The Sundial Širli Džekson (Shirley Jackson)

Kao i u Ukletoj kući na brdu i u Oduvek smo živeli u zamku, i u ovom romanu Širli Džekson kuća igra značajnu ulogu. U pitanju je gotovo pa zamak koji je izgradio ekscentrični Halloran i opasao visokim zidinama kako bi imanje izolovao od ostatka sveta. On je na početku romana već odavno upokojen, ali ga je nasledila čitava porodica podjednakih ekscentrika i čudaka. Već se na prvim stranicama može saznati i o porodičnim ubistvima i o željama u pogledu bliske smrti drugih članova porodice. Premda ni u Ukletoj kući ne nedostaje čudaka, The Sundial je po tom pitanju ipak sličniji Oduvek smo živeli u zamku. 

Takvim likovima, kojima, čini se, i nije potreban dodatni povod da budu dovoljno interesantni za roman, Širli Džekson ipak daruje okidač koji će ih još stepenovati. Naime Halloranov duh se ukazuje njegovoj kćerki (sada starici) i saopštava joj da se bliži smak sveta, a da će pošteđeni biti samo oni koji se nađu na njihovom imanju. Ne treba potcrtavati da ovi šašavi likovi ni dvaput ne promisle pre nego što ovu informaciju prihvate.

Širli Džekson ovde uvodi još jedan od svojih omiljenih motiva, a to je motiv gosta, odnosno gostiju. I mada ovde pridošlice ne remete status kvo kao u, recimo, Oduvek smo živeli u zamku, oni doprinose šarolikosti brojnih glasova. Premda, kako rekosmo, likovi smak sveta uzimaju zdravo za gotovo i rade jedino na pribavljanju potrebnih namirnica i predmeta kako bi im život nakon nestanka ostatka sveta bio što udobniji, kako se roman bliži kraju, pojedinci će ipak iskazati želju da ovu kuću napuste.

The Sundial po mnogo čemu nalikuje na pozorišni komad. Dijalozi su dominantni (najčešće posve blesavi razgovori koje je katkad teško i pratiti i razumeti) i dominacija jedne lokacije, odnosno pomenute kuće i okućnice. Opet, dijalozi su presečeni narativnim i meditativnim delovima u kojima sva stilska briljantnost Širli Džekson dolazi do izražaja. Scene su sečene grubim filmskim rezovima, a podjenaki su i ulasci u poglavlja. Sve je pisano izuzetno ekonomično, krajnje moderno i posve neobično, te je ovaj roman teško i žanrovski odretiti i uporediti s nekim drugim. Većim delom je tekst zabavan i smešan, ali, ako se malo odmaknemo od likova i njihovog sagledavanja događaja, sve opisano dobija znatno mračniju notu. Širli Džekson je još jednom dokazala neprikosnovenost u "svom žanru".

Vuci svoje ralo po kostima mrtvih Olga Tokarčuk

Radnja romana Vuci svoje ralo po kostima mrtvih smeštena je u planinsko mesto na granici između Poljske i Češke. Počinje ubistvom, odnosno pronalaskom leša jednog od suseda naratorke koja nam o tome pripoveda u prvom licu. Ona je starica, koja živi sama i pomaže bivšem učeniku s prevođenjem poezije Vilijama Blejka, čuva i obilazi vikendice komšijama, zanima se za horoskop i izrađuje ga za sve s kojima dođe u susret, ukoliko joj saopšte datum rođenja. Takođe, ona prezire svoje ime -- Janina -- smatra da je glupo davati imena na rođenju i zbog toga sve poznanike prekrštava imenima koja smatra da su odgovarajuća za njih. To preimenovanje se ne završava samo na ljudima, obližnje seoce je nazvala Transilvanija.

Čovek koji je pronađen mrtav -- po svoj prilici zadavio se jelenskom kosti do koje je došao krivolovom -- imenovan je Bigfut, a naratorka ga nikada nije volela, upravo zbog pomenutog krivolova i uopšte odnosa prema životinjama (psa drži zatvorenog u kućici bez obzira na hladnoću i ostavlja ga tu i kad nekamo ode na duže).

Kako roman odmiče, umesto klasične krimi priče, čitalac će mnogo češće biti izložen monolozima i dijalozima koji se bave odnosom ljudi, životinja, insekata i prirode, i njihovim međusobnim vrednovanjem. Ko ljudima daje za pravo da se tako bahato odnose prema "nižim" vrstama i zašto za to ne postoje kazne? Ili, ako postoje, zašto se ne primenjuju? Ovi "eseji" nisu nametljivi i ne ometaju narativ romana, koji je maestralno vođen. Roman ni u jednom trenutku ne sklizne u pridikovanje premda se bavi angažovanim temama. A od jednog do drugog meditativnog pasaža dešavaju se nova ubistva i slagalica polako počinje da se sklapa (ako je to nekome u ovoj knjizi uopšte bitno).

Lepota ovog romana je ponajviše u samom pisanju, u živopisnim likovima (zubar kojem je oduzeta licenca popravlja zube pod vedrim nebom, a kao anesteziju koristi votku; entomolog koji spava u šumi; pa i sama naratorka koja piše pisma policiji u kojima primećuje da su ubistva zapravo osveta životinja) i sjajnim opservacijama.

Retki su romani kojima je teško naći makar jednu zamerku, a ovaj je takav. Svako treba da ga pročita.

Suzan Hil I'm the King of the Castle

Ovoga puta nije u pitanju priča o duhovima kao u Ženi u crnom, već knjiga o deci koja nije za decu. Malo je takvih romana. Što me je i privuklo. Postavka je, kao i u Ženi u crnom, viktorijanska gotika. Iako je sad priča savremenija, teško je utvrditi o kojem se dobu tačno radi. Da se povremeno ne pomenu telefoni ili automobili, stekao bi se utisak da je reč o mnogo daljoj prošlosti.

