Džim Tompson Populacija 1280

Džim Tompson je napisao scenarije za Kjubrikove filmove Ubijanje i Putevi slave, kao i tridesetak romana od čijih su adaptacija najuspešnije one za The Grifters i After Dark, My Sweet. Većina njegovih romana se svrstava u krimi žanr i većina njih to i jeste, međutim u slučaju Populacije 1280 pred sobom imamo nešto potpuno drugačije i to toliko drugačije da ga je žanrovski teško odrediti koliko i svrstati u bilo koji koš.

Nik Kori je šerif u naselju od 1280 duša, priču nam pripoveda u prvom licu, teškim dijalektom i mada bi bilo najlakše reći da je on nepouzdani narator, to nije u potpunosti tačno jer on čitaoca, kao i ostale junake, ne obmanjuje svesno (valjda), tako da je ovo pre, recimo, nepouzdani roman.

U svakom slučaju, Nik nastoji da sačuva svoje mesto šerifa, a pri tom mu ne pada ni na kraj pameti da svoju dužnost izvršava. Naprotiv, u svakoj situaciji koja zahteva njegovu intervenciju on će gledati da se izmakne, a uz to sve ono što on govori često deluje da nema nikakvog smisla... sve dok se oči ne otvore i čitaocu i pojedinim likovima.

Nik Kori je možda i otelotvorenje Sotone, kome je, kako sam kaže, dopalo da se umesto s političarima i pravim zlotvorima razračunava sa stanovinicima ove zabiti, prikriven iza lica priglupog čuvara reda, pokazujući usput svu svoju volšebnu lukavost.

Prosto je neverovatno koliko je ova knjiga u stanju da vas vuče za nos a da nijednog trena ne znate ni šta će se sledeće zbiti, ni kako će do toga doći. Sve dok ne bude prekasno.

U pitanju je jedan od najvećih romana svih vremena, zasad ekranizovan jednom u Francuskoj kao Coup de Torchon, dok je Jorgos Lantimos, koji se čini kao idealan izbor za režisera ovog dela, najavio novu adaptaciju. Roman sam prethodno čitao u originalu, a sad sam mu se vratio u sjajnom prevodu Ratka Radunovića (još nije objavljen, ali se nadamo da će uskoro biti pošto to ovakvo remek-delo zasigurno zaslužuje).

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- recenzija -- Nikolina Samadržić -- Delfi kutak

Glavnom junaku našeg romana, koji se bavi pisanjem, prijatelj Damir nudi ugovor da napiše scenario za film, i to za strano tržište. Pod uslovom da ode da piše u blizini Kamenog jezera. Tamo će ga čekati devojka po imenu Una, u čijoj vikendici će moći da odsedne i na miru piše. A ona će mu pomagati i baviti se prevodom.

Ali, uvek postoji ono ali, ima nešto mistično u vezi s tim jezerom. Ko god se tamo okupa, udavi se. I tela nikad ne pronađu. Šta to u stvari čini jezero tako neobičnim? I iz kog razloga je to malo mesto tako pusto? Hoće li naš pisac uspeti da završi scenario do kraja? I šta ga sve čeka na tom naizgled mirnom mestu?

Kratka poglavlja. Nema mnogo likova. Nikad o tome nisam razmišljala, ali definitivno mi se sviđa. Možeš da se posvetiš svakom liku, kroz ceo roman malo po malo otkrivamo osobine svakoga od njih. Izdaja, razočaranje, strah, borba za život. I još mnogo toga sa čim se ovde susrećemo.

Početak je tako lagan, pitak, ma to klizi, teče, naprosto zaboraviš kako si pročitao da je triler, da se ljudi dave u jezeru. Opustiš se skroz. A onda onako neprimetno tok se menja, kreće akcija. Odjednom se lepo zakuva. Pa ne smem sa kreveta mrdnuti, sve se nešto okrećem. Još ja pametnica našla da čitam u gluvo doba, a ono mrtva tišina u sobi.

A kraj?

E, nije mi se svideo kraj. Nije da je nedovršen, dovršen je! Ali želim još! Ne želim da se rastanem sa likovima! Daj mi još Une, još Suzane, još njega, tog bezimenog Pisca, ma još i tog jezera jezivog. Bože, koliko sam se primila na knjigu, ne mogu racionalno da opišem ovu završnicu. Previše me je uvuklo da bi se tako brzo završilo. Pročitah za dan. A želim još!

Znači, zamerka, roman je trebalo da bude deblji! Šalim se, naravno, onda ne bih imala ovaj osećaj koji imam trenutno. A to je, između ostalog, da ne mogu da prestanem da razmišljam o romanu. I nekako sam, zato što smo se u kutku družili i pričali sa Željkom, zamislila ovo delo kao njegovo autobiografsko i da je taj Pisac zapravo on. I to me je nekako još više zbližilo sa knjigom.

Da čujem vas koji ste čitali šta kažete, a vi koji niste obavezno se upustite u ovu pustolovinu. Neće vam jezero ništa. Ljudi su zli, a ne jezera.

„Strašno je kad ti neko zađe u privatnost. Tamo gde bi trebalo da si bezbedan.”

„U pravoj literaturi pobeđuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila.”

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Dnevnik -- recenzija

Ilija Bakić je za Dnevnik napisao ovaj sjajni prikaz romana. Bacite pogled.

Ilija Bakić - Prikaz romana „Kameno jezero“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast izdavaštvo“ 2016.

KRIMIĆ UTEMELJEN U LOKALNOM MILJEU

           

            Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2007.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).

„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.

            Obrenović roman ispisuje u kratkim poglavljima uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.

            Ilija Bakić

KAMENO JEZERO -- Željko Obrenović -- Helly Cherry

Ništa lepše nego kad kritičar do u slovo razume sve što je autor hteo da kaže. Prikaz je izvorno objavljen na sajtu Helly Cherry, a autor je Kristijan Vekonj. Uživajte.

"Kameno jezero" Željka Obrenovića bilo je dugačko dvestotinjak strana, a sinopsis na koricama je obećavao svima koji se odvaže da se „okupaju u njemu“ – ludu vožnju.

Za sve one koji još nisu „upoznali“ Željka Obrenovića kroz njegovu prozu, treba napomenuti da je on diplomirao na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, i da je ovo njegov treći roman. Prvi roman, "Srpski psiho", je objavio zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2008. godine u izdanju Lagune, a drugi roman, "Talog", je 2012. godine objavio za Mascom Booking. Prošle godine je za Modesty Comics objavljena i njegova izvanredna strip-kolekcija "Karton Siti" (ukoliko još niste pročitali, učinite to što pre), kojom je pokazao kako uistinu ume da se poigrava sa književnošću i elementima popularne kulture. Nakon ove strip-kolekcije knjiški moljci s razlogom očekuju mnogo od Obrenovića.

