Nikola Petrimo Treba ucmekati Ramireza

Ovaj strip mnogo lepo izgleda. Priča, sa druge strane, ne otkriva toplu vodu, ali je sve skupa beskrajno retro šarmantno i vrcavo i samim tim predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje stripa.

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Jelena Pavić Martinović

Gladijatori... Koloseum... Nismo mnogo odmakli od rušilačkih osobina Starih Rimljana. I dalje je najčešći pokazatelj društva izraz "samo hleba i igara treba ljudima".  Borbe u koloseumu su događaji koji liče baš na taj izraz i govore nam da postoje ljudi koji samo još to nisu videli.
Znate za onaj osećaj ljudske bahatosti kad sebi priušte sve, pa onda ostaje samo iživljavanje.
Međutim, pitanje je da li je to svima bahatost, da li neko možda u takvim situacijama vidi samo goli opstanak?

I koliko je  za opravdanje i ako jeste samo potreba egzistencije?

Roman "Koloseum" je žanrovski triler, ali sa filozofsko, psihološkom analizom društva.
Likovi su iz različitih društvenih sredina. Tara je student Filološkog fakulteta u Beogradu, Andrej će nam pak priuštiti da sa njim uđemo u ring... Ostatak družine je sa raznih margina...

Imamo uticaj medija i borbenu arenu u njima.
Smenjuju se devedesete, pretapaju neke druge godine u nove ljude, nova tržišta... Sve je slično, samo se drugim imenom zove. Sve godine liče jedne na druge, samo su sve teže i teže.

U romanu nema potencijalnog ubice koji je misterija i kao takav treba da održi našu pažnju. Ovde razni događaji i igra na život ili smrt su glavni protagonisti .

Iako nisam ljubitelj trilera i neko sam čiji sud ne može biti relevantan kad je taj žanr u pitanju, jer procenjujem samo u odnosu na neizvesnost, uzbuđenje i čitljivost. Toga ovde ne manjka, ali opet dok sam ga čitala iz tog ugla nisam imala onu brzinu okretanja stranica...​ Nisam uživala u potpunosti.

Zato sam kurs čitanja okrenula sagledavajući tu kulturološku stranu radnje i likova, grabeći za problematikom društva koja je ovde opisana kroz svaku njenu poru.

Tad sam bila svoj na svome i uspela da sagledam kvalitet ovog dela, autorovi stavovi mi nisu delovali agresivno, već ispravno. Njegova osećanja su jaka, a pogled seže i duboko i daleko.

Gladijatorske borbe se ne odvijaju više samo u arenama, u koloseumu, već bukvalno svuda. Na svakom koraku. Čega god da se uhvatimo, svaka borba je gladijatorska... Ljudi se bore za zaposlenje, za goli život, borbe se odvijaju u skupštinama, na fakultetu, sudnicama, šalterima, kladionicama, društvenim mrežama... Moćnici se bore za vlast, da budu jedini, ratuju do istrebljenja, tuku slabije, a slabiji slepo slušaju gospodare... Čitav ovaj naš svet je arena i čitav taj svet ogleda se u "Koloseumu".

Zavirite u njega, nećete se pokajati.

Koloseum -- Željko Obrenović -- recenzija -- Danijela Popović

Moram preporučiti ovo štivo svim obožavaocima Majićeve Dece zla. Živim u Beogradu pola života i nikada nisam pomislila da postoji ovakva arena. Niti da ljudi sa finansijskim problemima pomišljaju da ih tako mogu rešiti. Svaka čast za izbor priče. Tara koja se u svojoj borbi za pravdu u svetu bori i za sebi bliske. Često ovakvi likovi budu usredseđeni na veliki cilj i zanemare ljude pored sebe. Ostavio si me da razmišljam o čemu je majka Tarina pričala, šta je Vesna odlučila, hoće li Andrej umeti da radi nešto drugo sem da pesniči i jesu li dani Zmaja sada na ulicama. Verujem da je to negde i bio cilj. Hvala za razbuktavanje misli.
P.S. ni ja ne razlikujem Džejmsa od Lija.

Koloseum -- Željko Obrenović -- Marko Jovanović -- recenzija

UVOD

Prva asocijacija na naslov najnovijeg romana domaćeg autora Željka Obrenovića „Koloseum" svakako su bile čuvene gladijatorske borbe iz antičkog doba, zabava za narodne mase u starom Rimu i jedno od sredstava manilulacije i sticanja moći tadašnje vlasti, jer dok je „hleba i igara", šta je još potrebno običnim ljudima koji žive – da prežive. U ovovremenskom svetu, kada su ropstvo i ubistvo zakonski kažnjivi, takve igre naravno da nisu dozvoljene, bar ne u legalnim tokovima.. A i zašto bi? Viševekovni tehnološki napredak od antičkog doba do danas bi trebalo da prati i civilizacijski duhovni progres uz koji bi ljudi (bar bi trebalo!?) zabavu pronašli uz neke, pre svega moralno prihvatljivije stvari.
Da stvari ne stoje baš tako, i da potencijalno može postojati odabrana grupica ljudi (ovog puta privilegovanih moćnika, ne običnog naroda, jer ipak… nelegalno je i skupo, a i zahteva učešće kriminalnog sveta) koje je taj duhovni progres zaobišao, kojima nadbubreg verovatno toči adrenalin tokom svedočenja borbama do smrti, organizovanim u strogo kontrolisanoj tajnosti, govori upravo Željkov najnoviji stvaralački produkt koji zadire u srž kriminalne organizacije koja ovakve događaje realizuje.

