Željko Obrenović: DEVICA (treći deo)

Nešto jače od mesec dana kasnije, Saša me je sačekao nakon škole. Do tad smo se videli već nekoliko puta, ali sad je bilo drugačije.

„Kod tebe?“

„Aha, šta fali?“, reče Saša. „Moji su…“

„U Švajcarskoj, znam. Rekao si mi.“

„Da“, reče Saša. „Eto. Ako hoćeš… U stvari, što ne bi’ ’tela.“

Slegnula sam ramenima. Milica mi je namignula iza Sašinih leđa.

„Ajmo“, reče Saša osmehnuvši se.

Pošli smo ka prilazu za kola gde je parkirao motor. Zajahao je hondu i nastavio da turira dok sam se uspentrala na sedište.

„Uhvati me oko pojasa da ne spadneš“, reče Saša stisnuvši gas.

Nije bilo potrebe da me upozorava: čim me je inercija povukla unazad, pribila sam se uz Sašu bez namere da popustim stisak dok se ne zaustavimo. Kao da mi je čitao misli, Saša je vozio ukrug po kraju, namerno dužio put; u svaku krivinu, sigurna sam, uleteo je barem dvostruko brže nego što bi inače – samo da bih se još više usrala. Naposletku se ipak zaustavio kod kuće što su joj kapiju čuvala dva mermerna lava na stubovima. Fasadna cigla po zidovima i nalepnica agencije za sigurnost po prozorima.

Saša je sjahao sa bajka. „Pazi na auspuh.“

„Šta?“

„Auspuh.“ Klimnuo je glavom ka usijanoj cevi. „Da se ne opečeš.“

Otključao je okovana vrata i nestao u dubini prostrane kuće, dok sam ja nastavila da se kobeljam u pokušaju da bezbedno sjašem sa sedišta. Na posletku sam uspela da kliznem niz crnu kožu, potom se uputila za Sašom.

„Saša“, doviknula sam.

„Ej, ovde sam.“

Zavaljen, sedeo je na garnituri presvučenoj crvenim skajem. Jedan za drugim dizao je jastuke kojima je krevet bio zatrpan – naposletku je pod nekim od njih pronašao daljinac. Pustio je TV i odabrao neki od kanala sa kablovske. Džordž Majkl je zapevao Freedom. Znala sam je sa kompilacije koju sam dobila za rođos.

„Dođi“, reče Saša lupnuvši šakom pokraj sebe. „Sedi.“

Sela sam. Osmehnula sam se, podvukla šake pod butine, oborila pogled. Saša mi položi šaku na koleno. Nakratko sam pridigla pogled. Podigao mi je bradu.

„Ej, šta ti je“, rekao je. „Što si se…“

„Ništa.“ Nanovo sam se osmehnula. „Malo sam…“

„Šta?“ I dalje mi pridržavajući bradu, poljubio me je. Nakratko je zadržao usne na mojima. „Šta je bilo?“

„Saša…“

„Reci.“

Skrenula sam pogled ustranu. „Htela sam da…“

„Šta?“

„Znaš, da…“

„Da se kresnemo?“

Potvrdila sam glavom.

„Pa, šta je bilo“, reče Saša. „Devica?“

Povrdila sam glavom.

„Frka?“

„Nije to…“

Otpustio me je iz zagrljaja. Podigao je kutijicu marlbora sa staklenog stočića, lupnuo je o nadlanicu i izdvojio cigaretu. Uvukao je dim, snažno nategnuvši. Potom je pritisnuo šaku na čelo, sa prstima u kosi. Ispustio je dim iz pluća; okrenuo se ka meni.

„Šta je onda?“, rekao je.

„Dobila sam.“

„Edokurca!“

„Jebiga, šta da…“

„Ništa, ništa nećeš!“

„Znaš da nije do mene…“

„Jok, do mene je!“

„Znaš na šta sam mislila.“

Omahnuo je glavom. Ponovo je nategao cigaretu, potom se okrenuo ka meni. „Uložak ili tampon?“

„Šta?“

„Šta si stavila, uložak, ili tampon?“, ponovio je.

