Mr Brooks
Mr Brooks je film koji je verovatno više B
nego A, ali mu baš to daje šansu da se poigra nekim motivima kako to u A filmu
ne bi bilo moguće. Zanimljivo je što su glavne uloge pripale zaboravljanom
Kevinu Kosteneru i... uh, Demi Mur? Mr Brooks,
serijski ubica, podvojena ličnost, ali zanimljivo, stvarno.
Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa
čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je
ambiciozna, velika i Looper je zato
hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje
kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo.
Savages ima dobar početak i solidan kraj; između smara. Oliver
Ston je izvukao iz predloška Dona Vinsloua najviše što se moglo izvući i opet
kao da nije dovoljno. Vinslou u Savages
navodno insistira na realističnosti, ali meni u priči o dvojici surfera koji
zavladaju dilerskom scenom L.A. i suprotstave se meksičkom kartelu nema ni r od
realističnosti.
Sjajno sam se
proveo gledajući The Amazing Spider-Man.
Pokupili su najbolje fore od Bendisa (devojka mora da zna!), dijalozi su
zabavni, film ima vremena da se razvije... sve je OK. Mislim da će nastavci
biti još bolji. Jedino mi nije jasna zamena Meri Džejn i Gven Stejsi, jer je
Gven ovde isto što i M. DŽ. samo plava.
ParaNorman je crtani film koji juri tradiciju Gunisa, ali nažalost ne doseže tako
daleko. Kako reče Brubejker: Kao Drag me
to Hell za decu. Tako nekako. Početak je više obećavao i ima nekoliko kul
scena, naklon Petku trinaestom,
recimo.
Sinister se bavi snaf filmom i na početku ima
jedan od najboljih lažnih snaf filmova koje sam ja video, a pod tim „najboljih“
mislim najautentičnijih u svojoj grozoti, mada on uopšte nije brutalan, samo je
skeri.
Posle Sinister kuburi na sve strane i liči na
neku lošu ekranizaciju Stivena Kinga, ali nije nešto što ne može da se pogleda.
The Man With the Iron Fists je kung fu film u
feudalnom Japanu koji potpisuje RZA (Wu-Tang) i koji je producirao Tarantino,
tako da već znate šta da očekujete. Čak i da vam se The Man With the Iron Fists ne svidi, vredi ga pogledati, ako
ništa, zbog sjajnih inovativnih oružja i stripovske stilizacije.
The Sound of My Voice je film o
kultovima i tome kako oni brzo promene vizuru čak i nekoga ko ima nebrojano
razloga da im ne veruje i ko želi da ih raskrinka. The Sound of My Voice je gotovo pa kamerni film, ali se to ne
oseća, jer je, uprkos izostanku bilo kakve akcije, jako dinamičan.
Fridkin je od
retkih režisera koji u poznim godinama ne samo što snimaju dobre filmove, već
imaju hrabrosti da se uhvate u koštac sa temama za koje ni mnogo mlađi nemaju
herca. Killer Joe je opasno ludilo u
nekoj kombinaciji Koena i Makartija: redneci u potpuno disfunkcionalnoj porodici,
sa načisto poremećenim odnosima... planiraju ubistvo da se dočepaju kinte od
osiguranja.
The Innkeepers je neka lenja varijanta horora,
komedije, drame? U pitanju je ukleta kuća, odnosno ukleti hotel i nema tu neke
dinamike, pa ni previše jeze, ali ima šarma dvoje glavnih likova zbog kojeg The Innkeepers vredi pogledati.
Pieta je novi film tipa koji je radio 3-Iron i to se vidi. Kontekst pomalo podseća na Breathless (takođe iz Azije): dakle
reketaš i soc priča, a onda i skoro osvetnička (ili baš osvetnička), ali ne kao
Oldboy, nego onako, dramski.
Killing Them Softly je krimić u kom
dijalozi, drama i atmosfera odnose prevagu nad žanrom. U neku ruku me podseća
na Before the Devil Knows You’re Dead,
ali možda nije baš toliko dobar. U svakom slučaju, jedan od boljih ove godine.
Django Unchained je film o kom ne
znam šta da mislim. Da je zabavan, jeste. Da je remekdelo... ne znam. U
principu volim sve Tarantinove filmove, ali Django Unchained mi je slabiji. Nema te originalnosti,
dekonstrukcije. Kao da je sad počeo da pravi treš filmove sa kojima se pre
zajebavao, samo što su bolje napisani i režirani. Možda se utisak popravi na
drugo gledanje.
Skyfall je novi filmo o Džejmsu Bondu, ako ne ko ne zna. I
režirao ga je Sem Mendez. Mnogo se očekivalo i dosta se i dobilo. Skyfall je Bond kakav bih očekivao od
Nolana i bolji je od svih ovih novijih, pa opet stičem utisak da je mogao da
bude i bolji.
Gledali ste In Bruges? Gledali ste ga iznova i
iznova? E Seven Psychopaths je film
istog autora. Zabavan je toliko da nemam reči. Deluje jednostavno, a u stvari
je jako složen. A za poigravanje stvarnošću i fikcijom prosto nemam dovoljno
reči.
Zero Dark Thirty nije ispao toliko
loš koliko sam očekivao, naprotiv. CSI potraga za Bin Ladenom je sasvim OK.
Čini mi se samo da Zero Dark Thirty traje
duže nego što bi trebalo.
No comments:
Post a Comment