PRIČE IZ UGLA TRI LIKA

Kroz Koloseum pratimo priče iz ugla tri glavna lika koje se kroz sredinu romana medusobno prepliću, i na kraju integrišu u veliko finale: Tanje, mlade i ambiciozne studentkinje novinarstva koja vodi blog o raznim kontroverznim društvenim temama i istražujući oskudne priče i prateći tragove o najnovijoj temi o kojoj piše – tajne gladijatorske borbe za odabranu publiku, otkriva vešto organizovanu kriminalnu mrežu koja će postati pretnja njenoj bezbednosti. Kroz njen lik vidimo da radoznalost iako nudi skrivena znanja, nekada može biti i put do opasnog terena gde i najoprezniji slome nogu; lik Kajice pored kog, kao člana visoko na hijerarhijskoj lestvici jednog od glavnih kriminalnih klanova, dobijamo direktni i vrlo detaljan uvid u kriminalni milje naše prestonice, u njegovu izuzetno razgranatu i (skoro!) perfektno organizovanu postavu, ilegalne poslove kojima se bave, saradnje među klanovima, ali i interne izdaje koje mogu zapretiti opstanku cele organizacije; I na kraju lik Andreja, brata jednog od žrtava krvave zabave za elitu, koji je rastrzan između težnje da se skrasi i vodi miran život pored snaje i malog bratanca kojima fali podrška i oslonac, i neodoljive žudnje da osveti bratovljevu smrt ulaskom u surov svet borbi na život i smrt i ubistvom čoveka koji mu je oduzeo brata, snaji supruga, a bratancu oca. Andrej je reprezentativan primer antiheroja, čoveka sa smenom dana kada ga muči savest i proradi duboko usađena potreba za dobročinstvom, i dana kada svesno čini loše stvari bez trunke griže savesti. Čoveka u kome se večito bore dobro i zlo, sa tendencijom da se i jedno i drugo na smenu izbore za prevlast. Kao takav Andrej je lik kog ne možete voleti, ali priznaćete da mu se divite. Upravo zbog te besomučne intrapsihičke borbe u kojoj pobednika nema.

VIŠESLOJNA PRIČA I OBILJE DRUŠTVENO OSETLJIVIH TEMA

Koloseum je višeslojna priča jer pored glavne tematike, ilegalnih gladijatorskih borbi do smrti, obrađuje i usputno nameće još neke kontroverzne i društveno osetljive probleme današnjice poput korupcije u obrazovnim ustanovama, organizovani kriminal, trgovina narkoticima, prostitucija i podvođenje, trgovina belim robljem. Pored toga autor kroz priču ulazi u sam kostur organizacije kriminalnih klanova, hijerarhiju njihovih članova od običnih izvršilaca prljavih poslova do „big boss"-a, izvanredne načine prenosa informacija van očiju javnosti, ali i odnose između klanova, kako se održava mir i kako nastaju potencijalni sukobi. Uz to saznajemo i kako nastaju interni sukobi u klanovima, koji su motivi izdaja, kako se izdaje planiraju i realizuju, a i kako kažnjavaju. Željko je sve to do savršeno do detalja razradio, u svom maniru prekaljenog autora trilera iza čijeg pisanja evidentno stoji dugotrajan proces istraživanja i prepakovanja dobijenih informacija i na kraju upakovanja u jednu izuzetno dinamičnu fikciju. Pored toga, psihološki profil likova odrađen maestralno, naročito što se tiče Kajice i Andreja (Tara malo manje, ali opet dovoljno za njenu ulogu u celokupnoj priči) što omogućava da se dobro povežemo sa njima tokom čitanja i razumemo njihove postupke, uz dodatak back up story-ja o svakom protagonisti što samo poboljšava razumevanje njih kao ličnosti.

STIL PISANJA I TEHNIČKI DEO

Stil pisanja je još nešto što se mora pohvaliti, s obzirom da je autor filolog i da se od njega pored iskustva i istraživanja očekuje da se osmišljeno raskošno i upakuje. Željko je svoju stručnost opravdao bogatim rečenicama (pisanje u trećem licu ga nije ograničavalo da narativ mora prilagoditi samom karakteru iz čijeg ugla bi pisao) koje pokazuju širok vokabular i odličnu veštinu dočaravanja aktuelne situacije. Deskriptivni deo je vrlo pažljivo doziran, ne preteran, i predstavljen skroz čulno odgovarajućim opisima i vrlo originalnim i, mogu reći, autentičnim komparacijama. Po mom mišljenju, veliki je napredak u odnosu na Kameno jezero i sa Koloseumom je Željko utanačio sebi svojstven stil pisanja koji bih sa zadovoljstvom iskusio u njegovim narednim delima (voleo bih, takođe trilerima).

Moja zamerka ide na, za moj doživljaj, slabiju obradu samih gladijatorskih borbi koje nisam mogao na osnovu datog opisa da vizualizujem. Međutim, s obzirom da sam na kraju bio apsolutno zadovoljan pročitanim, smanjiću samo za samo pola ocene.

Pohvaliću i naslovnicu, koja je još jednom dokaz da čak i veća efektivnost leži upravo u jednostavnosti i često sledstvenoj simbolici iste.

ZAKLJUČAK

Za kraj, da sumiramo. Željkov roman Koloseum mogu preporučiti svim ljubiteljima, pre svega, trilera koji obrađuju temu kriminala i organizacije kriminalnih grupa. I same gladijatorske borbe su produkt tog kriminalnog društva, tako da je i logično bilo fokusirati se u romanu na suštinu njegovog funkcionisanja. Ono što nisam spomenuo, a što je ostalo u senci (tako valjda, ako ovo zaista postoji, i nažalost biva) jeste publika zbog koje se borbe i organizuju. Političari, estrada, sportisti, biznismeni, identiteti su pod velom tajni. Možemo li bar nazreti „zašto", ako ne već „ko"? Setimo se starog Rima, bogati vladaju pružajući običnom narodu „hleba i igara". U modernom dobu publika je drugačija, hleba i s hlebom sigurno ima u izobilju, ali zašto su u moru kvalitetne, a humanije zabave izbor baš ove igre?
U nedostatku odgovora citiraću autora:

"Život je prepun opcija za svakoga ko ostane otvoren za njih."

