Under the Dome s01e01

Pogledao sam Under the Dome. Još ne znam tačno šta da mislim. Kao pilot jako dobro napisana epizoda jer uvodi puno likova, otvara priču, daje svakom nešto njegovo, a opet sve to teče. Ima mana o kojima ne bih sad jer možda nestanu. Što se tiče tretmana knjige (čitao sam), ne smeta mi taj The Walking Dead pristup, šta više, možda čak i podržavam, jer mi je glupo da gledam do u kadar nešto identično onome što sam čitao. A ruku na srce, pilot za Under the Dome mi je mnooogo bolji od, recimo, baš pilota za The Walking Dead. ali, videćemo dalje...  

Contagion

Soderberg ima taj fetiš ili moć da u filmu okupi više poznatih glumaca nego što je to moguće. A u Contagion ih čak i dobro iskoristi, u smislu da neki za koje zbog glumačke veličine ili barem popularnosti očekujemo da će dočekati odjavnu špicu živi, stradaju na samom početku. Inače, priča je jasna: zaraza, potraga za vakcinom itd.

Stoker

Stoker je film koji je dobio ozbiljniji tretmant nego što to sama priča zaslužuje, tako da nas Čen-Vuk Park sve vreme laže da gledamo neku ozbiljnu šriču, kada ona to u stvari nije. Opet, film je vizuelno zanimljiv i ima neku atmosferu zbog koje ga vredi pogledati.

Ijan Mekjuan: Sweet Tooth

Sweet Tooth je mejnstrim roman koji kombinuje špijunac sa ljubavnom pričom. Početak deluje prilično traljavo, ali ubrzo shvatite da je u pitanju ozbiljan roman i to što niste odustali vam se do kraja višestruko isplati.

Stiven King: Joyland

Iako su to mnogi odavno učinili, Joyland je dokaz da od Kinga još ne treba dizati ruke. Kao što je sa Kingom često reč, što manje strana, to bolje. Joyland je pisan za ediciju Hard Case Crime i samim time trebalo bi da bude krimić, što u neku ruku i jeste. Ali ne stvarno. Ovo je više knjiga o odrastanju i još ponečemu. A dešava se u zabavnom parku. Neka nama samo King poživi još duuugo.

Džulijen Barns: The Sense of an Ending

The Sense of an Ending je roman Džulijena Barnsa koji je popbrao sve pohvale. Zasluženo. U pitanju je knjiga koja počinje kao dežavuisani bildungs roman, ali onda se pretvori u nešto mnogo, mnogo više. Čista poezija.

Lorin Bjukas: The Shining Girls

The Shining Girls je još jedan high concept triler iz pera Bjukasove. Serijski ubica koji putuje kroz vreme. Bilo je dovoljno da Leonardo Dikaprio otkupi prava za seriju. Knjiga je jako zahtevne i stroge forme, ali nekako kao da je mogla mnogo više. Ako ništa, barem da bude duža.

Lorin Bjukas: Moxyland

Moxyland je prvenac Bjukasove koji vuče na poznog Gibsona, dakle na nešto što je više tehno triler nego čist SF. Pisana u prvom licu, ali se pripovedači smenjuju. Zoo City je ipak uspešnija knjiga, ali ni ova nije za bacanje.

Loren Bjukes: Zoo City

Ako ove godine pročitate jednu knjigu, neka to bude Zoo City. Loren je prosto razvalila na svakom polju. Ambijent savremene Afrike, na koju je tako savršeno uklopljen blagi SF. Sve kao Brajan K. Von u prozi. Ima nešto u tim ženama piscima koje su bile novinari.

Džo Hil: Nos4a2

Nos4a2 je novi roman Kingovog sina. Već sam podelio svoje impresije njegovim prethodnim romanima, kao i stripom – sve odlično. Za Nos4a2 ne mogu da kažem da je loš, jer nije, ali nekako sam očekivao više. Na momente mi je bila i dosadnjikava, a često mi je nedostajalo pravog uzbuđenja i neizvesnosti.

Talog u društvu (knjižara)

Dve spisateljice i jedna knjiga u ženskom rodu.

Čajanka i Talog

Moja drugarica Iva Novičić ima blog koji bi trebalo da je zanimljiv za sve koji prate ne samo modu i ručno izrađen nakit, već i zanimljive čajeve, a neretko će dobiti ideje i kako da od najobičnijih svakodnevnih stvari naprave nešto originalno.

Ovoga puta je napravila čajanku na koju je svratio Talog.

Svratite i vi.

