Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku, Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde.

Vrelinu leta rešili smo da ublažimo šoljom hladnog čaja, zato smo na  čajanku sa Vodičem pozvali  fantastičnog gosta kog ljubiteljima stripa i pisane reči nije potrebno posebno predstavljati. U pitanju je Željko Obrenović, scenarista stripa Karton siti (Modesty stripovi, 2016), koautor romana Srpski psiho (Laguna, 2007) , autor romana Talog (Booking, 2012)  i Kameno jezero (Kontrast, 2016) .  Ovom prilikom zahvaljujemo mu se što je pristao da „očajava“ sa nama i odgovori na neka naša pitanja.

Dobitnik ste McCann Ericsonove nagrade za lice meseca, nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu, a kratka priča Nevidljivi čovek našla se među pričama odabranim na konkursu Najbolja kratka priča Pirota 2018. Kakav je vaš stav prema nagradama, koliko su one bitne na domaćoj sceni i koliko vama znače?

Željko Obrenović: I Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu, ako je to nekakva referenca (smeh). Nagrade svakako mogu da pomognu, naročito prodaji knjige, ali umeju da budu i obavezujuće. Nemali je broj autora koji nakon nekih bitnih nagrada više nikada nisu napisali ništa vredno čitanja. Koliko god to neiskreno zvučalo, i pored toga što su se neka moja dela primakla pomenutim nagradama ili što su neka imala solidne tiraže, drago mi je što nisam dobio nijednu bitniju nagradu niti postigao neke megalomanske tiraže pošto nisam siguran da pisac može da ostane imun na njihove uticaje, i kreativno i kao čovek.

Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik.  Zašto baš na poljski?  Imate li informaciju kakve su reakcije?

Željko Obrenović: Odgovor je jednostavan, Agnješka Žuhovska-Arent je pročitala moju kratku prozu objavljenu u Trećem trgu i to joj se dopalo pa je odlučila da prevede nešto što sam napisao. Najpre je prevela priču Ko je ubio ljubav, a potom i roman Srpski psiho. Interesantno je što je nakon toga prevela i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas, a taj strip je adaptacija moje priče koju je ona prvu pročitala. Nemam neke svežije informacije o reakcijama u Poljskoj, ali pošto je strip album Karton siti objavljen na engleskom, i skorije, tu već mogu da govorim o nekim utiscima jer je za njega najpre čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn pisao predgovor, zatim je Alin Rautoiu pisao recenziju za sajt The Invaded, a Pol Gravet, jedan od najvažnijih britanskih strip teoretičara, uvrstio ga je u najbolje svetske stripove objavljene 2016.

Kad smo kod prevođenja, strip Karton siti /Cardboard City izdavačka kuća Modesty stripovi (Modesty Comics) objavila je na srpskom i na engleskom jeziku. Koliko je značajan ovaj potez izdavača koji je strip učinio dostupnim u vidu elektronskog primerka inostranim e-prodavnicama? Da li se razmišlja i o prodaji štampanih primeraka na engleskom jeziku?

Željko Obrenović: Već neko vreme postoje i štampani primerci Karton sitija na engleskom, koji se mogu nabaviti preko Amazona. Svaki je prevod značajan za autora i njegovo delo. Često važniji i od originalnog teksta jer je on ipak vezan za određeno područje i kulturu, i tek prevodi i reakcije na njih zapravo govore o univerzalnosti, prevazilaženju granica i nekakvom eventualnom uspehu van zemlje u kojoj, ma koliko prodavan bio, pre ili kasnije upoznaš većinu svojih bitnijih čitalaca.

Predgovor za Cardboard City potpisuju Pavle Zelić i čuveni engleski strip scenarista Dejvid Hajn (David Hine). Možete li nam reći kako je došlo do te saradnje?

Željko Obrenović: Dejvid Hajn je još pre nekoliko godina pročitao moj kratki strip Ko je ubio ljubav u engleskom prevodu, koji sam postovao na svom blogu. Strip mu se dopao pa nam je napisao blurb za album koji je tada trebalo da se zove Muzej đubreta i koji je sadržao različite priče od Karton sitija ali su se neke i preklapale. Nakon što je album završen u svom definitivnom obliku, izdavač Žika Tamburić, koji već godinama živi u Londonu, pitao me je ko bih želeo da nam piše predgovor za album i meni je Hajn odmah pao na pamet. On je to rado prihvatio i ne samo što je napisao predgovor već je uradio i korekturu prevoda na engleski što je takođe nešto na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Što se Pavla Zelića tiče, već dugo se znamo i još otkako su nas okolnosti omele da on govori na promociji tog nesuđenog strip albuma, obećao mi je da to moramo ispraviti. Pavle je izuzev predgovora napisao još jedan tekst za Urban Bug i pored Zorana Stefanovića i Ilije Bakića govorio na promociji Karton sitija na Salonu stripa u Beogradu.

Odakle uopšte ideja za stvaranje stripa i koji su sve izazovi sa kojima se susreću oni koji pokrenu ovakav projekat na domaćoj sceni? Koliko je bilo teško uskladiti priče sa stilom ilustratora i koliko dugo se radilo na tom projektu?

Željko Obrenović: Ideja za stvaranje stripa nije nešto proračunato niti racionalno, kao valjda ni za bilo koju drugu vrstu umetnosti. Jednostavno je to još jedna moja ljubav, možda i najranija, i prirodno je bilo da u nekom trenutku pokušam i njome da se bavim. Svaki medij u kojem sarađuje više ljudi je dakako drugačiji od onoga gde ste prepušteni sami sebi. S jedne strane je tu niz nezadovoljstava ili nepoklapanja vizija, a sa druge je tu još neko da ispravi i oplemeni vaše manjkavosti. Možda stoga blagonaklonije gledam na svoje rane stripove nego na svoju ranu prozu jer tu imam još mnogo toga da primetim izuzev svog pisanja i onoga što bih u njemu sada menjao: često izuzetne kadrove i prelepe crteže, a prevashodno dve vizije koje su srasle u jednu.

Da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Željko Obrenović: Planovi su razni i neki scenariji već postoje, no problem je što entuzijazam nije bezgraničan čak ni kod mene, a kod crtača je još manji, a sa druge strane očekivanja i standardi rastu i ne bih želeo da se tek tako upuštam u nešto čime na koncu ne bih bio zadovoljan. To što je Karton siti nastajao gotovo deset godina valjda dovoljno govori o svemu. No, ono što je do mene, odnosno do scenarija, uvek je u nekoj vrsti niskog starta, tako da je tu nebrojeno spremnih ideja. Mogu samo da kažem da se neki stripovi rade, da se o drugima pregovara (i ovde i u inostranstvu) i neka ostane na tome.

Koliko se rad na pisanju stripa razlikuje a koliko ima sličnosti sa “običnim“ pisanjem  jednog proznog dela? Šta za vas predstavlja veći izazov?