Koloseum -- Željko Obrenović -- Jelena Nikolić -- recenzija

U mom slučaju je prvo bio odlazak na "Kameno jezero", a nakon njega ulazak u "Koloseum".
Radnja oba romana je držala pažnju, pobuđivala želju za razotkrivanjem delova slagalice golicajući maštu da uobliči detalje u jasnu sliku, ali je "Koloseum" doneo malo veću kompleksnost na nivou razvoja same priče i likova u njoj. Pohvale za autora i napredak u izražaju :)

Reći ću još samo:
Grad koji volim. Dobro poznate lokacije, baš tamo sam se i sama motala, još od studentskih dana. Priča koja mami u ring života, bez jasnih pravila i nagoveštaja sigurnog opstanka.
Alea iacta est: da li imate hrabrosti za lavirint sadašnjosti i prošlosti, na rubu ambisa koji borba donosi?

Koloseum -- Željko Obrenović -- Kristijan Vekonj -- recenzija

Teoretičari definišu književnost kao podražavanje stvarnosti, onako kako je autor doživljava. Što je to podražavanje verodostojnije, time smo skloniji da neko delo okarakterišemo kao „životnije", možemo brže i lakše da se vežemo za likove, i na kraju kada dođemo do poslednje stranice možemo da kažemo kako je autor završio svoje delo na pravi način, da je dosegao onaj horizont očekivanja koji svako od nas (čitalaca) u sebi uspostavlja dok čita. Ukoliko autor nema mnogo iskustva (životnog, čitalačkog ili autorskog) njegovo književno delo deluje samo kao bleda imitacija života - zadovolji nas na momenat, ali ga brzo zaboravimo jer nas nije ni dotaklo ni uznemirilo.

Željko Obrenović je u svom novom romanu, Koloseum (Kontrast izdavaštvo), ispreo jednu pravu životnu priču koja će pratiti čitaoce još dugo nakon čitanja poslednje stranice. Prošlo je četiri godine od objavljivanja romana Kameno jezero i verujem da su čitaoci (baš kao i ja) sa nestrpljenjem čekali novi Obrenovićev roman. U periodu između romana imali smo prilike da pročitamo i poneku njegovu priču, i mora se priznati da Željko ume da barata i kratkom i dužom prozom, što je skoro retkost na književnoj sceni.

Ako se dublje bacite u analiziranje opusa različitih pisaca, može se primetiti kako većina reciklira ideje, zaplete, stil narativa,... I onda se u takvim slučajevima nakon čitanja više naslova od istog pisca sve pomeša u glavi i više ne znate koja je koja knjiga. Kod Obrenovića ima stvari koje on koristi iz knjige u knjigu, ali kod njega to nije ono malopre pomenuto večito recikliranje istog, već bi se to moglo definisati kao njegov autorski potpis, na osnovu koga bismo mogli u gomili različitih tekstova neki tekst da prepoznamo baš kao njegov. A šta je to što definiše Obrenovićev „književni potpis"? Kratke i efektne rečenice, bogat vokabular, razgranatost radnje, slojevitost romana, intertekstualnost, razbijanje klasičnih klišea, ubacivanje elemenata pop-kulture, humor, „filmičnost" teksta, efektan rez na kraju, ali pre svega likovi koji ne poštuju arhetipsku podelu na dobre/bele i loše/crne, već su svi oni životno sivi i to od one najsvetlije/nežne golubije sive boje, pa sve do onog najtamnijeg/najsj**anijeg sivog valera.

Za razliku od Kamenog jezera koji je „koncert za solo glas", u Koloseumu se Obrenović opredelio za polifoniju. Pratimo troje ljudi – Andreja, Taru i Kajicu, koji u početku „pevaju" svoje solo deonice, da bi se kasnije slili u dramatične duete. Andrej je bivši bokser koji tezgari kao radnik obezbeđenja, nema stalnu adresu, i koji pokušava da se ubaci u ilegalne borbe kako bi zaradio veću sumu novca. Tara je studentkinja filološkog fakulteta koja hvata krivine u stvarima koje je ne interesuju baš mnogo, ali se zato daje cela u oblasti istraživačkog novinarstva. Kajica je kriminalac kome lagano ističe „rok trajanja", ali koji pokušava da održi svoje krvavo zarađeno mesto u hijerarhiji organizovanog kriminala. Njima trojima će se ukrstiti staze koje vode ka istom mestu – Koloseumu. Ali to nije onaj čuveni Koloseum u Rimu, već mesto koje je navodno negde u blizini Beograda, mesto o kome se ne priča, mesto o kome se ne zna skoro ništa...

Koloseum je teško definisati žanrovski. Verovatno bi ga svi odmah ubacili u nišu trilera/krimića, ali bi se takvim potezom samom delu načinila šteta. Obrenović je pod najočitiji sloj, sloj trilera, stavio bezvremenu priču o porodici, iskupljenju, vrednostima, prijateljstvu, izdaji, nasilju. U svim svojim segmentima ovaj roman prevazilazi trilere - on nudi mnogo više. Interesantna je i sama struktura romana – podeljen je na tri dela, tj. tri runde koje odgovaraju bokserskom meču. U svakoj rundi svi likovi i primaju i zadaju udarce, a na kraju svake runde, neko bude nokautiran (nekada i mi čitaoci!). Glavni likovi su primili popriličan broj udaraca – i od života, i od onih koji ih okružuju, ali se uvek trude da se pridignu, otresu prašinu i da se prkosno ne daju – pokušavaju da ostanu živi i da isplivaju na površinu; koriste sva dostupna sredstva (udaraju ponekad i ispod pojasa) čak i ako to znači da će njihovo lično sivilo postati za nijansu tamnije. Uporedo sa pričom o Koloseumu i tri glavna aktera, Obrenović prikazuje ogroman jaz između društvenih slojeva, disfunkcionalne porodice, probleme ljudi sa klađenjem, migrante, afere na fakultetima, potkupljivanja, ucene... i kako je sve lako i rešivo ako imaš pravog čoveka na pravom mestu, prave informacije i novac, naravno. Neko je davno napisao kako ne može neprijatelj da te izda... Pitanje je samo da li sve (ili svako) ima svoju cenu... Život? Čovek? Porodica? Prijateljstvo? Postoji li granica preko koje se ne može i ne sme ići? I ukoliko se granica ipak pređe, postoji li ikakvo iskupljenje? Isto tako, još jedno od bitnih pitanja je i da li nasiljem može išta stvarno da se reši, posebno ukoliko svi sanjamo o boljem sutra. Može li nasilje da iznedri nešto lepo i dobro, ili nasilje uvek rađa novo nasilje – u cikličnoj formi oroborosa, zmije koja grize vlastiti rep. O svemu ovome Obrenović razmišlja na stranicama svog novog romana, i indirektno traži od nas da se preispitamo - koliko smo i sami sivi.

