Izgleda da se balerine tokom karijere namuče koliko i prosečan svetac, a pri tom ne dobiju ni praznik sa svojim imenom.
Darren Aronofsky
je, kako kažu, kontroverzni režiser i još jednom je pokušao da nas uveri da mu ta titula nije pripisana tek tako. Moram se složiti, recimo, da „scenu sa rukom“ iz Rekvijema za san (ko je gledao, zna o čemu pričam) nikad neću zaboraviti. Takođe, zahvalan sam mu i što je Mikija Rurka izvukao gotovo iz zaborava i pretvorio ga u Rvača. Ali, isto tako, mora se priznati da je The Wrestler
, iako film na mestu, opet pomalo... suvišan?
je, kako kažu, kontroverzni režiser i još jednom je pokušao da nas uveri da mu ta titula nije pripisana tek tako. Moram se složiti, recimo, da „scenu sa rukom“ iz Rekvijema za san (ko je gledao, zna o čemu pričam) nikad neću zaboraviti. Takođe, zahvalan sam mu i što je Mikija Rurka izvukao gotovo iz zaborava i pretvorio ga u Rvača. Ali, isto tako, mora se priznati da je The Wrestler, iako film na mestu, opet pomalo... suvišan?
Dobro, a šta je sa Crnim labudom?
Pa, Black Swan je kao Rvač, ali u svetu baleta. Natali Portman je balerina koja jako jako jaaako želi ulogu i belog i crnog labuda. Beli joj ide OK, ali sa crnim se muči, jer izgleda da ga nema u sebi. A onda se malo više unese u ulogu. A pri tom ima istoriju mentalnih bolesti. Nego šta.
Filmova o umetnicima koji flipnu pod pritiskom ima. Na pamet mi pada film Sjaj, a i Profesorka klavira. Oba dobra i oba različita, a nijedan nije moja šolja čaja.
A Black Swan?
Profesorka klavira sreće Stivena Kinga. Tako sam ja to negde očekivao iz najava. I naprimao sam se kako nisam odavno. Možda sam zato pomalo razočaran. Ili, malo više?
Natali Portman je sjajna, režija je kul, i snimanje iz ruke je ispalo kako treba, a i efekti (šta su već, mislim na ona krila). Ali, kao što Dejvid Memet
kaže, čim se sve to hvali, znači da je scenario... pa, slab. I to nije daleko od istine. Kao i posle Rvača i sad imam utisak da Aronofsky traći talenat na prosečne scenarije. Sve ovo je mogao da uradi i neko drugi (ne tako dobro, ali da uradi) i mi bismo taj film ubrzo zaboravili. Međutim, Aronofsky je ipak dao pečat dovoljan da se film ne zaboravi. Ali, da ćemo ga pamtiti po zlu, to je već drugo pitanje.
kaže, čim se sve to hvali, znači da je scenario... pa, slab. I to nije daleko od istine. Kao i posle Rvača i sad imam utisak da Aronofsky traći talenat na prosečne scenarije. Sve ovo je mogao da uradi i neko drugi (ne tako dobro, ali da uradi) i mi bismo taj film ubrzo zaboravili. Međutim, Aronofsky je ipak dao pečat dovoljan da se film ne zaboravi. Ali, da ćemo ga pamtiti po zlu, to je već drugo pitanje.
Kao i u slučaju Rvača, ja nemam šta da zamerim onome što je u njemu, ali imao bih štošta da kažem o onome što mu nedostaje. Uroš Stojanović (Čarlston za Ognjenku) mi je u jednom četu rekao da su filmovi koji su celi dobri zapravo sebi postavili niske standarde i da vremenom naučiš da ceniš filmove koji imaju nekoliko genijalnih scena.
Da, nisu ispunili te visoke standarde, ali su barem probali.
Stiče se utisak da Aronofsky ponovo igra na sigurno, na margini, ali ne nad ponorom. Uopšte ne sumnjam da će film pokupiti oskare za glavnu žensku ulogu, režiju, fotku (i zaslužio je).
Ali, setimo se ponovo Memetovih reči.
Slušaj, samo dok nije Fontana, meni je super. E - to je loš scenario!
ReplyDeleteInače se slažem sa recenzijom :)
Fontanu čak nisam ni gledao, jer sam tako nešto i čuo...
ReplyDeleteRecenzija na mestu. Sto se tice njegovih filmova mislim da im se poklanja vise paznje nego sto to realno i zasluzuju.
ReplyDeleteMeni malo ide na živce toliko dizanje u nebesa ovog filma, tako da mi je tvoja recenzija najbolja do sada.