Željko Obrenović: U pitanju su potpuno različite umetnosti i nije čudno što se pojedini autori ne snađu pri ovoj vrsti transfera. Premda je to danas sve prirodnije jer su mediji izmešani i mnogi su pisci, za početak, odrastali i na prozi i na stripu. Ono o čemu ja naročito vodim računa je da ne zatrpavam stripove tekstom pošto je to ipak prevashodno vizuelni medij. Naravno, ono što važi, ili bi makar trebalo da važi, za prozu „Pokaži, a ne kaži“, ovde je doslovce tačno, s tim što, opet, naracija i crtež ne moraju da govore isto. I upravo u tim nekim prednostima i razlikama između stripa i proze ja vidim izazov i lepotu, a i razlog da se bavim i jednim i drugim.

Jednom prilikom ste izjavili: „Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat.“ U skladu sa tom izjavom postavila bih pitanje šta je to što vas je odvuklo na mračnu stranu i uticalo na vas da se okrenete pisanju?  

Željko Obrenović: Stvar je u tome što je izuzetno malo autora koji su podjednako dobri i kao scenaristi i kao crtači, a očito nisam smatrao da sam ja jedan od te male genijalne skupine. Takođe, mene je oduvek prvenstveno privlačila priča ili narativ (što ne znači da ću stripu oprostiti ako je katastrofalno nacrtan, ali ću mu ipak i to pre oprostiti nego ako je katastrofalno napisan), pa je moguće da je i to presudilo. Ili je to samo bio još jedan od izazova koje sam video pred sobom i koje sam želeo da prevaziđem, a nikada nisam išao lakšim putem.

Takođe, izjavili ste: „Ne bi trebalo da su novac, slava i uspeh ciljevi s kojima neko sedne da napiše roman. Barem meni nisu.“  Dakle, koji su vaši ciljevi? Čemu se vi nadate dok pišete?

Željko Obrenović: Najiskrenije, ničemu. Bitno mi je da nekolicina ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo kaže da sam ponovo napravio makar mali iskorak u odnosu na prethodno delo, pa ako se s tim složi i neka veća grupa čitalaca, utoliko bolje. Sve je to meni neka vrsta beskonačne partije šaha sa samim sobom, svakodnevnog nadmudrivanja, postavljanja novih izazova i pokušaj njihovog savladavanja. Puno je tu i žuči i bola, ali i neizmernog zadovoljstva, te stoga valjda niko, ili barem retko ko, zbog toga prestane da piše.

Pažnju javnosti skrenuli ste na sebe romanom Srpski psiho koji je pisan „u četiri ruke“ sa Aleksandrom Ilićem. Koliko se takav način pisanja razlikuje od uobičajenog? Planirate li u budućnosti još neki zajedički projekat?

Željko Obrenović: Na takve projekte je mnogo lakše osmeliti se kad ste mlad i neoblikovan autor. Čak i da želim da ponovim nešto slično, nisam siguran da bih svoj glas mogao toliko da približim glasu drugog pisca, pa bi to bilo poprilično besmisleno i pokušavati. Jedino kako bih to u budućnosti mogao da zamislim je da dva autora, ili više njih, piše različito viđenje istog događaja, iz različitih perspekiva, jer to onda ne zahteva prilagođavanje glasova. Ali ipak ne vidim takav ekperiment u skorijoj budućnosti.

Talog je napisan u prvom licu ženskog roda, da li je bilo teško pisati iz ženskog ugla?  Da li ste zadovoljni načinom na koji ste savladali taj izazov i kakve su reakcije čitalaca?

Željko Obrenović: Uvek sam nastojao da novim delom zađem na neki novi teren i da pokušam nešto novo, kao i da, kako sam već rekao, sebi postavim neki izazov. Ovo je bio jedan od njih, mada ne vidim bitnu razliku između upotrebe ženskog fokalizatora u romanu pisanom u trećem licu i ovoga što sam ja uradio. Možda je to kod nas bio incident, ali na svetskoj književnoj sceni su brojni slični primeri. A tek je u istoriji književnosti puno ženskih autora koji su pisali kroz muške oči. Jovana (junakinja Taloga) mi je i dalje među omiljenim junacima koje sam stvorio i meni je Talog oduvek bio bitan isključivo zbog nje, dok je sve ono što joj se dešava imalo jedino svrhu da joj zakomplikuje život i još više podstakne tu autodestruktivnost koja je njome već odavno vladala.

Pročitala sam da je Kameničko jezero, koje se nalazi u blizini Valjeva poslužilo kao inspiracija za roman Kameno jezero, a jednom ste izjavili da je dužnost svakog pisca, bez obzira da li on piše mejnstrim, krimiće, SF ili epsku fantastiku, da progovara o vremenu u kom živi, pa me zanima koliko zapravo u svom radu vi crpite inspiraciju iz okruženja i stvarnog života?

Željko Obrenović: To je, svakako, nešto iza čega i dalje stojim. Žanrovi su mi oduvek bili besmisleni ako su sami sebi svrha, jer svako ko pročita nekoliko desetina ili stotina takvih romana naučiće njihove matrice i ne vidim zašto bi ih dalje čitao ako u njima ne može da pronađe ništa više izuzev zapleta. A opet sve te društvene momente ne bi valjalo ni trljati čitaocu na nos pošto je to nešto još gore: umetnost nije politički pamflet i aktivizam te vrste i mere bi trebalo prognati iz nje.

Postoji li neki lik iz vašeg opusa koji vam je posebno drag ili možda mrzak, sa obzirom na to da se u svojim delima uglavnom bavite mračnim stranama društva i pojedinaca?

Željko Obrenović: Ovde je baš teško izbeći onaj stereotip da su mi svi likovi kao deca (ako to već nisu sva dela), ali ako bih baš morao da se odlučim, neka mi nabliži, ako ne najdraži, bude protagonista romana Kameno jezero. Ali baš kao što on na kraju knjige kaže, u dobroj literaturi ne postoje crni i beli likovi, već samo sivi. A ako sam uspeo da stvorim takve likove, onda sam srećan i miran.

Postoji li neki određen šablon kog se pridržavate prilikom pisanja i koliko je zaista važna ta prva rečenica o kojoj pišete na svom blogu?

Željko Obrenović: Jedini šablon kojeg se pridržavam je da nemam šablona i da tražim nove izazove. Svakako, u mom radu se može izvući neka linija koja povezuje sve što sam napisao, no nemam utisak da sve vreme pišem istu knjigu. Kada mi je Danilo Lučić, moj urednik na Kamenom jezeru rekao da ne zna koliko je on prava osoba da uređuje tu knjigu jer ona ipak ima neku žanrovsku osnovu  a on ne poznaje dovoljno žanrovska pravila i neće znati da li sam ih i koliko prekrišio, rekao sam mu da je to sjajno i što više sam ih prekršio, to bolje. Prva rečenica je apsolutno nebitna, kao i prva strana i prvo poglavlje, bitna je samo celina. Ali je lepo da je i prva rečenica dobra, kao i naslov, kao i prva stranica ili poglavlje. Lepo je da je sve dobro. Ali daleko od toga da je išta od toga presudno.

