Friday, July 29, 2011

Mirko Luković: Gola voda


Sećam se da mi je Mirko pre, bogami, dve-tri godine pričao da privodi kraju solo album. Pošto živimo u Srbiji, znamo kako često to „privođenje kraju“ ume da potraje. Međutim, kad već ne živiš od toga, onda ga uradi kako valja.
Da živimo u nekoj lepšoj zemlji, Mirko bi sad postao pop zvezda, klinke bi lepile postere na zidove (šta već rade), a muzika bi mu se slušala po kafićima umesto Vlade Georgijeva.
Ali, ne živimo.
I nisam siguran koliko će čitava ta odlično urađena priprema za album, sa sjajnim spotovima, imati ploda.
Nego, kakva je Gola voda?
Sjajna.
Vidi se da Mirko sluša razovrsnu muziku. Tako možemo osetiti uticaje bendova poput Katatonije ili čak Opeth, pa onda Rundeka, Nine Inch Nails ili Merilina Mensona.
Tekstovi su na srpskom – što ja uvek podržavam – i dobri su. Uglavnom su to ljubavne pesme, ali drugačije ljubavne pesme. Godinama su pokušavali da nas ubede da ljubavne pesme izgledaju samo kao: „Zašto me ostavi“, „Umirem od ljubavi“ „Plačem i tugujem“ i tako sve od reda neke gluposti. Mirko pokazuje da postoje i ljubavi sa kojima se leže u krevet sobe koja je u plamenu. Takođe, ima i onih opsesivnih stalkera, ili onih koji se njišu dok stoje na ivici zgrade, prsli sa mozgom. Ili prosto osećaju mržnju i bes. Zato se nemojte iznenaditi kad na ovom album, čiji je žanr Mirko krstio kao trip-pop, čujete  poneku psovku. I to ide uz ljubav. I mržnju.
Ali ove ljubavne pesme ne razlikuju se samo po tome. To su više filmske slike, fragmenti, kadrovi, nego priče sa nekim narativom. Zato je i sjajno što je, recimo, Huskee dobio adekvatnu linčovsku ekranizaciju.
Gola voda je pažljivo producirana, odmerena, spakovana. Ne čudi me ako mnogi ne primete sve uticaje koje sam ja osetio – možda oni i nisu direktni – ali mi je jako zabavno kad na jednom ovakvom pop albumu prepoznam falset vibrato koji je tako tipičan za Merilin Mensona itd. itd.
Aranžmani su atipični za našu muziku. Zato nemojte očekivati „strofa – refren“ strukturu. Biće tu i brejkova i prelaza i promena.
Sve pesme na albumu Gola voda su podjednako dobre. Neke su verovatno veći hitovi, ali to druge ne čini lošijim pesmama. Album jeste pevljiv, ali treba neko vreme da vam uđe u uši. A onda ćete ga slušati i u kolima i dok blejite za kompom i...
Samo teško da ćete ga čuti kako dopire iz kafića dok šetate gradom. Ali za to niste krivi ni vi, ni Mirko.
Krivi su drugi.

Free download na Mirkovom sajtu.


MIRKO LUKOVIC - Gola voda
2011
DIVLJI
HUSKEE
BUDI TAJ
JA TO NE MOGU DA RAZUMEM
NATHALIE
NA POLA PUTA
MOJA
DUZE NE MOZE DA TRAJE
CETVRTI DAN
UNAZAD
ZAVUCI SE POD MOJU KOZU

