Wednesday, May 31, 2017

Outloud -- intervju -- Željko Obrenović

Intervju je izvorno objavljen ovde

1.Kada si se susreo prvi put sa stripom i koji je to strip bio?

Bila je to epizoda Bleka Stene Samurajski mač koju mi je otac kupio kad sam imao 5 godina, verovatno pretpostavljajući da ću je raskupusati do kraja dana, ali ta slikovnica za odrasle me je toliko opčinila da sam preko noći naučio latinicu kako bih mogao da je pročitam. Od toga dana sam počeo da skupljam stripove i ta ljubav nikad nije prestala. Krajem osnovne škole sam otkrio Dilana Doga i družio sam se s njim gotovo do kraja srednje škole, kad sam se upoznao s francuskim autorom po imenu Mebijus. Tek na fakultetu sam prešao na američki strip gde sam i dan danas.

2.Uspešno si objavio dve knjige, ,,Talog“ i „Srpski psiho“ kog si pisao sa Aleksandrom Ilićem. Odakle ideja da za stvaranje stripa?

Ta ideja postoji verovatno koliko i moje druženje sa stripovima. Oduvek sam se bavio crtanjem i dugo je delovalo da će mi se život kretati u tom smeru, no sticajem okolnosti danas gotovo da više uopšte ne crtam, a pisanje je preuzelo primat. Jednostavno sam shvatio da je teško biti i solidan u dvema umetnostima, kamoli dobar, tako da sam crtanje prepustio drugima. Barem zasad.

3. U nekim ranijim intervjuima izjavio si da su priče iz stripa zapravo tvoje, ranije pisane, kratke priče. Da li je teško preurediti kratku priču u scenario za strip, s obzirom da je dodatno potrebno smanjenje teksta koji dopunjuju slike?

Nije mi bilo teško da adaptiram samoga sebe, naročito što je većina tih priča pisana pre više godina, pa sam bio objektivniji u njihovom sagledavanju i bolje sam video šta u njima funkcioniše, a šta ne, i šta bi valjalo promeniti. Moj stil pisanja je prilično vizuelan tako da nije potreban radikalan pristup adaptaciji kako bi se priče prevele u scenario.

4.Scenario je tek pola posla u stvaranju stripa. Potrebni su crteži da ga isprate. Koliko je bilo teško naći crtače?

Crtači su uglavnom moji prijatelji ili poznanici koje sam tokom godina upoznao preko zajedničke ljubavi. Nije bilo toliko teško naći ih, pa čak ni ubediti da se prihvate crtanja po mojim scenarijima koliko naterati ih da započeto završe, i to što pre. Iz tog razloga je nastajanje stripa trajalo znatno duže nego što sam želeo (gotovo 10 godina).

5.Ko je čitao tvoje knjige (koje preporučujem) zna da veoma slikovito umeš da opisuješ.U kojoj meri si se vodio klasičnom formom scenarija te opisivao scene crtačima ili si im dao odrešene ruke?

Uglavnom sam pisao detaljne scenarije, ali nisam imao problem kad neko od crtača iznese svoje mišljenje ili ponudi bolje rešenje. Na kraju krajeva, to je zajedničko delo. Neke stripove sam pisao direktno kao scenarije, neke sam adaptirao od postojećih priča, neke sam skicirao crtačima kao storibord, pa tek kad su oni nacrtali table, pisao scenario kako bih video šta će ko i kad reći. Nisam se držao nekog univerzalnog pristupa. Sad uglavnom pišem samo detaljne scenarije i ne ekperimentišem previše.

6.Priče su uglavnom ispunjene dijalozima koje sjajno upotpunjuju unutrašnji monolozi junaka. Bez obzira što dijalozi generalno uspravaju radnju stripa to se u tvom radu ne primeti. Kako si uspeo da uklopiš unutrašnji monolog i same dijaloge?