Koliko su po vašem mišljenju za život jedne knjige važne korice i markerting? Da li te segmente prepuštate profesionalnom timu ili i to držite u svojim rukama?

Željko Obrenović: U današnje vreme su takvi momenti često bitniji od same knjige. Koliko god je to u mojoj moći, a dosad sam nailazio na saradnike pune razumevanja, trudim se da i u taj proces budem što više uključen, pošto je to ipak moje delo i imam neku viziju kako bi sve to na kraju trebalo da izgleda. Ali danas takve stvari uglavno rade profesionalci i nije neophodno previše im se mešati u posao, samo dati sugestije.

Imali ste sreću da veoma mladi objavite svoj prvi roman za renomiranu izdavačku kuću. Koliko je to uticalo na vaš dalji rad? Na odnose sa urednicima i izdavačima, pa možda i na sam odnos sa publikom?  Da li je bilo teže napisati i objaviti taj prvi roman, ili one koji su usledili posle?

Željko Obrenović: Bilo je to verovatno od krucijalnog značaja za mene i to ne samo zbog uspeha koji je taj roman postigao ili poznanstava koja sam na osnovu njega stekao. Jako mlad sam naučio šta to znači sarađivati sa urednikom, „ubiti svoje dušice“ i  zaboraviti na ego, što nisam siguran da svi i znatno stariji autori ikada nauče. I što, da se ne lažemo, nije nimalo lako. Ali je neminovnost ukoliko želite da izvučete iz sebe ono najbolje. A svaki roman je na svoj način podjednako i lako i teško napisati i kad je on gotov i radite na sledećem, ne samo što uvek mislite da je ovaj novi bolji već i da je onaj prethodni bilo neuporedivo lakše napisati, što naravno nije istina.

Izjavili ste: „Bilo je više zainteresovanih za filmske adaptracije gotovo svega što sam napisao, neki pregovori su i dalje u toku“, možete li nam otkriti dokle se stiglo sa tim pregovorima?

Željko Obrenović: Naš poznati glumac Ivan Jevtović bio je zainteresovan za bilo koji vid adaptacije Srpskog psiha i nekoliko godina je nastojao da se to realizuje, ali uglavnom je nailazio na odgovor da još nije vreme za te teme kod nas. Dejan Zečević je bio zainteresovan za adaptaciju Taloga i nikad mi nije rekao da je od toga odustao, samo što treba imati na umu da je za snimanje filma potrebno mnogo više od dobre volje i da su oni birokratski faktori ključni, a na njih, nažalost, ne možemo da utičemo. Svako malo se javi neko novi ko ima ovu ili onu ideju za potencijalnu adaptaciju, ali odustao sam od toga da se preterano radujem takvim ponudama i idejama ili da se trošim u tom smeru dok nešto od toga ne bude mnogo više od samo dobre volje, jer bih radije za to vreme pisao neku novu knjigu.

Ko su vam književni uzori?  Da li češće čitate na engleskom ili na srpskom i da li prednost dajete klasičnoj ili elektronskoj knjizi?

Željko Obrenović: Uzora je previše i konstanto se menjaju. Nisam od onih koji će čitavog života navoditi dva ista imena i čak verovati u to. Poslednjih godinu dana su mi heroji Vladimir Nabokov, Henri Džejms, Džozef Konrad i Aleksandar Hemon. Pre toga su to bili Majkl Šejbon i Džonatan Litem, pre toga Stiven King i Džejms Elroj i tako u nedogled. Knjiga je knjiga, bez obzira na to da li je štampana, elektronska ili audio. Trenutno na kindlu čitam novi roman Marlona Džejmsa, dobitnika Bukerove nagrade, koji se sada oprobao u fenteziju, na papiru čitam Džona Irvinga Molitvu za Ovena Minija, a slušam Knjige krvi Klajva Barkera i meni je to sasvim logično i prirodno. U poslednje vreme više čitam na srpskom, dobre prevode, ali je to donedavno bilo potpuno obrnuto. Ali, kako rekoh, uvek je tu jedan prevod, jedna u originalu, a neretko i oba primerka.

Kakav je vaš stav prema trilogijama i mnogologijama?

Željko Obrenović: Nisam od onih koji su podlegli čarima epske fantastike, a ona ima najviše tih mnogologija, tako da verujem da u životu nisam pročitao ništa što ima više od dva nastavka, a ni toga nije bilo previše. Nemam opet ništa konkretno ni protiv toga, samo bih voleo da autori najpre završe sve planirane knjige pa da ih onda odjednom izdaju, a ne da ih pišu naknadno pod pritiskom čitalaca ili njihovog uspeha. Jer da se ne lažemo, malo je serijala koji su svoju inicijalnu slavu opravdali i, ne znam, desetim nastavkom.

Izjavili ste: „Radije bih da me pročita sto ljudi koji će to razumeti, a ne da me kupuju po inerciji oni kojima je to preporučila estradna novinarka u svojoj emisiji ili, ne daj bože, modna blogerka.“  Nameće se pitanje: Za kakve čitaoce vi pišete? Koliko sebe dajete? Dakle, ko su vaši čitaoci? Kako reaguju na vaša dela i da li dozvoljavate da njihova očekivanja utiču na proces stvaranja, ili se isključivo oslanjate na svoj sud? 

Željko Obrenović: Apsolutno sam tu da saslušam svakog ko ima bilo kakav komentar na neko moje delo, kao što obavezno čitam sve recenzije, čak i ako su izrazito negativne (možda naročito pažljivo ako jesu). U svakoj toj kritici koliko god ona bila zlonamerna uvek ima i nešto istine i nastojim da je pronađem. Najmanje volim one politički korektne prikaze koji ne bi ni da se zamere ni da isuviše pohvale, odnosno ne nude nikakve konkretne agrumente. Od njih nemam koristi. Pišem prvenstveno za čitaoca u sebi, koji je često nezadovoljan onim što čita iz pera drugih ma kako poznatih, uspešnih i priznatih autora. Ne trudim se samo da prevaziđem njih nego i samoga sebe i svoje mogućnosti.

Šta mislite o domaćoj „žanrovskoj“ sceni?  Šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše? Kada se kod vas probudilo interesovanje za žanr... i kada je umrlo?