Na početku romana dečak Hooper je od dede nasledio veliku kuću, gotovo zamak, u koju se potom preseli sa svojim ocem (majka mu je preminula). Kako dečak tamo ne bi bio usamljen, otac dovodi ženu kao ispomoć i njenog sina kao društvo za svog (otac je preminuo). Takođe se nagoveštava i moguća buduća ili već postojeća afera između ovo dvoje odraslih.

Sa druge strane, Hooper umesto da u Kingshawu vidi potencijalnog druga, on vidi samo pretnju, prepreku i žrtvu. Nijedan od dečaka nije odmah jasno postavljen kao siledžija ili žrtva, ali obojica manje-više znaju šta su ili šta bi želeli ili ne bi želeli da budu.

Sitna ali istrajna Hooperova bockanja, uz potpunu nezainteresovanost Kingshawove majke za to, teraju ovog dečaka da pobegne od kuće, ali Hooper mu čak ni to ne dozvoljava, već ga sledi i pokušava da se nametne kao vođa, nastavljajući da kuša svoje mogućnosti i moći. Kako vreme prolazi, njih dvojica bivaju sve dublje izgubljeni u šumi, a odnosi siledžije i žrtve se iz časa u čas smenjuju, od prilike do prilike.

Naravno, ni tu nije kraj. Ma koliko da je Hooper fizički slabiji, i ma koliko da ga često Kingshaw izvadi iz nevolja u koje svojom nemarnošću i nespretnošću upadne, to niukoliko neće umanjiti njegovu mržnju i on će iznova iznalaziti načine i spletke kojima će napakostiti drugom dečaku. Dok će roditelji sve vreme ostati slepi za sve to što se dešava.

Roman je napisan u trećem licu, fokalizatori se smenjuju po potrebi, ali je veći deo događaja sagledan iz Kingshawovog ugla. Knjiga predstavlja deo školske lektire u Engleskoj, što se dâ videti iz brojnih gnevnih prikaza na Goodreadsu. Jedina zamerka u mojim očima odnosi se ne to što se u priči ne oseća prava gradacija događaja, pa se, uprkos kratkoći, stiče osećaj repetativnosti.

Toni Morison Sula

Pošto mi se onomad poprilično dopala Beloved, uzeh da čitam Sulu i već posle nekoliko desetina stranica mogao sam da potvrdim da je Toni zbilja ozbiljan pisac. Najpre, ponovo sam ustanovio da ovo nije osvetnička literatura uperena protiv belaca. Ona piše o crncima i njihovim problemima, za šta su, naravno, mahom krivi belci, ali belaca ovde ima jako malo tako da to nije na prvom mestu, a što je još važnije, nema popovanja. Takođe, crnci su daleko od idealizovanih. Ljudi su kao i svi drugi. Često spremni da naude jedni drugima. Dve odrasle osobe su žive spaljene, a jedan dečak utopljen. Naročito je tragično što te smrti dolaze niotkuda i često je potrebno vratiti se nekoliko pasusa za slučaj da se nešto nije propustilo (nije), takođe se nakon toga tome ne pridaje veliki značaj jer smrt je nešto svakodnevno i uobičajeno, čak i tako ekstremno nasilna.

Porodična saga se zatim lagano pretvara u priču o dve drugarice, sledi desetogodišnji jaz tokom kojeg se Sula školuje, a Nel udaje i rađa decu. Nakon Sulinog povratka sve se promenilo. Ona nosi u sebi nešto drugačije, gotovo demonsko, zbog čega je se čitav grad plaši. Nije slučajno što od rođenja ima i beleg na licu. Ubrzo ona počinje da otima tuđe muževe zbog čega je žene dvostruko mrze jer muškarce odbacuje brzo kao da ništa nisu ni vredeli.

Ovakva priprema terena se iznenada urušava u nešto sto u prvi mah deluje kao melodramatičnost i gotovo prometejska kazna odvažne i drugačije žene. Međutim, na sreću, Toni nije ovde izgubila dah. Sledi gotovo trilerski obrt u kojem se sve izvrće naopačke. Čak i ključna pitanja: ko je zapravo dobar, a ko zao?

Toni piše u trećem licu, prelazeći s jednog na drugog fokalizatora u hodu, bez neke simetrije, ali budući da je u pitanju porodična saga, gde se dani i godine sumiraju i gde ima jako malo dijaloga, takav pristup deluje posve prirodno i odgovarajuće. Zanimljivo je i to što ova knjiga nije previše obimna, a opet se ne stiče taj utisak i to ne u smislu da je dosadna i spora već da na dikensovski način oživljava likove i prostor.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Zelenmajskibluz

Slučajno pronađoh ovaj prikaz Kamenog jezera na Instagramu:

Ljudi su zli. A ne jezera.

"Nabavila sam ovu knjigu u akciji @kontrast_izdavastvo. Odavno nisam čitala triler i zaboravila sam kako je to čitati knjigu u dahu, pa me je ova na to podsjetila. Mračan i jeziv, ali tako da takva atmosfera uopšte nije forsirana, nego već u prvim poglavljima se formira i ostaje do samog kraja. Osjećanja nelagode i uznemirenosti su tu; apsolutno svaki lik, pa i glavni junak, vas uznemiruju na svoj način - da li postupcima, čuvanjem tajni, a ponekad i samom pojavom. Kameno jezero reflektuje kamenje i stijene, ali će se u njemu ogledati i živi. Obrenović vas tako dobro uvlači u priču i ne dozvoljava da mrdnete do kraja. A bogami, i kad je završite. Odlična knjiga, drago mi je da sam otkrila ovog pisca!"

zelenmajskibluz

Kameno jezero – Željko Obrenović – prikaz – Mila Matović Glišović – Defi kutak – 23.7.2019.

