THE SUNSET LIMITED

Kada je Tarantino napisao True Romance, predvideo mu je budžet od oko tri miliona dolara; pošto taj novac nije dobio, spustio je prohteve i napisao Natural Born Killers za koji je predvideo upola manji budžet, no naravno, ni taj novac nije dobio; onda je potpuno snizio prohteve i napisao Reservoir Dogs koji su koštali oko sto hiljada dolara.

Kako je uopšte moguće napraviti film koji tako malo košta?

Pa, moguće je, ako veći deo filma smestite u jednu prostoriju. Drugim rečima, ako od filma napravite gotovo pa predstavu. Tarantino je u očaju došao na ovu ideju pošto je pogledao film Intruder Skota Spigela – koji se dešava u supermarketu – ali to, naravno, nije jedini sličan film. Pomenućemo, recimo, sjajan Hičkokov film Konopac.

No, ne treba zaboraviti ni TV. Na stranu sitkomi, setimo se genijalne serije Homicide i sjajne epizode koja se čitava odvija u „kutiji“ za ispitivanje. Ili, iz recentne istorije, serija Breaking Bad i epizoda Fly, koja je čitava snimljena u laboratoriji za kuvanje kristalnog meta gde protagonisti čitavu epizodu jure muvu, a istovremeno se među njima odigrava velika prećutna drama.

Ali, da konačno pomenemo i ono zbog čega smo se okupili: The Sunset Limited. U pitanju je film po drami Kormaka Makartija i čitav se odvija u jednoj prostoriji. Igraju samo dva glumca: Semjuel L Džekson i Tomi Li Džons, koji je takođe potpisao i režiju. A sve to je zakuvala HBO produkcija.

Da sumiramo: imamo najboljeg živog pisca, dvojicu najboljih živih glumaca i HBO. Ne može da omane? Pa i ne. Dobili smo film koji možemo da gledamo iznova i iznova i da nam nikad ne dosadi. Dobili smo film koji i mi koji ne volimo pozorište možemo da gledamo kao predstavu.

Priča je prosta: Tomi Li Džons je pokušao da se ubije tako što će se baciti pod voz, a Semjuel L Džekson mu je spasao život. Semjuel ga je potom odveo na svoju gajbu i ne da mu da ide kući jer se plaši da će ponovo pohrliti ka suicidu.

Opravdano. Tomi je profesor u teškoj depresiji koja traje čitavog života. Ne veruje ni u šta i ništa ga ne čini srećnim. I rođendan mu je.

Semjuel je bivši robijaš, sad rehabilitovan, koji živi u najgorem kraju, citira bibliju, i pokušava da pomogne narkomanima iz kraja, za koje zna da im pomoći nema.

Ono što će nam The Sunset Limited pružiti je sat i po vremena najgoreg (zapravo, najboljeg) egzistencijalizma. Razgovor o bogu, religijama, knjigama, zatvoru...

Ko se dosada nije susretao sa delom Kormaka Makartija, bolje da što pre ispravi grešku, jer život je kratak, a Kormak je jedna od stvari koje ne bi trebalo propustiti. No, ako ste barem pogledali adaptacije No Country for Old Men ili The Road, imaćete sliku. Makarti je sav u jeziku, u valjajućim dijalozima koji vas uvlače u priču, dok vas svaka replika zakucava kao citat.

Evo jednog primera iz No Country for Old Men. Parafraziram:

Ako se ne vratim, reci mojoj majci da je volim.

Ali, majka ti je mrtva.

Onda ću joj sam reći.

Takav je Makarti. A Tomi Li Džons je njegov stari fan, koji je igrao i u pomenutoj adaptaciji No Country for Old Men. Tomi Li se pokazao kao vešt režiser, jer da se ne lažemo, nije lako napraviti film koje se čitav dešava između četiri zida. Verovatno zato nijedan od sličnih filmova ne traje dugo. The Sunset Limited nije dugačak, a recimo Hičkokov Konopac je još kraći. Hičkok je Konopac snimio u svega nekoliko kadrova, ali on ipak ima barem više glumaca, pa time dobija na dinamici.

Tomi Li je iskoristio sve moguće trikove: jedan od likova stoji, drugi sedi; obojica sede; obojica stoje; jedan sedi, drugi leži. Ista stvar je i sa kadriranjem.

No, sve to je sad manje bitno. Jer ovaj film nosi sjajna priča i nose je dva sjajna glumca. Kao i uvek, Makartijev pesimizam je sveprisutan, a kraj je nešto što ne bih da prepričavam.

Kinezi kažu da ako nekome spasite život, odgovorni ste za njega. Ali, šta ako on ne želi da bude spašen?