Spider-Woman: Agent of S.W.O.R.D.

Motion comic je čudna zverka. Negde na pola puta od stripa do animiranog filma. A u stvari nije nijedno. Motion comic najčešće nastane tako što se kadrovi stripa izrežiraju u blagu animaciju – zapravo više pokret kamere nego stvarni pokret likova – i to se koristi kao promocija stripa. Nekada se nasnime glasovi, nekad ne. Nekada ima oblačića, nekad ne.

Spider-Woman je prvi motion comic koji je rađen da bude motion comic, a nije naknadno napravljen od stripa.

Autori su Brajan Majkl Bendis i Aleks Malejev.

Bendis je jedan od mojih omiljenih strip scenarista i o njegovom talentu i učinku mogu se napisati čitave knjige, a ne prikazi. A Malejev je čovek koji je zajedno sa Bendisom radio kultni run na Daredevilu i stvorio jedan od najboljih stripova ikad. U vreme kad je superherojski strip doživljavao najveće dekonstrukcije i kad je sve to još nešto značilo.

Danas kao da se čitava priča istrošila. Pa i sam Bendis kao da se umorio od dekostrukcije i mračnih obrada heroja u kostimima. I njegovi stripovi u posledenje vreme kao da su samo to... stripovi.

Spider-Woman nije plod scenarističkog genija koji nam je podario Daredevila ili Alias, ali je ipak plod zanatskog umeća koje mora da se poštuje i iz kog može dosta da se nuči.

Bendis – kao veliki fan krimi i noar zapleta – koristi noar matricu, po kojoj protagonista kreće u poduhvat za koji ne zna tačno šta podrazumeva i ne zna tačno ko ga je angažovao. A i da zna, pitanje je da li su ti koji ga angažuju baš ti za koje se predstavljaju.

Ovo je svet paranoje.

A na sve strane su vanzemaljci shapeshiftersi.

Bendisovo najjače oružje su hiper realistični dijalozi. I oni ga nikad ne iznevere. Ali, Spider-Woman je začudo preplavljena i unutrašnjim monolozima, koji dporinose mračnoj noar atmosferi.

Bendisova najveća mana su krajevi i česta deus ex machina razrešenja. Koja ni ovde nisu izostala.

Konjica u poslednji čas je ovde zamenjena timom superheroja, ali efekat je isti.

Ne mislim da će motion comic kao medij uspeti da otme više pažnje za sebe nego što je već ima, jer je sam po sebi veštačka tvorevina. Ali, zanimljivo je napokon čuti kako Bendisovi dijalozi zvuče kad se izgovore i lepo je gledati fenomenalne Malejeve crteže.

Malejev koristi kombinaciju fotke i crteža. Montira fotke, crta po njima, sklanja fotke i boji bez njih, a onda ih ponovo vraća i mi dobijemo table za koje više nie znamo da li su crtež ili fotka. Ali koga briga kad izgledaju sjajno.

Ako ništa drugo, možda vas Spider-Woman privuče da potražite Daredevila. Ili Alias. Ili Torzo.

Isplati se.

Tilva Roš, Nikola Ležaić

Ovom čoveku bih bez razmišljanja dao da režira moj tekst.

Zato što pripada generaciji koja čak ne oseća ni potrebu da se obračunava sa domaćim filmom i njegovom tradicijom. Pripada generaciji koju domaći film toliko ne interesuje da ga ni ne poznaje. Pripada generaciji kojoj su svetski filmovi bili lako dostupni, tako da nije ni morala da gleda domaće filmove.

Tilva Roš je domaći film.

Iako deluje više svetski od svih tih naših pokušaja blokbastera.

Tilva Roš je dobro kadriran, režiran i snimljen film. Jedan pogled na fotku uveriće vas u to.

Ovo nije film o običnim ljudim, normalnim ljudima, belim lavovima, belim lađama, belim odelima i ostalom. Ovo je film o gradu koji je umro, a da je pri tom zaboravio da obavesti stanovnike. Ovo je film o generaciji koja je sjebana, uništena, autodestruktivna. Ovo nije film o splavovima, narodnjacima, devedesetim. Ovo je film o Srbiji bez Srbije.