Željko Obrenović: Ne pratim previše domaću žanrovsku scenu, ali ne zbog nekakve nadmenosti već zato što njome dominira nekakav pseudoistorijski roman i fentezi zadojen nacionalizmom i pravoslavljem, koji me ne znamima, a ipak je isuviše stranih autora koje niko od nas nikada neće dosegnuti i najpre moram sve njih da pročitam da bih imao vremena za ostalo, a to ide jako sporo. Interesovanje za žanr se probudilo zbog ljubavi prema priči, koja u žanru ipak dominira, a umrlo je, ako jeste, kada je žanr prestao da mi nudi više od puke priče. Tako da sad najviše volim priče koje prevazilaze žanr ili koje, sa druge strane, koketiraju s njim, ali mu se ne dodvoravaju previše.

Oštra kritika društva ne provejava samo kroz vaše knjige i stripove nego i kroz intervjue koje sam bila u prilici da pročitam, jedan ste od retkih pisaca koji se osvrće na problem kvaliteta naše književne scene. Kako vaše kolege pisci reaguju na tu poprilično oštru kritiku, i da li vas uopšte zanima njihovo mišljenje?

Željko Obrenović: Ne verujem da sam ikada poimence prozivao autore, niti imam dovoljno znanja o domaćoj sceni da bih to mogao da činim i da mi je to namera, ali nikada to zapravo ni ne bih radio jer mislim da je pisanje samo po sebi teško i da je teško napisati čak i loš roman, a da pri tom i oni najprodavaniji ne zarađuju od toga novac koji će im priuštiti apartmane s pogledom na more i obezbediti budućnost, tako da mislim da je našoj sceni više potrebna podrška nego kritika.

Jednom prilikom ste izjavili: „Nisam siguran da je nakon Pekićeve smrti u zemlji ostao ijedan veliki pisac. ili da preformulišem: izgleda da su svi naši veliki pisci u zemlji, odnosno pod njom.“ Da li se u međuvremenu na našoj književnoj sceni pojavio neki pisac koji zavređuje vašu pažnju?

Željko Obrenović: Kada govorimo o autorima kakav je Pekić, ne bih rekao. I ne samo kod nas nego i u regionu. Jedini živi pisac koji mislim da je na nivou tih velikana a da nam je u blizini (odnosno da je poreklom iz okruženja, pošto već godinama živi u Francuskoj) je Ismail Kadare. Njegov roman Tvrđava trebalo bi da je u lektiri.

Šta biste savetovali mlađim autorima koji tek započinju svoj književni put? Postoji li nešto na šta je potrebno posebno obratiti pažnju pre slanja teksta izdavaču?

Željko Obrenović: Trebalo bi obratiti pažnju na to da li ste stvano dali sve od sebe, ali stvarno, jer mnogi to ne žele da priznaju, a opet je većina autora svesna svih krivina i propusta u svojim delima, samo što nije lako suočiti se s tim i početi ispočetka. Zato je dobro paralelno raditi na više toga pošto se pri povratku na prethodno delo napravi distanca koja nam dozvoljava da „ubijemo svoje dušice“. Svakako ne treba žuriti sa objavljivanjem, ali ne treba ni previše čekati. Ukoliko naiđete na dobrog urednika, posao će vam unekoliko biti olakšan, jer prijatelji najčešće ne mogu do kraja da budu iskreni.

Oni koji prate vaš blog upoznati su sa izjavom: „Svako jutro sednem i pišem. Sledeće jutro izbrišem ono što ne valja, sredim ono što je za popravke i idem dalje. Imam sinopsise za narednih nekoliko romana i jedino što mi treba je vreme.“ Hoćete li našim čitaocima otkriti barem deo tih planova za budućnost?

Željko Obrenović: Nisam sujeveran, ali ne volim da govorim o projektima na kojima radim pošto ni sam ne znam šta će od njih ugledati svetlost dana, a običavam da podugo sedim na napisanom i tek tad prelomim da li je nešto od toga vredno objavljivanja i kojim redom bi to trebalo da se desi.

I na kraju, ali ne najmanje bitno, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg?  Pratite li rad AVKF-a?  Imate li neku poruku za naš tim- savet kako da unapredimo svoj rad ili možda neku zamerku?

Željko Obrenović: Svaki portal koji uspeva da okupi neku grupu ljudi dovoljno entuzijastičnih da u ovim našim nemilim uslovima radi ovakav posao i promoviše umetnost je za svaku pohvalu i nemam ništa da dodam osim, samo napred!

Outloud -- intervju -- Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde. 

1.Kada si se susreo prvi put sa stripom i koji je to strip bio?

Bila je to epizoda Bleka Stene Samurajski mač koju mi je otac kupio kad sam imao 5 godina, verovatno pretpostavljajući da ću je raskupusati do kraja dana, ali ta slikovnica za odrasle me je toliko opčinila da sam preko noći naučio latinicu kako bih mogao da je pročitam. Od toga dana sam počeo da skupljam stripove i ta ljubav nikad nije prestala. Krajem osnovne škole sam otkrio Dilana Doga i družio sam se s njim gotovo do kraja srednje škole, kad sam se upoznao s francuskim autorom po imenu Mebijus. Tek na fakultetu sam prešao na američki strip gde sam i dan danas.

2.Uspešno si objavio dve knjige, ,,Talog“ i „Srpski psiho“ kog si pisao sa Aleksandrom Ilićem. Odakle ideja da za stvaranje stripa?

Ta ideja postoji verovatno koliko i moje druženje sa stripovima. Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat. Jednostavno sam shvatio da je teško biti i solidan u dvema umetnostima, kamoli dobar, tako da sam crtanje prepustio drugima. Barem zasad.

3. U nekim ranijim intervjuima izjavio si da su priče iz stripa zapravo tvoje, ranije pisane, kratke priče. Da li je teško preurediti kratku priču u scenario za strip, s obzirom da je dodatno potrebno smanjenje teksta koji dopunjuju slike?

Nije mi bilo teško da adaptiram samoga sebe, naročito što je većina tih priča pisana pre više godina, pa sam bio objektivniji u njihovom sagledavanju i bolje sam video šta u njima funkcioniše, a šta ne, i šta bi valjalo promeniti. Moj stil pisanja je prilično vizuelan tako da nije potreban radikalan pristup adaptaciji kako bi se priče prevele u scenario.

4.Scenario je tek pola posla u stvaranju stripa. Potrebni su crteži da ga isprate. Koliko je bilo teško naći crtače?

Crtači su uglavnom moji prijatelji ili poznanici koje sam tokom godina upoznao preko zajedničke ljubavi. Nije bilo toliko teško naći ih, pa čak ni ubediti da se prihvate crtanja po mojim scenarijima koliko naterati ih da započeto završe, i to što pre. Iz tog razloga je nastajanje stripa trajalo znatno duže nego što sam želeo (gotovo 10 godina).

5.Ko je čitao tvoje knjige (koje preporučujem) zna da veoma slikovito umeš da opisuješ.U kojoj meri si se vodio klasičnom formom scenarija te opisivao scene crtačima ili si im dao odrešene ruke?