Ali, nije u romanu sve tako sivo i tmurno. Kao što je već napisano, Obrenović ima smisla za humor, i na pravim mestima je začinio svoj tekst izvrsnim dosetkama, parodiranjem ili ironijom. Jedno od najboljih takvih mesta jeste momenat kada likovi raspravljaju o Evroviziji, Kobasici i Zdravku Čoliću. I da, zamislite, i Prljavi ples se našao učauren u ovoj knjizi. Obrenović prati popularnu kulturu i koristi je kao okidače u dijalozima, što doprinosi tome da razgovori između likova ne deluju usiljeno, veštački i plastično, več onako stvarno i... životno. Odličan momenat je i seciranje i alternativno (i, složiću se, totalno održivo) tumačenje Čolićeve pesme Emili, zbog čega bi Obrenović zasluženo mogao da dobije titulu Tarantina srpske književnosti.

Naravno, ni to nije sve. Treba imati na umu da je Obrenović diplomirao na katedri za srpsku književnost, jer to pruža još jednu moguću dimenziju za sagledavanje nekih stvari iz ovog romana. U jednom momentu autor daje idejni ključ za lik Kajice, međutim, on izvrće epsku poemu o Kajici kako bi je prilagodio tematici i potrebama romana. Takođe, treba obratiti pažnju na učestalost pojavljivanja broja tri i na značenje imena ostalih junaka (Andrej, Tara) koja im apsolutno odgovaraju. Postoji i jedan momenat metafiktivnosti, kada Tara i asistent na fakultetu razgovaraju o pisanju – kako ga poboljšati, i možemo ga shvatiti ili kao direktan upliv autora (saveti budućim piscima koji čitaju roman) ili kao ideju da je Tara ta koja piše ovaj roman – da on postaje plod njenog istraživačkog poduhvata. Na kraju majstorskog pripovedanja, Obrenović pravi rez u najboljem mogućem momentu, zaokružuje mnogo stvari, ali ostavlja nešto i čitaocima da sami domaštaju na osnovu vlastitog (čitalačkog i filmskog) iskustva.

Pre neke četiri godine, kada je objavljeno Kameno jezero, recenziju tog romana sam završio sledećim rečima: „Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!" Ove dve rečenice su se pokazale kao potpuno tačne. Svojim novim romanom, Obrenović pokazuje koliko je sazreo kao autor i kako mu nije problem da se iz jednog stila prebaci na drugi, zahtevniji – iz jednoglasja da pređe u polifoniju, pri čemu je morao da pazi na temporalno usklađivanje među likovima, i uspeo da ih prepliće tako da i sami likovi toga ne budu svesni. Teme koje je odabrao su aktuelne i na prvi pogled može delovati kao da je autor nasumice odabrao tri naslova iz novina (crne hronike), međutim, sve je to savršeno povezao i ispleo održivu i realnu priču koja bi mogla već u narednim danima da se nađe u novinama kao nešto što se stvarno dogodilo. Dakle, Obrenovićev mimezis, odnosno podražavanje stvarnosti, je fantastično opipljiv i deluje bolno poznato, kao deo stvarnosti u kojoj živimo. Likovi i njihove akcije i reakcije doprinose ubedljivosti romana, i čitaoci mogu da se vežu za njih (svo troje) bez obzira na to što jednog itekako želimo da mrzimo. Kada se počne sa čitanjem knjige poglavlja lete neverovatnom brzinom (roman je neverovatno vizuelan i filmičan) i potrebno je usporiti, obratiti pažnju na sam tekst - na rečenice i na reči koje pisac upotrebljava, na elemente popularne kulture i na intertekstualne veze koje je pisac možda negde i nenamerno ubacio. U ovom romanu nema potrebe da se išta izbaci ili doda – izvanredno je uravnotežen. Ima sve ono što treba da ima: napet je (tera nas da čitamo dalje), na momente je i gorak i ironičan i ciničan (kao i stvarnost u kojoj živimo), na momente je smešan (šta bi mi bez smeha), a udara tačno tamo gde treba. Koloseumu se treba vraćati više puta – napisan je tako da ne otkriva sve karte odmah. Nadam se da autor u svojoj glavi već nazire obrise svog sledećeg književnog čeda, jer je sa ovim romanom sebi postavio nov izazov, mada, na osnovu priloženog, mislim da mu neće biti problem da pomeri granice svog narativa dalje... i još dalje.

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Tanja Kisa

Koloseum je najveći ikada izgrađeni amfiteatar. U Flavijevom amfiteatru (kako je izvorno nazvan) odvijali su se spektakli, od borbe gladijatora do egzekucija. Postoji li takav Koloseum u savremenom Beogradu? Mesto na kome se odvijaju borbe u kojima je jedino pravilo da nema pravila. Nagrada je život. Posle kratkih, pa skrajnutih tekstova o jednom takvom mestu, grad je bio išaran grafitima na kojima su predstavljene siluete dva borca i natpis „Naživo - T1 - ili smrt". Ubrzo, i oni su prekrečeni ili prelepljeni. Znači, neko je naslutio istinu, istinu koja smeta nekom uticajnom. Ko je u ovom Koloseumu Gladijator, a ko meso? Ko je organizator, a ko kladioničar? Da li još samo studenti imaju hrabrosti da se bave istraživačkim novinarstvom?

