Po ovom romanu je Džon Hjuston 1972. godine snimio istoimeni film. Reč je o vanredno dobrom štivu o dvojici fiktivnih boksera. Već u prvoj sceni čitalac upoznaje dvojicu glavnih likova i fokalizatora. Prvi je polupenzionisani bokser Billy Tully, a drugi je mlada nada Ernie Munger. Radnja je smeštena u pedesete godine prošlog veka.
Ovde nema glamura vezanog za sportiste danas. Borci na turnire putuju autobusima, jedu u prčvarnicama kraj puta, ispravnost svake borbe je upitna, a novac tek sitan za tako veliki rizik.
Tully tokom pauze u boksu radi sezonske poslove na farmama i često se pita da li će izdržati do kraja dana. I po svršetku se zakune da to više nikada neće raditi. A onda zaradu prebrzo potroši u prvoj birtiji i dva dana kasnije je na istom poslu. Sve vreme maštajući o povratku u ring.
Sa druge strane, Ernie kao perspektivan i mlad ne prolazi ništa bolje. Prerani brak i trudnoća njegove supruge ga zarobljavaju i gotovo sprečavaju makar u pokušaju uspeha. A kad to ipak prevaziđe, i napokon krene uzlaznom stazom, opet se čini da ga ne čeka ništa bolje niti drugo negoli Tullyja.
Jezik je sirov a poetičan, tekst je prepun asocijativnih dugih dijaloga, a nihilizam koji proističe i iz jednog i iz drugog grči želudac. Teško da postoji bolji roman o ovom sportu.