„Aha“, rekoh. „Tampon.“

„Tampon…“ Klimnuo je glavom, licem mu je provejavao osmeh što me je podsetio na veče kad smo se upoznali. „Odlično.“

DEVICA (četvrti deo)

Nove tablice

Kad su uveli nove tablice, ispala je opšta pometnja. Ljudi koji su na tablicama imali srpska slova š, đ, č, ć, imali su veliki problem sa parkiranjem. Zato što ne mogu da SMS-om pošalju poruku i tako plate parking. Međutim, nove tablice su imale još jedan problem. Skraćenice na kraju tablica umele su da budu i zanimljive. Ja sam imao sreću pa sam dobio FU, što volim da tumačim kao „Fuck you“. I gde ćete bolju skraćenicu na tablicama? Ali, ima i onih manje srećnih. Ćaletov prijatelj – vidite sliku – je jedan od njih. Od svih mogućih kombinacija, na njegovim tablicama se zalomilo ni manje ni više nego WC. Ako još niste dobili nove tablice, želim vam puno sreće. Šta drugo. Ili jaku vezu u supu?

FILMOVI: PREPORUKE

Šta sam gledao ovih dana?

The Long Goodbye

U pitanju je Altmanova adaptacija Čendlerovog romana koja mi je nekim slučajem promakla. Smestio je Marlova u bizaran hipi kontekst koji na neki čudan način jako dobro funkcioniše. Altman je jako dobro razumeo Čendlera i uhvatio suštinu njegove atmosfere. A skor Džona Vilijamsa je toliko dobar da bi film mogao samo zbog njega da se gleda.

The Burrowers

Vestern sreće horor. A sve je to zapravo ona priča: nekoliko njih nigde i čudne stvari se dešavaju. Malo sporiji nego što bi trebalo, ali pejzaži su predivni, a film vredan gledanja.

Sucker Punch

Apsolutno razumem sve koji mrze ovaj film. Ali, posle sjajnih 300 i Watchmen Zek Snajder ja zaslužio da se ovaj film overi. Ko voli stripovštinu i video igre, voleće i ovaj film. Sve to izgleda kao jedan trejler – u stvari kao petnaest trejlera – koji nema kraja. Vrhunac stilizacije.

The Fountain

Tek sad sam pogledao ovaj film Darena Aronofskog. Jeste, pretenciozan je, ali ja volim pretenciozne stvari. Možda nije baš isporučio, ali svakako nije promašaj kakvim ga smatraju.

Stake Land

Drama maskirana u horor u posapokaliptičnom svetu sa vampirima. Sve što nije valjalo u Zombilendu, ovde valja. Topla, lagana, dobro ispričana priča.

Zaz, drugari, najbolje knjige i perverzije

Dobro, da nastavimo sa zanimljivim ključnim rečima. Šta reći, gugl ne prestaje da me odušavljava. Kako neko reče, da li postoji bizarnija multibilionerska firma od njih? Ne bih rekao. Ali, istina je, znamo da su guglovi putevi nedokučivi, međutim, zanimljiviji su mi oni koji idu tim putevima, tojets ljudi koji kucaju kojekakve gluposti i... dođu na moj blog. Dobrodišli ste. Svi.

najbolje knjige 2011

(OK, o ovome smo pričali)

najbolje knjige u 2010

(Da)

najbolji drug

(Nikad dosta pravih prijatelja)

noir animacija

(Za svaku pohvalu)

obuhvatiti kurac

(Jeste, trebaju dugački prsti)

pocepao picu

(Kao krme masan džak i to?)

preporuka za letovanje u spaniji

(Na mom blogu ti je najbolja destinacija)

zeljko-obrenovic.blogspot.com

(Neko ko zna gde je pošao)

enki bilal animal'z

(Bilal je baš popularan među Srbima)

fudbalska lopta skica

(Kako te ovo dovede na moj blog, rođače!?)

izabel žofrua

(I za Zaz smo utvrdili da popularnost raste iz dana u dan)

najbolje knjige u 2011

(Šta reći...)

od kad sam se zavolela volim da li ste citali knjigu

(Nisam, ali na mom blogu ćeš naći preporuke za neke jaaako zaniljive knjige.)

film ubistva u ulici morg

(Nisam gledao, ali javi kakav je)

klinca jebe drugarica iz razreda

(A-u, nadam se u prenesenom značenju)

najbolja knjiga 2011

(Recimo… Ima ih dosta)

najbolje knjige u 2011

Pop kultura za danas

Ponovo su stigle neke lepe stvari. Cloud Atlas sasvim fino ide, a Chew je... He, he. Mora da se vidi. Jako zabavno. Swierczynski? Mislim da nema razloga za brigu.