Glavni junak Obrenovićevog trećeg romana je pisac, i to ne bilo kakav pisac nego onaj koji je u stvaralačkoj krizi. On pokušava da nađe ideju za novo delo jer mu poslednji roman – koji je apsolutna fikcija i predstavlja piščevu originalnu ideju – nije prošao onoliko dobro kao romani koji su u sebi krili dozu autobiografije. Jedan od ortaka (koji mu je ujedno i prijatelj i povremeni poslovni partner) mu nudi da napiše scenario za film B-produkcije, za glumca koji je postao institucija takvih filmova. Kako ga ništa ne bi ometalo u kreativnoj produkciji, pisac se povlači u vikendicu na obali Kamenog jezera, koja se nalazi u vlasništvu tajnovite devojke Une. Kao što i jezero krije tajnu (ono je uzrok misterioznih davljenja), tako se čini da i Una krije tajnu. U toku svog boravka na jezeru, pisac će upoznati momka koji radi kao obezbeđenje na jednom od poseda u okolini (njegov otac je jedna od mogućih žrtava ovog čudnog jezera), vlasnicu male prodavnice koja pokušava da pobegne od vlastite sudbine, ali i tajanstvenog vozača mercedesa koji mu radi o glavi. Piščev mir se transformiše u uznemirenost, paranoju i strah - strah za vlastiti život i život osobe koja mu postaje draga. On će uzeti stvari u svoje ruke, da bi (kao što to uspešno radi u svojoj prozi) raspleo niti i konačno video pauka koji je ispleo mrežu u koju se upetljao.

Ovako sročen sinopsis daje naglasak na onu očitu radnju – na površinski sloj romana. Interesantno je kako se sam roman ponaša poput Kamenog jezera. Dakle, kao što jezero reflektuje kamenje, tako i površinski sloj romana reflektuje nekoliko tipičnih klišea: pisca u krizi, scenarije filmova B-produkcije, kuću na obali jezera, auto sa tajanstvenim vozačem, vrisak u noći, dvostruke igre,... Evidentno je kako Obrenović ima mnogo čitalačkog i gledalačkog iskustva i on iz tog iskustva izvlači funkcionalno najefektnije motive i pomoću njih postavlja pred čitaoce okvir onoga što bi se moglo nazvati prototipskim trilerom. A to je, u stvari, Obrenovićeva zamka - pošto je i sam iskusan čitalac, on može da pretpostavi šta će publika očekivati od datih motiva – i to mu daje mogućnost da razbije klišee i okrene stvari u sasvim neočekivanom pravcu, i ostavlja mu dovoljno prostora da ostane u granicama žanra, ali i da se, kao i u "Karton Sitiju", poigrava njim.

Ono što takođe fascinira jeste razgranatost samog romana. Imamo prvi, a ujedno i glavni, zaplet (pisca koji pokušava da prevaziđe svoju krizu pisanjem scenarija za Amerikance) u koji se lagano upliće mnoštvo manjih podzapleta za koje se nikako ne može reći da guše priču. Oni je oplemenjuju, čineći je tako bogatom i zanimljivom. Svaki podzaplet za svoju svrhu ima i dublje oslikavanje nekog od likova u romanu, a likovi su apsolutno interesantni. Oni u početku deluju jednodimenzionalno – kao da reflektuju prototipsku podelu na dobre i loše junake, međutim, Obrenović muti tu isključivost crne i bele krajnosti. Njegovi likovi nisu ni isključivo dobri, niti isključivo loši - oni su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Autor u jednom momentu kaže kako su pravi likovi „sivi likovi“ – oni sa milion mana i više lica, a to je i životna lekcija koju smo svi mi odavno naučili. Zbog toga Obrenovićevi likovi deluju životnije i opipljivije, i reaguju nekako više ljudski, a manje plastično.

Radnja romana je smeštena u sredinu koja bi lako mogla da se zamisli u bilo kojoj zemlji. Istina, čitaoci bi lako mogli da pomisle kako se radnja odvija u Americi, ali ne treba izgubiti s uma činjenicu da je ovo savremeni roman i da se globalizacija (amerikanizacija) dešava i kod nas, pa čak i u onim najruralnijim krajevima. Samo jezero i vikendica koja podseća na „čardak ni na nebu ni na zemlji“ (sad shvatate zašto je napomenuto šta je autor završio) deluju kao savršeni raj na zemlji, jer ta odsečenost od vreve i galame kao da obećava mir i spokoj. Međutim, istorija jezera pruža onaj „uncanny“ (odnosno jezovit i tajanstven) momenat koji je cenjen u gotskoj književnosti, i time je onemogućeno da se do mira i spokoja dođe. Paranoja i strah od jezera vise poput Damaklovog mača nad glavnim akterima i oni su zbog toga stalno u grču. Ali nije jezero jedina stvar kojom autor „mrači“ atmosferu romana. On oslikava i malo ruralno mesto, koje se guši u svojim tajnama, i time još više podiže nivo neizvesnosti i misterioznosti svog romana.

Dakle, i sam površinski, tj. onaj najočigledniji, sloj romana je više nego dovoljan razlog da se ova knjiga uzme u ruke. Ljubitelji trilera će u ovom romanu dobiti žestoko napetu priču, začinjenu odličnim likovima, smeštenu na veoma intrigantnom i misterioznom mestu.

Međutim, ovaj roman je mnogo više od pukog zbira same priče, likova i mesta zbivanja. Očigledno je kako roman nije autobiografski, ali delovi u kojima glavni lik piše o svom životu (životu pisca) i problemima sa kojima se kao pisac susreće su toliko verno opisani da bi čitaoci mogli poverovati kako je sve to i sam autor romana iskusio na vlastitoj koži. Posebno je zanimljivo ono razmišljanje – da li je pisac interesantan publici samo onda dok im daje ono za šta je siguran da žele da čitaju – fragmente autobiografije, i da li one visokokonceptualne ideje do kojih autor dođe mogu da prođu kod širih narodnih masa. Interesantno je kako glavni lik u jednom momentu kaže kako se trudi da izmišlja stvari, jer u suprotnom slučaju ne bi bilo fer da bude plaćen. Malo dalje u romanu, on razrađuje ovu ideju i kaže kako pravom piscu ne može da ponestane ideja, dok onom koji živi od autobiografije može da ponestane života. Moglo bi se zaključiti kako čitaoci žele da čitaju (auto)biografske romane, jer postoji šansa da u nekom od likova prepoznaju sebe i tako ostanu ovekovečeni, sa čvrstim dokazom da su živeli u nekom momentu i nekom vremenu. Pisci, dakle, ostaju živi kroz svoja dela, a ostali ljudi se nadaju kako će završiti u nekoj knjizi. To je šansa da se pobedi neopozivost smrti i brisanje iz sećanja narednih generacija.