Ovo je knjiga koju sam želela od trenutka kad je najavljena. Najlepše od svega je što me je oduševila neočekivanim obrtima.U ovoj knjizi ima svega i misterije i krimi i ljubavne priče.

Svojim genijalnim stilom pisanja Željko Obrenović je postao moj omiljeni živi pisac sa ovih prostora.

Glavna ličnost u knjizi je pisac koji dobija ponudu da se osami u vikendici na Kamenom jezeru i napiše scenario za američko tržište. Društvo mu pravi devojka Una, koja mu pomaže oko scenarija. Kameno jezero prate glasine, meštani zaziru od njih, čuvar ih savetuje da odu, a nepoznati vozač pokušava da pregazi pisca. Saznajte kakve tajne krije Kameno jezero u jednoj od najboljih knjiga domaćih pisaca našeg doba.

Stjuart O'Nan The Night Country

Čini mi se da nema savremenog autora s više dobrih knjiga od Stjuarta O'Nana. Sve što sam dosad pročitao je na veoma visokom nivou, različito a opet protkano zajedničkim motivima. O'Nan je glavnotokovski pisac, ali često koketira sa žanrovima. Najčešće su to drame sa elementima krimića, ali u romanu Molitva za umiruće okušao se čak i s hororom (ovozemaljskim, doduše). The Night Country prva njegova knjiga koja se bavi natprirodnim. Naravno, O'Nan ne bi bio pisac kalibra kojeg jeste kad bi bilo šta uzeo zdravo za gotovo, tako da je i ovde glavni motiv izvrnut naglavačke.

Priča prati tri lika koji se na različite načine nose s posledicama saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovalo pet tinejdžera (troje je poginulo, jedan je prošao neozleđen, a jedan s teškim oštećenjem mozga). Prvi fokalizator je neozleđeni Tim, drugi policajac koji se prvi našao na mestu nesreće i treći Kajlova majka koja pokušava da iznova upozna i zavoli oštećenog sina. Pored njih se pojavljuju i duhovi nastradalih i premda su njima misli fokalizatora dostupne, oni ni na šta ne mogu da utiču, već su tu više sa funkcijom antičkog hora.

Pomenuta nesreća se dogodila na Noć veštica, a roman je smešten na godišnjicu tog događaja. Čitalac veći deo romana nije siguran u kojem smeru se priča kreće, šta to protagonisti rade i zašto, pa čak ni šta to duhovi koji su nevidljivi za sve izuzev za čitaoca žele. Opet, sve vreme se oseća napetost jednog trilera. Smeštanje radnje na tragičnu godišnjicu ne deluje nimalo slučajno, a sva tri glavna lika su toliko nestabilna i izmenjena da se od njih može očekivati bilo šta.

O'Nanova proza je, kao i uvek, ekonomična, precizna, jasna i upečatljiva. I on još jednom dokazuje da ga je nemoguće smestiti u jednu ladicu. A to je, najverovatnije, i razlog što nije šire i više poznat.

Leonard Gardner Fat City

Po ovom romanu je Džon Hjuston 1972. godine snimio istoimeni film. Reč je o vanredno dobrom štivu o dvojici fiktivnih boksera. Već u prvoj sceni čitalac upoznaje dvojicu glavnih likova i fokalizatora. Prvi je polupenzionisani bokser Billy Tully, a drugi je mlada nada Ernie Munger. Radnja je smeštena u pedesete godine prošlog veka.

Ovde nema glamura vezanog za sportiste danas. Borci na turnire putuju autobusima, jedu u prčvarnicama kraj puta, ispravnost svake borbe je upitna, a novac tek sitan za tako veliki rizik.

Tully tokom pauze u boksu radi sezonske poslove na farmama i često se pita da li će izdržati do kraja dana. I po svršetku se zakune da to više nikada neće raditi. A onda zaradu prebrzo potroši u prvoj birtiji i dva dana kasnije je na istom poslu. Sve vreme maštajući o povratku u ring.

Sa druge strane, Ernie kao perspektivan i mlad ne prolazi ništa bolje. Prerani brak i trudnoća njegove supruge ga zarobljavaju i gotovo sprečavaju makar u pokušaju uspeha. A kad to ipak prevaziđe, i napokon krene uzlaznom stazom, opet se čini da ga ne čeka ništa bolje niti drugo negoli Tullyja.

Jezik je sirov a poetičan, tekst je prepun asocijativnih dugih dijaloga, a nihilizam koji proističe i iz jednog i iz drugog grči želudac. Teško da postoji bolji roman o ovom sportu.

Peter Straub Julia

Julia spada u rani Straubov opus. U pitanju je priča o ženi koja se nakon smrti kćerke i razvoda seli u novu kuću. Tamo će je dočekati negostoljubiv dom, naseljen utvarom jedne druge devojčice. Julia počinje da istražuje sumorne događaje koji su se tu odigrali nekoliko decenija ranije, istovremeno strahujući od pojave nasilnog bivšeg supruga. Takođe, ni sama Julia sve vreme nije sugurna da li je onostrano zaista prisutno ili je to plod njene izmučene svesti i nemirne savesti.

Straub spada u vrhunske stiliste ne samo žanrovske književnosti već uopšte i neopisivo je zadovoljstvo čitati svaku njegovu rečenicu. Međutim, ovoj knjizi je naprosto trebalo ili više rada ili makar uredničke pažnje: previše je unutrašnjih monologa koji gomilaju jedne te iste emocije i deluju repetativno a ne produbljujuće u pogledu glavnog lika. Te bi se prostim skraćenjem knjiga znatno unapredila.