Novi magazin: Drhtanje na plaži


Na naslovnoj strani je Ejmi Vajnhaus, unutra sam ja. Vule Žurić se raspitivao šta je dovelo do fenomena domaće žanrovske književnosti koja je preko noći došla na bestseler liste domaćih knjižara. Odgovore su pokušali da mu pruže dežurni krivci, među kojima i iskreno vaš. Sinoć sam pročitao tekst – svež iz štampe – i sjajno izgleda. Pošto ovakva vrsta teksta zahteva više pitanja (i odgovora) da bi se izvukli bolji citati, posetioci bloga imaju priliku da pročitaju i ono što nije stalo u tekst (što se tiče mog dela). Koga zanima kako sve to izgleda i šta su rekli i ostali pisci – neka kupi Novi magazin. Nije horor svaki dan intervjuisan. Unutra imate još svašta nešto, ali pretpostavljam da će vas tekst o Ejmi Vajnhaus ponajviše zanimati. Znači, trk na trafike: Novi magazin.
A da, Vule, hvala za ono: „Čini se da je ipak sve počelo sa romanom Srpski psiho“.
Ajmo sad na ekskluzivu.
Srpski psiho je u doba kad se pojavio napravio pravi džumbus na književnoj sceni. Priseti se malo tog iskustva pisanja te krvave bajke u četiri krvave ruke.

Željko Obrenović: Osećali smo da je domaća književnost pretrpana neinspirativnim, neambicioznim romanima, bez trunke hrabrosti u sebi. Naravno, želeli smo da donesemo sve to što je nedostajalo. Forma trilera-horora-psihološkog romana je zadovoljavala to što smo hteli da postignemo; i kad smo jednom počeli, knjiga se sama napisala. Znali smo šta nameravamo da kažemo, a usput smo probali načine kako da to kažemo. Oni koji pažljivije od mene prate domaću scenu, kažu da se uticaj Srpskog psiha primećuje u nekim novijim romanima drugih autora. To valjda govori da smo uspeli (smeh).

Zavrsio si književnost, odakle to interesovanje za žanr kod tebe? Ima li to veze sa generacijom, ili nešto drugo. I, iz Valjeva si, koliko Beograd malo zna o scenama u unutrašnjosti?

ŽO: Odrastao sam u divno vreme eksploatacije: video klubovi, stripovi, roto romani. Od karate i ninđa filmova, preko ratnih, horora (sve redom B), do Indijane Džonsa, Gunisa. Kasnije sam prešao na Tarantina, Linča. A pošto sam oduvek puno čitao, poželeo sam da nešto slično nađem i u literaturi. Ta želja me je naterala da počnem da čitam knjige u originalu, jer gotovo da nisu postojali prevodi romana koji su me interesovali. Otvorio mi se jedan sasvim novi svet (izdvojio bih Kormaka Makartija, Majkla Šejbona i Džejmsa Elroja). Mislim da scena ne postoji ni na nivou čitave Ex-Yu, a kamoli u unutrašnosti. U Srbiji ne podržavaju autore koji rade nešto novo i zanimljivo. Stalno se priča o istim piscima, istim romanima. Isti ljudi pričaju. Verujem da postoji armija mladih ljudi koji imaju šta da kažu, samo im treba pružiti šansu. Iznova me iznenađuje činjenica da nemamo nijedan filmski ili muzički magazin. A nijedan od postojećih magazina ne objavljuje priče. Čak ni najkraće.

Veliki se poznavalac žanrovske književnosti. Gde je naša ta scena u odnosu na svet i ima li uopšte smisla porediti se.

ŽO: Ima pojedinaca koji bi u nekim boljim uslovima (kada bi mogli da se posvete pisanju u punom radnom vremenu, sa punom uredničkom pažnjom) mogli da priđu svetskim velikanima. Čini mi se da se stvari lagano menjaju (u smislu da se izdavači malo više usuđuju da objave autore koji koriste žanrovske matrice), ali jako jako sporo. Dovoljno je reći da Pekićevo Besnilo i dalje nije baš prihvaćeno u akademskim krugovima; ili da smo mi morali da objašnjavamo da nismo ubice, nego je to narator Srpskog psiha. Tim stvarima se ljudi preko odavno ne bave.

