Moj izbor za dan I bi pao na ,,Koloseum" čiji je tvorac Željko Obrenović .
Možda je moja odluka dodatno zaključena pod uticajem nemilih događaja koji nas zapljuskuju svakog dana, umesto vesnika proleća i nadolazećeg leta, koji su zastrašujuće odjeknuli sa početkom ovog maja podsećajući nas da gubimo ono ljudsko u sebi, prepuštajući se otuđenosti, bez razumevanja i ljubavi koja nam dozvoljava da budemo nesavršeni, ljubavi koja pevuši da smo takvi kavi smo dovoljno dobri, da uvek ima dodatnog prostora za rast u bolje ako je okruženje stimulativno. Moja baba je umela da kaže: "Lepa reč i gvozdena vrata otvara", a nekako zaboravljamo i nemamo vremena da negujemo ono maštovito, lepo i razigrano kako u sebi, tako i u bližnjima.
Za mene je ovo delo od samog početka bilo ne samo uzbudljiva priča koja nas goni da vidimo šta nosi nova stranica napetog zapleta, već prava slika vremena u kome obitavamo. Bez obzira na to što se glavna radnja naizgled smešta u nekav skriveni ambijent Beograda, daleko od očiju "običnog" sveta, čitajući prolazimo kroz sve ono što se proliva po nama na svakom koraku i dodatno zaglušujuće nadire, poput lavine sa malih ekrana bilo kog tipa, od televizora, preko računara do telefona... Svet u kome cvetaju vrednosti koje bi u nekom paralelnom univerzumu, bogatijem svetlom, bile poroci, u kome su osećanja usled velikog emotivnog gubitka ili sa druge strane kao posledica nekog vida zavisnosti ili prenaglašena ili ubijena i svedena na bazalni opstanak. Svet u kome je sloboda samo privid ako se trudimo da skrenemo pogled, a svako može nestati ako malo dublje zagrebe površinu na kojoj se nalazi istina.
Možda je moja odluka dodatno zaključena pod uticajem nemilih događaja koji nas zapljuskuju svakog dana, umesto vesnika proleća i nadolazećeg leta, koji su zastrašujuće odjeknuli sa početkom ovog maja podsećajući nas da gubimo ono ljudsko u sebi, prepuštajući se otuđenosti, bez razumevanja i ljubavi koja nam dozvoljava da budemo nesavršeni, ljubavi koja pevuši da smo takvi kavi smo dovoljno dobri, da uvek ima dodatnog prostora za rast u bolje ako je okruženje stimulativno. Moja baba je umela da kaže: "Lepa reč i gvozdena vrata otvara", a nekako zaboravljamo i nemamo vremena da negujemo ono maštovito, lepo i razigrano kako u sebi, tako i u bližnjima.
Za mene je ovo delo od samog početka bilo ne samo uzbudljiva priča koja nas goni da vidimo šta nosi nova stranica napetog zapleta, već prava slika vremena u kome obitavamo. Bez obzira na to što se glavna radnja naizgled smešta u nekav skriveni ambijent Beograda, daleko od očiju "običnog" sveta, čitajući prolazimo kroz sve ono što se proliva po nama na svakom koraku i dodatno zaglušujuće nadire, poput lavine sa malih ekrana bilo kog tipa, od televizora, preko računara do telefona... Svet u kome cvetaju vrednosti koje bi u nekom paralelnom univerzumu, bogatijem svetlom, bile poroci, u kome su osećanja usled velikog emotivnog gubitka ili sa druge strane kao posledica nekog vida zavisnosti ili prenaglašena ili ubijena i svedena na bazalni opstanak. Svet u kome je sloboda samo privid ako se trudimo da skrenemo pogled, a svako može nestati ako malo dublje zagrebe površinu na kojoj se nalazi istina.