Sve u svemu, ovo je pristojan i lepo napisan roman koji čitaoca upoznaje s manje poznatim Straubovim delom, koje je, između ostalog, korisno i zbog praćenja njegovog razvoja jer je on nedugo potom napisao svoja najbitnija dela.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citati i komentari

Dok sam na internet postavljao citate iz Kamenog jezera, nastojao sam da svaki od njih makar malo prokomentarišem. Rezultat je neka vrsta eseja. Pročitajte:


Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Ovo je verovatno boljka svakog pisca početnika, pa ću poveden ovim citatom iz svog romana, reći nešto o tome. Početnik će se obavezno zapitati, Kako to da niko nije zainteresovan za ono što je u njemu nastajalo od rođenja a sad kad je porođeno svakako bi moralo da privuče pažnju svakoga ko uopšte ume da čita.


Realnost poručuje nešto sasvim drugo jer će čak i ljudi koji čitaju mnogo radije čitati bilo kojeg dokazanog i proverenog autora nego nedomišljene i nesigurne početničke korake. Što pre pisac raščisti sa tim, pre može sebi da kaže da je pisac. Jer se ne piše zbog publike, makar i te probne-rođačke, već zato što se oseća potreba da se nešto nezadrživo izbaci iz sebe.

Čini se da mnogi autori greše u pretpostavkama šta je to čitaocima strašno. Inače bismo svake godine imali masu zastrašujućih naslova, a njih opet ima jako malo.

U Kamenom jezeru se nisam bavio horor žanrom iako su u njemu prisutne određene trope koje bi se na prvu mogle prepoznati kao takve. Težeći da ih dekonstruišem, promišljao sam i o tome.

I horor romane koje jako volim volim najpre jer su to dobre knjige, dok one koje su mi izazvale jezu jedva mogu da nabrojim na prste jedne ruke.


Kako reče jedan drugi pisac, za početak je najbolje gledati ka detinjstvu i onome što nas je kao male plašilo a danas nam deluje krajnje nebitno. Tamo leži užas.

Koliko ste puta gnevno ugasili film, ili zatvorili knjigu, kad neko upravo ovo učini? I zašto bi to neko, zaboga, radio? Čak i da je superheroj? A tek ako nije? Logičnije je, valjda, da iskoristi bilo kakvu prednost koju ima i dobije tu borbu ako za tim iole ima izgleda.

Ovo je još jedan način na koji sam se u Kamenom jezeru borio i poigravao sa stereotipima, i komentarišući ih, i postupajući, kroz likove, suprotno od toga.


Što nužno ne znači da je takvo delanje likovima pomoglo. Naprotiv, realnost situacije i pronalaženje njene fiktivne paralele u stvarnosti ne znači ništa. Osim pokušaja traganja za ključem dobre literature.

Ponekad se i ovo desi, da vam neko radi o glavi a da nemate nikakvu predstavu o njegovim motivima i njegovoj vezi s vama.


Jedan od ciljeva u Kamenom jezeru bio mi je da preispitam ovakvo polazište. Kako to sve čovek može biti upleten u tuđe planove i predstavljati prepreku čak i kad ona nije ni namerna ni svesna.

Da li ste se nekad zapitali da li potpisujući neki ugovor -- čak i najjednostavniji u banci -- niste usput prodali i svoju dušu? Bukvalno.

Sećam se kako je jedan haker u listu stavki koje mi ne razmišljajući otpišemo klikćući na "I agree" uvrstio baš to i da je za kratko vreme sakupio pozamašnu kolekciju duša.

Ili možda neko od vas zaista čita ugovore pre nego što ih potpiše?


Moj junak u Kamenom jezeru to svakako nije učinio. Nije baš izgubio dušu zbog te greške. Ali na neki način i jeste.

Da li mržnja može da bude korisna? Protagonisti mog Kamenog jezera se tako činilo. Naprosto je toliko puta izrađen, a premda se svaki put zakleo da neće ponoviti istu grešku i da je iz pređašnjih nešto naučio, isto se ponavljalo.

U psihologiji postoji termin žrtve naučene bespomoćnosti, koji se odnosi na one što su toliko puta besmisleno ubijeni u pojam da više ne samo što ne veruju u izbavljenje već i ne nastoje da do njega dođe.


Da li su u Srbiji svi koji se bave nekim kreativnim poslom, koji se ne ceni i gde svako gleda da ih iskoristi, ovakve žrtve? I da li se mržnjom koja je jača i od patnje nešto može promeniti?

Verovatno se svaki pisac susreo sa ovim fenomenom, te je tako je i s protagonistom Kamenog jezera. Ljudi uglavnom ili traže da ih ubacite u knjige, ili da to ne činite, ili imaju spremnu priču koju biste mogli -- morali -- da zabeležite pošto to oni nikako ne stižu.


Sa druge strane, svakako da, premda ne pišem tu vrstu štiva, ranije ili kasnije nešto iz života završi i u prozi, bilo da se dogodilo meni, bilo da sam za to čuo od nekoga ili pak tome posvedočio. Ali najređe se desi da među takve delove zaluta nešto od onoga što su mi nudili ili me opet zaricali da ne upotrebim.

Da li je kod ljudi strah od toga da će biti zaboravljeni veći od svakog drugog? Zašto danas svako ima potrebu da napiše knjigu? I to knjigu koja je izrazito biografska? Zašto svako smatra da je ono što je on proživeo toliko bitno i drugačije da to jednostavno ne sme da se zaboravi?

I koliko su te male priče zapravo bitne?

Protagonista mog romana Kameno jezero se susreo i sa ovim pitanjem.


Da se razumemo, ovde ne govorimo o Aleksandru Makedonskom već o ljudima čiji se život svodi na hranu, ili uzdržavanje od nje, piće i mobilni telefon.