Iskreno, to je nekoliko kritičara pomenulo nakon što je strip objavljen i ja sam tek tad shvatio da o tome nisam ni razmišljao. Američki stripovi, koje poslednjih godina najviše čitam, preopterećeni su dijalozima (naročito kod Bendisa), pa mi opet ne smeta. Smatram da je bitno samo da je priča dobra, da su likovi od krvi i mesa, i da su dijalozi zanimljivi, čitalac ubrzo zaboravi da li je to što drži u rukama strip ili knjiga ili tablet s filmom.

7. Priče su generalno veoma pametno sročene i ono što je verovatno ’’kupilo’’ većinu čitalaca jesu upravo obrti. Da li znaš kakav ćeš obrt napraviti na početku stvaranja priče ili on dođe u toku samog stvaranja?

Da. Još otkad sam se prvi put susreo s Poovom Filozofijom kompozicije, shvatio sam da je kraj, naročito u kratkim pričama, osobito bitan i retko se odvažim na pisanje a da prethodno ne znam kako će on izgledati. Nekad se desi da se sama završnica manje ili više promeni, ali nikad suštinski. Isto je i s romanima.

8. Posle pročitanih priča uhvatio sam sebe kako razmišljam o junacima istih. Sve u potpunosti mogu biti realne (čak i ona sa ljubičastim teletom- desilo se, gle čuda, u Srbiji). Da li si si inspiraciju tražio u stvarnim događajima ili su događaji uglavnom plod mašte?

Trudim se da sve što pišem, bez obzira na žanr, bude odraz naše realnosti i smatram da je za autore jako bitno da su aktuelni, ali opet ne treba ni tu aktuelnost trljati čitaocima na nos jer će ona za koju godinu zastariti, a ako osim nje u svojim delima ne nudiš ništa više, ona će u istoriji književnosti (ili stripa ili filma) ostati tek puke fusnote, ako i to. Ne tražim svesno inspiraciju po crnoj hronici ili futurističkim sajtovima, ali ono što me fascinira valjda samo nađe mesto u pričama kad mu se najmanje nadam.

9. Kroz knjigu čitalac ima priliku da se upozna sa raznim, mahom neprijatnim, situacijama. Dotakao si se raznih tema od zavera, do osvete, zagađenja prirode, izdaje prijatelja… Da li je upravo to bio plan? Da sklopiš kolekciju koja neće biti zaboravljena posle prvog čitanja već će moći iznova i iznova da se čita?

Kao što rekoh, pisac mora da bude aktuelan i da se bavi tabu temama. Svaka priča treba da bude takva kao da će sutra pasti meteor i kao da će sve ovo nestati u trenu. Čemu bavljenje mlakim temama? Književnost ne treba da bude previše hermetična, ali to ne znači da mora da bude laka.

10. Sedam različitih priča,četiri crtača i četiri različita stila ilustracije. Da li je možda postojao dogovor oko deljenja priča? Svaki od crtača bio je na zavidnom nivou i priče su zaista dobile dobru vizuelnu podlogu.

Nije bilo posebnog plana po tom pitanju. Više je to bila igra slučaja. Najpre sam počeo da radim sa Željkom Vitorovićem jer se s njim dugo družim, posle nam se pridružio Nemanja Radovanović, najpre kao kolorista pa kao crtač, s Mimijem sam u međuvremenu počeo da radim nešto znatno duže što, nažalost, još nismo završili, a sa Gašperom Rusom me je spojio izdavač kad je album bio gotovo kompletan.

11.Sad kad imaš prvenac u svetu stripa, proverenu ekipu crtača i kolorista, izdavača i na kraju pozitivne kritike da li je u planu još neko novo izdanje stripa?

Ne bih o planovima dok u rukama ne budem držao nešto konkretnije, kako ne bismo ponovo razglovarali za deset godina. Ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da moj novi roman Kameno jezero izlazi iz štampe za svega nekoliko dana (pre Nove godine) i trenutno sam time najviše okupiran. Od svega što sam dosad napisao, najviše sam zadovoljan Karton sitijem i pomenutim romanom. Dugo sam radio na obe knjige i izgleda da to čitaoci prepoznaju.


