Laird Baron: Occultation and Other Stories

Sve pohvalno što sam imao da kažem za Baronov roman prvenac, zbirka Occultation and Other Stories je izbrisala. Nije da on ne ume da piše, priče mu vuku na neki mejnstrim Breta Istona Elisa, ali se na to onda nekako veštački nakalemi – uvek isti rasplet. A to su nekakve lavkraftovske gluposti. Uvek iste. Daj bre, Barone.

IMPERIAL BEDROOMS Bret Easton Ellis (Bret Iston Elis)

            Los Anđeles, noar, Meksikanci sa ski-maskama, snaf i odlično pisanje. Molim lepo, meni za dobru knjigu više ne treba.

            Moram da priznam da sam poslednjih godina znatno izgubio interesovanje za Ellisa. Nisam mislio da ću nastaviti da pratim šta piše. Nisam znao ni da li je u međuvremenu nešto pisao.

            Onda sam na fejsbuku video da ima novi roman i da ga dovode u vezu sa Chandlerom. Dovoljno da se zainteresujem? Nego šta.

            Nisam preterani fan Ellisaovog ranog pisanja, tako da Less Than Zero nisam ni pročitao, iako negde na polici spremno čeka. Pošto je glavni lik Imperial Bedrooms, Clay, protagonista LTZ, opet sam oklevao.

            Zašto?

            Ellis je u ranijoj fazi pisao romane o nezainteresovanim, besnim, bogatim tinejdžerima: seks, droga, izlasci i tako ukrug. Epizodični romani bez zapleta, a ponekad i priče. I koliko god mi kritika savremenog potrošačkog društva i otuđenja bila zanimljiva (što je čitaocima redovno promicalo od sveg tog seksa i opijanja, kao i kritika kod Scarfacea, Vidimo se u čitulji, i kod pesama Beogradskog sindikata), jednostavno, više mi to nije bilo dovoljno.

            Dalja faza?

U Glamurami se mogao primetiti, doduše razuđeni, zaplet paranoičnog špijunca (visoka moda i terorizam). A u Lunar Parku je zaplet bio još čvršći i inspirisan horor arhetipom – ukletom kućom. Mogu slobodno da kažem da je Lunar Park do sada bio Ellisovo najzrelije ostvarenje. Iako se temeljio na gomili stereotipa i opštih mesta, Ellis mu je dodao taman toliko dekonstrukcije i ironije da sve to sasvim fino profunkcioniše.

            Ali, tek u Imperial Bedrooms postigao je idealan brak zapleta i svog stila.

            Šta sam onda imao protiv Claya?

            Noar po pravilu, ko god bili protagonisti, obećava (i traži) junaka koji je u priči do poslednje čestice bića. Bio on i detektiv (znači, neko ko radi za pare), već u prvoj trećini romana biće do grla lično isprovociran i emotivno umešan. A tek ako je civil?

            Međutim, Clay je nezainteresovan za sve, pa i za ono što mu se dešava?

Na prvi pogled, da. I dalje bogat (sad u četrdesetim godinama), trenutno scenarista (mada se time bavi više da bi nešto radio, nego što ga stvarno zanima ili što, ne daj bože, mora), i dalje na kokainu, alkoholu i u pohodu sa žurke na žurku.

            Međutim, ubrzo vidimo da Clay, mada nije bitno promenio život, istinski čezne za ljudima i bliskošću, ali se boji ljudi jer ih je upoznao u najgorem izdanju (seks na drogama je bolji jer sve perverzije izgledaju nevinije). A i kad pomisli da je našao nekoga ko je drugačiji  (a to je naravno žena, jer šta je noar bez fam-fatal?), pokazaće se da njegov strah možda i nije toliko iracionalan.

            Ellisov svet je svet ljudi koji se međusobno druže ali nisu prijatelji. Svet ljudi koji jedni drugima gotovo da ne znaju imena i često se pamte po brendovima koje nose. Svet ljudi koje ništa ne interesuje, a i kad ih zainteresuje nismo sigurni da li je to stvarno tako ili samo žele da probaju još nešto novo (problem hedonizma?).

            Zamislite šta paranoja radi čoveku okruženom ljudima koji mu nisu prijatelji i kojima ne može da veruje. Šta paranoja radi čoveku koji se ne seća imena devojke koju je sinoć kresnuo, a nije siguran ni da li ju je kresnuo.

            A ako pri tom paranoja nije iracionalna (kako već kažu: zovu je paranojom samo ako ne možete da dokažete)? Ako su svi vaši „prijatelji“ deo zavere u čiji cilj niste sigurni? E onda čak i ellisovski nezainteresovani lik postaje emotivno umešan. Možda čak i više nego klasičan junak noara.