Preporuka za ovaj uzbudljivi, savremeni, urbani triler iz sive zone Beograda.

Velja Pavlović -- Nivo 23 -- In memoriam

Bili smo na pola puta do Lazarevca, gde je trebalo da imamo zajedničku promociju, kad je Zvonko Karanović pozvao Velju i rekao, "Imam dva super momka, koji su napisali super knjigu" i Velja je rekao, "Zvuči sjajno. Neka dođu u ponedeljak na snimanje." Nema emisije u kojoj nisam bio da promovišem Srpskog psiha, ali ova mi je uvek bila najbitnija. Posle smo otišli u Resavu na svirku i ostali u kontaktu. Mesecima nakon toga su mi ljudi na ulici prilazili i govorili, "E, gledao sam te kod Velje. Super." Povremeno bi mi poslao poruku raspitujući se, recimo, gde da kupi štene maltezera u Valjevu ili bi me pitao šta znam o tom i tom piscu. A hteo je da tuži kurirsku službu što mu nisu doneli moj Koloseum do vikendice. 😀 Planirali smo skorije viđanje, koje smo zbog korone stalno odlagali. I onda ta vest... šteta, baš šteta. Bio je prava enciklopedija rokenrola i živeo je život, reklo bi se, baš onako kako je želeo. Počitaj u miru, dragi Veljo.

Željko Obrenović -- Koloseum -- Zagreb

Jedna čitateljka iz Hrvatske je žarko želela da pročita moj roman Srpski psiho. Pošto je ta knjiga objavljena pre 15 godina i odavno je nema u knjižarama (do nje se može doći, ali ne baš brzo i lako), čitateljka je odlučila da pročita moj aktuelni roman Koloseum.  A Serge Milanović se pobrinuo da knjiga dođe do nje. Nadam se da će se i Srpski psiho uskoro prošetati do Zagreba.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- Kontrast -- odlomak

Još malo pa sam dobio ono što sam hteo, a što su kola zahtevala: dobar put koji se prosecao kroz planine, mahom s leve, mahom sa desne strane, krivine i ni traga od policije. Vozio sam, vrteo volan i zamišljao kako bi ovo izgledalo u širokom kadru iz helikoptera koji preleće, obrušivši se najpre na okoliš dok na kraju ne sustigne kola i mene u njima. Mada su dani i dalje bili dugi, dok sam se približio onome što je po Uninim smernicama bilo blizu cilja, sunce je zamiralo, pa sam dodatno vodio računa da ne promašim skretanje koje jedva da je bilo više od staze usečene kroz šumu. Izrovani makadam s kojeg je kiša odnela ono malo kamena. Skoro da sam stigao, te nisam žurio, a više mi je bilo stalo do auspuha nego da prekratim nekoliko minuta vožnje. Na prilazu jezeru nije bilo kolâ, niti pešaka, a na poslednjem spustu, osobito strmom i izrovanom, dvaput sam razmislio pre nego što sam dodao gas.

 

Kad je motor utihnuo, dočekala me je tišina za kakvu sam zaboravio da postoji. Zrikavci, ptice, huk vode koja se preliva preko brane... i ništa više.

 

Izvadio sam kese, uprtio torbu i zaputio se ka vodi. Prilaz jezeru nije bio uređen, na jednom mestu nalazilo se bure preko kojeg su se prelivale staklene i plastične flaše, kese... ali osim toga nije bilo znakova ljudi. Otisnuo sam se niz crvenu zemlju. Kamenčići su mi izletali pod stopalima, pa sam poslednjih nekoliko metara pretrčao.

 

I tada sam ga ugledao u punoj veličini.

 

Kameno jezero.

Saznaj više i naruči online ili nam piši u DM. Cena knjige sa 15% popusta iznosi 679 dinara.

Ukoliko prilikom kupovine ukucaš kod kontrastinstagram ostvarićeš popust od 20 odsto.

 

Knjigu možeš preuzeti i lično, na adresi Kralja Milutina 37/17, svakog radnog dana od devet do pet.

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- recenzija -- Mina Stefanović

Verovatno se prvo pomisli kada se čuje reč Koloseum na najveći amfiteatar na svetu. Na korici je ispisana reč oko koje ćete misliti da će se vrteti cela priča romana i da je to to, ali ste se prevarili.

Kako je Koloseum oduvek bio mesto za borbu životinja, ljudi i egzekuciju, postavlja se pitanje, da li je to mesto i danas prisutno u samo nekim drugačijim uslovima? O toj temi će istraživati mlada studentkinja i novinarka Tara koja ni ne sluti dokle će je dovesti neke informacije kojima će doći u posed.

Mislila sam takođe da će se roman vrteti oko jednog lika koji će nositi celu priču, ali je zapravo Koloseum jako slojevit, sa mnoštvom likova i njihovih nadimaka, zbog kojih sam se morala vraćati da proverim ko je ko u tom momentu, to je jedina mana da tako kažem.

Iz naracije troje ljudi, upustićemo se u priču o srpskom podzemlju, ratovima klanova, korupciji, migrantima, boks mečevima, uticaju droge i još mnogo toga što je Željko utkao u ovih 250 stranica. Predstavio je i novinarstvo kao granu na pravi način i približio nam što je bolje mogao kako izgleda traganje za informacijama za sadržaj teksta koji će novinar kasnije objaviti.

Još jedan plus mogu dodati, a to je što bez obzira što se priča prepliće iz različitih uglova, kada taman pomislite da ćete se vezati za jednog lika, pisac ga opovrgne, pa počnete da ga prezirete na narednoj strani. To je po mom mišljenju bilo genijalno za razvoj priče. Sam kraj romana je meni na prvu loptu bio nekako nedorečen, ali kada sam se malo zamislila, zapravo sve je već rečeno, sklapate kockice sami i shvatate nakon čitanja kako se neke priče u zemlji Srbiji završavaju.