Tuesday, May 30, 2017

Roberto Bolanjo -- Polja 504 -- temat

U 504. broju časopisa za književnost Polja, objavljen je temat o Robertu Bolanju, pod priređivačkom palicom Igora Marojevića, koji je ovog pisca u neku ruku i "doneo" u Srbiju. Između ostalih tekstova, pronaći ćete i moj tekst Kozje uši, o manje uspešnim romanima ovog autora. Čitav magazin možete pročitati na ovom linku, ali preporučujem vam da sebi pribavite štampanu kopiju, jer je vredi imati.

Monday, May 29, 2017

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- recenzija -- Godreads

Piscu verovatno ništa nije draže od pozitivnog komentara nepoznatog čitaoca. Ovaj je sa Goodreadsa:

Mesečeva:

Kameno jezero je jedna od onih knjiga zbog kojih volim Good Reads, prikaze, komentare i otkrivanja novog. Roman je mešavina trilera i misterije, dobro ukomponovanih sastojaka koji neosetno drže pažnju od prvog do poslednjeg slova. Likovi su upečatljivi i oslikani sa vrlinama i manama. Reakcije glavnih likova na dešavanja nisu plastične već deluju realno; identifikacija ovde nije samo prirodni surf kroz um naratora već i poistovećivanje sa čisto ljudskim, iskonskim obrascima ponašanja. Rečenice u romanu teku kao reka, prirodno i lako, lišeno nepotrebnog kićenja, ukazujući na izbrušen stil i umešnost koja je svojstvena retkima. 

Ukoliko ste, kao ja, pomalo zasićeni savremenom zapadnjačkom kulturnom mašinerijom i želite da pružite više šanse aktuelnoj domaćoj književnosti, slobodno se prepustite Kamenom jezeru i njegovim tajnama i uživajte. 

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- Dnevnik -- recenzija

Ilija Bakić je za Dnevnik napisao ovaj sjajni prikaz romana. Bacite pogled.

Ilija Bakić - Prikaz romana „Kameno jezero“ Željka Obrenovića; izdavač „Kontrast izdavaštvo“ 2016.

KRIMIĆ UTEMELJEN U LOKALNOM MILJEU
           
            Žanrovska proza (fantastična, avanturistička, vestern, krimi, ljubavna...) oduvek je izazivala šarolike - mada generalno negativne - reakcije akademske stručne javnosti, u rasponu od potpunog prezrenja, formulisanog terminima šund ili paraliteratura, do zaziranja i manje ili veće uzdržanosti prema njenim dometima. Razlozi postojanja takvih stavova svakako su, pre svega, u širokoj popularnosti ovakvog štiva koja je rezultirala njegovom masovnom proizvodnjom po određenim šablonima. Ako se, međutim, zanemari ova „mana“ ostaju prigovori vezani za stilsku rudimentarnost i jednostrano građenje priče koje je u funkciji zapleta-akcije (što ide do pojednostavljenja pa i vulgarizacije realiteta i likova). Ipak, unutrašnji razvoj žanrova uzrokovao je promene u stavu kritičara: fantastike i krimići su krenuli ambicioznijim stazama, vesterni generalno više nisu široko traženi... Nakon „tvrdo kuvanog krimića“ ovaj žanr je potvrdio svoje umetničke potencijale koje su, u drugoj polovini XX veka, koristili mnogi pisci (naravno, i dalje postoji široka konfekcijska ponuda ovih sadržaja) postižući zaista umetnički vredne rezultate; usto, brojni su pisci „glavnog literarnog toka“ koristili matricu krimića u svojim delima - setimo se, primera radi, „Imena ruže“ Umberta Eka. I na ovdašnjim prostorima mogu se zapaziti slična dešavanja na tereni krimi žanra, mada, na žalost, sporadično. Otuda svako delo ovakvih usmerenja i ambicija privlači pojačanu pažnju znatiželjnih čitalaca; takav je slučaj i sa romanom „Kameno jezero“ Željka Obrenovića (1982) u izdanju „Kontrast izdavaštvo“ iz 2016. godine. Obrenović je interes čitalaca i šire javnosti pobudio romanom „Srpski psiho“ (sa Aleksandrom Ilićem 2007.g.) kao i romanom „Talog“ iz 2012.g. Uz brojne kratke proze i kritičke tekstove Obrenović je scenarista i strip albuma „Karton siti“ („Modesty comics“, 2016.).