Daj neku preporuku za drhtanje na plaži.
ŽO: Ja zapravo nisam ljubitelj čistog horora. Volim mešavinu žanrova ili, tačnije, sve zanimljive priče. Najpre mi na pamet pada prošlogodišnji hit Džastina Kronina Prolaz. Kronin je kao i Pekić mejnstrim autor koji se prešaltao na žanr (moja omiljena sorta) iz prostog razloga što voli interesantne knjige. Ispripovedao je cigletinu od hiljadu strana koja obuhvata period od nekoliko stotina godina, ima složenu naraciju i duge rečenice – a opet je postala neverovatan hit; u planu je i film u visokoj produkciji. Trenutno čitam Cloud Atlas Dejvida Mičela (još jedan mejnstrim autor u žanru) koji nije horor ali je neverovatno ambiciozan i uspešan roman. Sve koje interesuju dalje preporuke, pozivam da svrate na http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/

Publika je bukvalno napustala čitanja kada ste čitali onu scenu na Avali. Je li takva reakcija čini pisca horora ponosnim?

ŽO: Svaki put kada se pokaže da si uspeo u onome što si planirao, naravno da si ponosan. Ta scena konkretno trebalo je da ima takav efekat – i u tome je uspela. Roman je izašao davne 2007, a i dan danas svakodnevno dobijam mejlove od ljudi koji su roman pročitali po deset puta i traže da im objasnim neke detaljčiće za koje smo mislili da ih niko neće ni primetiti ni povezati. To me čini još srećnijim.
Klikni da se uveća
Klikni da se uveća
Klikni da se uveća





Thursday, July 28, 2011

Dule Nedeljković

Dule Nedeljković je bio moj gost u Valjevu. Lepo smo se ispričali, a mislim da je uobičajenoj publici bilo OK. Nama jeste.

FILMOVI: PREPORUKE 002



Touch of Evil
Lome se koplja oko ovog filma. Ja sam do sada pokušavao da ga gledam najmanje dva puta. Tek sad mi je legao. Orson Vels je ovde iznedrio jedan od najboljih noar filmova ikad. Ako vam se ne dopadne – do vas je. Touch of Evil ima jedno od najboljih otvaranja u istoriji filma, sjajnu i inventivnu režiju. I odličnu priču.

Vrisak 4
Ves Krejven nas je najpre kao decu plašio Fredijem Krugerom. Onda je stasala nova generacija kojoj je serijalom Vrisak podario destilovanu verziju horora. A sada ovim četvrtim nastavkom franšize parodira samog sebe. I to je sjajno. Neka nova vrsta metafilma koji je u neku ruku i manifest i otvoreno pismo kolegama. Znači, kokice i vrisak.

Kapetan Amerika: prvi osvetnik
Ova godina nas baš i nije krenula što se tiče superherojskih filmova. Ništa što Kapetan Amerika ne može da sredi. Iako se radi o strip junaku koji ima najviše izgleda da ne uspe na TV-u. Ako ništa, zbog same postavke: Amerika, patriotizam itd. No, ovo je dobro napisan film, koji koristi sve ono što valja u Brubejkerovim i Milarovim stripovima. A Kapetan Amerika ima i najbolji kostim.

The Wild Bunch
Je l’ treba i o ovome da pričam? Ne treba? Kultni kaubojac koji treba da skinete, gledate i volite. Ili volite malo manje.