Dosta referenci sa knjigama, filmovima, pesmama, pa čak i sa cigaretama. Jednu pesmu neću više slušati na isti način kao ranije, a uklopljena je genijalno i na baš dobar način predstavila jednog lika tj. on je nju predstavio.

Sa dosta akcije i preokreta, kao da gledate pravi film, ovaj roman će prodreti u samu srž problema današnjice. Moram da pohvalim takođe i Željkov stil pisanja koji je bio pravo osveženje, u kom sam videla iscrpan trud da se oblikuje sve do detalja i  dovede u savršenstvo.

Za kraj mogu reći da imate veliku preporuku, što zbog same teme koja nije svakidašnja a ujedno zanimljiva, što zbog stila pisanja koji ume da oduva na momente.

Željko, hvala ti mnogo na prilici da pročitam tvoj četvrti roman i nadam se da ću pročitati i ostale s obzirom da je ovo bio moj prvi susret sa tvojim pisanjem.

Čitajte savremeni Koloseum.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- Knjigranka -- prikaz -- recenzija

I sad, tu je ta misterija, imamo triler, imamo horor, imamo ljubavnu priču. Imamo mnoooogo dobro napisane dijaloge, imamo duhovitost u tragovima, taman da nas relaksira, kao dobri stari Hičkok, kad u trenucima najveće napetosti  iz mračnog prolaza izađe „samo" mačka. Pre nego što izađe ubica.

JAO, JAO,JAO….. KAKVA KNJIGA!

Znači, tako je to. U Srbiji postoje ovakve knjige i ljudi koji ih pišu. I ja to sasvim slučajno otkrijem. Nabasam na recenziju i osetim da moram da je kupim. I pročitam je odmah. Odmah. Sreća što ima samo nešto preko 200 strana.

Knjiga je svetska, (mnogo bih volela da neko snimi film po njoj) a opet srpska, skroz srpska, zapravo skroz sa ovih naših prostora, ako smem da kažem, jugoslovenskih, sve što nam se dešavalo nataložilo se na duši glavnog junaka, njegovog najboljeg prijatelja, devojke u koju se zaljubljuje i ljudi koje sreće.

„Stvari ponekad ne upale ma koliko energije da uložiš. Ponekad nije do tebe….. Na nešto jednostavno ne možeš da utičeš. Ipak, niko ti ne brani da uživaš u lepim trenucima. Dok traju."

Proces pisanja, proces kako knjige dolaze ili ne dolaze do čitalaca tako je detaljno opisan da mi je žao što sama nisam pisac pa da se nađem. Zar oni stvarno ne znaju uvek kako će im  se knjiga završiti? Čak ni gde će ih radnja odneti?

Fascinantan uvid u um naratora koji posle svoje treće, najbolje, ali najmanje prodavane knjige (jer pravila nema) dobija priliku da napiše scenario za film jednog, recimo fiktivnog Stivena Sigala, omogućava nam da prateći nastanak scenarija, listamo i roman piščevog života, ali samo onoliko koliko nam on to dozvoljava.

„A ovo je moj život. Moj  roman. Moja pravila"

Pa to jezero, okovano kamenom obalom, gde pisac odlazi da radi, u vikendici prevodioca Une, zgodne, tajnovite, nepristupačne… Pa ta atmosfera, leto, vrelina, voda koja donosi osveženje, ali džabe,  čitaoca sve vreme obuzima blaga jeza i to ne samo zato što  jezero prati legenda da se svi koji se u njemu kupaju udave. Selo Kamenovo koje je najbliža civilizacija (da li je civilizacija?)   je selo kroz koje smo svi mi nekada prolazili, imali nekakvu  rodbinu, išli u nečije vikendice. Svi znamo takva sela.  Plivali smo u dubokim vodama njihovih jezera. I pomalo se plašili  da će nas kamene obale zarobiti.

„Vi pisci..U životu nema velikih misterija. Sve ti je uglavnom pred nosom. Ako umeš da gledaš"

Samo što ovde moraš da gledaš na sve strane.

Jer, na primer, pisac, ničim izazvan, kaže:

„..mislim, ko bi normalan to podneo? Pokušao sam da napišem priču o devojci koju su silovali i ispostavilo se, koliko god da sam pokušavao, da joj ne vidim budućnost…. A radilo se o papirnatom liku."

Ne vidi joj budućost. Jednostavna rečenica koja najbolje definiše sve žrtve silovanja o kojima se toliko nespretno piše.

A to čak nije ni glavna tema romana Željka Obrenovića.

Toliko se mnogo tema dotakao. Toliko je situacija isplivalo na površinu tog jezera. Toliko je emocija izronilo iz dubine.

Kao što rekoh, i triler i horor, i ljubavna priča, malo noar, malo autobiografija (?)…

"Bez obzira na žanr, bez obzira na to da li junake napadaju ajkule ili su u ledenoj vodi, neko uvek preživi. Neko uvek preživi. Naravno, što sad sebi nisam ni dozvolio da razmatram, to je značilo i da neko strada."

I, kao što je Una, čitajući prethodni piščev roman sumnjala da  će on uspeti da ga završi tako da ne upropasti stvar, jer je tako mnogo stvari otvorio, tako sam i ja sve do samoga kraja strepela da ću se razočarati.

Ali, dragi moji… Kakva završnica. Ispunila me je dubokim poštovanjem prema Željku Obrenoviću.

Možda nisam najsrećnija. Ali svakako impresionirana.

Njegov roman. Njegova pravila.

Svaka čast.

Koloseum -- Željko Obrenović -- Serž Milanović

Kolega-pisac Serž Milanović s Koloseumom.

Godišnje liste -- Kristijan Vekonj -- najbolje knjige -- Koloseum -- Željko Obrenović

I Koloseum se našao na jednoj listi najboljih knjiga u 2021. godini. Listu je sačinio kritičar Kristijan Vekonj. Autor je zadovoljan. 