            Ellis je ovde uspeo da isplete odličan noar zaplet koji poštuje pravila, ali pri tom ni po čemu nije izneverio elemente stila po kojima je postao poznat i koji su svih ovih godina prisutni u njegovom pisanju. I dalje je tu prvo lice, mnoštvo referenci (pominje se čak i Lost!), brendovanje, apatični likovi, novac, beskrajni i često besmisleni dijalozi... i „krem“ El Eja?  

            Neko vam provaljuje u stan za vreme kad ste odsutni. Po stanu se mota duh pokojnog mladića/prethodnog vlasnika (ili možda samog Claya kakav je nekad bio?). Nepoznata kola vas prate gde god da pođete (i to ne jedna, nego dvoja) ili čekaju ispod prozora kad ste kod kuće. Devojka za koju pokažete interesovanje ispostavi se ne samo da nije to što ste očekivali nego je sve suprotno i još mnogo toga. Psihijatar više neće da vas leči jer smatra da ne može da vam pomogne, a i njemu (kao i svim ostalim likovima) je poznata zavera čiji deo postajete a jedino vi je niste svesni. Ljudi oko vas nestaju, snimci njihovih egzekucija se pojavljuju na internetu, a vas mrzi da odete i na sahranu.

A onda vas pukne i shvatite da je šala na vaš račun.

            Ako kažem da je ovo najbolji Ellisov roman verovatno neću biti u pravu i mnogi se verovatno neće složiti (iako za mene jeste). Ali, ako kažem da je najzreliji, ajde baš da vas čujem?

            Ili, hajde da se zakačimo Stephena Kinga. King je za Američkog psiha rekao da je to loš roman odličnog pisca. Ellis je za Lunar Park rekao da ga je napisao pod uticajem Kinga, a King je rekao da je upravo ovakav roman očekivao u Ellisovom razvoju.

            Ja sam očekivao Imperial Bedrooms. Hvala mu što ga je napisao. A mislim da će i King revidirati iskaz.

            P. S. I Less Than Zero i Imperial Bedrooms  su pozajmljeni iz pesama Elvisa Costella.

twitter.com/zeljkoobrenovic

myspace.com/zeljkoobrenovic

LUNAR PARK - BRET EASTON ELLIS

Ključna rečenica je kada detektiv kaže da ubica prati radnju knjige, pa pisac nije u opasnosti jer nije lik u knjizi, zar ne? E pa, jeste. Bret Easton Ellis je glavni lik u LUNAR PARK-u. Uvodni deo knjige je napisan kao sažeta autobiografija, a roman se dalje razvija kao fikcija. Ellis je rešio da se razračuna sa kritičarima, piscima, čitaocima, pa komentariše svoje ranije radove, daje njihove odlomke... tumači. Tako ćeš sad saznati (ako ti to nije bilo očigledno, kako Ellis kaže) da je AMERICAN PSYCHO jedna velika metafora, i da je on čak ostavio prazan prostor, tako da se ubistva možda uopšte nisu desila, odnosno da su se desila samo u glavi Patrica Batemana. Očigledno je da je Ellis ovaj roman pisao pod uticajem dva pisca Stephen King-a i Mark Z. Danielewskog. E sad, King ne bi mogao da napiše ovako dobar roman ni da mu život zavisi od toga, a sa druge strane, u slučaju Danielwskog, Ellis je možda napravio mali kompromis, krenuo suptilnijim putem, a opet zadržao sve bitne karakteristike HOUSE OF LEAVES. Da se vratim na one simbole i metafore. Kod Danielewskog na jednom mestu Stephen King kaže, u vezi sa MOBY DICK-om, da se priča da je to simbol ovoga, simbol onoga, ali da ljudi zaboravljaju jednu bitnu stvar: on je pre svega i na kraju svega, ipak samo kit. Mislim da bi u tom smeru trebalo posmatrati i Patrica Batemana. Još jedna stvar, u vezi sa Ellisom, je to što su mu prilepili titulu moralističkog pisca, sa čime se ja opet ne bih složio, a razlozi su isti kao i u vezi sa simbolima.