Ono što je apsolutno fantastično odrađeno jeste tendencija samog romana da očijuka sa metafikcijom. Razmislite samo o tome kako Željko Obrenović piše roman o piscu koji piše scenario, a koji, u stvari, piše i roman (obratite pažnju na to kako je roman napisan u prvom licu) koji je na momente opterećen problemima vlastite fiktivnosti. U jednom od poglavlja, glavni lik razmišlja o tome kako je sam napravio korice za svoj roman – analizirajući uspešne simbole (Koka Kola, Marlboro,...). Minimalizam koji uvek daje više i dominantna crvena boja u kombinaciji sa belom pozadinom i crnim slovima daju utisak kao da je korice Obrenovićevog "Kamenog jezera" napravio sam glavni lik njegove knjige. Dakle, gledano iz ugla metafiktivnosti romana, glavni lik, pisac, želi da se otrgne od Obrenovića i da sam vodi svoju priču. I sam kraj romana doprinosi metafiktivnosti celokupnog dela, ali o završetku romana nikada nije poželjno pisati jer se tako može razotkriti neka od tajni kojom je zaogrnut roman.

U jednom od unosa na sopstvenom blogu, Željko Obrenović piše o nasušnoj potrebi pisaca – prvoj rečenici kojom roman počinje, onoj koja deluje kao mamac za čitaoce. Prva rečenica možda jeste važna ali: „jedino što je važno je završetak. To je najvažniji deo priče, njen završetak. A ovaj... je baš dobar. Ovaj je savršen.“ Ovo su reči Stivena Kinga, i mogle bi se primeniti na ovaj roman. Obrenović je u svojim scenarijima za stripove pokazao kako ume da napravi hirurški precizan rez, i on u ovom romanu staje baš tamo gde treba. Čini se kako neke stvari namerno ostavlja nedorečene – ostavlja ih čitaocima da ih razreše u svojim glavama, i tako postanu saučesnici u njegovoj fikciji.

"Kameno jezero" nije pasivan roman. Ima u njemu one obećane „lude vožnje“ na pretek i adrenalina i akcije i ljubavi i mržnje i zavisti i prevare i odličnog humora i mnogo ironije i svega onoga što ljudskom srcu nije strano... Ali, ono što je bitnije od svega ovoga jesu one stvari koje aktiviraju um čitalaca - prikrivene aluzije i intertekstualne veze koje su neprimetno učaurene u tekstu, a koje se otkrivaju u svom punom sjaju ukoliko čitaoci imaju iskustvo koje se barem malo podudara sa autorovim. Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!

Tom Pičirili: The Last Kind Words

The Last Kind Words je roman u kojem je glavni zaplet (o čoveku koji čeka izvršenje smrtne kazne), samo pokretač za gomilu podzapleta, od kojih su mnogi i zanimljiviji i bolji od glavne priče. Pičirli ovde spaja porodičnu dramu sa krimićem, i to prilično uspešno.

Moscow Noir

Jeste pročitali naslov? Šta tu ima da ne valja? Moscow Noir je antologija ruskih priča smeštenih u Moskvu, sa noar filingom. A najlepšte od svega je što je ovo samo jedna u nizu antologija koje su sve od reda na egzotičnim lokacijama.

Maks Filips: Fade to Blonde

Fade to Blonde je roman iz edicije Hard Case Crime gde tačno znate šta da očekujete: retro noar sa svim sastojcima. Međutim, koliko god da je to vizuelno upečatljivo i često vam izmami osmeh, opet je i pomalo redudantno. Još: ovo je najbolji naslov za noar roman ikad.

Čarli Hjuston: Half the Blood of Brooklyn

Half the Blood of Brooklyn je treća knjiga u serijalu o vampiru detektivu. Kao i prve dve knjige, a i sve ostale knjige Čarlija Hjustona, neverovatno je zabavna, a dijalozi uvek izazivaju ljubomoru.

Džejms M. Kejn: The Postman Always Rings Twice

Gledali ste i voleli obe adaptacije? The Postman Always Rings Twice je, takođe, i knjiga koju ne bi trebalo zaobići. Inspirisala je Kamija da napiše Stranca i predstavlja noar bez grama sala.

Loren Bjukes: Zoo City

Ako ove godine pročitate jednu knjigu, neka to bude Zoo City. Loren je prosto razvalila na svakom polju. Ambijent savremene Afrike, na koju je tako savršeno uklopljen blagi SF. Sve kao Brajan K. Von u prozi. Ima nešto u tim ženama piscima koje su bile novinari.

Grejem Grin: A Gun for Sale

A Gun for Sale je knjiga koja je nastala u vreme kad je i noar u pravom značenju te reči nastajao. Nije ni čudo što je još tada adaptirana u film This Gun for Hire. Grin je odličan pisac i jedina mana mu je povremena blaga retro naivnost u nekim scenama, ali je opet često čist klasik.

Željko Obrenović: Talog (odlomak -- Prikaze)

PRIKAZE

1

Zapljusnuta smradom zapišanog haustora, uspinjala sam se stepenicama. Svetlo ponovo nije radilo. Napipala sam bravu, udenula ključ i zarotirala ga. Ušla sam u stan, upalila svetlo i skljokala se na stolicu. Prethodne noći, u Andrejevom krevetu, nisam trenula. Umor me je skršio.

Radi nisam ništa rekla o imenu koje sam našla. Na kraju krajeva i ovo je mogao biti ćorak. Čak i da nije bilo tako, nisam htela da je uzrujavam.

Sedela sam nepomično još koji minut, potom sam ustala i uzela Dužnike. Ispod već postojećih imena upisala sam VELJKO KOVAČEVIĆ, zatim sam to ime nekoliko puta podvukla. Prepisala sam i adresu iz Andrejevog časopisa. Pomislila sam da pozovem Borka, pa sam to ipak ostavila za kasnije.

Samo što sam sklopila svesku, učinilo mi se da sam iz spavaće sobe čula zvižduk. Ukopala sam se u mestu, ušiju napregnutih do krajnosti. Ništa se nije čulo. Još jedna opsena: premoreno telo, premoreni mozak. Nije to prvi put da mi se priviđa: čula bih ključ u bravi, Andrejeve korake u hodniku. Češće sam osećala njegovo prisustvo, nego da nije tu. Nisam smetala sa uma da je to iluzija. Nisam se zavaravala kako je Andrej OK, da je sve bio san. Iako se snova nisam sećala, po šoku sa kojim sa se budila, znala sam da izgledaju drugačije. Bilo mi je nelagodno u stanu u kome kao da je svaki predmet prekrečen debelim slojem krvi. U ovoj prostoriji sve je šaputalo: Andrej je mrtav. Mrtav je. Mrtav.