Roditelji su sjebani i u nekom svom fazonu: šljaka ili iluzije o bogaćenju preko sektaških lanaca prodaje. Jesi li ti član?

Klinci su još sjebaniji jer vide šta ih čeka i nemaju nikakve iluzije.

Vozi se skejt, snima se sve. Buši se sve na telu što može da se probuši. Modrice iskaču gde god mogu da iskoče. Autodestrukcija kao potvrda života. Snimak kao još jedna potvrda.

Dijalozi su prepušteni improvizaciji i po prvi put u domaćem filmu, autentični, iskreni, jaki. Realistični. Realni.

Tako je Tilva Roš i snimljena. Kadrovima iz čudnih uglova u kojima se često samo vide noge glumaca ili tela bez glava. Jer i to je negacija ljudskosti. Kao U POV porno filmovima iz vizure kamere gde se ne vide lica, samo meso koje susreće meso i preti da ga uništi.

Čak i vlaški naziv filma Tilva Roš je na mestu. I zvuči kao neki strani film. Možda je tako i bolje. Možda ćete čuti za ovaj film, čuti o skejterima sklonim autodestrukciji, čuti o skejt parkovima, muzici i snimcima. Možda ćete pomisliti da je Tilva Roš  strani film.

I možda ćete se prijatno iznenaditi.

Borislav Mitić: The Absolute

Čim sam počeo da sviram gitaru, čuo sam za Borka Mitića. Tad je imao samo jedan album Fantasy. Poskidao je sve najbolje fore od Stiva Vaja, Satrianija i ekipe, ubacio još i klasike, a i klasične gitare. Sve je to produkcijski bilo jako skromno, ali svirački na svetskom nivou.

Nije ni čudo što je sledeći album izdao za stranog izdavača koji je specijalizovan za neoklasičnu muziku.

Taj album je produkcijski bio jako jako bolji, a i svirački. Činilo se da mu fali malo one početničke energije i žara, ali to je nadomešteno virtuoznošću i novim temama. Može se osetiti uticaj vlaške muzike, a i... južnog vetra.

Pre neki dan se slučajno setih Borka. Ne budem lenj, te odem na gugl. Vidim da je Borko pre dve godine izbacio album The Absolute.

Nisam znao šta da očekujem.

Ali, i bez očekivanja, nekako se nudilo još više uticaja domaćih melodija i etno zaleđa. Jer to je strancima zanimljivo, a treba se probiti među svim tim sjajnim muzičarima.

Međutim, Borko ovde cepa metalčinu da otpadnu uši. Sjajni rifovi, galopirajući ritmovi. Vremeplov ka nekom srećnijem vremenu Metalike i drugih velikana. Naravno, osetićete i Symphony X i slične bendove, ali i fusion.

Jedino što ovom albumu nedostaje da se probije je pevanje.

I stvarno, ne možete da se ne zapitate zašto nema pevanja, kad su već pesme sa čvrstim ritmovima i dobrim rifovima.

Borko, mogao si do vrha.

Ali, mislim da je njemu najbitnije da istera ono što voli i želi. Inače bi se odavno prodao na neki od brojnih načina.

Samo nastavi.

Slušamo se i u buduće.

Dag Dorst - intervju

Dag Dorst je neverovatno talentovani novi autor koji potpisuje sjajni roman Alive in Necropolis i zbirku priča The Surf Guru. Trenutno kao koautor radi na novom romanu sa Dž. Dž. Abramsom. I pored brojnih obaveza, kao svaki pravi profesionalac, bio je ljubazan da mi odgovori na nekoliko pitanja.

Željko Obrenović: Zašto treće lice i prezent?

Dag Dorst: Od početka sam znao da ću koristiti treće lice; iako sam znao da je Nekropolis primarno Merserova priča, hteo sam da se narativ proteže van njega, da bude u stanju da se približi i drugim likovima. Treće lice sa rotirajućim tačkama gledišta učinilo mi se kao pravi izbor. (Pretpostavljam da je i rotirajuće prvo lice moglo da funkcioniše, ali obično me to kao čitaoca nervira – čini mi se da je promena glasova neskladna i nametljiva.) Roman je bio u perfektu dok nisam stigao do tristote strane prve ruke. Uhvatio sam sebe kako skliznem u prezent dok skiciram nove scene, tako da mislim da je podsvest pokušavala da mi da znak. Takođe se potrefilo da sam u to vreme čitao The Night Country Stjuarta O’Nana i jako mi se dopala atmosfera koju mu je prezent omogućio. Tako sam se vratio na početak i napisao prokletinju u prezentu. (Ne možeš samo da promeniš glagole. Mislim, možeš, ali će rezultat gotovo sigurno biti užasan.)