Uglavnom sam pisao detaljne scenarije, ali nisam imao problem kad neko od crtača iznese svoje mišljenje ili ponudi bolje rešenje. Na kraju krajeva, to je zajedničko delo. Neke stripove sam pisao direktno kao scenarije, neke sam adaptirao od postojećih priča, neke sam skicirao crtačima kao storibord, pa tek kad su oni nacrtali table, pisao scenario kako bih video šta će ko i kad reći. Nisam se držao nekog univerzalnog pristupa. Sad uglavnom pišem samo detaljne scenarije i ne ekperimentišem previše.

6.Priče su uglavnom ispunjene dijalozima koje sjajno upotpunjuju unutrašnji monolozi junaka. Bez obzira što dijalozi generalno uspravaju radnju stripa to se u tvom radu ne primeti. Kako si uspeo da uklopiš unutrašnji monolog i same dijaloge?

Iskreno, to je nekoliko kritičara pomenulo nakon što je strip objavljen i ja sam tek tad shvatio da o tome nisam ni razmišljao. Američki stripovi, koje poslednjih godina najviše čitam, preopterećeni su dijalozima (naročito kod Bendisa), pa mi opet ne smeta. Smatram da je bitno samo da je priča dobra, da su likovi od krvi i mesa, i da su dijalozi zanimljivi, čitalac ubrzo zaboravi da li je to što drži u rukama strip ili knjiga ili tablet s filmom.

7. Priče su generalno veoma pametno sročene i ono što je verovatno ’’kupilo’’ većinu čitalaca jesu upravo obrti. Da li znaš kakav ćeš obrt napraviti na početku stvaranja priče ili on dođe u toku samog stvaranja?

Da. Još otkad sam se prvi put susreo s Poovom Filozofijom kompozicije, shvatio sam da je kraj, naročito u kratkim pričama, osobito bitan i retko se odvažim na pisanje a da prethodno ne znam kako će on izgledati. Nekad se desi da se sama završnica manje ili više promeni, ali nikad suštinski. Isto je i s romanima.

8. Posle pročitanih priča uhvatio sam sebe kako razmišljam o junacima istih. Sve u potpunosti mogu biti realne (čak i ona sa ljubičastim teletom- desilo se, gle čuda, u Srbiji). Da li si si inspiraciju tražio u stvarnim događajima ili su događaji uglavnom plod mašte?

Trudim se da sve što pišem, bez obzira na žanr, bude odraz naše realnosti i smatram da je za autore jako bitno da su aktuelni, ali opet ne treba ni tu aktuelnost trljati čitaocima na nos jer će ona za koju godinu zastariti, a ako osim nje u svojim delima ne nudiš ništa više, ona će u istoriji književnosti (ili stripa ili filma) ostati tek puke fusnote, ako i to. Ne tražim svesno inspiraciju po crnoj hronici ili futurističkim sajtovima, ali ono što me fascinira valjda samo nađe mesto u pričama kad mu se najmanje nadam.

9. Kroz knjigu čitalac ima priliku da se upozna sa raznim, mahom neprijatnim, situacijama. Dotakao si se raznih tema od zavera, do osvete, zagađenja prirode, izdaje prijatelja… Da li je upravo to bio plan? Da sklopiš kolekciju koja neće biti zaboravljena posle prvog čitanja već će moći iznova i iznova da se čita?

Kao što rekoh, pisac mora da bude aktuelan i da se bavi tabu temama. Svaka priča treba da bude takva kao da će sutra pasti meteor i kao da će sve ovo nestati u trenu. Čemu bavljenje mlakim temama? Književnost ne treba da bude previše hermetična, ali to ne znači da mora da bude laka.

10. Sedam različitih priča,četiri crtača i četiri različita stila ilustracije. Da li je možda postojao dogovor oko deljenja priča? Svaki od crtača bio je na zavidnom nivou i priče su zaista dobile dobru vizuelnu podlogu.

Nije bilo posebnog plana po tom pitanju. Više je to bila igra slučaja. Najpre sam počeo da radim sa Željkom Vitorovićem jer se s njim dugo družim, posle nam se pridružio Nemanja Radovanović, najpre kao kolorista pa kao crtač, s Mimijem sam u međuvremenu počeo da radim nešto znatno duže što, nažalost, još nismo završili, a sa Gašperom Rusom me je spojio izdavač kad je album bio gotovo kompletan.

11.Sad kad imaš prvenac u svetu stripa, proverenu ekipu crtača i kolorista, izdavača i na kraju pozitivne kritike da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Ne bih o planovima dok u rukama ne budem držao nešto konkretnije, kako ne bismo ponovo razglovarali za deset godina. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da moj novi roman Kameno jezero izlazi iz štampe za svega nekoliko dana (pre Nove godine) i trenutno sam time najviše okupiran. Od svega što sam dosad napisao, najviše sam zadovoljan Karton sitijem i pomenutim romanom. Dugo sam radio na obe knjige i izgleda da to čitaoci prepoznaju.

KAMENO JEZERO -- Željko Obrenović -- Helly Cherry

Ništa lepše nego kad kritičar do u slovo razume sve što je autor hteo da kaže. Prikaz je izvorno objavljen na sajtu Helly Cherry, a autor je Kristijan Vekonj. Uživajte.

"Kameno jezero" Željka Obrenovića bilo je dugačko dvestotinjak strana, a sinopsis na koricama je obećavao svima koji se odvaže da se „okupaju u njemu“ – ludu vožnju.

Za sve one koji još nisu „upoznali“ Željka Obrenovića kroz njegovu prozu, treba napomenuti da je on diplomirao na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, i da je ovo njegov treći roman. Prvi roman, "Srpski psiho", je objavio zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2008. godine u izdanju Lagune, a drugi roman, "Talog", je 2012. godine objavio za Mascom Booking. Prošle godine je za Modesty Comics objavljena i njegova izvanredna strip-kolekcija "Karton Siti" (ukoliko još niste pročitali, učinite to što pre), kojom je pokazao kako uistinu ume da se poigrava sa književnošću i elementima popularne kulture. Nakon ove strip-kolekcije knjiški moljci s razlogom očekuju mnogo od Obrenovića.

Glavni junak Obrenovićevog trećeg romana je pisac, i to ne bilo kakav pisac nego onaj koji je u stvaralačkoj krizi. On pokušava da nađe ideju za novo delo jer mu poslednji roman – koji je apsolutna fikcija i predstavlja piščevu originalnu ideju – nije prošao onoliko dobro kao romani koji su u sebi krili dozu autobiografije. Jedan od ortaka (koji mu je ujedno i prijatelj i povremeni poslovni partner) mu nudi da napiše scenario za film B-produkcije, za glumca koji je postao institucija takvih filmova. Kako ga ništa ne bi ometalo u kreativnoj produkciji, pisac se povlači u vikendicu na obali Kamenog jezera, koja se nalazi u vlasništvu tajnovite devojke Une. Kao što i jezero krije tajnu (ono je uzrok misterioznih davljenja), tako se čini da i Una krije tajnu. U toku svog boravka na jezeru, pisac će upoznati momka koji radi kao obezbeđenje na jednom od poseda u okolini (njegov otac je jedna od mogućih žrtava ovog čudnog jezera), vlasnicu male prodavnice koja pokušava da pobegne od vlastite sudbine, ali i tajanstvenog vozača mercedesa koji mu radi o glavi. Piščev mir se transformiše u uznemirenost, paranoju i strah - strah za vlastiti život i život osobe koja mu postaje draga. On će uzeti stvari u svoje ruke, da bi (kao što to uspešno radi u svojoj prozi) raspleo niti i konačno video pauka koji je ispleo mrežu u koju se upetljao.