Dilan Dog Planeta mrtvih

Neverovatno je koliko je Bilota iznad Bonelijevog proseka. Nije to ista dimenzija uopšte. Šteta je samo što je ovo uopšte deo Dilanovog univerzuma i što mora povremeno da se nateže i seje usput uskršnja jaja.

Vulverin Poreklo

Mislim da ne postoji origin priča koja mi se dopala. Tako da ni sa ovom nije bitno drugačije. S tim što mi se druga celina ipak iole svidela. Crtež je zato bezmalo fenomenalan.

NAJBOLJI FILMOVI I TV SERIJE U 2021.

Zapravo je ovo spisak svega što sam pogledao u prethodnoj godini. Većinu toga vredi pogledati, a dovoljno je zaista genijalnih stvari.

 

Mank

The Rental

Nomadland

Very Scary People 1

Be Kind Rewind

Killing Them Softly

Citizen Kane

Mank

Marshland

Victoria

Ill Manors

Elle

Cell 211

Suburra

Jungleland

A Bigger Splash

Bad Education

Starred Up

Lady Bird

Rust and Bone

Boyz n the Hood

The Call of the Wild

This is England

The Ipcress File

American Honey

Bridge of Spies

Delhi Crime 1

The Stand 1

Fargo 3

La Llorona

Kontroll

The Dark and the Wicked

The Empty Man

Servant 2

30 Coins 1

Minari

Our House

The Strangers

WandaVision 1

Riders of Justice

The Cat

Ma Rainey's Black Bottom

American Horror Story 7

Flannery

Cherry

Defending Jacob

The Call

Nobody

Shadow and Bone

Big Nothing

Bloody Hell

The Strangers 2

Jupiter's Legasy

The Dry

Mystery Road

Those Who Wish Me Dead

Oxygen

The Woman in the Window

Antidisturbios

Wrath of Man

French Exit

Army of the Dead

Undercover 1

Mare of Easttown 1

Cash Truck

La veuve Couderc

An Unknown Compelling Force

The Conjuring: The Devil Made Me Do It

They Shoot Horses, Don't They

No Way Out

Unbelievable

The Wild Bunch

Extreme Prejudice

A Quiet Place 2

Time 1

Hemingway

Pig

Lisey's Story 1

Murder Among the Mormons

Crime Scene: The Vanishing at the Cecil Hotel

The Truffle Hunters

The Innocence Files 1

UFO 1

Memories of a Murderer: The Nilsen Tapes

Summer of Soul (...Or, When the Revolution Could Not Be Televised)

Command and Control

MLK/FBI

Operation Varsity Blues

Them 1

Pereval Dyatlova

Kate

Old

Squid Game 1

The Many Saints of Newark

The Guilty

The Night House

The Card Counter

The Chestnut Man 1

Dune 1

Brand New Cherry Flavor 1

Evil 1, 2

Dune

Crna svadba

Der Pass 1

Chapelwaite 1

Old Henry

The Harder They Fall

Arcane 1

Hellbound 1

The Last Duel

The Power of the Dog

The Summit of the Gods

Bekstvo iz Alkatraza

Prisluškivanje

Kum 1, 2

Nečista krv

Des

NAJBOLJE KNJIGE U 2021.

Goodreads kaže da sam u 2021. godini pročitao 31 knjigu, odnosno 10000 strana. To u poređenju sa, recimo, 2015, kad sam pročitao 86 knjiga i skoro 26000 strana, deluje kao osetan pad, ali je, takođe, i mnogo manje knjiga koje mi se nisu dopale, a još je manje onih od kojih sam odustao. Dakle, napredovalo se u kvalitetu a ne u kvantitetu (tešiću se). U svakom slučaju, bila je ovo fina čitalačka godina.

 

ODLIČNE:

 

Tokyo Redux (Tokyo Trilogy, #3)

Peace, David

Pis je verovatno najbolji živi pisac krimića, da ne kažem „krimi pisac“ jer je on mnogo više od toga, a usto i ne piše samo krimiće. Svejedno, ova knjiga predstavlja završetak njegove tokijske trilogije, i to dostojan. Retko me neko ovako provoza, a da me i ne zanima gde me vozi.

 

The Killer Inside Me

Thompson, Jim

Jedan od omiljenih romana. Ma koliko puta da ga pročitam, nikada mi ne dosadi i svaki put otkrije veličinu Tompsona kao pisca koji je uprkos surovim uslovima petparačkog izdavaštva uspeo da iznedri ovakva remek-dela.

 

Klara and the Sun

Ishiguro, Kazuo

Deluje ovaj Išiguro poprilično patetično, kao i klonovi, uostalom, ali nije. Izuzetna knjiga.

 

Lovedeath

Simmons, Dan

Simons u najboljoj formi. Šteta što se ponekad i ovde previše drži žanrovskog pisma.

 

Chaos: Charles Manson, the CIA, and the Secret History of the Sixties

O'Neill, Tom

Kad autor u jednom trenutku piše uredniku i kaže, “Nažalost, otišlo je sve do ubistva Kenedija”, shvatite koliko je ovo velika knjiga, iz koje ćete saznati štošta što niste ni slutili da je u vezi s Čarlsom Mensonom.

 

Travnička hronika

Andrić, Ivo

Svaka Andrićeva knjiga je praznik za oči i uši.

 

Crvena voda

Pavičić, Jurica

Gotovo nezamislivo dobra drama maskirana u krimić. Malo je ovako veštih pisaca.

 

Once Upon a Time in Hollywood

Tarantino, Quentin

Želim da Tarantino prestane da snima filmove i posveti se isključivo pisanju romana. I dalje mi je teško da poverujem da je od onako osrednjeg filma uspeo da napravi ovako uspešnu novelizaciju. Koja je zapravo mnogo više od novelizacije.