ŽO: Ako bi uporedio svoj roman sa pesmom (ili albumom), koja bi to bila?

DD: Napravio sam plejlistu romana za largeheartedboy.com (a to je sajt koji bi definitivno trebalo da overiš, ako ti već nije poznat). Sastoji se od pesama koje sam dosta slušao dok sam pisao jer sam osećao bliskost (emotivnu, lirsku, tonsku) između njih i knjige. Evo linka. 

ŽO: Da li planiraš svoje romane (i priče) i u kojoj meri?

DD: Spadam u pisce koji zavise od otkrića tokom procesa pisanja. Često ću poći od okvirne ideje sekvenca događaja, ali nikad zaista ne znam kako (i da li) će se oni uklopiti. Čuo sam da je Džon Irving rekao da sve planira u napred, tako da je process pisanja za njega u suštini process transkripcije. U neku ruku mu zavidim – mislim, voleo bih da sam u stanju da stvaram na taj način, kada bih želeo – ali nisam naročito organizovan mislilac i jako brzo budem ophrvan ako probam da planiram previše detaljno.

ŽO: Kada pišu u trećem licu, mnogi pisci ne znaju kad da stanu. Ti si našao savršen balans. Kako?

DD: Nisam znao kad da stanem. Ono što vidiš je rezultat ogromnog broja revizija i brojnih instrukcija mojih prijatelja pisaca, moje žene i mog neverovatnog urednika Šona Mekdonalda.

ŽO: Zašto ti je trebalo tako dugo da napišeš Alive in Necropolis kad si nacrt romana prodao još pre sedam godina?

DD: Vidi prethodni odgovor.

Nevolje sa fontom

Kada naručujete knjige sa neta, morate pažljivo da gledate dimenzije romana, jer može da vam se dogodi ono što se meni desilo. Naime, nedavno sam naručio kultni roman Nila Stivensona Kriptonomikon, a kad je knjiga stigla video sam da ću je teško pročitati. Font je negde dvojka, eventualno trojka. S obzirom da ovaj roman ima preko hiljadu strana, za očekivati je da font ne bude pretereno krupan. Ali, nije normalno da upakuju knjigu u džepno izdanje. Ili možda nije normalno da ja ne pogledam dimenzije romana. Sad mi se vlasnici kindla smeju i kažu: Ko ti je kriv, kad kupuješ papirne knjige. Možda su u pravu. Opasno me nervira kad mi se roman toliko dopada a ne mogu da ga progutam u cugu.

Srpski psiho na poljskom jeziku - Serbski psycho

Istina je. Izašli smo na poljskom, izašli smo iz jezičkih ograničenja koja postavlja jedan jezik. A gde će tome biti kraj... ko zna?

Kad smo Aleksandar i ja počeli da pišemo roman, nadali smo se da će ga pročitati barem  ortaci i porodica. Pa kad smo videli da tiraž i prodaja prelazi nekoliko hiljada, shvatili smo da roman više nije naš. Pripada publici.

A sada više nije ni srpski. Pripada svetu.

Kada me je pre više od godinu dana devojka po imenu Agnieszka Żuchowska-Arent kontaktirala (mejl na čistom srpskom, bez ijedne greške), srpski-nepoverljivo pomislio sam da me neko zeza.

Objasnila je da je Poljakinja, da je na internetu čitala neke moje priče i da želi da prevede neku od njih. Što se i desilo.

Onda je počela priča o romanu Srpski psiho. A sada je i roman izašao na poljskom. Serbski psycho je naziv i upakovan je u tvrd povez sa zanimljivom (drugačijom) koricom.

Nadam se da će Srpski psiho i u Poljskoj doživeti slavu koju je imao u Srbiji (možda i veću, što da ne). I, naravno, nadam se da će ovaj prevod otvoriti put za još prevoda.