Ovako sročen sinopsis daje naglasak na onu očitu radnju – na površinski sloj romana. Interesantno je kako se sam roman ponaša poput Kamenog jezera. Dakle, kao što jezero reflektuje kamenje, tako i površinski sloj romana reflektuje nekoliko tipičnih klišea: pisca u krizi, scenarije filmova B-produkcije, kuću na obali jezera, auto sa tajanstvenim vozačem, vrisak u noći, dvostruke igre,... Evidentno je kako Obrenović ima mnogo čitalačkog i gledalačkog iskustva i on iz tog iskustva izvlači funkcionalno najefektnije motive i pomoću njih postavlja pred čitaoce okvir onoga što bi se moglo nazvati prototipskim trilerom. A to je, u stvari, Obrenovićeva zamka - pošto je i sam iskusan čitalac, on može da pretpostavi šta će publika očekivati od datih motiva – i to mu daje mogućnost da razbije klišee i okrene stvari u sasvim neočekivanom pravcu, i ostavlja mu dovoljno prostora da ostane u granicama žanra, ali i da se, kao i u "Karton Sitiju", poigrava njim.

Ono što takođe fascinira jeste razgranatost samog romana. Imamo prvi, a ujedno i glavni, zaplet (pisca koji pokušava da prevaziđe svoju krizu pisanjem scenarija za Amerikance) u koji se lagano upliće mnoštvo manjih podzapleta za koje se nikako ne može reći da guše priču. Oni je oplemenjuju, čineći je tako bogatom i zanimljivom. Svaki podzaplet za svoju svrhu ima i dublje oslikavanje nekog od likova u romanu, a likovi su apsolutno interesantni. Oni u početku deluju jednodimenzionalno – kao da reflektuju prototipsku podelu na dobre i loše junake, međutim, Obrenović muti tu isključivost crne i bele krajnosti. Njegovi likovi nisu ni isključivo dobri, niti isključivo loši - oni su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Autor u jednom momentu kaže kako su pravi likovi „sivi likovi“ – oni sa milion mana i više lica, a to je i životna lekcija koju smo svi mi odavno naučili. Zbog toga Obrenovićevi likovi deluju životnije i opipljivije, i reaguju nekako više ljudski, a manje plastično.

Radnja romana je smeštena u sredinu koja bi lako mogla da se zamisli u bilo kojoj zemlji. Istina, čitaoci bi lako mogli da pomisle kako se radnja odvija u Americi, ali ne treba izgubiti s uma činjenicu da je ovo savremeni roman i da se globalizacija (amerikanizacija) dešava i kod nas, pa čak i u onim najruralnijim krajevima. Samo jezero i vikendica koja podseća na „čardak ni na nebu ni na zemlji“ (sad shvatate zašto je napomenuto šta je autor završio) deluju kao savršeni raj na zemlji, jer ta odsečenost od vreve i galame kao da obećava mir i spokoj. Međutim, istorija jezera pruža onaj „uncanny“ (odnosno jezovit i tajanstven) momenat koji je cenjen u gotskoj književnosti, i time je onemogućeno da se do mira i spokoja dođe. Paranoja i strah od jezera vise poput Damaklovog mača nad glavnim akterima i oni su zbog toga stalno u grču. Ali nije jezero jedina stvar kojom autor „mrači“ atmosferu romana. On oslikava i malo ruralno mesto, koje se guši u svojim tajnama, i time još više podiže nivo neizvesnosti i misterioznosti svog romana.

Dakle, i sam površinski, tj. onaj najočigledniji, sloj romana je više nego dovoljan razlog da se ova knjiga uzme u ruke. Ljubitelji trilera će u ovom romanu dobiti žestoko napetu priču, začinjenu odličnim likovima, smeštenu na veoma intrigantnom i misterioznom mestu.

Međutim, ovaj roman je mnogo više od pukog zbira same priče, likova i mesta zbivanja. Očigledno je kako roman nije autobiografski, ali delovi u kojima glavni lik piše o svom životu (životu pisca) i problemima sa kojima se kao pisac susreće su toliko verno opisani da bi čitaoci mogli poverovati kako je sve to i sam autor romana iskusio na vlastitoj koži. Posebno je zanimljivo ono razmišljanje – da li je pisac interesantan publici samo onda dok im daje ono za šta je siguran da žele da čitaju – fragmente autobiografije, i da li one visokokonceptualne ideje do kojih autor dođe mogu da prođu kod širih narodnih masa. Interesantno je kako glavni lik u jednom momentu kaže kako se trudi da izmišlja stvari, jer u suprotnom slučaju ne bi bilo fer da bude plaćen. Malo dalje u romanu, on razrađuje ovu ideju i kaže kako pravom piscu ne može da ponestane ideja, dok onom koji živi od autobiografije može da ponestane života. Moglo bi se zaključiti kako čitaoci žele da čitaju (auto)biografske romane, jer postoji šansa da u nekom od likova prepoznaju sebe i tako ostanu ovekovečeni, sa čvrstim dokazom da su živeli u nekom momentu i nekom vremenu. Pisci, dakle, ostaju živi kroz svoja dela, a ostali ljudi se nadaju kako će završiti u nekoj knjizi. To je šansa da se pobedi neopozivost smrti i brisanje iz sećanja narednih generacija.

Ono što je apsolutno fantastično odrađeno jeste tendencija samog romana da očijuka sa metafikcijom. Razmislite samo o tome kako Željko Obrenović piše roman o piscu koji piše scenario, a koji, u stvari, piše i roman (obratite pažnju na to kako je roman napisan u prvom licu) koji je na momente opterećen problemima vlastite fiktivnosti. U jednom od poglavlja, glavni lik razmišlja o tome kako je sam napravio korice za svoj roman – analizirajući uspešne simbole (Koka Kola, Marlboro,...). Minimalizam koji uvek daje više i dominantna crvena boja u kombinaciji sa belom pozadinom i crnim slovima daju utisak kao da je korice Obrenovićevog "Kamenog jezera" napravio sam glavni lik njegove knjige. Dakle, gledano iz ugla metafiktivnosti romana, glavni lik, pisac, želi da se otrgne od Obrenovića i da sam vodi svoju priču. I sam kraj romana doprinosi metafiktivnosti celokupnog dela, ali o završetku romana nikada nije poželjno pisati jer se tako može razotkriti neka od tajni kojom je zaogrnut roman.