Frenzy Spark

Frenzy Spark je elektronski časopis u kom možete da nađete moje tekstove. Uglavnom je skoncentrisan na pop kulturu, ali ima tu i gedžeta, pa čak i mode. Sve je to lepo upakovano, prelomljeno, izdizajnirano, u tradiciji najboljih magazina sličnog tipa u svetu. Upravo je izašao treći broj i red je da ga svi barem prelistate, a samim tim i pročitate. A onda, zašto da ne, vratite se i na prethodna dva, jer ovi tekstovi ne zastarevaju. I dobro, pošto znam da ćete i to pitati kad vidite kako ovo sjajno izgleda – ne, magazine ne ide u štampu. Ni meni nije jasno zašto. Ali, suočite se sa istinom. Živimo u zemlji koja nema nijedan filmski magazin, nijedan muzički magazin. Književni neću ni da pominjem. Neko vreme smo imali sjajni Huper, sa OK ekipom, i samo sam brojao dane kad će ga ukinuti. Što se i desilo. Frenzy Spark je nešto najbolje što trenutno imamo. Zato ga podržite. A ako ste slučajno neki bogati naslednik ili neko sa jakim vezama, slobodno nas kontaktirajte. Mi u Frenzyju ćemo rado primiti vaš doprinos.

Kliknite ovde i uživajte.

Duane Swierczynski: Expiration Date

            Ima dobrih i loših knjiga. Ima dobrih knjiga u kojima uživate i onih u kojima manje uživate, iako su dobre. Ima i lošijih knjiga u kojima uživate. Ali, retko se poklopi da je knjiga sjajno napisana i da pruža maksimalno uživanje.

            Takav je Expiration Date.

            Ovo nije prvi Svirzinski sa kojim sam se sreo. Prvi je bio Secret Dead Men. A to je ujedno i njegov prvi roman. Bila je to simpatična knjiga koja nije ostavila neki bitniji trag. Međutim, Expiration Date je po svim najavama trebalo da isporuči na svim nivoima. Što je i učinio.

            Svirzinski spada u grupu novijih pisaca svaštara koji pišu po dva-tri romana godišnje, u koju spada i Čarli Hjuston, o kom sam već pisao. Kad već toliko pišete, logično je i da napredujete. I kod Svirzinskog je napredak očigledan. Očigledan.

            Ono što prvo pada u oči je stil. Svirzinski kao i u prvom romanu piše opušteno, ćaskajući, sa puno topline, ali sada sa mnogo više umeća. I dalje je to stripovski način pisanja, ali na najvišem nivou, što je samo pohvala.

            Nisam fan romana, filmova... koji se bave putovanjem kroz vreme. Ako već mora da bude ta tema, opet ću radije, mada nerado, odabrati film. Ali, Svirzinski uspeva da ispripoveda priču koja je zapravo noar koji se dešava kroz vremenski period od nekoliko decenija i to noar koji nikako drugačije nije mogao da bude izveden. A čak i samo putovanje kroz vreme nije baš samo... putovanje kroz vreme.

            Sama priča je prosta. Propali pisac-novinar se vraća u rodno mesto, tačnije u stan svog dede. Zaboli ga glava, pa popije bajati lek i... recimo da to nije samo bajati lek.

            Zaplet će se zatim munjevito odvijati tako da nećete imati previše vremena za pauze. Ako vam se roman dopadne – a verujem da hoće – pročitaćete ga u dahu, što znači za dan, najviše.

