Saturday, February 05, 2011

ROBERTO BOLANJO: 2666


Da se ne lažemo, pisci nisu zvezde. Verovatno je svaki prosečan glumac ili pevač veća zvezda od najčitanijeg pisca. Odavno je prošlo vreme kad je Dikens bio jedan od najpoznatijih i najbogatijih Engleza. No, pare na stranu, čak i oni autori koji prodaju milionske tiraže, teško da su prinuđeni da iz kuće izlaze prerušeni, sa tamnim naočarama i kačketom, ne bi li se odbranili od fotografa i novinara.

            Pa ipak, nekih autora uopšte  nema u javnom životu.
            Verovatno je najpoznatiji primer Selinžera koji se povukao... i nestao. Dugo se nagađalo da li je još živ ili ne. Tu je i Kormak Makarti koji je u čitavoj karijeri dao svega dva-tri intervjua. Ili pak Tomas Pinčon za kog se ne zna ni kako izgleda, a nagađalo se čak i da je to Selindžerov pseudonim!
            Prva knjiga Bolanjove 2666 (The Part About the Critics)  bavi se jednim takvim fiktivnim nemačkim piscem po imenu Benno von Archimboldi i opsesijom četvoro kritičara da ga pronađu. Tako barem piše na koricama. Međutim, roman se mnogo više bavi samim kritičarima i uticajem koji autor kog nikada nisu upoznali ni videli izvrši na njihove živote, nego samim piscem.
            Da nije bilo opsesije, četvoro kritičara (tri muškarca i žena) iz različitih krajeva Evrope se nikada ne bi srelo i sve što im se potom dešava, ne bi se dogodilo. Gotovo je suvišno reći da kad se tri muškarca nađu sa jednom ženom i zajedničkom opsesijom, dolazi do rivalstva. I puno će stranica proći pre nego što svako od njih shvati šta zapravo želi. Parabola koju jedan od likova iznese – poseta Stivensonovog groba je besmislena jer je on živ u svojoj prozi – može se preneti i na potragu kritičara.
            Bolanjo piše kao što njegovi likovi tragaju za Archimboldijem – opsesivno. Na trenutke su tu rečenice koje se protežu po nekoliko strana, a onda ih smene kratke. Njegov „brbljajući stil“ uvlači čitaoca u roman i ne pušta ga dok se priča ne okonča. I bez obzira što se zapravo ne dešava puno toga, teško da će čitalac toga postati svestan dok ne okonča roman. Bolanjo bez najave menja vizure naratora, u jednom pasusu prošeta ne kroz dane ili mesece, već kroz čitave godine i to izgleda savršeno logično.
            Možda je to čudno reći za nekoga kog sam prethodno nazvao brbljivim, ali Bolanjov stil je jako jako ekonomičan. Dijaloga je malo i većina razgovora je prepričana, čime je postignuta veća dinamika, opisa gotovo da nema, a opet sve je jako slikovito i upečatljivo. I da, bez sumnje, većina autora bi ovo razvukla na hiljadu strana.
            Iako je kompletna 2666 obimna, pojedinačne priče nisu. Bolanjo je u testamentu (heroinska zavisnost i uništena jetra odneli su ga pre vremena) tražio da se romani štampaju odvojeno, ali su naslednici i izdavač ignorisali želju. Ja sam odlučio da ga ispoštujem i da priče prikažem jednu po jednu. A vi vidite da li će te ih tako čitati ili u cugu. Jednu po jednu. 
Izdavač: Laguna

4 comments:

  1. Provela sam duge sate uz ovu knjigu i to su bili odlicni sati. Ali na kraju knjige nisam mogla da se otrgunem utisku da sam prevarena. Bas je znao kad ce da umre... Part about Archimboldi - jedva cekam blog o tome :)

    ReplyDelete
  2. bas je znao kad ce da umre :-)

    ReplyDelete

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...