Pozdravljam sve Poljake i želim im prijatno čitanje.

Agnieszka, još jednom hvala. 

Nicolas Winding Refn: DRIVE (2011)

Više ih ne prave ovakve.

Nije ovo film koji će promeniti svet. Nije ni film koji nosi neke ne znam kakve originalne ideje. Pa čak ni obrada nije donela revoluciju. I dramaturški bi tu imalo šta da se dotera.

Ali, Drive ima dušu.

Dušu koja nas vraća u neko prošlo vreme. Vreme kad su se pljačke obavljale uz pomoć oružja i kad su vozači imali važnu ulogu, a scenario kao da ja nastao po romanu Ričarda Starka. Ćutljivi muškarac koji se sveti, a ne preza ni žensko da udari ako mu se nađe na putu do odgovora.

Ali, važno je naglasti da je Drive smešten u savremeno doba. Iako nas na to ne podseća ništa, ni garderoba, ni muzika, ni font slova na početku filma. Samo poneki mobilni koji zapišti i vrati nas u stvarnost.

Dakle, priča je viđena. Pljačka koja pođe po zlu i lanac onih koji hoće pare. I naš heroj se nađe u sredini. A tu je i devojka do koje mu je stalo.

Drive potpisuje čovek koji nam je podario serijal Pusher, pa i solidnog Bronsona. Ipak, po meni je tek sa Drive pokazao šta ume i može.

Ako bih tražio ekvivalent u stripu, odabrao bih Brubejkerov Criminal, pošto se radi o sličnom tretmanu noar stereotipa i identičnom retro šmeku koji provejava pričom.

Takođe, nisam neko ko balavi na scene jurnjave kolima, ali Drive ih nudi samo dve i one su tempirane taman da dramu i suspens dignu na viši nivo.

Kad već pominjem dramu, nije zgoreg reći da je Drive zapravo više drama nego pravoverni noar, ali nemojte misliti da će pucnjava i raznesene glave izostati. Reč je samo o atmosferi, tretmanu likova i njihovih priča.

Brubejker kaže da je suština noara u neizbežnosti i to je neverovatno istinito.

U to se možemo uveriti jer vozač u filmu nekoliko puta pomisli da se ne meša, da produži dalje, ali se ipak vrati. Nije to stvar njegove odluke. Koliko god čvrst bio njegov karakter, ima nešto jače što mu ne da da se odupre.

Nije onda ni čudo što noar porede sa antičkim tragedijama.

A ako je tako, mislim da smo našli još jedan film na koji bi stari Grci klimnuli glavama. 

Lars Von Trier: Melancholia / Melanholija

Realno, postoji velika verovatnoća da nas rokne nekakva kometa-planeta i da sve naše brige nestanu u trenu.

Opet, retko ko brine o tome. Sem ljudi koji su... ajde da kažem osetljivi. Kao što je Von Trier. Ima čovek probleme. Ali pravi dobre filmove.

Melancholia nastavlja stazom Antihrista i predstavlja još jedan film-esej. Podjednako je depresivan i podjednako dobar. Razumem one koji ne vole ove filmove, ali Von Trieru se jebe za to. Njemu je bitno da to izbaci iz sebe, jer bi se u suprotnom verovatno ubio.

Melancholia dugo traje i dominira minimalizam.

Sve je već u kontekstu i mi smo pali u taj kontekst. Nećemo dobiti nikakve detaljne odgovore niti razjašnjenja odnosa. Ali, hej, pa to nije ni bitno.

Uskoro će da nas rokne Melancholia, ali ne film.

Imamo dve sestre. Kirsten Danst koja je hipersenzitivna, nećka se na venčanju i uspeva da sve sjebe (a tu je i vampir Erik iz True Blood).

Druga je Šarlota Ginzberg koja je stabilnija, ali u drugom delu filma preuzima ulogu Kirsten Danst, koja se u međuvremenu pomirila sa sudbinom.

Von Trier je ovde majstor da nas izvoza i navede na krivi trag u filmu koji praktično ni nema narativ. Tek pri kraju postane vam jasno zašto je zapravo Kirsten toliko depresivna – hipersenzitivna, dakle, ali na drugačiji način. I vi je onda potpuno razumete.