            Uticaj filmova, serija i stripova na Svirzinskog je očigledan. Ali, da se ne zavaravamo, ti medijumi su potpuno različiti, ma koliko na prvi pogled delovali slično i samo najveći uspevaju da prenesu zakone jednog u drugi. Svirzinski je jedan od njih. Dijalozi su često predobri da budu stvarni. Kao i Hjuston i Svirzinski gotovo radikalno unapređuje dijaloge: samo što on retko koristi didaskalije i ostavlja vas da po tonu, sadržaju i načinu govora raspoznate ko šta govori. Što, verujte, uopšte nije tako teško.

            Rešenja koja nam se nude u Expiration Date su sva od reda fenomenalna. A treba naglasiti da ovo nije priča o jednom putniku kroz vreme, već o više njih koji u različitim vremenskim periodima i iznova i iznova šetaju u prošlost i... naravno, nešto menjaju u sadašnjosti.

            Tako da imate noar u jednom apsolutno nestabilnom svetu koji se često menja.

            Ono što meni lično jako prija kod Svirzinskog je što na jako malo strana ne samo što uspeva da ispripoveda kompleksnu priču, već uspeva da svakom pa čak i najnebitnijem liku da dovoljno života da on ne izgleda kao silueta. To ne polazi za rukom ni nekim veeelikim piscima na mnogo više strana.

            Najnoviji roman Fun & Games takođe puno obećava, a čim se Amazon potrudi da mi ga dostavi, javljam da li je podjednakog kvaliteta. Svirzinski, koji je inače jako aktivan na Twitteru, organizovao je i zanimljivu nagradnu igru za sve koji priorderuju roman. Svako dobija razglednicu sa najrazličitijih lokacija na koje će autor putovati tokom turneje za promociju romana. Oni srećniji, dobiće još ponešto.

            Kao najgori fan, ja se zadovoljavam i razglednicom. Od ovakvog pisca i to je dovoljno.

            Svirzinski, srećna turneja i još puno dobrih knjiga.

           

LJUDI NE ČITAJU KNJIGE

Na blogu se desilo nešto neverovatno. Dugo je najčitaniji post bio Black Swan, što mi je nekako bilo i logično. Profil ljudi koji posećuju moju stranicu i prate ono što radim se poklapa sa Darenom Aronofskim i to je sasvim OK i očekivano. Taj post je ubrzo prestigao sledeći – Vidimo se u školi. U pitanju je moja dramatizacija zamišljenog četa dvojice klinaca kretena iz Pakla (odnosno naše realnosti). Taj link je toliko puta retvitovan i forvardovan da me uopšte ne čudi to da je za svega dan-dva prestigao filim Crni labud. Razlog je svakako to što su ljudi poverovali da je u pitanju pravi transkript četa, a ne fikcija. Meni to naravno jako prija jer ide u prilog mom pisanju, ehm. No, tad se desilo nešto sasvim neočekivano i nepredvidivo.

Najbolje knjige su izbile na prvo mesto.

I  to bez neke velike pomoći tvitera, fejsbuka i ostalih društvenih mreža. Glavni krivac je gugl. U prevodu: ljudi su to najviše kucali na guglu. Sad ja ne znam da li ljudi samo vole da vide koje su to najbolje knjige ili ih posle možda i pročitaju? Ili možda žele da vide da li zaista ima neko ko se bavi i tom čudnom rabotom?

Ili možda statistike nisu u pravu – i ljudi zapravo čitaju?

Ne znam, recite da grešim. Ali, i Najbolji filmovi i Najbolje serije su po statistici mog bloga ispod Najboljih knjiga. Vi znate bolje od mene. Vi dolazite na ovaj blog. Vi znate šta na njemu čitate i zašto. Ja samo pratim iz prikrajka. I jako sam zbunjen.

Pop kultura za danas

Amazon mi je darovao zabavu za narednih nekoliko dana. Vidimo se uskoro.

Preporuke za letovanje

Destinacija nije bitna. Bez obzira da li je u pitanju Egipat, Španija, Grčka, Turska, Bugarska, Hrvatska ili Crna gora – bitna je udobna ležaljka i dobra knjiga (kliknite na linkove ispod da pročitate recenzije romana).