Željko Obrenović: DEVICA (četvrti deo)


Samo jedna greška. Jedna pogrešna odluka nakon koje te ništa neće razdvajati od Spermuše, Viršle, Ćurke, Koze.
Moji nisu imali da plate samofinansiranje na katedri za engleski. Čitavog života sam to želela: išla sam na privatne časove i takmičenja, gledala filmove bez titla… Zasrala sam prijemni. Ostala sam zarobljena u provincijskom paklu. Upisala sam Učiteljski faks, tek da nešto upišem, putovala na predavanja. U međuvremenu sam šljakala na trafici, gledajući da unekoliko zadebljam novčanik. Čitavo leto u limenoj konzervi, okružana tonama časopisa, slatkiša, sokova, kondoma, cigareta, upaljača… Štrebala sam pedagogiju, iznurena od neprekidnog razbijanja koncentracije što ju je prva mušterija načela, a svaka nova nastavljala njenim tragovima. Tad se na šalterskom prozorčiću pojavila crna glava sa harmonikom bleštavih zuba. Nespretno provukavši gotovo čitavu glavu kroz otvor, rekao je na lošem srpskom:
„Kise-la vo-da.“
„Knjaz ili…“, uzvratila sam. Dodala sam za sebe: „Ionako ti je isti…“
„Šta isti?“
„Iste su sve“, rekoh na engleskom.
„Jao! Nastavi da pričaš na engleskom, zaboravio sam kako zvuči…“ Nastavio je da se kezi. „Karim“, rekao je, potom proguravši i ruku kroz šalter.
Prihvatila sam ruku, vireći iz tamnice. „Ana.“
„A-na“, reče Karim odmerivši svaki slog. „Odakle dolazim, nema puno devojaka sa tim imenom.“
„Verujem“, rekoh kliznuvši flašicom niz senzor. „Tries pet dindži.“
Karim stade da pretura po džepovima. Bio je to verovatno drugi crnac kog sam ikad videla u Valjevu. Prvi je bio veterinar, davno se doselio, potom i odselio. Ali, taj je bio naš. Karim je bio nešto drugo. Počešao se po glavi i izvrnuo novčanik sa pogužvanim novčanicama.
„Nisam još“, zaustio je. „Ne znam vrednost para. Je l’ možeš da…“
„Naravno“, rekoh izdvojivši dve novčanice.
Odmahnuo je glavom na ponuđeni kusur, zahvalio se i namakao sportsku torbu na rame. Potom je pustio da mu kaiš sklizne sa ramena.
„Je l’ mogu da te…“, zaustio je. „Mesec dana sam tu… Nemam s kim da progovorim.“
„Da-a?“
„Oćeš da odemo negde na piće?“
„Na piće!?“, ponovih.
„Aha. U stvari… Što ne svratiš na utakmicu“, reče Karim. „Kad završavaš?“
„Ti igraš?“
„Aha.“
„CZK?“
„Aha.“
„Kad je tekma?“
Zavagao je glavom. „Za dva sata.“
Pogledala sam na sat. „Ako stignem.“
Klimnuo je glavom, ponovo razvukavši harmoniku, i otišao.
*
Stigla sam pred kraj drugog poluvremena. Teren se nalazio na nekoliko desetina metara od trafike u kojoj sam venula, i svega dva-tri metra od magistralnog autoputa. Svakim korakom utisnuvši u vlažnoj zemlji trouglastu rupicu, stala sam pokraj mrežaste ograde što je sprečavala navijače da iskale bes na sudiji. Bilo nas je dvadesetak, navijača: dva-tri pijanca štu su regularno ispijali dane u mesnoj zajednici dva ćoška od terena; nekolicina klinaca, što su tekmu gledali kao rialiti-šou; penzos u zamišljenoj ulozi lovca na talente. Nakon što sam se uglavila među prisutnima, klinac sa šiškama baci pogled ka meni, potom baci dve-tri reči u uvo momka do sebe; obojica se iskeziše. Na terenu, neravnom kao da je preoran, igrači u crnim i plavim dresovima jurili su loptu što se po boji jedva razlikovala od busenova zemlje. Dok sam pokušavala da razaznam šta je to sudija dovikivao zbunjenom Karimu, u vidik mi se ušetao, znojav i blatnjav, Nikša. Oborila sam pogled ka zemlji.
Klinac sa šiškama je rekao: „Jebote, zna li taj niger ’de je doš’o?“ Zavrteo je glavom, gledajući u Karima.
„Zna, zna…“, reče debeli klinac, potom se zaceni od smeha. „Znate foru?“
„Šta?“
„Za ’zvezdu’?“
„Šta za ’zvezdu’?“
„Ha, ha… Ne verujem, ne znate foru“, nastavio je debeli.
„Idi bre u kurac, koju foru?“
„Preplanuli svaki čas pita…“ Debeli se ponovo zasmejao. „Pita, kad će da igraju sa ’zvezdom’.“
„Ha!“ Klinac sa šiškama je zinuo. „Sereš!“
„Ozbiljno“, potvrdio je debeli klimajući glavom. „Valjda je samo za ’zvezdu’ i čuo.“
„Koji nesrećnik“, reče klinac sa šiškama. „Ne zna da je CZK u petoj ligi…“
„Ma daj, nemoguće da ne zna“, ubacio se klinac sa kačketom, ne skidajući pogled sa terena.