Jack Reacher

Jack Reacher je zasnovan na romanima Li Čajlda i mada su i Tom Kruz i ostatak kastinga prilično promašeni, a režija je mogla biti puno inventivnija, scenario opet hvata nači Džekovog razmišljanja tako da film nije totalni fijasko, barem za ljubitelje knjiga.

2013: Najbolje knjige (prvi kvartal)

Voren Elis: Gun Machine

Koliko god mi bilo teško da priznam, Voren Elis je sa Gun Machine izbacio tek prosečnu CSI istragu koja, na svu sreću, ima barem dovoljno zabavnih momenata da je ne smatramo promašajem. Velika očekivanja…

Vilijam Gibson: Spook Country

SF je sad, kaže Gibson i tako i piše. Ljubitelji pravog SF-a će se žaliti da su dobili tehno triler, ali ako se budu žalili, neka ponovo pročitaju ovu prvu rečenicu i neka ćute. Spook Country je za mene uz Prepoznavanje obrazaca najbolji Gibson ikada.

Remzi Kembel: Alone With the Horrors

Alone With the Horrors je knjiga koja predstavlja pregled najznačajnijih priča jednog od najznačajnijih horor pripovedača svih vremena. Kembel nije baš u potpunosti po mom ukusu jer mu je proza često previše suvoparna i usmerena ka atmosferi, dok mi poente često nisu dovoljno zadovoljajuće. No, ipak baš zbog toga Alone With the Horrors se čita gotovo kao roman, a neke od priča su stvarno stvarno skeri.

Laird Baron: The Croning

Baron pripada novoj generaciji horor pisaca i s obzirom da dolazi iz te neke lavkraftovske tradicije nije me privlačio, ali kad sam video da kao omiljene autore navodi Kormaka Makartija i Džejmsa Elroja, zainteresovao me je i to se isplatilo jer je The Croning sasvim solidan prvenac kom je jedina mana što je neke delove trebalo skratiti, ali pošto je u pitanju kratka knjiga, to i nije neki problem.

Grejem Grin: A Gun for Sale

A Gun for Sale je knjiga koja je nastala u vreme kad je i noar u pravom značenju te reči nastajao. Nije ni čudo što je još tada adaptirana u film This Gun for Sale. Grin je odličan pisac i jedina mana mu je povremena blaga retro naivnost u nekim scenama, ali je opet često čist klasik.

Stiven King: The Long Walk

Uh, mislim da ću posle ovog romana svaku šetnju gledati drugim očima. Ne pamtim kad sam se – ako ikad – ovako grčio dok čitam nešto, češće se to ipak dešava dok nešto gledam – ako i tad. Razvalio je King. Bez ijedne suvišne rečenice. Možda njegov najbolji horor. Iako nije horor. Pisao pod pseudonimom.

Balard: The Crystal World

The Crystal World je roman o delu sveta koji najednom počne da se kristalizuje i o ljudima koji su tu zatečeni, kao i onima koje sudbina ili nešto drugo tera da se tu nađu i ne da im da odu. Balard je majstor reči i ovaj roman bi i bez SF-a bio dobar, a i taj SF nije onaj koji očekujete, već prefinjen. Šteta što The Crystal World nije duži, da.

Keli Link: Magic for Beginners

Magic for Beginners je zbirka kratkih priča Keli Link. Sve zajedno su jako čudne, neke toliko da je mrzite iz zavisti, neke toliko da vas čak i nerviraju, ali sve u svemu reč je o različitom piscu koji samim time zaslužuje vašu pažnju.

Ajra Levin: Rosemary’s Baby

Rosemary’s Baby je roman po kojem je Polanski snimio istoimeni film koji sam pogledao toliko puta da sam ispojlovan u svakom pogledu, a kad me ni to nije omelo da uživam u svakoj rečenici ovog sjajnog romana o rođenju Antihrista, jasno vam je koliko je dobar.

Laird Baron: Occultation and Other Stories

Sve pohvalno što sam imao da kažem za Baronov roman prvenac, zbirka Occultation and Other Stories je izbrisala. Nije da on ne ume da piše, priče mu vuku na neki mejnstrim Breta Istona Elisa, ali se na to onda nekako veštački nakalemi – uvek isti rasplet. A to su nekakve lavkraftovske gluposti. Uvek iste. Daj bre, Barone.

Džordž R. R. Martin: Igra prestola

Igra prestola je knjiga o kojoj je suvišno govoriti jer ste svi gledali seriju, a verovatno i pročitali knjigu pre mene, no ipak ovo je moj prvi susret sa epskom fantastikom koja mi se dopala, a kriv je upravo realistički tretman teme. Zastrašujuće je kako je ogromna ta priča, kako se lagano razvija... a gde će tek da ode?