 

All the Pretty Horses (The Border Trilogy, #1)

McCarthy, Cormac

Makarti oko kojeg sam predugo obigravao zbog ljubavnog podzapleta. Greška.

 

The Mahé Circle

Simenon, Georges

Svaki Simenonov durs je neprocenjiv.

 

The Master of Petersburg

Coetzee, J.M.

Iako nisam verovao da će mi se ovo dopasti, Kuci je uspeo da me razuveri. A Dostojevski se pokazao kao lik zanimljiviji od mnogih svojih.

 

O Autómato

Moravia, Alberto

Uz Rimske priče, neizostavni deo svačije police, nadam se.

 

Black Water: The Book of Fantastic Literature

Manguel, Alberto

Pa, otprilike, sve što treba da pročitate od kratke fantastične priče.

 

They Shoot Horses, Don't They?

McCoy, Horace

Kao rijaliti u doba kad još nisu postojali. Besprekoran tempo i nemala modernost.

 

SKORO BEZ GREŠKE

Sabrane priče

Capote, Truman

Iznenađujuće dobre priče i dosta različite od onoga što bih očekivao od Kapotija.

 

Damnation Spring

Davidson, Ash

Iz ove knjige učimo kako su Amerikanci uništavali svoju prirodu pre nego što su rešili da pređu na ostatak sveta.

 

Harlem Shuffle

Whitehead, Colson

Krimi roman dvostrukog dobitnika Plulicerove nagrade. Nije mi se dopao ništa što je prethodno napisao, ali ova je dobra. I najbolja je u delovima koji nisu krimi. A većinski zapravo i nije krimi.

 

Thieves Like Us

Anderson, Edward

Krimić iz doba kad su se pisali ozbiljno.

 

Sleeping Beauty (Lew Archer #17)

Macdonald, Ross

Kao i svaki Ros, sjajan dok se čita i zaboravi se čim se zatvori.

 

Snow (St. John Strafford, #1)

Banville, John

Šteta što Benvil ne shvati svoje krimiće makar i mrvu ozbiljno koliko mejnstrim jer mi se čini da bi imao šta da ponudi i da to ostane.

 

The Drowned World

Ballard, J.G.

Meni je Balard i dalje previše palpičan da bih ga uzeo baš toliko zaozbiljno kao većina, ali fino se ovo čita.

 

The Big Clock

Fearing, Kenneth

Jedino mi je krivo što je ova knjiga pisana u prvom licu a ima više naratora. Inače je zaplet toliko dobar da su je ekranizovali nekoliko puta.

Alone With the Horrors: The Great Short Fiction, 1961-1991

Ramsey Campbell

Lepa proza, ali često kao da ne zna gde će sve do kraja kad sama sebe iznenadi preokretom. Čast nekolicini onih koje su drugačije.

MOGLO JE BOLJE:

The Getaway

Jim Thompson

Džimbo je, kao i uvek, na visini zadatka, samo verovatno ova priča nije tako velika kao one gde je najbolji.

Konjički gambit

Faulkner, William

Ne volimo se Fokner i ja previše. Ovaj mu roman nije među onim čuvenim, pa se još ponegde vodi i kao krimić, što i jeste i nije, ali u principu je to pristojna knjiga.

 

The Bluest Eye

Morrison, Toni

Nije mi ova među omiljenim, ali delovi i pojedini motive su ponovo izuzetni.

 

IZBEGAVATI:

 

The Three-Body Problem (Remembrance of Earth’s Past #1)

Liu, Cixin

Meni je ovo više teza nego proza i sa svakim danom koji prođe sve više mi bledi iz sećanja.

 

Winter Counts

Weiden, David Heska Wanbli

Očekivao sam više od ovog krimića smeštenog u indijanski rezervat.

 

The Only Good Indians

Jones, Stephen Graham

Gubljenje vremena. Kad samo pomislim koliko sam nekad voleo ovog pisca…

 

 

 

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Jakov Balić

Završio sam Koloseum i mogu reći da me je restartovao svojom snagom - udario me je svežinom misli, koncepta, narativa, fluidnošću rolerkoster radnje, lakonskim scenama, pamtljivim likovima iako ih ima dosta i iznenadio sam se onim što i odavno tražim - situaciju u kojoj te knjiga usisava u sebe, transponuje direktno bez sekunde pauze.

Pročitao sam je maltene u dahu - sinoć načeo, noćas dovršio i sad samo taj ukus dobre avanture ostaje da stari kao viski, kao dobar film.

Samo da se zahvalim na trudu i radu - zaista cijenim vaš rad od kad sam pročitao Karton Siti.

Zasitio sam se klasika naše knjige nakrcane jugonostalgiom mudrostim kapitalizma nakalemljenim ideologijama - zato hvala na ovome, Koloseum pobija predrasude da Srbija još živi u 20. veku.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- knjigekoječitam

@knjigekojecitam 

"Nije jezero zlo, već ljudi."

Legenda kaže da se ljudi koji plivaju u Kamenom jezeru udave. A baš je to mesto naš glavni lik odabrao da se smesti i u miru i tišini napiše scenario za svog omiljenog glumca. Na žalost, nije kako treba pročitao ugovor i čeka ga zanimljivo iznenađenje. K tome, oko tog jezera dešavaju se sumnjive stvari: neko pokušava da ga pregazi iz čista mira, a jedne noći pronalazi uplašenu devojku u bekstvu. 

Ali nije sve crno – njegova u početku nezainteresovana cimerka Una, koja je tu da bi prevodila scenario na engleski, završi u vezi sa njim.

Za one koji vole brza dešavanja i umetnički izrežirane krajeve bez prave završnice, ovo je idealna knjiga. Mene je, priznajem, malo zatekla savršena scena koja kao da je isečena na pola. Zapleta ima više, i ređaju se epizodno, tako da glavni lik rešava prvo situaciju sa scenarijem, pa nestašnim vozačem mercedesa, i tek onda na red dolazi devojka i misterija utopljenog čuvara lovišta.