Stjuart O'Nan The Night Country

Čini mi se da nema savremenog autora s više dobrih knjiga od Stjuarta O'Nana. Sve što sam dosad pročitao je na veoma visokom nivou, različito a opet protkano zajedničkim motivima. O'Nan je glavnotokovski pisac, ali često koketira sa žanrovima. Najčešće su to drame sa elementima krimića, ali u romanu Molitva za umiruće okušao se čak i s hororom (ovozemaljskim, doduše). The Night Country prva njegova knjiga koja se bavi natprirodnim. Naravno, O'Nan ne bi bio pisac kalibra kojeg jeste kad bi bilo šta uzeo zdravo za gotovo, tako da je i ovde glavni motiv izvrnut naglavačke.

Priča prati tri lika koji se na različite načine nose s posledicama saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovalo pet tinejdžera (troje je poginulo, jedan je prošao neozleđen, a jedan s teškim oštećenjem mozga). Prvi fokalizator je neozleđeni Tim, drugi policajac koji se prvi našao na mestu nesreće i treći Kajlova majka koja pokušava da iznova upozna i zavoli oštećenog sina. Pored njih se pojavljuju i duhovi nastradalih i premda su njima misli fokalizatora dostupne, oni ni na šta ne mogu da utiču, već su tu više sa funkcijom antičkog hora.

Pomenuta nesreća se dogodila na Noć veštica, a roman je smešten na godišnjicu tog događaja. Čitalac veći deo romana nije siguran u kojem smeru se priča kreće, šta to protagonisti rade i zašto, pa čak ni šta to duhovi koji su nevidljivi za sve izuzev za čitaoca žele. Opet, sve vreme se oseća napetost jednog trilera. Smeštanje radnje na tragičnu godišnjicu ne deluje nimalo slučajno, a sva tri glavna lika su toliko nestabilna i izmenjena da se od njih može očekivati bilo šta.

O'Nanova proza je, kao i uvek, ekonomična, precizna, jasna i upečatljiva. I on još jednom dokazuje da ga je nemoguće smestiti u jednu ladicu. A to je, najverovatnije, i razlog što nije šire i više poznat.

Stjuart O'Nan Snežni anđeli (Snow Angels)

Retki su pisci koji me nijednim svojim delom nisu razočarali. Stjuart O'Nan je jedan od takvih. Neki romani su mu drame, drugi su drame koje koketiraju s krimi žanrom, ali sveukupno O'Nan veoma vešto i istrajno secira malu sredinu i obične ljude koji se nose s nesrećom.

U slučaju Snežnih anđela, pomenuta tragedija tiče se gubitka deteta, međutim to nije sve. Priča otpočinje u prvom licu gde posredno saznajemo za ubistvo mlade žene, a do kraja romana paralelno pratimo i naratora u ich formi, čiji je deo ponajviše priča o odrastaju, i razne fokalitatore u trećem licu, koji se bave sudbinom pomenute devojke i njene porodice.

Premda u prvom poglavlju ova knjga zaliči na kakav krimić, ona je daleko od toga. Naime, ubica je odmah poznat, a ni u ostatku priče nema bitne misterije. Pa opet, teško se može predvideti emotivni razvoj i stapanje ove dve priče, do kojeg, na onaj fizički i trivijalni način, zapravo i ne dolazi.

O'Nan je još jednom pokazao kakav je majstor pripovedanja i koliko dobro poznaje ljudsku dušu.

Stjuart O'Nan Kraljica brzine

O'Nan je došao na ideju koja je ili genijalna ili katastrofalna -- Stiven King intervjuiše ženu koja dok čeka izvršenje smrtne kazne, odgovara na njegova pitanja i u diktafon kazuje svoju ubilačku ispovest -- a u ovom slučaju je ispalo prvo.

Sve to u sinopsisu može delovati kao nekakav omaž Natural Born Killers jer imamo i veliku ljubav, i seksi hot rod, i višestruka svirepa ubistva, i drogu, ali je ovo zapravo roman mnogo više u maniru Kapotijeve knjige In Cold Blood: svakako rekonstrukcija zločina no mnogo više lična priča o tome kako je do njega došlo, kao i, naravno, pokušaj opravdavanja sebe, odnosno iznošenje svoje verzije.

King se u romanu ne pojavljuje, čak se ne pojavljuju ni njegova pitanja, tako da čitalac samo sluti šta ju je on pitao, a nekad ne može ni da pretpostavi. Bilo kako bilo, ovakva forma omogućava nelinearno a logično pa čak i asocijativno pripovedanje, a kad se tome pridoda i nepouzdani pripovedač, sve je na mestu.

Da, rekoh, King se ne pojavljuje, ali je na neki način sveprisutan pošto mu se narator svako malo obraća, komentariše njegove knjige, ekranizacije, likove, često kritično ali uvek duhovito.

Ne prestajem da se iznenađujem koliko je načina da se roman napiše i koliko se očekivano može razlikovati od dobijenog a svejedno biti fenomenalno.