Stiven King: Four Past Midnight

Što se mene tiče, svaki roman Stivena Kinga predstavlja dane uživanja, pogotovo kad su u pitanju knjige napisane u prošlom milenijumu. Four Past Midnight je zapravo knjiga sastavljena od četiri, ehm... novele? Od kojih je svaka duplo duža od mojih romana. Zavirite u svet najboljeg pripovedača ikad.

2013: Najbolji filmovi (prvi kvartal)

Sleep Tight

Sleep Tight je super film koji dolazi iz Španije. Znate one filmove kad neko ulazi u kuću dok lik spava. Znate taj strah. E Sleep Tight se bavi tom temom, ali nema ovde sisatih plavuša koje se tripuju da je neko tu. Film se bavi onim koji ulazi u stanove.

Premium Rush

Premium Rush je film u kojem dominiraju jurnjave bajsevima po Njujorku jer se radi o kuriru koji mora po svaku cenu da dostavi važnu pošiljku, a puno je onih koji u tome žele da ga spreče. Premium Rush više obećava na početku, nego što na kraju isporuči, ali je opet pravo uživanje gledati ga.

Compliance

Compliance je film koji pokazuje dokle sve može da ode jedno loženje telefonom i mada vama kao gledaocu na trenutke prosto deluje da je to nemoguće i da niko nije toliko glup, verujte mi, grešite. Čuo sam za nekoliko sličnih primera iz života – sa telefonom i bez – koji nisu ništa bezazleniji od onog iz Compliance, šta više.

The Awakening

The Awakening je film o duhovima u tradiciji Đavolje kičme koji lepo počne i solidno traje, a onda se potpuno raspadne, no opet vam nije žao što ste ga gledali, jer je lep, ali ipak teško da ćete ga ponovo pogledati.

Ajkula

Reprizirao sam jedan od najboljih filmova ikad – Ajkulu. Ponovo zaključio kako je Spilberg jedan od najboljih režisera ikad. A zanimljivo da čak i sama mehanička ajkula ni danas ne izgleda manje strašna niti ubedljiva, sem u dva-tri kadra. Interesantno: na snimanju film, ajkula nije htela da radi i zato se tako malo pojavljuje pred kamerama, čime je napetost samo povećana.

Maniac

Maniac je rimejk istoimenog Lustigovog filma iz 1980. godine i prilično mi se dopao. Zanimljivo je što je sniman iz POV glavnog lika, ali ne kao pronađeni snimak, već zato što to narativ, pa da ne kažem baš, traži, ali mu recimo leži. Retro muzika daje prigodan šmek. Bacite pogled.

Maniac

Maniac je rimejk istoimenog Lustigovog filma iz 1980. godine i prilično mi se dopao. Zanimljivo je što je sniman iz POV glavnog lika, ali ne kao pronađeni snimak, već zato što to narativ, pa da ne kažem baš, traži, ali mu recimo leži. Retro muzika daje prigodan šmek. Bacite pogled.

Stiven King: Four Past Midnight

Što se mene tiče, svaki roman Stivena Kinga predstavlja dane uživanja, pogotovo kad su u pitanju knjige napisane u prošlom milenijumu. Four Past Midnight je zapravo knjiga sastavljena od četiri, ehm... novele? Od kojih je svaka duplo duža od mojih romana. Zavirite u svet najboljeg pripovedača ikad.

Željko Obrenović: Talog (strana 60)

Toalet je bio poplavljen, što za Laki nije ništa novo. Voda se prelivala preko šolje koju je neko udavio rolnom toalet-papira. Napravila sam raskorak: jednom nogom na pragu, drugom na cevi grejanja i zagledala u ogledalo. Sredila sam napuklu šminku i dodala sjaj na usne. Kad sam izašla iz toaleta, Borko je stajao pred vratima.

Ajkula

Reprizirao sam jedan od najboljih filmova ikad – Ajkulu. Ponovo zaključio kako je Spilberg jedan od najboljih režisera ikad. A zanimljivo da čak i sama mehanička ajkula ni danas ne izgleda manje strašna niti ubedljiva, sem u dva-tri kadra. Interesantno: na snimanju film, ajkula nije htela da radi i zato se tako malo pojavljuje pred kamerama, čime je napetost samo povećana.

The Awakening

The Awakening je film o duhovima u tradiciji Đavolje kičme koji lepo počne i solidno traje, a onda se potpuno raspadne, no opet vam nije žao što ste ga gledali, jer je lep, ali ipak teško da ćete ga ponovo pogledati.