„’De zna. Vidi ga“, reče debeli. „Ko zna iz kog je sela došao…“
„Sela, ali inostranog“, reče klinac sa šiškama. „Kažu da sve pare šalje nekakvom bratu. A kad ode ći-ku, mora da se krije, da ga ne kidnapuju. Zbog para.“
„Kojih crnih para…“, reče klinac sa šiškama. „Je l’ on normalan? Gde on živi?“
„A-a. Nije to pravo pitanje“, reče debeli. „Gde je živeo kad mu je ovo standard!? Al’ da je igračina, to stoji. Nema šta…“
Karim je protrčao pokraj aut-linije, mahnuvši mi. Klinci pogledaše ka njemu, ka meni; prvi se zacenio debeli. Držao je pletenu ogradu, presamitivši se preko nje. Klinac sa šiškama ga zagrli, pokušavajući među salvama smeha da mu nešto i kaže. Momak sa kačketom sitno se smejuljio i dalje pogleda prikovanog na teren. Dvojica igrača, ganjajući blatnjavu loptu ka aut-liniji, roveći kopačkama, jedva su ukočili pred nama. Isterali su koje kilo blata što ga inercija povuče ka nama. Dok su igrači u ropcu sa pola daha dobacivali jedan drugome komentare tipa „Igraš laktom, pičko. A?“, klinac sa šiškama, psujući, otresao je blato što je u najvećoj meri završilo po njegovom odelu.
Kraj CZK-ove klupe, privezan za direk, pasao je magarac. Karač, maskota kluba. Tako su ga zvali, valjda, zbog turske reči za porez… druga reč je jasna. Sami navijači sebe su zvali Karačima. Kako neko kojim slučajem ne bi pomislio da je magarac kao maskota kluba simbolizuje glupost – belom farbom, preko stomaka životinje, pisalo je: „Toliki nam je!“. Strelica od natpisa vodila je ka ladovini u kojoj je landarala Karačeva kurčina. Pasao je ono malo trave, istežući glavu da dosegne dalje nego što mu je uže dozvoljavalo. Čak i proređena trava bila mu je zanimljivija od tekme…
Rezultat mi je bio nepoznanica: za sve vreme što sam izigravala čirlidersicu, nije bilo ničega – što sam i kao potpuni stranac u svetu muškaraca koji trče za loptom mogla da proniknem – što bi se moglo nazvati ozbiljnijom šansom, kamoli golom.
Promuklom pištaljkom, sudija je odsvirao kraj. Igrači, blatnjavi i ranjeni, pođoše ka klupama. Čekala sam da se Karim pojavi. Bez obzira što očima nisam mogla da ih gledam, klinci su bili u pravu: zaista je bila misterija šta je to Karim tražio u CZK, gde je većinu ostalih igrača činila grupica momaka iz kraja (čak je i Nikša uspeo da se uglavi); ko je platio Karimov transfer, koliko, i čijim parama?
Malobrojni navijači se lagano osuše, poneki zakićeni osmehom, komentarima usmerenim ka Karimu, neki odmahujući glavama. Svi, izuzezev matrog „selektora“ što je šaka prikopčanih na leđima još koji momenat posmatrao opusteli teren; naposletku se i on okrenu pa sigurnim korakom zakorači ka obližnjem stajalištu za bus. Osmehom raspolućene glave, prteći torbu o ramenu, Karim mi priđe.
„Došla si“, rekao je otpustivši torbu na travu.
„Nije daleko.“ Osvrnula sam se ka trafici na kojoj sam radila.
„Ne, ne, ne.“ Zavrteo je glavom. „Nisam mislio na to.“
Osmehnula sam se. Zaustila sam da ga pitam na šta je tačno mislio, kad mi se Nikša očeša o rame.
„Našla krpa zakrpu, a?“, rekao mi je. Mahnuo je Karimu, kezeći se.
„Odjebi“, odbrusila sam.
„C, c, c… Al’ si nervozna. Da nisi trudna?“ Teatralno se lupio šakom po čelu. „Izvini, lupam gluposti. Tako nešto nije moglo da se desiNemoj da ga izmoriš, on nam je glavni igrač.“
„Kažem ti da odjebeš.“
„OK, OK, idem“, reče Nikša. „Vidi da ti i on ’spase život’, kad je Sale počeo…“ Iskezio se, šmrknuo nozdrvama, i produžio dalje.
Karim ga isprati pogledom. Sačekao je da Nikša unekoliko odmakne, pa reče: „Znaš ga?“
Odmahnula sam glavom.
„Šta kaže?“
„Ništa. Nebitno.“
Karim poćuta, odmeravajući me podignutih obrva. Naposleku se osmehnuo i rekao: „Uh… bazdim kao… Ali, ne smem da te pustim da mi pobegneš. Idemo na piće?“
Slegnula sam ramenima.
„Ajde“, reče Karim. „Zanemeću otkad nisam pričao sa nekim.“ Sagnuo se i, nakon što je rašnirao utrobu sportske torbe, izvadi iz nje mobilni. Pružio mi ga je. „’Oćeš da okreneš taksi, polomim jezik dok izgovorim Kara-džo-džordže-va?“
„Karađorđeva“, ispravih ga prihvativši fon.