Tek što sam poverovala da su me čula prevarila, zvižduk je ponovo presekao tišinu. Oklevajući, krenula sam ka sobi iz koje se čuo zvižduk. Vrata stana bila su zaključana, niko nije mogao da uđe! Mada sam bila sigurna u to što sam čula, nisam imala predstavu šta iza vrata može da me čeka. Svi košmari – koji su činili da mi noć prespavana od „A“ do „Š“ deluje kao utopija – mora da su se, ionako izmešani sa mojom stvarnošću, konačno stopili sa njom.

Želela sam da vidim Andreja kako se posle tuširanja šeta po sobi, traži garderobu, osmehuje se, zvižduće neku od omiljenih melodija, mlati zamišljenu boksersku vreću; okreće se ka meni, šalje mi poljupce. Poželela sam da vidim tu scenu, makar to značilo da sam prsla. Iako mi se ruka tresla, iako mi se čitavo telo treslo dok sam stiskala kvaku, nešto mi je dalo snage da uđem u sobu a da se ne srušim.

Neko je ležao na krevetu, ali nije Andrej.

Čak ni njegova utvara. U blatnjavim patikama, na Andrejevom i mom krevetu ležao je Zombi. Zapamtiću, reci. Kako je ušao!? Prekrštenih nogu, glave zavaljene u perjani jastuk, zviždao je besmislenu melodiju. Kad sam kročila u sobu, zacerekao se i zaneo pogled ulevo. Dok sam uspela da se okrenem, iza vrata se stvorio Bibop i ščepao me za podlakticu. Pokušala sam olgul makki, ali me je još jače stegao i zavrnuo mi ruku na leđa. Blokada je zakasnila. Žene nisu sposobne! Na Zombijevo keženje Bibop je uzvratio smehom. Stajao je pribijen uz mene. Dahtao je i pritezao mi ruku kad god bih pokušala da se oslobodim. Oslonio mi je glavu na rame tako da me je zadahom tukao u lice. Nekoliko je puta cmoknuo usnama, imitirajući poljupce. Bila sam uverena da je ovo najbliže što je ikada prišao devojci.

„Pa gde si ti, lutko“, uzdahnu Zombi. „Tražimo te... kol’ko već?“

„Dve večeri“, reče Bibop.

„Dve večeri“, ponovi Zombi. „A tebe nema.“ Ustao je s kreveta i prišao mi. „Znaš... Kad padne mrak, čovek se usami. ’Oće neku ribu kraj sebe, a?“ Zacerekao se i mahuo mi kalauzom ispred očiju. „Da razrešim misteriju.“

Pokušala sam da skrenem pogled s njegovog lica. Brada preko akni koje su mu zauvek ostale na obrazima i zapuštena kosa delovali su dobroćudno u poređenju sa svinjećim očima, ovog puta bez naočara, i zverskim kezom.

Bibop mi je cimnuo ruku; pomislila sam da će pući. „Odgovori čoveku, kad te pita!“

Zagrizla sam usnu, trpeći bol.

„Znaš, koštaš me. Koštaš!“ Šakom mi je stegao vilicu, prisiljavajući me da ga pogledam. „Ćomi zbog tebe o’sustvuje sa posla...“ Uneo mi se u facu. „A to me košta.“

Pokušala sam da ga pljunem, ali čvrsto mi je stezao obraze. Namera se svela na šištanje vazduha i balončiće pljuvačke na usnama.

Zombi se iskezio i pogledao Bibopa. „Vidi ti nju? Žilava mala. OK, OK.“

„Ko ona u filmu“, reče Bibop. „Dženiferka. Kad je muž bije, a ona kaže dosta! Kurva! Osigurala dupe na dva miliona dolara!“

„Šta kažeš?“ Zombi ga je pogledao nabranih obrva. „Muž je tukao?“

„Aha.“

„I ona se pobunila?“

„Aha.“

„Čekaj“, Zombi je zagrizao usnu. „Je l’ je tukao u dupe...“ Ščepao me je za zadnjicu. „ili...?“ Gurnuo mi je jezik u usta. Vrtela sam glavom, mumlajući. Odgurnuo mi je glavu, odmakao se. „Htela si da vidiš Ćomija?“ Podigao je kažiprst.

Kao opaljen elektrodom, neko se trgnuo u mraku. Shvatila sam da je još neko u sobi. Napregla sam oči i videla siluetu, za koju sam smesta znala da je Ćomi.

„Doveo sam ga da se družite“, reče Zombi.

„Pičko jedna, pičko. Pičko!“, mumlala sam kroz zube pošto mi je Zombi i dalje stezao vilicu. „Bio ti je ortak, majmune drogirani. Kretenu jedan!“ Tresla sam se od besa, pena mi je udarala na usta.

Oborenog pogleda Ćomi je vrteo glavom. Mrdao je usnama, kao da je bio uveren da govori. Ali, ništa nije dopiralo van trulih desni u koje kao da je neko naslepo poubadao patrljke iskvarenih zuba. Zateturao se i nanovo oslonio o zid. Zombi se zakikotao i zabacio glavu. Opalio mi je šamar. „Kakvi drugari, a?“, reče on Bibopu i trznu glavom ka krevetu.

„Neee!“, zavapih. Kao je hteo da me ućutka, klinac sa sprata iznad odvrnuo je muziku: This is not my fight. This is not my war. This is somethin wrong...

„Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!“, zaurla Zombi.

Bibop me je bacio na krevet. Ne ispuštajući zglavak, obišao je sa gornje strane, ščepao mi i drugu ruku, povukao ih preko naslona. Zombi je skočio na krevet. Oblizao se i zapalacao jezikom. Raširi noge! Zadigao mi je suknju. Iako sam mlatarala nogama, uspeo je da ih razmakne. Uzaludni pokušaji odbrane ličili su na kornjaču prevrnutu na oklop, koja grabeći nogama po vazduhu pokušava da hoda. Zombi je sve vreme urlao od smeha, zabacivao je glavu, vrteo se, grizao mi butine.  

„Šta su ovo pustili?“, reče Zombi. „Kakav ti je to komšiluk?“ Uspravio se i izvukao mobilni iz džepa. „Da ti pustimo nešto romantično, uz priliku.“ Zajahao me je i njihao se sa mobilnim podignutim iznad glave.

Biće njemu frka, tri pet sedam kad proguta i forenzičaru muka iz betona da ga čupa... Alal vera, alal vera...

Bibop mi je stezao ruke, nisam mogla da se mrdnem. Zombi mi je ščepao gaćice i jednim trzajem ih pokidao. Prineo ih je nosu i teatralno omirisao. Obrisao je njima znoj koji mu se cedio sa čela i ugurao mi ih u usta. Pokušao je da prodre u mene. Šakom mi je stezao vrat, drugom pokušavao da usmeri kurac.