IMPERIAL BEDROOMS Bret Easton Ellis (Bret Iston Elis)

Kičma noći (Dan za noć) - Oto Oltvanji

KONSTANTINOVO RASKRŠĆE - Dejan Stojiljković

SRPSKI PSIHO

ROBERTO BOLANJO: 2666

NESANICA / SLEEPLESS

GOZBA KOD DEVIJANTA NA ČUDNIJIM PLIMAMA

GOZBA KOD DEVIJANTA NA ČUDNIJIM PLIMAMA

Kad sam se prvi put sreo sam Timom Pauersom, poklonio mi je sjajan roman Declare. Već na prvih nekoliko stranica romana bio sam svestan da čitam nešto sa čime se ne srećem baš svakodnevno – ako uopšte! – i da je u pitanju sjajan pisac.

Već sam čitao njegove eseje, tako da mi je bio poznat pojam „tajne istorije“, ali tek kad sve to vidite na delu, shvatite o čemu se zapravo radi. No, sa druge strane, Pauersove knjige će vas tako ščepati i uzeti pod svoje da ćete često zaboraviti da su to romani sa pravim ličnostima, na pravim lokacijama i u situacijama koje su se možda stvarno desile.

Svakom ko se lati Pauersa, predložio bih da pročita i njegove intervjue ili tekstove u kojima govori o prikupljanju građe za roman.

Ipak, nekad se čini da sva ta silna povezanost među istorijskim ličnostima – do u najsitnije detalje – uzme nekog šizofrenog maha kod ovog autora i on kao da i sam postane neka magična ruka koja samo beleži tajnu istoriju. Što može da bude i problem. Zato su neki delovi Pauersovih romana manje dobri, ili barem manje zanimljivi, pošto su pretrpani podacima ili nekim psihodeličnim nejasnim opisima/naracijom.

Zato mogu da kažem da Tim Pauers nije pisac celine. On je pisac nekoliko genijalnih frangmenata, sjajnih ekspozicija i još boljih razrešenja. I zato možda njegove knjige deluju još zanimljivije kad ih nekome prepričavate nego tokom samog čitanja.

Zbog tih genijalnih ideja koje ćete retko kod koga sresti, Pauers je pisac čiji se romani ne zaboravljaju i kojima ćete se svaki čas vratiti, barem da na kratko zavirite i osvežite neke scene.

Dobro se sećam kad sam po okončanom Declare uhvatio sebe kako zaplet prepričavam ćaletu. I što je još gore, uhvatio njega kako sa zanimanjem klima glavom na priču o stvarnom razlogu raspada SSSR i postavlja potpitanja.

Gozba kod Devijanta je možda najatipičniji Pauersov roman. Iz prostog razloga što se ne bavi dalekom ili bliskom prošlošću, nego postapokaliptičnom budućnošću. Samim tim, za početak, ništa od istorijskih ličnosti, jelte.

Roman se u nekom osnovnom obliku može svrstati u neku vrstu, uh, detektivskog romana, pošto se bavi potragom za, recimo, nestalom osobom. Kao što znamo, postapokaliptični svet je jedno nimalo lepo mesto, svako je svakom vuk itd. I Pauers se pridržava svih onih naši strahova – a i autora pre i posle njega – kako će taj svet izgledati, ali mu pridodaje još malo svojih egzotičnih začina.

Tim i takvim svetom – kao da mu ne treba dodatno zlo – hara sekta koja inicirane podvrgava pričešćima koja im opasno sjebavaju mozak i pretvaraju ih u zombije koji gube sve lično, a gube i sebe. A tek onda im rade sve i svašta.

Njihov šef je gotovo pa polubog, do kog će potraga odvesti Gregorija Rivasa koji se, uprkos obećanju koje je sebi dao, upušta u potragu za ljubljenom iz davnih dana.

Nemojte da mislite da će nam Pauers isporučiti tek još jednu prežvakanu viziju postapokaliptičnog sveta. Iako koristi trope i motive koji su nam poznati, svaki čas će se pojaviti egzotični detalji za koje na mahove nećemo biti sigurni da li smo dobro pročitali šta su ili nas slova i oči varaju: od novih instrumenata, do postapokaliptičnih „vampira“.