Hej, pa kad bismo znali da nas čeka Armagedon i mi bismo ludovali. Ili ludeli.

Ljudi i mutanti bi se držali za ruke, a ne bi se ubijali.

Ko je gledao The Tree of Life, smesta će uočiti sedam sličnosti sa Melancholiom. Od slične fotke, do gotovo identičnih snimaka planete koja se valja. Minus dinusaurusi.

Gotovo sam uveren da će sledeći Von Trierov film biti o opravdanju samoubistva. Jedini problem je što ga je Kormak Makarti pretekao. I to opasno.

Ali, ipak je to stari lisac Lars. Ako ne bude mogao da snimi film, možda ovekoveči svoje samoubistvo. Ne bi me čudilo.

Nadam se da neće.

The Justice League of Pornstar Heroes (Ron Džeremi - Pingvin)

Poznato je da ne postoji nijedan iole uspešniji film koji nije dobio svoju porno obradu. Kad pogledate te trejlere, oni deluju zanimljivije od mnogih originala. Prava mala gikovska trešijana. Naravno, supereherojski filmovi nisu izuzetak. Pornićari su ih radili (i rade), ko to prati verovatno više zna šta sve i u kojim količinama. No, pre neki dan sam na kultnom stripovskom sajtu CBR video trejler za The Justice League of Pornstar Heroes i ono što mi je privuklo pažnju je da Ron Džeremi igra Pingvina. Sad ko iole zna kako izgleda Ron Džeremi (a ko ga je barem jednom video, neće ga zaboraviti), zna da je on idealan za tu ulogu. I to ne samo u porno parodijama, već i u zvaničnim adaptacijama. Zato apelujem na Nolana da baci pogled na ovaj trejler i da Džeremiju ulogu Pingvina dok još nije kasno. Neće pogrešiti.

Najbolji filmovi: 2008.

 Let The Right One In: je švedski horor film. Mada, verovatno je mnogo više drama, nego što je horor. Ali, kako god, film je pravi masterpis – nešto najbolje što sam video u mnogo, mnogo vremena. Dvoje klinaca, a klinka je vampir. Pa vi vidite.

In Bruges: Ponovo evropski film. Od autora iz čijeg pera je proistekla predstava koju imamo prilike da vidimo u beogradskom pozorištu – Jastučko. Plaćene ubice na odmoru u Belgiji; promišljen i tempiran scenario koji samo u nekoj meri pati od previše umetničarenja.

The Dark Knight: Hm, kako sam samo nameravao da hejtujem ovo ostvarenje kad sam se zaputio ka bioskopu. Ruku na srce, prethodni Nolanov Betmen nije bio bog zna šta. Međutim, The Dark Knight poseduje to što su mnogi blokbasteri zaboravili da je upravo najbitnije za dobar film – priču. Noar zamotan u foliju superherojskog filma. I da, Everybody, why so serious?

Chaser: Film koji bi trebalo da je bolji od Oldboy. Nažalost, nije. Iako je dramaturški znatno dosledniji i bez pogrešnog izbora, Chaser poseduje izvesnu dozu predvidljivosti koja mu ne dozvoljava da se plasira u Top 10 svih vremena. Ipak, zaslužuje bar nekoliko gledanja i predstavlja školu preciznog i promišljenog scenarija.

Slumdog Millionaire: Deni Bojl je pokidao novi film. Ljubitelji Lost teško da će naći ekvivalentniji pripovedački pandan u svetu filma. Priča o odrastanju u paklu, koja nijednog trenautka ne sklizne u patetiku – iako je prilika bilo nebrojano – ispripovedana na maestralan način.

In The Electric Mist: Poput Chaser, ovaj film je nekako predvidljiv, pa pored fenomenalne atmosfere i nečega što vas tera da ga gledate iznova – ipak pati. Opet, kamo sreće da je više takvih filmova. A  Tomi Li Džonsa ne treba dodatno hvaliti.

Burn After Reading: Svi pljuju novi film braće Koen, a on je zapravo izvanredan. Prava mala poslastica što vas tera da stisnete ripit na daljincu. Nisam se tako smejao još od Shaun of the Dead. Držimo Koenima palčeve za ekranizaciju Šejbona.