U jednom od unosa na sopstvenom blogu, Željko Obrenović piše o nasušnoj potrebi pisaca – prvoj rečenici kojom roman počinje, onoj koja deluje kao mamac za čitaoce. Prva rečenica možda jeste važna ali: „jedino što je važno je završetak. To je najvažniji deo priče, njen završetak. A ovaj... je baš dobar. Ovaj je savršen.“ Ovo su reči Stivena Kinga, i mogle bi se primeniti na ovaj roman. Obrenović je u svojim scenarijima za stripove pokazao kako ume da napravi hirurški precizan rez, i on u ovom romanu staje baš tamo gde treba. Čini se kako neke stvari namerno ostavlja nedorečene – ostavlja ih čitaocima da ih razreše u svojim glavama, i tako postanu saučesnici u njegovoj fikciji.

"Kameno jezero" nije pasivan roman. Ima u njemu one obećane „lude vožnje“ na pretek i adrenalina i akcije i ljubavi i mržnje i zavisti i prevare i odličnog humora i mnogo ironije i svega onoga što ljudskom srcu nije strano... Ali, ono što je bitnije od svega ovoga jesu one stvari koje aktiviraju um čitalaca - prikrivene aluzije i intertekstualne veze koje su neprimetno učaurene u tekstu, a koje se otkrivaju u svom punom sjaju ukoliko čitaoci imaju iskustvo koje se barem malo podudara sa autorovim. Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!

Ijan Mekjuan: Sweet Tooth

Sweet Tooth je mejnstrim roman koji kombinuje špijunac sa ljubavnom pričom. Početak deluje prilično traljavo, ali ubrzo shvatite da je u pitanju ozbiljan roman i to što niste odustali vam se do kraja višestruko isplati.

Željko Obrenović: Talog (strana 117)

Htela sam da odem do mojih. Možda po poslednji put. Toliko sam im bila dužna. A trebala mi je i podrška. Bezuslovna podrška, kakvu sam samo od roditelja mogla da očekujem. Nisam planirala da matorcima zucnem ni reč o istrazi. Nisam se nadala takvoj vrsti podrške. Zagrljaj, šaka na obrazu, kosi. Dovoljno snage da izdržim do kraja.

Laird Baron: The Croning

Baron pripada novoj generaciji horor pisaca i s obzirom da dolazi iz te neke lavkraftovske tradicije nije me privlačio, ali kad sam video da kao omiljene autore navodi Kormaka Makartija i Džejmsa Elroja, zainteresovao me je i to se isplatilo jer je The Croning sasvim solidan prvenac kom je jedina mana što je neke delove trebalo skratiti, ali pošto je u pitanju kratka knjiga, to i nije neki problem.

Željko Obrenović: Talog (odlomak -- Prikaze)

PRIKAZE

1

Zapljusnuta smradom zapišanog haustora, uspinjala sam se stepenicama. Svetlo ponovo nije radilo. Napipala sam bravu, udenula ključ i zarotirala ga. Ušla sam u stan, upalila svetlo i skljokala se na stolicu. Prethodne noći, u Andrejevom krevetu, nisam trenula. Umor me je skršio.

Radi nisam ništa rekla o imenu koje sam našla. Na kraju krajeva i ovo je mogao biti ćorak. Čak i da nije bilo tako, nisam htela da je uzrujavam.

Sedela sam nepomično još koji minut, potom sam ustala i uzela Dužnike. Ispod već postojećih imena upisala sam VELJKO KOVAČEVIĆ, zatim sam to ime nekoliko puta podvukla. Prepisala sam i adresu iz Andrejevog časopisa. Pomislila sam da pozovem Borka, pa sam to ipak ostavila za kasnije.

Samo što sam sklopila svesku, učinilo mi se da sam iz spavaće sobe čula zvižduk. Ukopala sam se u mestu, ušiju napregnutih do krajnosti. Ništa se nije čulo. Još jedna opsena: premoreno telo, premoreni mozak. Nije to prvi put da mi se priviđa: čula bih ključ u bravi, Andrejeve korake u hodniku. Češće sam osećala njegovo prisustvo, nego da nije tu. Nisam smetala sa uma da je to iluzija. Nisam se zavaravala kako je Andrej OK, da je sve bio san. Iako se snova nisam sećala, po šoku sa kojim sa se budila, znala sam da izgledaju drugačije. Bilo mi je nelagodno u stanu u kome kao da je svaki predmet prekrečen debelim slojem krvi. U ovoj prostoriji sve je šaputalo: Andrej je mrtav. Mrtav je. Mrtav.

Tek što sam poverovala da su me čula prevarila, zvižduk je ponovo presekao tišinu. Oklevajući, krenula sam ka sobi iz koje se čuo zvižduk. Vrata stana bila su zaključana, niko nije mogao da uđe! Mada sam bila sigurna u to što sam čula, nisam imala predstavu šta iza vrata može da me čeka. Svi košmari – koji su činili da mi noć prespavana od „A“ do „Š“ deluje kao utopija – mora da su se, ionako izmešani sa mojom stvarnošću, konačno stopili sa njom.

Želela sam da vidim Andreja kako se posle tuširanja šeta po sobi, traži garderobu, osmehuje se, zvižduće neku od omiljenih melodija, mlati zamišljenu boksersku vreću; okreće se ka meni, šalje mi poljupce. Poželela sam da vidim tu scenu, makar to značilo da sam prsla. Iako mi se ruka tresla, iako mi se čitavo telo treslo dok sam stiskala kvaku, nešto mi je dalo snage da uđem u sobu a da se ne srušim.

Neko je ležao na krevetu, ali nije Andrej.

Čak ni njegova utvara. U blatnjavim patikama, na Andrejevom i mom krevetu ležao je Zombi. Zapamtiću, reci. Kako je ušao!? Prekrštenih nogu, glave zavaljene u perjani jastuk, zviždao je besmislenu melodiju. Kad sam kročila u sobu, zacerekao se i zaneo pogled ulevo. Dok sam uspela da se okrenem, iza vrata se stvorio Bibop i ščepao me za podlakticu. Pokušala sam olgul makki, ali me je još jače stegao i zavrnuo mi ruku na leđa. Blokada je zakasnila. Žene nisu sposobne! Na Zombijevo keženje Bibop je uzvratio smehom. Stajao je pribijen uz mene. Dahtao je i pritezao mi ruku kad god bih pokušala da se oslobodim. Oslonio mi je glavu na rame tako da me je zadahom tukao u lice. Nekoliko je puta cmoknuo usnama, imitirajući poljupce. Bila sam uverena da je ovo najbliže što je ikada prišao devojci.