Iako sam napomenuo da se roman uslovno može svrstati u postapokaliptični detektivski roman (auh), zanimljivo je kako se Pauers ovde bavi psihodeličnim momentima, pa se tako čitav roman više odvija u glavi Gregorija Rivasa, halucinacijama, tripovima, prisećenjima, posrtanjima... nego baš konkretnom uobičajenom potragom.

Postapokaliptično je vreme, ni detektivi više nisu što su bili.

S druge strane Na čudnijim plimama nam donosi nešto bližeg Pauersa, a i poznatu priču. Ako niste gledali Pirate sa Kariba, verujem da ne čitate ni ovaj tekst, tako da se vama ni ne obraćam. Za ostale: Ovo je priča o vudu piratima, pljačkama i otmicama brodova, vudu ritualima, borbama u, kako da to nazovem, polusvesnim psihodeličnim astralnim projekcijama?

Koliko je Gozba kod Devijanta detektivski roman, toliko je Na čudnijim plimama roman osvete. To im je barem okidač. A nesrećni junaci i u jednom i u drugom nekoliko puta i u raznim smerovima prošetaju bosi po trnju dok ne dođu do početnog cilja. Ako on uošte više ima smisla. I ako im uopšte više donosi prvobitno zadovoljenje.

Neću ni da ulazim u to da li je to dramaturški uverljivo, ali dok likovi Pauersovih romana stignu do kraja svog puta oni su bitno različiti od onih sa početka. To je posebno vidljivo kod Džona Šandajka jer je njegov preobražaj veći. Ali, čak i stara kuka kakav je Gregori Rivas – za kog se čini da više ništa ne može da ga iznenadi – roman napušta još malo pametniji. Ili gluplji.

U romanu Na čudnijim plimama saznaćete zašto je Crnobradi palio sporogoreće fitilje u bradi i zašto je pio zapaljeni rum sa barutom. Saznaćete zašto je magija nestala i kako je to u vezi sa početkom masovne upotrebe gvozdenih predmeta. Saznaćete gde je izvor mladosti. A bogami saznaćete i zašto je Dizni novom filmu iz franšize Pirata sa Kariba dao ime Pauersove knjige.

I šta onda čekate?

Da vas još malo isprimam. Romani su sjajno prevedeni i upakovani onako kako u domaćem izdavaštvu nismo navikli: tvrdi povez sa sjajnim Pahekovim naslovnicama, odličnim pogovorima... pa čak i sa – od kad ga nisam video ne knjizi, zaboravio sam i kako se zove – markerom za obeležavanje stranica?

Ajde sad, Sirius B čeka.

X-Men: First Class

            Svi smo voleli Singerove X-Mene. Čak je i treći deo mogao da prođe. Pa i četvrti bi verovatno bio OK.

            Zašto?

            Zato što su likovi jaki i zato što je kasting bio fenomenalan. Pa čak i da je scenario bio lošiji, mogli bismo da progutamo.

Međutim, kada je počela priča o ributu, počele su i prve sumnje. Pozitivna informacija je bila ta što je režija pripala Metju Vonu koji nam je podario fenomenalnu adaptaciju instant kult klasika kakav je Kick Ass.

            No, sve je to lepo, ali...kako X-Meni bez Vulverina, tojest Hju Džekmena?

            Znam, to sam i ja rekao, pa i sad kad sam video film, nisam siguran da to može. Ali, može. Istina, trebaće neko vreme da se priviknem. Trebaće neko vreme da prihvatim da Mistik više nije Rebeka Romijn Stamos, da Magneto nije sjajni nacista iz Singerovog Apt Pupil. I naravno, ne samo da nema Hju Džekmena, već nema ni Vulverina!

            Lažem, doduše. Ako ćemo u sitna crevca, Vulverin ima kameo u sceni od dve sekunde, dovoljan da kaže svoje 'Fuck off!' Ksavijeru i Magnetu koji regrutuju prve mutante. I to znači!

            Film počinje kao retko koji superhereojski film -- smesta prelazi na priču i razvija je munjevito. Već u prvih nekoliko scena lik Magneta je jasno postavljen, a grč u našem stomaku ne popušta do kraja filma. Zatim se smenjuju scene u raznim delovima sveta, na raznim jezicima.