Da li i vi, kao junak Kamenog jezera, ponekad osećate da ne postoji dovoljno mirno mesto i da bi vas, gde god da odete, neko uznemirio? Ili biste makar sa sobom poneli neki problem od kuće koji vam ne bi dao mira?

Da li je svrha umetnosti eskapizam? Da li prava umetnost može da bude i eskapistička? Da li se eskapizam može postići i kroz stvaranje umetničkog dela?

Žorž Simenon Ruka (The Hand)

Simenon je napisao preko 500 romana. Pročitao sam desetak i zasad nisam naišao na loš. Doduše, čitao sam samo njegove durs romane, s kojima se bio nameračio na Nobelovu nagradu, ali ne i, recimo, one o Megreu.

Bilo kako bilo, čini se da je Simenon bolje poznavao ljudsku prirodu od ijednog pisca. Sve ono što se dešava u glavama supružnika, predstavnika najrazličitijih kasti i zanimanja a čega oni ni sami nisu svesni njemu je izvanredno jasno. I zato je njegov egzistencijalizam neuporedivo upečatljiviji od, na primer, Kamijevog. Osim toga, Simenon je posedovao i jednu osobinu koju smatram najvećim kvalitetom pisca, a malo je onih koji je imaju. Naime, njegove knjige bi, da im ne znamo godinu izdanja, bilo izuzetno teško datirati. Nešto je u njima vanvremensko i univerzalno, ali na potpuno nenametljiv način.

U Ruci nam Simenon prikazuje temu koju je neretko obrađivao: čoveka koji je doživljava otkrovenje.

Dva para porodičnih prijatelja odlaze na zabavu. Pri povratku s nje, kola im se zaglave u mećavi. Prelazeći prešice nekoliko stotina metara, koliko ih deli od doma, Ray Sanders se odvoji i izgubi. Donald Dodd potom inscenira da je otišao da ga traži. Dok je zapravo u zaklonu čekao dok nije bio uveren da je ovaj mrtav.

Zašto je to uradio? Šta se potom zbiva? Sve su to pitanja na koja će i sam narator morati da nađe odgovore. I mada će kod njega doista doći do otrežnjenja, ono ne mora nužno da bude prijatno. Niti da ga odvede ka srećnom svršetku.

The Mars Room Rachel Kushner

The Mars Room je roman o ženskom zatvoru pisan u prvom licu, iz ugla zatvorenice Romy Hall, osuđene na dve doživotne robije. Pratimo je od trenutka kad je zatvorskim autobusom prevoze do mesta služenja robije, pa do... zapravo ni do čega, jer niti ona na kraju, naravno, izlazi iz zatvora, niti tamo, još, umire.

Usput ćemo saznati o njenom prošlom životu striptizete u čuvenom klubu u San Francisku Mars Room, nevoljama s jednim naročito opsesivnim klijentom, pa i o samom zločinu zbog kojeg je utamničena (premda ne previše).

Rachel Kushner piše živim modernim jezikom, a glavni narativ je ponegde presečen umecima u trećem licu -- gde su fokalizatori čuvari, drugi zatvorenici ili različiti zatvorski radnici -- ali i odlomcima iz dnevnika Teda Kazinskog, poznatijeg kao Unabomber.

The Mars Room nije roman s previše nasilja, nema u njemu ni zatvorskih silovanja, pa čak ni bekstava (makar genijalnih i uspešnih), nema ni previše akcije bilo koje vrste. Ovo je jednostavno spora drama: veoma realistična i temeljno istražena slika zatvorskog života, koja se i rodnih i trans momenata dotiče na inventivan način.

Stjuart O'Nan Kraljica brzine

O'Nan je došao na ideju koja je ili genijalna ili katastrofalna -- Stiven King intervjuiše ženu koja dok čeka izvršenje smrtne kazne, odgovara na njegova pitanja i u diktafon kazuje svoju ubilačku ispovest -- a u ovom slučaju je ispalo prvo.

Sve to u sinopsisu može delovati kao nekakav omaž Natural Born Killers jer imamo i veliku ljubav, i seksi hot rod, i višestruka svirepa ubistva, i drogu, ali je ovo zapravo roman mnogo više u maniru Kapotijeve knjige In Cold Blood: svakako rekonstrukcija zločina no mnogo više lična priča o tome kako je do njega došlo, kao i, naravno, pokušaj opravdavanja sebe, odnosno iznošenje svoje verzije.

King se u romanu ne pojavljuje, čak se ne pojavljuju ni njegova pitanja, tako da čitalac samo sluti šta ju je on pitao, a nekad ne može ni da pretpostavi. Bilo kako bilo, ovakva forma omogućava nelinearno a logično pa čak i asocijativno pripovedanje, a kad se tome pridoda i nepouzdani pripovedač, sve je na mestu.

Da, rekoh, King se ne pojavljuje, ali je na neki način sveprisutan pošto mu se narator svako malo obraća, komentariše njegove knjige, ekranizacije, likove, često kritično ali uvek duhovito.

Ne prestajem da se iznenađujem koliko je načina da se roman napiše i koliko se očekivano može razlikovati od dobijenog a svejedno biti fenomenalno.

Tom Perota Ostavljeni

Puno je romana o postapokalipsi, ali je malo onih sa ovako jednostavnom a efektnom premisom: šta bi se desilo da odjednom i bez ikakvog objašnjenja nestane nekoliko miliona ljudi?

Odnosno, kako bi se oni koji su ostali nosili s tim? Ima i ovde nihilističkih sekti koje propovedaju nestanak rase, i propovednika, i beba-mesija, i lutanja postapokaliptičnim pustošima, ali je sve to mnogo realističnije i drugačije nego u većini romana slične tematike (čak i u odnosu na Put Kormaka Makartija). Ostavljeni su prevashodno roman o ljudima na razne načine izgubljenim u psihičkim lomovima.