„Ha, ha, ha, ha!“ Smejala sam se onoliko glasno koliko je to tkanina u ustima dozvoljavala.

„Zaveži!“, prodera se Zombi.

Bibop je zbunjeno gledao preko moje glave. Zombi je držao razmaknute noge, trljao mi se o pičku. Uspela sam jezikom da izguram gaćice iz usta i zaurlala od smeha. Zombi mi je zalepio šaku preko usta – utiskujući tragove prljavih noktiju u obraze – ali smeh me nije napuštao. Stiskao mi je usta ne bi li sprečio smeh da suptilno poput sekire kasapi ostatke rasparane tišine.

„Z-zaveži“, prosikta Zombi. „Prosviraću ti vu-gla!“

„Brate, mogu ja sledeći?“, upita Bibop, popuštajući stisak.

Sa najlažnijim izrazom gađenja koji sam videla, Zombi me je odgurnuo od sebe, skočio na noge i zakopčao rajsferšlus. „Idemo!“

„Daj, te-bra“, pobuni se Bibop. „’Oću da...“

„Rekao sam, idemo!“, zaškrguta Zombi preteći kažiprstom. „Tišina!“ Gurnuo je Bibopa ka vratima. Pogledao je Ćomija koji je i dalje nepomično stajao, oslonjen o zid, „I ti! Šta čekaš? Vuci se napolje!“ Nekoliko puta ga je gurnuo. Ćomi je, sudarajući se sa zidovima, naposletku potrefio vrata. Zombi se okrenuo ka meni. „I da znaš, da znaš da nije gotovo!“

Sve ono što mi je prolazilo kroz glavu dok me je Bibop vukao ka krevetu, dok mi je Zombi gamizao uz noge, svaka „konjica u poslednji čas“, Borko/Vesna/Silvija, komšija koji je zvao pandure – sve je to bilo nepotrebno. Ovo ti je za ono: Zapamtiću, reci. Ovde reči ne znače ništa.

Sela sam na ivicu kreveta, trljajući ruke na mestima gde me je Bibop držao. Koliko god samouveren bio, Zombiju to večeras nije pomoglo.

Nije mu se digao.

Killing Them Softly

Killing Them Softly je krimić u kom dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća na Before the Devil Knows You’re Dead, ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.

Željko Obrenović: Talog (odlomak)

Čim su dileri nestali – Zombi pomahnitalo sikćući, Bibop nezadovoljno vrteći glavom i Ćomi u pokušaju da se ne skljoka niz stepenice – zalupila sam vrata, zavrtela ključ, navukla rezu. Da sam mogla i ormar bih nagurala. Skliznula sam leđima niz vrata. Tek tad je smeh nestao, a javio se strah. Puzeći, dovukla sam se do telefona i nervoznim prstima nekako ubola Borkov broj. Ni sama ne znam šta sam mu rekla, šta sam želela da kažem, šta mi se prevaljivalo preko usana i kako je zvučalo. Mora da sam makar urlikom izbacila iz sebe to što sam osećala.

Borko je trenutno živeo u Krunskoj. Nije mu trebalo puno do mene. Nisam znala šta ću sa sobom, pa sam uletela pod tuš. Trljala sam kožu sve dok nije pocrvenela, ne bih li sprala smrad prljavog dilera. Iz minuta u minut prolazila sam kroz razne faze: nalet plača, crne suze od razmazane maskare lile su mi niz obraze, grcala sam, tresla se od straha. Tek kad je sve prošlo, bila sam svesna šta se dogodilo. Šta je moglo da se dogodi! Možda je zaista jedino što ću istragom postići da se sjebem do kraja?

Obrisala sam suze i nalila čašu vodke. Izvrnula sam fioku i iskopala tablu bromazepama. Strpala sam dva u usta i zalila alkoholom. Natočila sam novu čašu. I dalje sam se tresla. Zašto Borka još nema? Koliko mu treba do mene? Da nije naleteo na njih! Sad će, ponavljala sam. Otišli su, neće se vratiti! Ne smeš da dopustiš da te sjebu. Ne smeš! Iskuliraj. Iskapila sam čašu. Setila sam se izraza na Zombijevom licu i nalet histeričnog smeha ponovo je navalio. Bila sam prljava, ali neuprljana. Impotentni peder!

Ponovo sam se stresla. Malopre samo što me nisu silovali! Da li je normalno da se ovako ponašam? Čemu se smejem? Treba da se smeješ! Moraš da se smeješ! Smej se! Ako sad padneš, nikad se više nećeš dići. Nećeš osvetiti Andreja!

Otvorila sam zamrzivač i istresla pregršt kocki leda. Umotala sam ih u peškir i prislonila pod oči. Led je pržio kožu. Lice je bilo vrelo od suza. U stanu je bilo pakleno. Trljala sam smotuljak preko lica, od oka do oka. Ne sme da se pozna da sam plakala! Ne sme!

Sela sam pred ogledalo i otvorila kutijicu sa šminkom. Ne smem da dozvolim da me Borko vidi ovakvu. Napraviće sranje ako mu kažem. Gledaće me drugačije ako mu kažem. Gledala sam odraz i ponavljala: Ništa se nije desilo. Ništa! Borko samo što nije stigao. Ništa se nije dogodilo!

Suvim krajem peškira obrisala sam vlažne, već ledene obraze. Lice mi je trnulo. Tresući se, natapkala sam četkicu u korektor i utrljala ga preko podočnjaka. Preko sam nanela debeo sloj neprimetnog pudera. Crveni ruž da skrene pažnju sa očiju.

Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!

Umukni!

Žilava mala!

Odjebi! Odjebi! Odjebi!

Videćeš ti kad se vratim.

Šta? Šta ću videti? Opet ti se neće dići. Drogirana majmunčino, nikad ti se neće dići!

Je l’ tako? E pa, videćemo. Ako treba, tu je vijagra. Ipak ću te jebati ružno.

Ni vijagra ti, bre, neće pomoći. Impotentan si!

Shvatila sam da sam u ritama odeće koju je Zombi iscepao. Bromazepam je počinjao da deluje. Frenetično sam kopala po ormaru, bacala garderobu preko ramena. Šta bi to žrtva silovanja trebalo da obuče!? Odmahnula sam glavom. Nalila sam duplu vodku i sručila je u cugu.