Nije tajna da mrzim oridžine superheroja. Čak i kad su dobri, otmu za sebe pola filma, pa za priču i zaplet ostane premalo prostora.  No, ovde je oridžin dat ubrzano, a nastavak je stopljen sa zapletom, tako da se nema utisak razdvojenih celina. A, opet, ne treba zaboraviti ni da je ceo film jedan veeeliki oridžin i to ne jednog već gomile junaka.

            Von nas je već u Kick Ass navikao da očekujemo sjajne i originalne borbe, a ni ovde nije izneverio. Pogledajte samo 'borbu' mlađanog Magneta sa nacistima kojima pokaže logorsku tetovažu: gde je nož? Tu je. A ne, ipak je tamo. A ne, opet je tu.

            Znajte, kad se neko prihvati ovakve franšize, pritisak je preveliki. I pri tom ne mislim samo na pritisak da se napravi dobar film (recimo da se to podrazumeva). Ali, ne treba zaboraviti ni višedecenijsku mitologiju X-Mena, razne scenariste koji su ispredali njihove biografije, razne spin-ofove i zasebne serijale itd.

            A ne treba zaboraviti metaforu koju X-Meni predstavljaju: sve odbačene, bilo zbog boje kože ili seksualnog opredeljenja. Samo što su ovde u pitanju supermoći i razne mutacije.

            Na svu sreću, Von je uspeo da se izbori sa svim tim i iznedrio film koji ako nije nadmašio Singerovu trilogiju, a onda nije ni mnogo ispod. Kako rekoh, teško da ću na ovo pitanje moći da odgovorim objektivno dokle god film ne repriziram nekoliko puta i ne utuvim sebi u glavu da X-Meni sada ovako izgedaju. Sva sreća pa mi te silne reprize neće teško pasti, jer film ne samo što je sjajan, već je i jako nabijen i ima mnogo toga što traži naknadna gledanja.

            A svi kojima Vulverin nedostaje kao i meni, neka čekaju film koji je najavljen i koji bi po svemu sudeći trebalo da bude sjajan. Pričalo se da će ga rezirati Daren Aronofski, ali nažalost ništa od toga. No, nikad se ne zna, možda film pripadne baš Metju Vonu.

            Što se mene tiče, zaslužio je.

Justified: Elmor Leonard

            Znate li ko je Tarantinov omiljeni pisac? Ne? A znate li čiju knjigu je Tarantino ukrao kad je bio klinac? Ne? A znate li po čijoj knjizi je Tarantino snimio Jackie Brown?

            Šta, šta, ne čujem?

            Pa da, odgovor na sva pitanja je Elmor Leonard. On pripada školi kalifornijskog noara, a sem krimića je najpre pisao i kaubojce. Ono po čemu je karakterističan su njegovi fenomenalni dijalozi (tu je Tarantino učio zanat), koji na papiru zvuče auditivnije nego mnogi izgovoreni u filmovima. Ali i pored sve te filmičnosti koja je očigledna u njegovim romanima, čini se da Leonard nije baš dobio neke preterano uspešne adaptacije. Verovatno ste gledali Get Shorty i Be Cool. A iako ih se ne sećate, to me ne čudi. O Jackie Brown ćemo neki drugi put, a puno je već i rečeno.

            No, uvek je nekako delovalo da bi Elmor Leonard možda i bolje funkcionisao na TV-u, nego na velikom platnu. A to se prošle godine i dogodilo.

            U pitanju je, naravno, Justified.

            Savremena priča koja savršeno komunicira sa kaubojcima.

I sam naziv Justified potiče od revolveraškog obračuna u kom ste ubili onog drugog nakon što je on prvi potegao pistolj, dakle opravdano.

No, ima li veće kazne i užasnijeg trenutka u zivotu noar protagoniste od povratka kući? Povratka među vukove koje jako dobro poznaje. Povratka u svet divljeg zapada u kom se ništa nije promenilo, sem što se umesto konja 'jašu' raspali kamioneti.

           To je svet iz filma/knjige Winter's Bone. Svet  laboratorija kristalnog meta. Svet porodica izraženog matrijarhata. Sve krek edikta sa prljavim kačketima i rupama u pamćenju. Svet hrišćanskih sekti, oružja, šuma i... Bezakonja.