Roman je ekranizovan i Dejmon Lindelof (Lost) je zajedno s Perotom bio zadužen za adaptaciju knjige u HBO seriju. No valjalo bi reći da događaji iz knjige pokrivaju samo ono što je obrađeno u prvoj sezoni, dok je ostatak domaštan i nije ničime ni nagovešten u romanu.

Lično nisam bio toliki ljubitelj serije koliko većina drugih (i koliko romana), a razlog je najpre u tome što su naknadne sezone znatno uspešnije od prve, a one su, mada zaista valjano izvedene, nagovestile i trend psihodelije koji mi nije nimalo drag.

Svakako pročitajte i knjigu i pogledajte seriju jer su u oba slučaja u pitanju nesvakidašnja dela, a samo je pitanje ukusa i senzibiliteta šta će vam se više dopasti.

Knjigu sam čitao na engleskom čim je najavljena serija, tako da ne mogu da svedočim o kvalitetu prevoda, ali budući da Dereta u poslednje vreme jako vodi računa o tome, ne sumnjam da je na nivou.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citat -- nestrpljivi kursor

Otkad su nastali prvi softveri za pisanje pa do danas, taj nestrpljivi kursor koji čeka nastavak pisanja i frustrira i podstiče. Ne jednom sam napisao sledeću reč te zatim i rečenicu kako bih otklonio njegovo dosadno prisustvo. A kad dođem do kraja a on i dalje treperi, slatko se nasmejem svojoj maloj pobedi nad nerazumnim programom.

Željko Obrenović Kameno jezero, citat

Šta mislite o autobigrafskim romanima i da li oni imaju pravo da se zovu romanima?

Mnogima će smesta u glavi odzvoniti -- Bukovski. Ali da li je i Konrad imao isti iako neizmerno literarniji pristup?

Večita je polemika da li i koliko autor sebe treba da unese u književno delo. Verovatno i jedni i drugi ekstremisti greše jer s jedne strane književnost nije bez razloga fikcija, a sa druge sve što autor piše,  bilo to lično proživljeno ili ne, svakako se opet na neki način prelama kroz njega i njegovo iskustvo, i životno i čitalačko.

Zacelo je mnogo dela gde je teško razdvojiti pisca od naratora, neka su uspešnija od drugih, ali samo pravi majstori su uspevali da izvedu onaj vrhunski trik: da čitalac za sve što je izmišljeno pomisli da je stvarno i obrnuto.

Ja sam se ovim očekivanjima svesno poigrao u Kamenom jezeru na neki metanarativni način i mnogi su mi čitaoci rekli da veruju da je u njemu jako puno autobiografskog dok ja ne bih rekao da ga je više nego u bilo čemu drugome što sam ikada napisao. Svakako je bilo zanimljivo igrati na tu kartu i svesno manipulisati logičnim očekivanjima. 

Kameno jezero – Željko Obrenović – recenzija – Ana Zlatkov – Delfi kutak

Danas imamo toliko različitih pisaca i žanrova da se može naći roman za svačiji ukus. Meni se to baš i ne dopada jer tako strada kvalitet. A i nisam ljubitelj svih žanrova i moram priznati da trilere ne volim. Knjigu sam kupila na osnovu prikaza u Delfi kutku i... otkrila blago.

Kameno jezero me je oduševilo. Ne samo zato što je napisano tako promišljeno, pametno i kreativno, već zato što nas uvuče u priču gotovo neprimetno i zavodi svakom sledećom stranom i neobičnom atmosferom. Od prve strane sam bila tamo.

Autor je vrstan pisac i veoma maštovit, a njegovo građenje priče je vrhunsko. Iščekivanja čitaoca su sve veća i zaplet se komplikuje na takav način da nije providan i predvidljiv. Do samog kraja niste načisto šta se sve dešava i drži vam pažnju, pa imamo onu situaciju koju svi volimo, ali je nemamo tako često pa je vrednija – kada želite da znate šta se sve desilo ali ne i da se priča završi.

Meni se čini da mi ovde imamo pisca svestskog kalibra koji zaslužuje OGROMNU reklamu u svim našim medijima, knjižarama i preporuku da se što više kupuje i poklanja.

Željko Obrenović, hvala ti što si tako dobar pisac i što postavljaš i pomeraš standarde visoko. Ti naravno znaš cenu toga. Oni koji možda i ne znaju mogu deo odgovora, pored sjajnog zapleta u urušenoj i moralno osakaćenoj zemlji, naći u Kamenom jezeru.

Kameno jezero – Željko Obrenović -- recenzija – Zorana Milovanović

Svako ko se kupao u Kamenom jezeru, nije preživeo. Glasine kruže, razvijaju maštu, ali niko nije siguran da li je to istina ili ne. Tela nisu nikad pronađena. Šta se ovde dešava?

U takvom jezivom i mračnom okruženju uz pomoć Une, koja i sama deluje čudno, pisac piše scenario za američko tržište i traži mir za pisanje. Ali, nema mira na Kamenom jezeru. A kada uđe u jezero, ne može pobeći od misli: šta ako ga zauvek zarobi?

Kao i u svakom malom mestu, i ovde se prošlost krije od stranaca i ljudi koji tu ne pripadaju. Kako je moguće da možemo ćutati i pustiti svog komšiju ili školskog druga da nastavi normalno da živi iako znamo da čini užasne stvari?

I jedna za drugom, otkrivaju se izdaje.

Priča kreće sa jedne tačke, udaljava se i nastavlja u drugom pravcu. Misterija ili surovost, tako česta ljudska osobina. Da li je strašnije sresti mitsko čudivište ili shvatiti da se neko šeta vašom kućom kada biste trebali biti sami u njoj?

Pisac vam daje mogućnost da sami završite ovaj neobičan roman.