Before the Devil knows You're Dead: Iako ovaj film pripada 2007. godini, kada sam ga po prvi put i overio, tek na ponovno gledanje shvatio sam kakav je to zapravo masterpis. Noar + drama u savršenom spoju. A kad to nisu? Barem kod tih što umeju da pišu.

The Wrestler: Iako je Miki Rurk ponovo dao fenomenalnu ulogu, Rvač me nije baš oduvao. Opet, kako vreme prolazi, film mi je u sve boljem sećanju, mada sumnjam da bih mu pružio još jednu priliku.

Najbolje knjige: 2008.

1.      Stiven King – The Shining: Verovatno jedna od najboljih knjiga ikada. Nekim slučajem nisam je pročitao kad je trebalo, tako da sam sad imao priliku da uživam u ovoj poslastici. Btw, Kjubrik je izostavio isuviše bitnih detalja.

2.      Stiven King – Duma Key: Kingov najnoviji roman. Šta da kažem, matori se drži kako bi svako poželeo u njegovim godinama, a većina i uopšte. Savršen roman, od prve rečenice do kraja. A sama prva rečenica je fenomenalna.

3.      Stiven King – The Girl Who Loved Tom Gordon: Ne znam da li je ovo zapravo kraći roman, novela, ili noveleta – ali nije ni bitno. Pisanje je savrseno, unutrašnji svet nikad bolje opisan. Mane: ne traje koliko bih to želeo; kraj je slab.

4.      Stiven King – Gerald's Game: Ima ta priča kako je Misery roman sa dva lika, Gerald's Game sa jednim (ednim!), a kako će u budućnosti King napisati roman o sofi. Žena i muž odu u vikendicu, prepuste se S&M seksu; muž ženu priveže lisicama za krevet i dobije srčani udar...

5.      Džejms Elroj – The Black Dahlia: Jedna od knjiga koju čitam svake godine i sve je bolja i bolja. Dosta priče.

6.      Ričard Morgan – Market Forces: Ovaj roman, uz još neke, govori koliko su novi SF pisci zapravo mejnstrim. Da nije klasifikovan kao naučnofantastični, nikad o tome ne bih ni razmišljao. Sviđa vam se tranzicija, hoćete u Evropu? Eto vam.

7.      Majkl Šejbon – The Yiddish Policemen's Union : Ovo treba da se uvrsti u lektiru, jedan od najboljih romana koje sam ikad pročitao. Dvaput u istoj godini, a trebalo je i više puta. Da biste uopšte mogli da skontate šta je Šejbon sve strpao u tu knjigu i kako je to ludački skladno povezao – morate je pročitati. Ne može da se prepriča.

8.      Majkl Šejbon – The Final Solution: Poslednji slučaj Šerloka Holmsa iz pera najboljeg pisca na svetu. Ovo je više novela, ali ne mari. Kod Šejbona je svaka rečenica remek-delo.

9.      Voren Elis – Crooked Little Vein: Oh, kako sam iščekivao taj roman slavnog strip-scenariste. Ali, nije me baš oduvao. Iako ima genijalnih, GENIJALNIH, monenata – ostavlja utisak nedorađenosti. Nažalost.

10.  Džon Feris – Baby Moll: Dok sam čitao imao sam utisak kao da gledam neki od kultnih noara. Iako je proza skoro kao poezija, previše je linarno da bih ga stavljao na tron. Ali, s obzirom kad je napisano, i šta je Feris nakon toga izbacio sa tastature – za fanove nezaobilazno.

11.  Džejson Star – Twisted City: Omiljeni pisac mog omiljenog strip-scenariste, Eda Brubejkera. Star je od onih pisaca što krenu od neviđenog opšteg mesta i polako vas vozaju, navlače da se osetite bezbedno i sigurno – a tad vas zaskoče iz mraka. Kažu da mu romani deluju kao kad bi Bret Iston Elis modernizovao romane Džima Tompsona – nije daleko od istine.

12.  Džejson Star i Ken Bruen – Bust: Dva autora, zvuči poznato? Više mi se dopada kad Star piše sam, ali ništa vas neće sprečiti da se zabavite uz ovu kolaboraciju.

13.  Džilijen Flin – Sharp Objects: Knjiga koja sa Šejbonovom ulazi u moj Top 10 svih vremena. Da li je to noar, porodični roman, nešto drugo – nije bitno, pisano jako moderno i udara tamo gde treba. Ima je i u prevodu.