Oglasilo se zvono. Olakšanje. Pošla sam da otvorim vrata. Namakla sam osmeh koji ovog puta nije bio lažan, ni histeričan. Zbog vodke i bromazepama, osećala sam se smireno. U sledećem trenutku oblio me je nalet panike. Šta ako su se vratili? Šta ako je Zombi shvatio da je ostavio svedoka impotencije. Ili je Bibop odlučio da se vrati i iskoristi priliku? Šta ako je Zombi maločas bio tako zbunjen da nije znao kako da postupi? Šta ako je ponovo tu da ostvari pretnju i prosvira mi lobanju?

Sa druge strane vrata začuo se Borkov glas i razrešio me dilema: „Jovana, ja sam. Jesi dobro?“

Sklopila sam oči i, pre nego što ću otvoriti vrata, duboko udahnula. Samo pomisli kako bi se osećala da te je silovao. Teglila bi posledice do kraja života. Nikad ne bi sprala njegov jebeni smrad. Kada je to prošlo, možeš bilo šta.

Otvorila sam  vrata i bacila se Borku u zagrljaj. Čvrsto me je stegao, pokušavajući da me umiri.

„Šta se desilo?“, upita on. „Drhtiš.“

Nisam imala nameru da se tu zadržavamo. „Ajmo napolje“, rekoh. „Ne mogu da budem ovde.“

Klimnuo je glavom, gledajući me zbunjeno. „Kako kažeš.“

Dok smo stigli do Terazija, bila sam još pribranija. Sa Borkom sam se osećala sigurnije. I dalje mu nisam govorila šta se desilo. Šta da mu kažem? Igrali smo se detektiva i ja umalo nisam silovana. Imala sam trag za koji sam se nadala da će me odvesti do Andrejevih ubica. Ali, čak i da sam nogom stajala na grlu Andrejevog ubice, šta bi to promenilo? Bila sam sjebana, bila sam sama. Želela sam da pobegnem iz oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.

Prošli smo kraj Terazijske česme. Lavovi izvajani u kamenu, razjapljenih čeljusti, zverali su u nas. Nekad se na ovom mestu nalazila kula na koju su Turci izvodili vodu. Ničeg više nije bilo. Čak i česma, koja kao da je oduvek tu, nakon prve rekonstrukcije provela je više od šezdeset godina na Topčideru. Sve što vidimo samo je privid stalnosti pred neumoljivim vremenom.

Jovana, ne razmišljaj o jebenoj česmi! Usredsredi se! Reci Borku šta se desilo!

Ne mogu da mu kažem.

Ne možeš da mu kažeš!?

Ne mogu!

Zašto ne možeš?

Osećam se krivom.

Kriva si što su hteli da te siluju!?

Ne... Da. Ne mogu da objasnim. Osećam se krivom.

Reci mu!

Pusti me na miru!

Napolju je i dalje bilo sparno, nisam obraćala pažnju na to. Vodka i bromazepami radili su posao. Kao na dnu mora.

„Laki?“, rekoh.

Borko je slegnuo ramenima.

Laki je bio kafana našeg društva, rupa u Makedonskoj. Iako smo tamo svakodnevno ispijali kafe, Laki je pre svega imao tradiciju šteka za nevolje. Tu mi je Vesna saopštila da ide na operaciju mioma, tu smo Andrej i ja okupili sve kad sam zatrudnela. Pa sva cimanja sa matorcima, odluke o faksu...

Laki je na sreću bio gotovo prazan. Borko je otišao do šanka, uzeo nam pljuge i dva piva. Pripalila sam cigaretu i sahranila pivo u tri cuga. Otišla sam do šanka i uzela još dva piva i dve tekile, nisam nameravala da stanem. Na „dnu mora“ bilo je OK.

„Ej, uspori malo“, reče Borko gledajući turu koju sam donela. „Razvalićaš se.“

Eksirala sam tekilu, zagrizla limun i zalila je pivom. „Ništa ti ne brini“, rekoh stresavši se. Toplina mi se spustila niz dušnik do stomaka, pa ponovo pošla nagore.

„’Oćeš sad da mi kažeš šta je bilo?“, reče Borko.

Oborila sam pogled. „Bila sam do Rade.“

„I to te tol’ko iscimalo?“

„Našla sam neko ime što je Andrej zapisao. Nije mi poznato. Veljko Kovačević?“

„I to te tol’ko iscimalo?“, reče Borko sumnjičavo.

„Nije to.“

Raširio je ruke. „Šta onda?“

„Nije bitno.“

„Naravno da je bitno! Znaš kako si zvučala preko telefona?“

Pripalila sam cigaretu. „Donesi mi pivo.“

„Imaš pivo.“

„Novo pivo.“

Zavrteo je glavom i otišao do šanka. Mahnuo je konobarici, ona je klimnula glavom i dala mu dva piva. Borko se vratio do stola, spustio jedno pivo preda me i potegao drugo.

„Kako si rekla“, reče on. „Veljko šta?“

„Kovačević.“

„Nikad čuo.“ Namrštio se. „Gde si našla ime?“

„Znaš kako je Andrej stalno žvrljao imena po časopisima. Adrese i to?“

„Neee?“

„Nebitno. Stalno je to radio. Tako sam našla i ovo ime, sa adresom. Rada kaže da je poslednji put doneo neki fajl, da je čitavu noć čitao...“

„Veljko Kovačević“, ponovi Borko zamišljeno.

Gledala sam ga kroz dim cigarete. Iako sam se lakše odnosila prema onom što se dogodilo u stanu, nisam nešto tako traumatično mogla da smetnem sa uma. I dalje nisam znala šta da mu kažem. Znala sam da ga ne mogu izvrdati. Ali, nekako, ne umem to da objasnim, bilo me je sramota. Iako sam znala da nisam kriva, osećala sam krivicu i to me je ubijalo. Nategnula sam pivo.

„Pod hitno moramo da menjamo kafanu.“

Borko me je zabezeknuto pogledao. „Kafanu!?“

„Odemo lepo na neki splav, k’o svi ti seljaci. Skačemo, pevamo, boli nas dupe. Kako bi’ volela da sam tako šupljoglava, da me ništa ne dotiče...“

„Splav!?“, ponovi Borko.

„Jebote, koji ti je više sa tim ponavljanjem? Kafana. Kafana. Splav. Splav.“

„Pa ne, samo ne mogu da verujem šta pričaš. Jebote, znaš kako izgledaš? K’o da si na ivici nervnog sloma.“

„A ni na splavu nije bezbedno. Znaš da neko svaki čas upadne u vodu.“

„Jovana, reci mi šta je bilo?“

„Jedino neki čamac, pa da odem u tri lepe i da me niko više ne vidi!“

„I tamo mogu da te pojedu jebene ajkule!“, prasnu Borko. „Nigde nije bezbedno. Reci mi šta je bilo?“

Uvukla sam dim. „Ćomi me posetio. Sa Zombijem.“

Udario je šakama po stolu i skočio. „Molim!?“

„Čekali su me ispred zgrade“, slagah.