Da li mi se svidela knjiga. Jeste, preporučujem je i očekujem od našeg mladog i talentovanog pisca još mnogo dobrih knjiga budući da se tek zaleće.

Džo Hil, sin Stivena Kinga, stvaralaštvo

Verovatno bismo svi mi voleli da imamo ključ koji bismo udenuli u bravu na vratu Kingovog juniora, zatim mu otključali glavu, podigli poklopac, pa zavirili u taj ponor fantazma i pokrali sve te sjajne ideje kojih očigledno ima i više nego što mu treba.

Odmah da kažem: ideja nije moja, Hilova je.  

          I to je samo jedna od mnogih ideja koje se u Locke & Key nižu kako jedan pisac, a i čitalac, samo poželeti može.

          No, put do uspeha nije lak čak ni za sina čuvenog bestselerovca kakav je Stiven King. Džo je u startu odlučio da zaobiđe breme nepotizma: i u pozitivnom smislu (smatrao je da bi mu očevo prezime kao reklama bilo od koristi samo na kratke staze) i u negativnom smislu (još jedno dete zvezde) i počeo je da piše pod pseudonimom. Čak prva tri romana nije želeo da mu objavi niko u Americi, Engleskoj i Kanadi.

          U početku se bavio glavnotokovskom književnošću, pa se okrenuo žanru, u kojem se, kaže, sigurno ne bi oprobao da nije bilo pseudonima (ponovo zbog oca), dok je ovako bio zaštićen. Počeo je pričom Pop Art, koja se nalazi u njegovoj zbirci 20th Century Ghosts, zatim se pojavio sjajni prvenac Heart-Shaped Box koji se bavi rok zvezdom koja preko interneta kupi – duha.  

Kada jednom krene, čini se da sve ide po planu, dokaz je i sjajni roman Horns koji je za razliku od prvenca prepun začudnih elemenata i dosta bliži logici Locke & Key, a po kom je snimljen i film u režiji Aleksandra Aže dok je u glavoj ulozi mlađani Hari Poter odnosno Danijel Redklif.

          Više nikoga nije briga što je Džo Kingov sin, a čini se ni samoga Hila koji sad sarađuje sa ocem, što u pričama (In The Tall Grass), što u stripu (Throttle i Duel).

          Hil inače često ističe kako sebe više doživljava kao strip scenaristu nego kao pisca, delom što je doživotni fan stripa, a delom što je najpre uspeo da objavi strip (epizoda Spajdermena), pa tek ubrzo prvu prozu.

          A Locke & Key je... strip o kome je izuzetno teško pričati ako ga već niste pročitali a čak i u tom slučaju verovatno bi svakoga od nas fascinirale potpuno različite ideje i bili bismo oduševljeni potpuno različitim nivoima priče, a nivoa i slojeva je tako puno.  

Priča je o porodici Lok koja nakon tragične smrti oca odlazi u Kuću ključeva i u kojoj najmlađi član Bod pronalazi, jedan za drugim, ključeve od kojih svaki ima neku moć, otključava razna vrata, od kojih neka vode... bilo gde; kad prođete kroz druga, postanete duh, a neki ključ vam otvara glavu pa tako u nju možete da staviti šta poželite ili pak izvadite nešto što vam više ne treba (što Kinzi i učini sa ona dva anđela koji neprestano kljucaju). Locke & Key se između ostalog bavi i posledicama takvih odluka, od kojih su neke stare desetinama i stotinama godina (a sve se tiču ključeva), a neke su potpuno aktuelne, kakav je i Kinzin postupak.

         

Naravno, koliko god ti ključevi bili zanimljivi i ma kakva vrata otvarali, ipak to ne bi bilo dovoljno da se od toga napravi strip, odnosno, verujte, mnogima bi bilo i više nego dovoljno, ali Hil puca mnogo dalje od većine, te je tako priča dosta složenija, prožeta tinejdžerskim problemima podmlatka porodice Lok (Tajlerovi pokušaji da nađe devojku ili traumama nakon očeve smrti) i sukobima sa drevnim zlom koje želi da se dokopa ključeva.

          Hilovi scenariji su bez greške i ako pratite njegov tviter nalog često ćete naići na zapanjene kolege koje prosto ne mogu da poveruju da je za poneki od scenarija pisao i po pet-šest verzija. Ali taj rad se vidi. Odnos onoga što je nacrtano i izgovoreno je odličan, tako da se Hil i sjajni crtač Gabrijel Rodrigez (koji je inače po zanimanju arhitekta, što se  još kako očitava u svim tim sjajnim crtežima Kuće ključeva) ne preklapaju. Režija je fenomenalna i često vas iznenađuje tablama u kojima se iz kadra u kadar ponavlja isti ugao, dok se samo protagonisti pomeraju ili vreme prolazi, što bi bio neki ekvivalent filmskih dugih kadrova, koji su tako retki u stripu, izuzev možda u nekim stripovima Alana Mura (From Hell). Kad pominjemo Mura, tu je i njegov metod nadovezivanja scene na scenu u preklapanjima istih ili sličnih kadrova, kao i kod ulaska u flešbek.  

Locke & Key morate da čitate pažljivo, jer ako ne pratite sve kadrove i ono što se u njima nalazi, a pri tom se u narativu sve ne kaže eksplicitno (što je gotovo uvek), propustićete mnogo toga; gledajte odraz u naočarama mornara koji pripaljuje cigaretu, kao i u autobus koji je daleko u pozadini iza njega, pa čak i u ime čamca gde vidite ime Keli Link, koje vam sasvim sigurno neće privući pažnju ako ne znate da je to i ime spisateljice kojoj, kako se čini, Hil duguje koliko i ocu (Linkova iza sebe ima pregršt priča kojima je jedino zajedničko to koliko su drugačije jedna od druge, a toliko su drugačije da kritičari redovno imaju problem da je žanrovski odrede).