Šta je se bitno promenilo u stilu pisanja Bret Easton Ellisa? Prva stvar, uopšte u njegovom poznijem radu, je to da mu se romani sve više zasnivaju na zapletu, što je ranije bilo nezamislivo. Druga stvar je da je LUNAR PARK pisao u perfektu. Mislim da je to prvi put da on piše u prošlom vremenu. Zašto? Hteo je da poveća autentičnost teksta i ”ubedi” čitaoca u istinitost ispričanog. U toj svrsi stoje i komentari, koje su mu navodno ljudi kasnije rekli, zapažanja drugih ljudi... Ovo je opet u jakoj vezi sa HOUSE OF LEAVES, samo što je Danielewski, naravno, tome posvetio mnogo više prostora. E sad, zanimljivo je što su obojica pisaca to radili tako da se knjige “samourušavaju”. Jednostavno, istovremeno i mistifikuju i demistifikuju i stvaralački postupak i radnju romana, tako da je snažna ironija jedina sveprisutna. Tako da mogu da izdvojim Breta Easton Ellisa, Mark Z. Danielewskog i Chuck Palahniuka, kao pisce kojima je pored različitih tema i motiva, ili opet sličnih, ironija glavna vodilja.
Ellis je pored homage-a Kingu napravio i čitav niz reminiscencija na razne horor filmove, “klišee” i arhetipove. Otuda, naravno, i lutka koja oživljava, duh koji ne može da se smiri zbog “nepropisne sahrane”, ukleta kuća... E, sad sam opet kod HOUSE OF LEAVES. Osim što je kuća “ukleta”, ona se i menja, preoblikuje, proširuje. Isto kod obojice.

Zamerke: iako mi je Ellis omiljeni pisac i uživam u svakoj njegovoj rečenici i iako želim da se roman nikad ne završi, mislim da na pojedinim mestima, posebno u uvodnom delu (posle autobiografije) poklanja suviše pažnje manje bitnim detaljima, dijalozima koji nisu ni preterano zanimljivi, niti imaju značaja u pokretanju radnje. Onda, kad sam pročitao sinopsis, mislio sam da će biti pisutno više nasilja, odnosno scena sličnih onim iz AMERICAN PSYCHO-a. Isto to sam mislio i za scene sex-a. E pa, nema ih. Još jednom je dokazano da Postmodernizam u okviru horora, kao žanra, najbolji mogući recept za dobar roman (hvala Pekiću za BESNILO). Mislim da je taj genijalni spoj nastao baš na toj “autentičnosti teksta”. Upravo to je i Ruggero Deodato uradio u filmu CANNIBAL HOLOCAUST-, a dosta kasnije i Eduardo Sanchez u BLAIR WITCH PROJECT. Kao što je Ramsey Campbell rekao, zajeban je žanr, svi znaju da to “ne postoji”, pa je potrebno dati neke autentičnosti, skrenuti pažnju čitaoca, tako da može da kaže: aha, pa možda to i ima smisla. Ili bar da o tome ne stigne ni da razmišlja.

Inače što se tiče stila, naracije, opisa, komentara, Ellis je tu savršen i nema reči o bilo kakvim problemima. Živeo!

Željko Obrenović

"The Informers" Bret Easton Ellis

“The Informers” Bret Easton Ellis

Čovek koji me je kupio “Američkim psihom”, i zauvek me načinio svojim fanom, verovatno me nikada neće izneveriti svojom novom knjigom. Ovo sad više i nije neko sveže izdanje, ali sam ga ja tek sad nabavio. Kako god, Elis je napisao divnu zbirku priča, koja je, ustvari, mnogo više od obične zbirke. Ponovo je sve pisano u prvom licu, pa se veoma brzo identifikuješ sa gl. likom, osim ako je peder, bar ja tako reagujem. Priče su, može se reći, povezane, tj. tačnije bi bilo reći da se neki likovi provlače, a još tačnije da se ista imena prenose kroz celu knjigu. Pošto je u svakoj priči drugi lik pripovedač (i žene takođe), a atmosfera ostaje ista, često se navučeš da je to isti onaj lik iz prethodne priče, dok već jednom ne prihvatiš da je ta priča završena. Sve priče, bez obzira na pol i uzrast pripovedača, fantastično oslikavaju besmisleni, besciljni, život bogatih ljudi u L.A.-u, koji žive samo zato što ne znaju šta drugo da rade. Na momente je to hedonistička zasićenost svim porocima, a često se uzrok “ne vidi”. Elis uvodi “radnju” in medias res, a likove daje u skicama, bez nekog detaljisanja u opisima, i sve, onako, usput, ali ih ti odmah vidiš onakve kakvi jesu. Nijedna od priča nema zaplet, kao i skoro svaka njegova knjiga-roman, ali su opet zanimljivije od većine dela sa “radnjom” i bezbrojnim “nepredvidljivim” preokretima. Hvala mu na tome. Ipak, nisu sve priče tako savršene i podjednako dobre, ali su više nego vredne čitanja. Sve je ponovo neverovatno filmično, prepuno divnih dijaloga, kadrova, pa nije ni čudo što su da sada po njegovim romanima snimljina dva odlična filma “Pravila privlačnosti”, Roger Avery-a, i “Američki psiho”, Mary Haronna, a “Less Than Zero” nisam gledao, pa ne znam kakav je. Koliko sam čuo Roger Avary snima, trebalo bi da je do sada već snimio, ekranizaciju “Glamorame”.

Željko Obrenović