„Kameno jezero“ se može posmatrati kao nova stepenica u Obrenovićevom bavljenju žanrovskim matricama odnosno u poigravanju sa njima. U romanu ima elemenata krimića - nerešenih i zataškanih ubistava i mučenja kao i mutnih rabota vezanih za biznis - sa pripadajućim tenzija i sa epizodama punim nasilja. No, uz te žanrovski prepoznatljive odrednice koje će, kao prateće pripovedne linije, dopunjavati romantična emotivna veza odnosno živopisno mesto dešavanja (izdvojena kućica na obali jezera koga prati zloslutna priča) autor zalazi i u oblasti koje nisu čisto žanrovske: nenametljivo ali efektno slikanje raspada seoskih zajednica u kontekstu opšteg siromaštva koje je posledica ratova na ovim prostorima vođenih 1990-tih odnosno bavljenje specifičnim ekskluzivnim zabranom savremenog sveta kakav je fenomen tzv B filmova koji konstantno balansiraju između ograničenih sredstava za proizvodnju-snimanje i potrebe da se proizvod prodaje (što znači da se šabloni u stvaranju filma maksimalno poštuju) odnosno između profila njegovih zvezda i ponekog odmaka od očekivanog. Konačno, roman precizno analizira odnos pisca kako prema sebi tako i prema publici. Naime, protagonista osnovne priče je mladi pisac koji je, posle početnih uspeha (romanima sa autobiografskim elementima) i jednog problematičnog fikcijskog romana koji nije naišao na širi odjek, na svojevrsnoj prekretnici: mora da odluči da li će pisati ono što se prodaje ili ono za šta on veruje da je dobra literatura. Svaki od mogućih pravaca ima svoje prednosti ali i mane. U toj čas tihoj čas burnoj borbi sa sopstvenim demonima pisac prihvata ponudu da napiše scenario za novi film zvezde B filmova Karla Langana. Ono što je trebala biti vežba iz pisanja scenarija prerasta u projekat u koji pisac unosi mnogo strasti pa mu izuzetno teško pada saznanje da neće biti potpisan kao scenarsta jer je, u stvari, „pisac iz senke“ dakle nevidljivi najamnik. Nemirenje sa principima na kojima počiva i funkcioniše filmski biznis (ali i ostali biznisi iz oblasti široke zabave) način je da se mladi pisac odredi prema sebi, svom talentu i, konačno, svojoj budućnosti. Mada bi, nesporno, ukoliko prihvati modele poslovanja, bio uspešan u svetu B filmova pisac, ipak, sebe vidi u drugačijem svetlu i spreman je da prihvati konsekvence ove svoje odluke. I kao što „odrasta i sazreva“ u svojoj primarnoj ulozi, pisac stasava i u svetu realnih životnih pretnji i opasnosti. Uspevši (istina nešto sporije jer nije aktivan učesnik u realnosti) da razluči mračnu istinu male zajednice u koju je zadesno stigao on staje pred ubicu (koji je proizvod konformističkog odbijanja sela da prizna svoju krivicu i iskaje greh) i spreman je za konačni obračun... Mada završna scena romana ostaje otvorena čini se da dileme o pobedniku dvoboja nema.
            Obrenović roman ispisuje u kratkim poglavljima uz pažljivo doziranje informacija koje unosi u priču a koje ne opterećuju tekuća dešavanja. Višestruki zapleti razvijaju se nesmetano, ne „guše“ jedni druge već povećavaju neizvesnost kao bitan kvalitet zapleta u krimiću. U konačnom sagledavanju, „Kameno jezero“ je uzbudljiva knjiga, sa intrigantnom misterijom i jasnim, uverljivim utemeljenjem u lokalnom miljeu i kao takva zaslužuje punu čitalačku pažnju.
            Ilija Bakić


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...