„Pa gde si ti, lutko“, uzdahnu Zombi. „Tražimo te... kol’ko već?“

„Dve večeri“, reče Bibop.

„Dve večeri“, ponovi Zombi. „A tebe nema.“ Ustao je s kreveta i prišao mi. „Znaš... Kad padne mrak, čovek se usami. ’Oće neku ribu kraj sebe, a?“ Zacerekao se i mahuo mi kalauzom ispred očiju. „Da razrešim misteriju.“

Pokušala sam da skrenem pogled s njegovog lica. Brada preko akni koje su mu zauvek ostale na obrazima i zapuštena kosa delovali su dobroćudno u poređenju sa svinjećim očima, ovog puta bez naočara, i zverskim kezom.

Bibop mi je cimnuo ruku; pomislila sam da će pući. „Odgovori čoveku, kad te pita!“

Zagrizla sam usnu, trpeći bol.

„Znaš, koštaš me. Koštaš!“ Šakom mi je stegao vilicu, prisiljavajući me da ga pogledam. „Ćomi zbog tebe o’sustvuje sa posla...“ Uneo mi se u facu. „A to me košta.“

Pokušala sam da ga pljunem, ali čvrsto mi je stezao obraze. Namera se svela na šištanje vazduha i balončiće pljuvačke na usnama.

Zombi se iskezio i pogledao Bibopa. „Vidi ti nju? Žilava mala. OK, OK.“

„Ko ona u filmu“, reče Bibop. „Dženiferka. Kad je muž bije, a ona kaže dosta! Kurva! Osigurala dupe na dva miliona dolara!“

„Šta kažeš?“ Zombi ga je pogledao nabranih obrva. „Muž je tukao?“

„Aha.“

„I ona se pobunila?“

„Aha.“

„Čekaj“, Zombi je zagrizao usnu. „Je l’ je tukao u dupe...“ Ščepao me je za zadnjicu. „ili...?“ Gurnuo mi je jezik u usta. Vrtela sam glavom, mumlajući. Odgurnuo mi je glavu, odmakao se. „Htela si da vidiš Ćomija?“ Podigao je kažiprst.

Kao opaljen elektrodom, neko se trgnuo u mraku. Shvatila sam da je još neko u sobi. Napregla sam oči i videla siluetu, za koju sam smesta znala da je Ćomi.

„Doveo sam ga da se družite“, reče Zombi.

„Pičko jedna, pičko. Pičko!“, mumlala sam kroz zube pošto mi je Zombi i dalje stezao vilicu. „Bio ti je ortak, majmune drogirani. Kretenu jedan!“ Tresla sam se od besa, pena mi je udarala na usta.

Oborenog pogleda Ćomi je vrteo glavom. Mrdao je usnama, kao da je bio uveren da govori. Ali, ništa nije dopiralo van trulih desni u koje kao da je neko naslepo poubadao patrljke iskvarenih zuba. Zateturao se i nanovo oslonio o zid. Zombi se zakikotao i zabacio glavu. Opalio mi je šamar. „Kakvi drugari, a?“, reče on Bibopu i trznu glavom ka krevetu.

„Neee!“, zavapih. Kao je hteo da me ućutka, klinac sa sprata iznad odvrnuo je muziku: This is not my fight. This is not my war. This is somethin wrong...

„Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!“, zaurla Zombi.

Bibop me je bacio na krevet. Ne ispuštajući zglavak, obišao je sa gornje strane, ščepao mi i drugu ruku, povukao ih preko naslona. Zombi je skočio na krevet. Oblizao se i zapalacao jezikom. Raširi noge! Zadigao mi je suknju. Iako sam mlatarala nogama, uspeo je da ih razmakne. Uzaludni pokušaji odbrane ličili su na kornjaču prevrnutu na oklop, koja grabeći nogama po vazduhu pokušava da hoda. Zombi je sve vreme urlao od smeha, zabacivao je glavu, vrteo se, grizao mi butine.  

„Šta su ovo pustili?“, reče Zombi. „Kakav ti je to komšiluk?“ Uspravio se i izvukao mobilni iz džepa. „Da ti pustimo nešto romantično, uz priliku.“ Zajahao me je i njihao se sa mobilnim podignutim iznad glave.

Biće njemu frka, tri pet sedam kad proguta i forenzičaru muka iz betona da ga čupa... Alal vera, alal vera...

Bibop mi je stezao ruke, nisam mogla da se mrdnem. Zombi mi je ščepao gaćice i jednim trzajem ih pokidao. Prineo ih je nosu i teatralno omirisao. Obrisao je njima znoj koji mu se cedio sa čela i ugurao mi ih u usta. Pokušao je da prodre u mene. Šakom mi je stezao vrat, drugom pokušavao da usmeri kurac.

„Ha, ha, ha, ha!“ Smejala sam se onoliko glasno koliko je to tkanina u ustima dozvoljavala.

„Zaveži!“, prodera se Zombi.

Bibop je zbunjeno gledao preko moje glave. Zombi je držao razmaknute noge, trljao mi se o pičku. Uspela sam jezikom da izguram gaćice iz usta i zaurlala od smeha. Zombi mi je zalepio šaku preko usta – utiskujući tragove prljavih noktiju u obraze – ali smeh me nije napuštao. Stiskao mi je usta ne bi li sprečio smeh da suptilno poput sekire kasapi ostatke rasparane tišine.

„Z-zaveži“, prosikta Zombi. „Prosviraću ti vu-gla!“

„Brate, mogu ja sledeći?“, upita Bibop, popuštajući stisak.

Sa najlažnijim izrazom gađenja koji sam videla, Zombi me je odgurnuo od sebe, skočio na noge i zakopčao rajsferšlus. „Idemo!“

„Daj, te-bra“, pobuni se Bibop. „’Oću da...“

„Rekao sam, idemo!“, zaškrguta Zombi preteći kažiprstom. „Tišina!“ Gurnuo je Bibopa ka vratima. Pogledao je Ćomija koji je i dalje nepomično stajao, oslonjen o zid, „I ti! Šta čekaš? Vuci se napolje!“ Nekoliko puta ga je gurnuo. Ćomi je, sudarajući se sa zidovima, naposletku potrefio vrata. Zombi se okrenuo ka meni. „I da znaš, da znaš da nije gotovo!“

Sve ono što mi je prolazilo kroz glavu dok me je Bibop vukao ka krevetu, dok mi je Zombi gamizao uz noge, svaka „konjica u poslednji čas“, Borko/Vesna/Silvija, komšija koji je zvao pandure – sve je to bilo nepotrebno. Ovo ti je za ono: Zapamtiću, reci. Ovde reči ne znače ništa.

Sela sam na ivicu kreveta, trljajući ruke na mestima gde me je Bibop držao. Koliko god samouveren bio, Zombiju to večeras nije pomoglo.

Nije mu se digao.