Danas se retko ko usudi na pisanje ambicioznog romana kakav je Kičma noći (Oto Oltvanji, Samizdat, 2010.). Koliko god da su reakcije dobre, uspeh teško može biti recipročan uloženom trudu. Srećom, ima pisaca koji ne razmišljaju o tome. Ili, koji bi pisali tačno i da su poslednji čovek na zemlji, bez nade da će ih neko čitati.
Ranije sam uvek tačno znao kakve romane bih želeo da čitam (ali, niko ih nije pisao), kao i tačno kakvu muziku bih voleo da slušam (ali, niko je nije stvarao).
A onda je počelo.
Ako pročitate roman The City & The City Čajne Mjevila ili preslušate album Scarsick benda Pain of Salvation, znaćete o čemu govorim. Neverovatno kompaktan žanrovski miks.
Isto je i sa Kičmom noći.
Roman ima jako zahtevnu i strogu formu. Dobrim delom tu su tri pripovedača, koji se ciklično smenjuju u poglavljima gotovo iste dužine. Svako ima svoju priču, potragu, istragu, opsesiju. Ili svoje duhove prošlosti. A najčešće sve to zajedno. Da bi se negde na polovini sve priče stopile.
Ako prvih trista strana možemo da uporedimo sa prve tri sezone serije Lost, onda se ostatak romana da uprediti sa preostalim sezonama iste serije. Znači, sve što je bilo ludo, u nastavku je na kub.
Kad se susretnete sa ovako obimnom knjigom (koliko god voleli obimne knjige), neretko pomislite: „Ovo je moglo kraće“ ili: „Ovde se baš rasplinuo“. Ali, ne uvek. Ne ovde. Svaka rečenica, svaki lik (ma kako usputno delovao u početku), svaki detalj – sve ima svoje mesto u kompleksnoj šemi romana.
Najčešće upravo ti „usputni“ detalji imaju ključnu ulogu u nekom od preokreta (a vala ima ih). Prevarenih očekivanja je na tone, navođenja na krivi trag – isto toliko. Sve što ste mislili da vam je jasno – nije. A svako to drugo rešenje je mnogo bolje od tog što ste ga imali na tacni.
Neke važne informacije serviraju se čitaocu već na početku (najčešće one koje navode na kriv trag), a mnoge se od njih čuvaju za kasnije i višestruko nagrađuju čitaočevo strpljenje.
Žanrovski, Kičmu noći je teško odrediti. Recimo da je kičma noar, ali da se radnja odigrava u nekom poluparalelnom vočmenovskom svetu, prepunom filmskih stilizacija, sa mjevilovskim natprirodnim bićima koja ne teže da sruše građevinu na čvrsto postavljenom temelju, već su logičan deo kompleksne arhitekture.
Što se stilizacije tiče, mislim da ako neko bude imao problem sa nekim aspektom Kičme noći, to može da bude jedino stilizacija. Što je stvar ukusa. Reći će neko: „Baš će banda uličnih krimosa da se oblači u markirana odela i jurca po gradu poput Crazy 88 u Kill Bill“ (scena u Geneksovoj zgradi je gotovo pa omaž) ili: „Ova druga banda je k’o iz Paklene pomorandže“ ili: „Ko je sad pa ovaj predsednik, kad on ne postoji!?“ ili...
Ali, ta pitanja maše poentu.
Stilizacija može da vam se dopadne ili ne, ali pred pričom ne možete da zatvorite oči. Čak ni vi kojima stripovska estetika nije bliska.
Priča je tako složena da se ni Elroj ne bi postideo. Dešava se za malo jače od nedelju dana (mada se flešbekovi protežu i do nekoliko decenija unazad), isključivo noću (pojašnjava koncept u naslovu) i tiče se zavere koja u smešnoj državi kakva je Srbija ladno može da postoji.
Flešbekova nema mnogo, ali su svi dobro tempirani i sadrže prave informacije. A strukturu je najlakše uporediti sa Elrojevim The Big Nowhere ili romanom Dark Places Džilijen Flin.
Svakome ko je pročitao makar pasus Otovog dosadašnjeg rada, nije potrebno previše objašnjavati kakvo je samo pisanje. Nema tu nijedne rečenice koja nije sto puta promišljena, pre nego što je napisana.
Možda i previše.
I tu dolazimo do moje jedine zamerke romanu. Oto toliko pegla i poetizuje tekst, da se to donekle oseća i u dijalozima. Možda je to već traženje dlake u jajetu (ali, ako već tražimo dlaku, znači da je omlet dobar), ali čini mi se da bi realističnosti romana još više doprineli bendisovski iskidani dijalozi.
Likovi su živi (imalo je vala i vremena da ih zavolimo ili zamrzimo, na petsto i kusur strana). Bilo da se radi o simpatičnom taksisti-švaleru, majstoru kung-fua, (koji bi svoj prilici trebalo da bude antipatičan, ako ništa zato što sluša Azru), novinaru-čudaku (koji se bori za vašu naklonost, mada se čini da bi trebalo da je dobije već na početku, barem zbog Bila Hiksa), ili pandurki, i muškobanjastoj i seksi u isto vreme. A niko od njih nije bezbedan (Deni Apsou?).
Čak i oni koji bezbedno dočekaju poslednju stranu, nisu isti ljudi sa početka. Mnoge su tajne otkrivene, mnogo je krvi proliveno.
Kičma noći se od domaće literature može dovesti u vezu jedino sa Pekićevim Besnilom. I to ne, kako se ranije činilo, kao sa jedinim domaćim žanrovskim kamenom spoticanja. Već po ambicioznosti. Kažu da je Pekić prikupljanjem građe za Besnilo unapredio znanje o tom virusu. Ne znam da li se u Otovom romanu krije lek za sidu, ali dosadu uspešno otklanja.
Malo li je?
Kičma noći je jako ambiciozan i svež roman koji igra po pravilima, ali ne robuje šablonima.
No comments:
Post a Comment