„Da!?“

„Ništa, pretili su mi da prekinem sa ovim. Da više ne tražim Ćomija.“

Borko je udario pesnicom po stolu. „Jebaću mu mater!“

„Da, kad ga nađeš.“

„Ma na’ću ga. Prevrnuću grad.“

„Polako. Smiri se. Evo i ja sam mirna. Nema gde da pobegne.“

 Borko je sedeo i vrteo glavom. Ja sam zurila preda se. Bez gledanja sam napipala cigarete na stočiću. Upaljač je prihvatio tek nakon trećeg klika. Prepolovila sam cigaretu u jednom cugu. 

The Dark Knight Rises

Iskreno, nisam mislio da će The Dark Knight Rises biti tako dobar. The Dark Knight je zadao domaći i izgledalo je da ga sledeći film neće nadmašitit. Verovatno i nije, ali je opet sjajan film i savršeno zatvara ovu trilogiju. Jedino nam ostaje da žalimo što sad sve kreće ispočetka. Bez Nolana.

Željko Obrenović: Talog (odlomak)

Trejler za talog možete da pogledate OVDE, a roman možete da naručite OVDE. U međuvremenu, uživajte u ovom ekskluzinom odlomku.

Dužnici

1.

Zaobišla sam mesto na podu sa kog sam danima ribala skorelu krv, otvorila vrata i ćutke propustila Vesnu u stan.

Ujela se za usnu i kročila unutra. Pošla je da me zagrli, ali zaustavila sam je šakom. Sela sam za sto i klimnula glavom ka novinama koje je držala u ruci. Odsutno ih je pogledala i položila ih na sto. Pošla je da sedne, pa zaustila da progovori. Ali nije učinila ništa od toga. Neko vreme je samo stajala.

Sela je naspram mene i oslonila glavu o podlakćene ruke. Mislila sam da će pogledom progoreti rupe na meni. I dalje je grizla usnu. Listala sam novine. Uzdahnula je i tresnula rukom po novinama. Sa pola glasa prevalila je preko usana:

„Ne možeš više ovako.“

I dalje sam ćutala.

„Slušaj šta ti pričam, ne možeš više ovako“, reče ona glasnije. „Jel’ vidiš šta praviš od sebe? Ej, pogledaj me! Treba da... Pogledaj me. Jo­vana, misliš da si jaka i da možeš sama da pregrmiš? Ako ti se plače, plači. Ako ti se priča, tu sam da slušam. Ali ovo... Kažnjavaš sebe.“

Izvukla sam novine pod njenom rukom, otrgnuvši parče papira. Gledala me je otvorenih usta. Fiksirala je ožiljak na mom vratu, koji bi uvek pocrveneo kad sam besna. Zagrizla je usnu; kad je povukla zube, njihovi tragovi su ostali na mekom mesu. Skrenula je pogled ka zidu: krvavi pečati veličine mandarina. Jedni preko dugih, novi preko starih, sveža krv preko skorele. Odmahnula je glavom, stala kraj pro­zora. Razvukla je zavese i otvorila prozor. Vreo, ali čist vazduh navalio je unutra, mešajući se sa ustajalim zasićenim duvanskim dimom i sm­radom ispovraćane hrane.

Muzika iz stana iznad probijala se kroz zidove: All that I wanted were things I had before. All that I needed I’ve never needed more... Otkad je započela monolog, Vesna je delovala samouverenije. Znala sam da želi da pomogne, ali nije mi bilo do njenog sranja.

„Jebote... i meni kad se desilo ono sa Borkom.“ Stiskala je zamotuljak koji joj je visio oko vrata. Amajlija koju je pokupila od vračare iz čije kuće nije izbijala. „Ne bih da poredim..

Pogledala sam je, vrteći glavom. O čemu pričaš?

„Znam“, reče ona. „Znam. Borko i ja smo raskinuli, a Andrej je mrtav. Ali moraš da... Moraš da nastaviš dalje! Moraš!“

Pregledala sam čitulje i zaustavila se kod Andrejevih. Pogledala sam Vesnu i dugo je ćutke proučavala. Klimnula sam glavom. „Ovo je prvi dan ostatka mog života... i tako to?“

Stajala je kraj prozora i gledala napolje. Pripalila je cigaretu i izdahnula dim kroz prozor. Zgrčenim prstima stezala je cev parnog grejanja. U otvorenom prozorskom staklu videla sam: suze su se sko­trljale niz obraze, nije se trudila da ih obriše. Nesigurnom rukom prinela je cigaretu usnama i nervozno vukla dim za dimom. Povre­meno me je posmatrala u odsjaju stakla. Nastojala sam da nam se pogledi ne sretnu.

Ustala sam, uzela makaze iz komode i vratila se za sto. Zasekla sam papir oko Andrejeve slike. Vesna se okrenula; pogledala me podignutih obrva. Prećutala je, uvukla novi dim i nastavila da posmatra dečje igre u dvorištu.

Isekla sam čitulju. Sa druge strane – preko teksta na kom je pisalo „Barbi ubist...“ – nanela sam tanak sloj lepka. Zalepila sam ga u svesku, na čijoj sam prvoj strani napisala Dužnici. Hronika događaja koji će uslediti: nekoliko imena i tačka. Onako kako su zaslužili svi koji su imali veze sa Andrejevom smrću. Povrh stranice crvenim markerom napisala sam: ANDREJ.

„Ako hoćeš, sutra sam tvoja“, rekoh naposletku. „Šta god želiš.“

Naglo se okrenula, ali nije odmah progovorila. Oči su joj zablistale. „’Naš kakav strukirani kaputić ima u Zari? Stajao bi ti...“

„K’o Čajni O’Brajen?“ Otvorila sam crni flomaster. „Kaputić u sred leta!?“

Vesna je podigla obrvu i upitno me pogledala. „Čajna O...?“

„Jebote, svi su odrasli na tome. Hong-Kong i to.“

„Baš!? Al’ imaš asocijacije. Rasprodaja je, inače. Kaputić.“ Osmeh­nula se. „Hong-Kong, Brus Li... He, he, strava. Čekaj... Čajna? Plavuša što se sveti?“

„Aha.“

Vesnino lice se ponovo zgrčilo.

Shvatila sam jednu stvar. Nisam mogla da se smirim dok ne nađem Andrejevog ubicu. Život je stao i jedino je osveta mogla da mu pruži šansu da se nastavi. Takođe, panduri su imali dovoljno vremena da reše slučaj, da su to hteli. Bila sam prepuštena samoj sebi.

„Je l’ Čajna ime lika ili glumice?“, reče Vesna.

„K’o da je bitno...“

Slegnula je ramenima.