Saturday, July 23, 2011

Mišolovka

U Šekspirovom Hamletu imate čuvenu predstavu u predstavi po imenu Mišolovka. Agata Kristi ima istoimenu dramu koja se najduže neprekidno igra u istoriji pozorišta. A uvek postoji i obična, lepa, retro mišolovka. Nisam probao, ali verujem da bi i dalje hvatala miševe kao što je to činila i pre nekoliko desetina godina.


Wednesday, July 20, 2011

Sa Amazona

Stiglo. Jennifer Egan je iznedrila roman inspirisan Sopranovima, a sad HBO radi seriju po njenoj knjizi. Lock and Key ne treba dalje da hvalimo. A o Brajanu K Vonu znate sve. Pratite moje stope u daleke dimenzije.

FILMOVI: PREPORUKE 001


The Yellow Sea
Evo nas ponovo u Aziji. Svi smo bili oduševljeni sjajnim Chaserom, tako da smo s pravom puno očekivali od novog filma Hong-jin Na. I on je isporučio. Priča o taksisti u dugovima koji pokušava da sastavi kraj sa krajem (što nije nimalo lako) i onda dobije ponudu koju ne može da odbije (bukvalno) i onda, naravno, sve krene nizbrdo.

3:10 to Yuma
U pitanju je rimejk kultnog kaubojca po priči Elmora Leonarda. Ovog puta, tu su Kristijan Bejl i Rasel Krou. Sasvim iznenađujuće, film je ispao sasvim OK. Ako volite vesterne, i ako vam se svideo True Grit, pogledajte i 3:10 to Yuma. Naći ćete priču o čoveku koji ima ideale u vremenu kada se oni ne cene. Naći ćete priču o ubici i kriminalcu koji shvati da je bliži takvom čoveku nego ostatku svoje bande. Naći ćete priču o klincu koji ubrzano sazreva i ne može da se odluči između ta dva modela koji su mu pred očima.

Generation P
Viktor Peljevin je kultni ruski pisac koji se u potpunosti sklonio iz javnosti i živi u budističkom hramu. Tako se barem priča. E sad, za nekoga ko je toliko izolovan, Peljevin je i previše obavešten. U ovom romanu-filmu bavi se prodorom američkih brendova u postkomunističku Rusiju i naglim razvojem advertajzinga. A sve to u spoju sa halucinogenim pečurkama, drevnim bogovima itd. Peljevin.

The Reef
Ko ne voli ovakve filmove – ne voli filmove. Ja sam fan i Open Water, a ovaj mu dođe gotovo kao nastavak. Nasukan brodić koji ubrzano tone. Teška odluka: Da li da ostaneš ili da pokušaš da plivaš do kopna? A tu se vrzmaju i neke ajkule. Piše da je po istinitom događaju. Kao da je i bitno. Open Water ostaje kao prijatniji užitak, ali... kokice, zamračena soba, film. Zar treba da vam crtam.

Tuesday, July 19, 2011

Željko Obrenović: DEVICA (treći deo)

Nešto jače od mesec dana kasnije, Saša me je sačekao nakon škole. Do tad smo se videli već nekoliko puta, ali sad je bilo drugačije.
„Kod tebe?“
„Aha, šta fali?“, reče Saša. „Moji su…“
„U Švajcarskoj, znam. Rekao si mi.“
„Da“, reče Saša. „Eto. Ako hoćeš… U stvari, što ne bi’ ’tela.“
Slegnula sam ramenima. Milica mi je namignula iza Sašinih leđa.