          Zlobnici su odavno prestali da porede Hila sa Kingom jer im je on svojim neverovatnim (iako još malim) opusom začepio usta, a kako se čini to će i nastaviti da radi jer već njegov novi roman, zanimljivog naslova Nos4a2 (pročitajte naglas za potpun doživljaj) koji po obimu nadmašuje prethodna dva romana skupa, preti da bude prava stvar, a ako je suditi po ranim recenzijama – i jeste. Dok se Locke & Key sigurnim stopama kotrlja ka svom finalu, iznova iščitavamo prethodne arkove, tražimo skrivena značenja ili recimo pokušavamo da odgonetnemo da li je Locke & Key uvrnuta književnost ili priča o odrastanju i gubljenju dečje nevinosti ili epska priča o borbi dobra i zla ili porodična saga ili horor ili triler ili sve to zajedno i mnogo mnogo više ili... ili se prosto prepustimo magiji sjajnog pripovedača koji nas podseća na ono najvažnije pravilo: nije važno o čemu je priča, važno je da je dobra. A Hil se pobrinuo da u to nema nikakve sumnje.

         

Kameno jezero -- Bookvar -- recenzija

„Kameno jezero“: Bajka o jezovitoj zbilji

Šta da radi neko ko želi da živi od pisanja u Srbiji, a nije na listi najprodavanijih domaćih autora? Da li pisac o novcu može samo da sanja, osim ako nije Bulić Vanja? Da li je redovan obrok samo opsena, ako nisi Bačić Alimpić Jelena? Kako doći do bombone žele, ako nisi Karaljić doktor Nele? Ovakvim i sličnim sitno buržuarskim pitanjima bavi se glavni junak romana Kameno jezero Željka Obrenovića objavljenog u izdanju Kontrast izdavaštva. Protagonista priče, delimično zasnovan na liku i delu samog autora, ne može da (pre)živi od stare slave koju je stekao svojim čuvenim književnim prvencem. Zato je prinuđen da se prihvata raznih poslova koji ga drže na bezbednoj (i udobnoj) udaljenosti od stalnog posla u kancelariji, kravate i uloge ostvarenog tate.

Jedan od poslova jeste i pisanje scenarija za reklame i filmove. I upravo jednim ovakvim poslom počinje zaplet priče. Naš junak dobija ponudu koja se ne odbija. Slavni glumac treš filmova B produkcije Karl Lagan želi da mu baš on napiše scenario za naredni filmski poduhvat. Pisac zna napamet sve njegove filmove i oduševljeno prihvata ovu dužnost. Da ne bude sve kao u bajci pisanje scenarija mora da se obavi u vikendici na obali misterioznog Kamenog jezera.

„Život u Srbiji naučio me je da se lepe stvari ne dešavaju gotovo nikada i da sve ovo ima više šansi da padne u vodu nego da se desi.“

Ovo jezero napravljeno je sedamdesetih godina minulog veka sa ciljem da spreči eroziju, da služi za pecanje i snabdevanje obližnjeg sela Kamenova vodom. Za jezero vezana je i jedna urbana (ili kako sve već kaže za priče ovog tipa koje nisu vezane za gradske toponime) legenda. Naime, Kameno jezero je dobilo ime po tome što se njegova površina povremeno pretvori u kamen tako da eventualni plivači ostanu zarobljeni u tom čvrstom smrtnom zagrljaju. O sudbini skakača na ovakvu podlogu ne bi trebalo trošiti prostora. Ronioci, nastavlja mit, nikada ne pronađu tela nastradalih. Naravno, sve ovo nije baš tako blisko istini. Istina je da se nekoliko ljudi zaista i udavilo, uglavnom više pod dejstvom alkoholnih, a manje mističnih sila. Samo jedno telo nikada nije pronađeno. Stvarnost u Srbiji je mnogo jezivija od fikcije i upravo u tome leži pravi horor ove priče. Umesto da napiše scenario za žanrovski film junak sam postaje protagonista upravo takve priče. Da sve bude u duhu žanra tu je i izvesna, prelepa i misteriozna Una Rozenberg kao vlasnica luksuzne kolibe i misteriozne priče iza (i ispred) sebe.

„Filmovi su prepuni sličnih scena. Bez obzira na žanr, bez obzira na to da li junake napadaju ajkule ili su u ledenoj vodi, neko uvek preživi. Neko uvek preživi.“

Hoće li glavni junak uspeti da napiše scenario? Hoće li početna netrpeljivost između njega i Une rezultirati krvoprolićem ili brakom? Hoće li Kameno jezero uzeti nove žrtve? Hoće li misteriozni vozač automobila uspeti da ostvari svoje ubilačke namere? Kakav užas krije dobroćudni šumar? Koje tajne leže u napuštenom vojnom postrojenju? Zašto Srbi ne piju vino? Gde je granica između užasa iz fikcije i onog iz stvarnosti? Može li umetnost spasiti svet ili makar uticati na njega? Ovo su neka od pitanja kojima se bavi autor romana Kameno jezero.

Željko Obrenović se u romanu Kameno jezero na majstorski način poigrava sa žanrovskim matricama polako nas uvlačeći u mračnu i jezivu atmosferu kojom odiše Srbi… ovaj… ova sasvim izmišljena priča. Duhovite opaske, raspoređene na strateškim mestima i u idealnoj meri, deluju relaksiraju celu priču samo da bi kasnije bili uvučeni u još mračnije predele pripovesti. U svakoj rečenici je očito da je u pitanju delo nekoga ko savršeno poznaje književni zanat. Kameno jezero je treća knjiga mladog pisca i posle čijeg čitanja samo želimo da znamo kada će da napiše i objavi narednu.

Piše: Milan Aranđelović

Tekst je izvorno objavljen ovde.