a ako osim nje u svojim delima ne nudiš ništa više, ona će u istoriji književnosti (ili stripa ili filma) ostati tek puke fusnote, ako i to. Ne tražim svesno inspiraciju po crnoj hronici ili futurističkim sajtovima, ali ono što me fascinira valjda samo nađe mesto u pričama kad mu se najmanje nadam.

9. Kroz knjigu čitalac ima priliku da se upozna sa raznim, mahom neprijatnim, situacijama. Dotakao si se raznih tema od zavera, do osvete, zagađenja prirode, izdaje prijatelja… Da li je upravo to bio plan? Da sklopiš kolekciju koja neće biti zaboravljena posle prvog čitanja već će moći iznova i iznova da se čita?

Kao što rekoh, pisac mora da bude aktuelan i da se bavi tabu temama. Svaka priča treba da bude takva kao da će sutra pasti meteor i kao da će sve ovo nestati u trenu. Čemu bavljenje mlakim temama? Književnost ne treba da bude previše hermetična, ali to ne znači da mora da bude laka.

10. Sedam različitih priča,četiri crtača i četiri različita stila ilustracije. Da li je možda postojao dogovor oko deljenja priča? Svaki od crtača bio je na zavidnom nivou i priče su zaista dobile dobru vizuelnu podlogu.

Nije bilo posebnog plana po tom pitanju. Više je to bila igra slučaja. Najpre sam počeo da radim sa Željkom Vitorovićem jer se s njim dugo družim, posle nam se pridružio Nemanja Radovanović, najpre kao kolorista pa kao crtač, s Mimijem sam u međuvremenu počeo da radim nešto znatno duže što, nažalost, još nismo završili, a sa Gašperom Rusom me je spojio izdavač kad je album bio gotovo kompletan.

11.Sad kad imaš prvenac u svetu stripa, proverenu ekipu crtača i kolorista, izdavača i na kraju pozitivne kritike da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Ne bih o planovima dok u rukama ne budem držao nešto konkretnije, kako ne bismo ponovo razglovarali za deset godina. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da moj novi roman Kameno jezero izlazi iz štampe za svega nekoliko dana (pre Nove godine) i trenutno sam time najviše okupiran. Od svega što sam dosad napisao, najviše sam zadovoljan Karton sitijem i pomenutim romanom. Dugo sam radio na obe knjige i izgleda da to čitaoci prepoznaju.