„Ajmo“, reče Saša osmehnuvši se.
Pošli smo ka prilazu za kola gde je parkirao motor. Zajahao je hondu i nastavio da turira dok sam se uspentrala na sedište.
„Uhvati me oko pojasa da ne spadneš“, reče Saša stisnuvši gas.
Nije bilo potrebe da me upozorava: čim me je inercija povukla unazad, pribila sam se uz Sašu bez namere da popustim stisak dok se ne zaustavimo. Kao da mi je čitao misli, Saša je vozio ukrug po kraju, namerno dužio put; u svaku krivinu, sigurna sam, uleteo je barem dvostruko brže nego što bi inače – samo da bih se još više usrala. Naposletku se ipak zaustavio kod kuće što su joj kapiju čuvala dva mermerna lava na stubovima. Fasadna cigla po zidovima i nalepnica agencije za sigurnost po prozorima.
Saša je sjahao sa bajka. „Pazi na auspuh.“
„Šta?“
„Auspuh.“ Klimnuo je glavom ka usijanoj cevi. „Da se ne opečeš.“
Otključao je okovana vrata i nestao u dubini prostrane kuće, dok sam ja nastavila da se kobeljam u pokušaju da bezbedno sjašem sa sedišta. Na posletku sam uspela da kliznem niz crnu kožu, potom se uputila za Sašom.
„Saša“, doviknula sam.
„Ej, ovde sam.“
Zavaljen, sedeo je na garnituri presvučenoj crvenim skajem. Jedan za drugim dizao je jastuke kojima je krevet bio zatrpan – naposletku je pod nekim od njih pronašao daljinac. Pustio je TV i odabrao neki od kanala sa kablovske. Džordž Majkl je zapevao Freedom. Znala sam je sa kompilacije koju sam dobila za rođos.
„Dođi“, reče Saša lupnuvši šakom pokraj sebe. „Sedi.“
Sela sam. Osmehnula sam se, podvukla šake pod butine, oborila pogled. Saša mi položi šaku na koleno. Nakratko sam pridigla pogled. Podigao mi je bradu.
„Ej, šta ti je“, rekao je. „Što si se…“
„Ništa.“ Nanovo sam se osmehnula. „Malo sam…“
„Šta?“ I dalje mi pridržavajući bradu, poljubio me je. Nakratko je zadržao usne na mojima. „Šta je bilo?“
„Saša…“
„Reci.“
Skrenula sam pogled ustranu. „Htela sam da…“
„Šta?“
„Znaš, da…“
„Da se kresnemo?“
Potvrdila sam glavom.
„Pa, šta je bilo“, reče Saša. „Devica?“
Povrdila sam glavom.
„Frka?“
„Nije to…“
Otpustio me je iz zagrljaja. Podigao je kutijicu marlbora sa staklenog stočića, lupnuo je o nadlanicu i izdvojio cigaretu. Uvukao je dim, snažno nategnuvši. Potom je pritisnuo šaku na čelo, sa prstima u kosi. Ispustio je dim iz pluća; okrenuo se ka meni.
„Šta je onda?“, rekao je.
„Dobila sam.“
„Edokurca!“
„Jebiga, šta da…“
„Ništa, ništa nećeš!“
„Znaš da nije do mene…“
„Jok, do mene je!“
„Znaš na šta sam mislila.“
Omahnuo je glavom. Ponovo je nategao cigaretu, potom se okrenuo ka meni. „Uložak ili tampon?“
„Šta?“
„Šta si stavila, uložak, ili tampon?“, ponovio je.
„Aha“, rekoh. „Tampon.“
„Tampon…“ Klimnuo je glavom, licem mu je provejavao osmeh što me je podsetio na veče kad smo se upoznali. „Odlično.“