            Sve dok novi šerif ne dođe u grad.

            A šerif je pravedan, poštuje stare postulate, pozdravlja dame dodirom šešira itd. Ali i predobro poznaje sve one koje bi trebalo da hapsi. A kako epizode odmiču ta umešanost sve više uzima maha: bivša žena, sadašnja devojka...

            No, druga sezona je nedavno okončana i može se reći da je zadržala kvalitet prve. Iako ovo nije serija koja se gleda zbog pojedinačnih epizoda, već zbog celine, čini se da su čak delovi pojedinih epizoda ono što je tu najbolje. Obratite samo pažnju na epizodu sa obeleženim novcem, zataškavanjem, otkrivanjem, prećutnim podrazumevanjem i bremenom koji ostaje.

            Nemojte očekivati da ovde pronađete previše od Tarantina, jer ovo je jedan drugačiji Elmor Leonard, ali naći ćete sjajne dijaloge, arhetipske likove i neverovatno egzotični seting vajt-treša. Kao i The Chicago Code, ni Justified ne spada u serije koje bi svaki čas mogao da reprziram, ali jedno gledanje je svakako puno uživanja. Pa što da ne.

            Zato je tu Justified.

            I zato je tu Elmor Leonard.

THE CHICAGO CODE

Ako bih baš morao da biram najbolju seriju svih vremena -- mislim da bi to bila The Shield.

A gde je Lost? Gde je The Wire?

Odmah iza The Shield. Naravno, mislim da nema serije sa boljom mitologijom od Losta, niti serije koja će te lakše naterati na 'još samo jednu, pa na spavanje', kao što teško da postoji sveobuhvatnija i bolje napisana serija od The Wire, ali... Ali, Lost je previše zagrizao i jednostavno nije uspeo da sažvaće i proguta do kraja, a The Wire je u nekim momentima bio premalo skoncentrisan na ono što smo želeli -- Omara u svakom kadru.

The Shield je imala sve. Sjajne likove. Sjajan kasting. Sjajnu režiju. A pre svega sjajne scenariste.

Serija nije padala. Kako je počela, samo se razvijala, postajala zajebanija, složenija i bolja. A tako se i završila. Mada znam da se nekima kraj nije dopao, meni je to verovatno uz The Wire, najbolje finale u istoriji TV serija.

No, okupili smo se zbog tvorca serija po imenu Šon Rajan. I njegove nove serije The Chicago Code.

Odmah da kažem, ovo nije Prljava značka. Takve stvari se dogode jednom u zivotu. Ali, Šon Rajan je dovoljno mudar da ne pokušava da ponovo radi nešto što je već zakucao. Naravno, teško da će on nekada u životu uraditi nešto što neće biti pandurska serija, ali zanimljivo je koliko se sve iza čega on stoji razlikuje jedno od drugog. Treba imati na umu i prošlogodišnje Terriers.

The Chicago Code je smeštena u, jelte, Čikago i bavi se pandurima i korupcijom. Ali, naravno, na nov i svež način. Neću previše ulaziti u to, ostaje da sami vidite. Ali, ono što mogu da kažem je sledeće. Šon Rajan nam pruža vizure najrazličitijih likova ove serije i svaku od njih upotpunjuje originalnom upotrebom voice overa.

Takođe, gotovo svaka epizoda započinje u fazonu Grlom u jagode: retrospekcijom i paralelama sa Čikagom nekad i sad. Da, naravno da se ništa nije promenilo. Promenila su se imena, promenile su se metode, samo je zločin, što bi rekao Siniša u reklami za pils, ostao isti.

Nažalost, kao i Terriers i The Chicago Code neće ugledati novu sezonu. Pravila TV produkcije su surova, ali ako želite da igrate, morate da ih poštujete. Inače možda nikad ne napravite nešto genijalno kao što je bila The Shield. Šon Rajan je malopre napisao na Twitteru da počinje da radi za Sonny. Šta to znači, ostaje da se vidi. A do tad, gledajte serije Šona Rajana.

Jer je, kao što reče Siniša, stvarno najbolji.