„Eto, Vesna... živa sam. Sutra može to, šta god. Sad bih da budem sama.“ U svesku sam napisala veliki broj jedan, pored njega: ĆOMI; ispod sam dodala broj dva i: ĐANI.

2.

Vesna se nije bunila, ukopala je cigaretu u prepunoj plehanoj pepeljari i naprečac otišla. Stala sam kraj prozora – gotovo na isto mesto gde je ona stajala – i pripalila cigaretu.

Teško je verovati u nešto što izmiče razumnom objašnjenju. Uz Andreja sam proširila vidike. Kad bih ranije videla vidovnjake na TV-u, promenila bih kanal. Andrej je zaista imao sposobnost, koju je zvao Blesak. Ljutio bi se da kažem: vidovitost. Za njega su prošlost, sadašnjost i budućnost stajali u istoj ravni. Još kao balavac jednom je rekao: ’Tobus, ’mion... Buuuummm!!’, pre nego što će se autobus i kamion sudariti. Drugi put je predvideo da će se deda povrediti. I tako u nedogled. Vidovnjaci kažu da ne vide svoju budućnost. Ne znam da li je Andrej znao šta će se desiti sa njim? Uništavala me je pomisao da je znao.

Da li je moguće promeniti budućnost?

Pogledala sam krvave otiske na zidu, kojih se Vesna zgranula. Neželjene slike su se same stvorile pred očima. Godinama sam tre­nirala tekvondo. Ranije je to bio način da se ispraznim, nastavila sam po automatizmu. U početku, ruke su krvarile. Jedan udarac i koža bi popustila. Zatim je ojačala. Satima sam iskaljivala bes, ali krvi nije bilo. Telo pretvoreno u mašinu za ubijanje.

Odagnala sam misli i ponovo pogledala napolje. Đavolji dah na­virao je u stan. Asfalt se lepio za patike, istopljen od vreline. Deca: vrište, skaču, biju se, pucaju jedni na druge zamišljenim pištoljima. Sva ta mala vesela lica koja kroz igru uče da mrze. Kao što sam i ja učila, kao i svi mi.

3.

Kao da sam juče upoznala Andreja.

Pakao na Filološkom fakultetu – upis.

„Izvini“, začujem glas iza sebe. „Je l’ treba još koji obrazac, sem ovih?“ Pruži mi ruku. „Andrej.“

„Jo-jovana.“ Pogledam papire, a usput i njega. Kratka kosa, čvrsto lice, tri-četvrt bermude, majica sa pin-ap cicom, slušalice oko vrata. „Mislim da ne treba ništa više...“

„Šta, šta...“ Pogleda me zapanjeno. „Ponovi to!“

„Šta.“

„Ne, ne, reci još nešto!“

„Ništa te ne razumem... O čemu pričaš?“

„To, to! Reci još nešto! Ne mogu da verujem.“

„Šta?“

„Ekstrema, sa radija?“

„Neee!?“

„Bedak, baš liči glas.“ Ponovo mi pokaže papire koje drži u ru­kama. „Znači, to su ti obrasci?“

„Aha.“ Klimnem glavom. „Inače ćemo zajedno ponovo da čekamo.“

„O da... Taman bih došao dogodine.“ Nasmeje se, pa doda za sebe: „Ladno nisi Ekstrema.“

„Toliko ti je stalo do faksa“, kažem. „Kad bi došao dogodine?“

„Jebeš faks!“ Odmahne rukom. „Upis’o sam ga ’da se sklonim sa ulice’. Što bi reko moj ćale.“

„Ha! Moja priča. Manje-više. Što baš španski... ako ti je svejedno?“

„Glupa priča.“

Raširim ruke. „Imam sve vreme sveta.“

Uzdahne. „Vidi, kao klinac sam čitao Guliverova putovanja...“ Po­gleda oko sebe. „I eto.“

„Šta bre ’eto’?“, kažem. „Kakve veze imaju Guliverova putovanja sa Španijom?“

„Nikakve.“

„Pa šta onda?“, kažem. „Daj, bre, nemoj da ti...“

„Glupa priča. To mi je bila kao omiljena kniga...“

„Nisi baš puno čitao, a?“

„Da.“ Nasmeje se. „Verovatno je to.“

„I?“

„I ništa. Nešto sam istripovao da su ti Liliputanci u Španiji... i tako.“

„I to je to!?“

„Aha.“

„Glupa priča“, kažem.

„Glupa, reko sam ti.“

Šalteruša zakuvava kafu. Devojka lupa po staklu. Njena drugarica se umiva vodom iz flašice.

„A ti?“, kaže Andrej.

„Šta? Filološki-španski?“

„Aha.“

„Glupa priča.“

„Naravno...“, kaže grizući obraz.

„Ne znam ni ja... treninzi. Nisam imala vremena da spremam pri­jemni za nuklearnu fiziku?“

„Aerobik?“, kaže Andrej.

„Šta ’aerobik’?“

„Treninzi?“

„Ha, ha. Bože, ’aerobik’!? Zar ti ličim na takvu?“, kažem. „A-a, tekvondo i streljaštvo.“

„Sereš!?“

„A-a.“

„Daj, takva riba da trenira tekvondo?“

„I streljaštvo.“

„Jebeš streljaštvo! Znaš, i ja sam trenirao... boks.“ Nakrivi vrat i pokaže mi malenu tetovažu. „Vidi.“

„Šta je to?“, kažem čkiljeći. „Sitno je.“

„Bokserske rukavice.“

„Kul.“

„To je kao fora kad muvam ribe.“

„Šta, ribe se lože na tetovaže?“

„Na boks.“

„Aha.“

„Nije u tome fora. Prvo ispričam kako muvam ribe na priču o boksu...“ Nasmeje se. „Posle kažem: ’Jesam ti rekao da sam trenirao boks?’“

„Sledeći!“, drekne šalteruša i crvenim kandžama ščepa dokumen­ta. Red se istopio. Znojava sam i umorna.

„Znači tako“, kažem. „Guliver. Španija. Lepo, lepo.“

„Aha.“

„Nego, je l’ znaš šta je Svift... o čemu su zapravo Guliverova pu­tovanja?“

„Kako to misliš?“

„Ne znaš da su našli Sviftove beleške–“

„Neee...“

„–i da je to alegorija za seksualne ekperimente sa konjima. Kontaš, oni mali... Zapravo, njima mali, njemu veliki.“

„Mooolim?“, izusti Andrej sa pola glasa. „Gde si to čula?“

Slegnem ramenima. „Pročitala negde.“

„A-u...“ Andrej zavrti glavom. „Nikad ne potcenjuj devojku sa malim ustima–“

„Jer može da ti sruši iluzije?“

„–može da ti sruši iluzije.“

KRAJ ODLOMKA