ReplyDeleteFilm nije loš, ali mi je lično na momente bio previše spor i po malo dosadan, i da, (o, da), složiću se da je sceanrio slabiji - moglo je još toliko toga da se nadoveže na tu priču.
drago mi je da ti se dopala. poz
ReplyDeleteMislim da ste se malo prevarili u vezi ovog filma. Film govori o jednoj ozbiljnoj temi koja se tiche svih nas a to je ludachka neispunjena ambicija roditelja projektovana na svoje dete i detetova borba sa traumama stvorenim od strane svog roditelja. Prema tome, Aronofski, pokushavajuci da psiholoshki predstavi lik Nine Sayers, takodje predochava jednu veoma vaznu funkciju ljudske psihe, nesvesno, koga vecina ljudi nije ni svesna a koja toliko mnogo znachi i toliko mnogo govori o nama samima. Nina je balerina, a mogla je da bude i bilo shta drugo shto je vizuelno jako fotogenichno i shto je na taj nachin predstavio primordijalni konflikt ljudske pshine, borba svesnog i nesvesnog. Prochitajte malo Junga, nije chovek za dzabe pisao onolike knjige. Upoznajte sebe i svet oko sebe.
ReplyDeletepa, zavisi. to sa kevom se donekle slažem. ali ne treba zaboraviti ni to da je keva svesna nataline istorije poremećaja od kojih pokušava da je zaštiti. ja pre glasam za tu opciju.
ReplyDeletepa da, svi oni, i keva i mentor, su previshe zabrinuti za malu slatku devojchicu, shtrebera, a u stvari u toj zabrinutosti preteruju tako da mala slatka devojchica i nije tako slatka a ni tako mala!!! :)Mislim da su vishe zabrinuti za sebe, odnosno, dovode u pitanje svoju autoritativnost, nego shto su zabrinuti za Ninu. A jadna mala Nina je ostavljena na mislot i nemilost svojoj psihi
ReplyDeletee da...ninina istorija poremecaja vodi od bolesne ambicije njene majke, inache ih ne bi ni imala
ReplyDeleteJa sam nakon ovog filma uvidjela (na određen način) dokle ambicije mogu dovesti jednog radoholičara i perfekcionistu. I nije me to prestrašilo (čak ni mamine ambicije-ipak ju je u onoj jednoj sceni zaključala radi njenog zdravlja)
ReplyDeleteJa sam shvatila da mom životu treba malo više perfekcionizma i da mojim ambicijama treba malo više predanosti,naravno,ne plašim se da će me to dovesti do lucidnosti. I ne znam da li je to do filma ili do mene,ali nakon njega mi štrebanje za ispite ne pada tako teško. :)
Да, вероватно тако да је
ReplyDeleteDobro je, nisam luda;) tj. još ima ljudi koji vide kao i ja. Princip šokiranja kao način izvlačenja emocija iz posmatrača, za mene je daleko od umetnosti, a konfuzija i zbrka kao metod ubeđivanja da je to nešto duboko intelektualno i da si glup ako ne uviđaš svu tu visinu, već je davno pročitan. Tako da - hvala ti na ovoj sjajnoj recenziji. Ona me navodi na to da bi bilo pametno da pogledam tvoje preporuke za knjige i filmove (izuzimajuci horor i SF, za to mi treba neko drugo vreme). Pozdrav:)p.s. brisanje komentara radi ispravke slovnih greski, ili večita cena žurbe.
ReplyDeleteDrago mi je da ti se dopala recenzija. Zato sam tu: da pišem ono što mislim, a ne što ljudi žele da čuju :-)
ReplyDeleteNaracija filma Crni labud je baš kao što si opisao: "na mestu", uz neke spektakularne i pregršt nespektakularnih, ali privlačnih momenata, koji čine film dopadljivim makar dok on traje, a posle kud koji mili moji.
ReplyDeleteNarativ filma, pak - dakle, scenario, ono čemu si uglavnom posvetio svoj tekst - druga je priča i treba ga dobro promisliti. On upućuje, i tek donekle otelotvoruje, jednu veliku i uvek važnu temu: temu neizrecivosti ženskosti, poput, npr., filma Čitač. To je, prema mom mišljenju, temeljna potka, dok su ambicija, balet, seksualnost i svi drugi motivi samo načini da se o ženskosti "progovori", tj. da se još jedanput pokaže da je ona neiskaziva i neizreciva. Jer, feminitetu uvek treba Nešto kroz šta će se on modelirati, što će mu "nadoknaditi Falus". A to je, nažalost, neretko borba za ostvarenje neke ambicije koja se na kraju ne ostvaruje, borba za uspeh u kojoj moraš da se telesno i mentalno podaš nekom autoritetu, kao i, naravno, psihička bolest, rastrojstvo, neurotika - koji su u falogocentričnom sistemu kakav je naš svet i dan danas sinonim za ženskost.
Meni je scenario daleko od promašaja, ali je istina da je sam film pretenciozan do te mere da mu fokus ostavlja ovako bitne teme zaista daleko u pozadini. Pozdrav!
This comment has been removed by the author.
ReplyDelete