14.  Krista Faust – Money Shot: Krista mi je omiljena spisateljica, inače bivša žena Dejvida Šoua. A roman je noar u svetu porno-industrije. Piše kao muško. Zamalo da napišem, Piša kao muško. Zlobnici bi rekli: nije daleko od istine.

15.  Tim Pauers – Declare: Jako sam se mučio sa tim romanom, a kad sam ga okončao uhvatio sam sebe kako ćaletu prepričavam plot. Kako vreme prolazi imam sve veću želju da je se ponovo dohvatim.

16.  Kormak Makarti – No Country for Old Men: Gledali ste film? Gledali ste ga više puta? E pa, film je isti kao knjiga, minus dve-tri scene bez kojih se može. Takođe Top 10 svih vremena.

17.  Kormak Makarti – The Road: Ko ne pusti suzu, nije čovek. Tačka. Koliko sam obavešten, Ridli Skot snima film. Novi masterpis na pomolu?

18.  Den Simons – Song of Kali: Sve je tu savršeno, od ambijenta do zapleta i likova. A tek preokreti. Deni Bojlov Slumdog Millionaire me svojim viđenjem Indije podsetio na tu knjigu. Nemojte da vas lažu kako knjiga pada kako primiče kraju.

Velika očekivanja: Exquisite Corpse

(nekrofilija, bolest najmilija)

Ne, nije reč o onom filmu sa onom plavušom aristokratskog lika i onim glumcem što je bio oženjen Tarantinovom muzom; a nije reč ni o knjizi onog mrtvog pisca, ali jeste reč o knjizi, o romanu Exquisite Corpse Popi Z. Brajt; a velika očekivanja bila su moja...

Popi Brajt (autor brojnih romana i zbirki priča), poznata je kao pisac kultnog vampirskog romana Lost Souls, a i (za ovu priliku posebno zanimljive) priče Njegova usta imaće ukus pelina (motiv nekrofilije) – koja predstavlja moderan remiks Lavkraftove priče Hound.

Prethodnih meseci je kod nas bila jako popularna priča o beogradskom nekrofilu, pa nije nemoguće da će nekome pasti na pamet da po tome snimi film (nekrofil i mrtva kinematografija, zašto da ne)... ili napiše roman.

Kao Popi Brajt.

Exquisite Corpse započinje ispovešću serijskog ubice/nekrofila Andrew Comptona koji je posle dvadeset trećeg ubistva uhapšen i sada se nalazi u zatvoru. Upravo ovaj uvodni deo romana je i najkvaliteniji. E, onda Popi Brajt deus ex machina Andrew Comptona iščupa iz zatvora (donekle omaž Diminom romanu Grof Monte Kristo – zatvorenik se napravi mrtav kako bi pobegao iz zatvora) i isto tako ga ko od šale iz Engleske preveze do Amerike. Ali, to nije slučajno, tamo će naš nekrofil sresti američkog nekrofila, pa će oni zajedno nastaviti da rade šta već nekrofili rade. Kao idealna žrtva ispašće im mladi peder vijetnamskog porekla (Tran), kojeg su roditelji (saznavši za njegovo seksualno opredeljenje) upravo izbacili iz kuće. Da priča ne bi išla baš isključivo samo u jednom smeru tu su i melodramski momenti, tako da se kao spasilac dame u nevolji (doduše prekasno) pojavljuje Tranov ex dečko, Luke Ransom.

Sve u svemu, svako u ovom romanu je ili peder, ili nosilac HIV-a, ili nekrofil, a često sve to zajedno; kada slika i promišlja, Popi Brajt je keva, ali svaka scena u kojoj se bilo šta dešava... mnogo je slaba; a uz to je i mnogo, brate, nemotivisana. Svaki čas pa mi tu nešto škripi. Ali onda Popi da neku lepu sliku seksualnog opštenja sa mrtvim telesima, pa se malo izvuče i sve tako...

I wanted him to know I wasn't doing this because I hated him. Quite the contrary. Before, I had only seen him as a means to an end. But in these final moments of his life, I loved him.

Šta li bi matori Dikens rekao na ovo.