Klip 2012

Pre nekog vremena sam pisao o seriji Skins i rekao da bi roditelji voleli da su klinci kao u seriji Priđi bliže, ali da je, nažalost, realnost koju nudi Skins mnogo stvarnija. Isto bi se moglo reći i za Klip.

Klip je hrabar film koji pokazuje autodestruktivnost, egzibicionizam, pornografiju, opijanje do rane zore, beskrajan eksplicitni seks... pa pravac u školu. Da, reč je o tinejdžerima. I koliko god se to nekome sviđalo ili ne, realnost je takva. Devedesete su se vratile. Trenerke, svemirske patike, ružne uske majice. Tuče na jen’ dva.

I sve se snima.

Jer ako se ne snimaš – ne postojiš. Zato su kamere mobilnih telefona neprekidno uključene. Snima se i seks i vandalizam i maltretiranje. Ali i plakanje.

Roditelji su tu. U svojim problemima. Ništa ne primećuju. Ili ne žele da primete. Ili ništa ne mogu da promene čak i ako primećuju.

Jasna je klinka koja pada na starijeg momka koji je gleda kao nešto najbednije na svetu i tako je i tretira. Ali njoj to ne smeta. Jer, kako sama kaže, sve bi učinila za njega. Ona ne obraća pažnju na bolesnog ćaleta (doduše, ovo je malo na prvu loptu, ali ajde sad), ne obraća pažnju ni na šta, osim na to kako da uhvati i zadrži Đoleta, na svaki mogući način. A to podrazumeva ogromne količine agresivnog pornićarskog seksa. I snimanje, naravno.

Jer to je naša realnost. Pornićarke drže mikrofone i urlaju sa TV-a, nudeći nam svoju lažnu stvarnost, koju klinci prihvataju kao jedinu moguću. Iskreno, zastrašujuće je gledati te klince kako odlaze na žurke gde se sluša najodvratniji turbo folk, bez obzira da li su u pitanju nove pesme ili one koje su nastale pre nego što su se klinci i rodili.

U domaćoj književnosti i filmu osetna je težnja autora da idealizuju ili barem stilizuju stvarnost, te često rezultat bude neubedljiv. Sam odabir da saundtrek Klipa budu narodnjaci je velika i hrabra odluka. Nisam siguran da bih recimo ja bio u stanju da sa tim idem do kraja a da me gnušanje ne zadavi. Već propratni saundtrek taksija i kafana pored kojih se prolazi koji sam ubacio u svoj roman Talog, već mi je bio previše.

Iako je u novom srpskom filmu primetna fascinacija pornografijom, čini se da Klip ovu temu tretira najzrelije i najubedljivije (verovatno zato što ne ide na stilizaciju, već se bavi fenomenom). A pri tom čak donekle ima i katarzični efekat. Da se razumemo, Klip ne morališe. On prikazuje. Kao dokaz tome je sam kraj filma (zapravo kraj bez pravog kraja, osim podvučene poente koja se postavlja tokom čitavog filma). A na vama je da sudite. Ako vam je uopšte do toga.  

Dok sam gledao Klip nametnula mi se paralela sa filmom Tilva Roš. U oba su igrali naturšici. Oba prikazuju autodestruktivnost.

A oba prikazuju dva sveta koji ne mogu biti različitiji.

Dok se Klip bavi splavarima i splavarušama, Tilva Roš prikazuje alternativnu skejtersku scenau. Ali sve je gotovo pa isto. Apatični roditelji i klinci za koje sutra ne postoji.

Jedino pitanje koje se postavlja dok gledam Klip je: OK, ali čemu?

Sve je to sjajno napisano, sjajno odigrano, sjajno snimljeno, režirano, montirano, stilizovano. Ali čini mi se da bi film bio još bolji da je stavljen u neki drugi kontekst. U neku pravu priču koja bi bila zanimljiva i za sto godina kad nikome više neće biti fascinantno šta to, zaboga, klinci rade i da li je to stvarno tako, jer će do tada verovatno svi biti takvi.

Ako ih uopšte bude.