Monday, July 18, 2011

Nove tablice

Kad su uveli nove tablice, ispala je opšta pometnja. Ljudi koji su na tablicama imali srpska slova š, đ, č, ć, imali su veliki problem sa parkiranjem. Zato što ne mogu da SMS-om pošalju poruku i tako plate parking. Međutim, nove tablice su imale još jedan problem. Skraćenice na kraju tablica umele su da budu i zanimljive. Ja sam imao sreću pa sam dobio FU, što volim da tumačim kao „Fuck you“. I gde ćete bolju skraćenicu na tablicama? Ali, ima i onih manje srećnih. Ćaletov prijatelj – vidite sliku – je jedan od njih. Od svih mogućih kombinacija, na njegovim tablicama se zalomilo ni manje ni više nego WC. Ako još niste dobili nove tablice, želim vam puno sreće. Šta drugo. Ili jaku vezu u supu?

Monday, July 04, 2011

FILMOVI: PREPORUKE


Šta sam gledao ovih dana?
The Long Goodbye
U pitanju je Altmanova adaptacija Čendlerovog romana koja mi je nekim slučajem promakla. Smestio je Marlova u bizaran hipi kontekst koji na neki čudan način jako dobro funkcioniše. Altman je jako dobro razumeo Čendlera i uhvatio suštinu njegove atmosfere. A skor Džona Vilijamsa je toliko dobar da bi film mogao samo zbog njega da se gleda.
The Burrowers
Vestern sreće horor. A sve je to zapravo ona priča: nekoliko njih nigde i čudne stvari se dešavaju. Malo sporiji nego što bi trebalo, ali pejzaži su predivni, a film vredan gledanja.
Sucker Punch
Apsolutno razumem sve koji mrze ovaj film. Ali, posle sjajnih 300 i Watchmen Zek Snajder ja zaslužio da se ovaj film overi. Ko voli stripovštinu i video igre, voleće i ovaj film. Sve to izgleda kao jedan trejler – u stvari kao petnaest trejlera – koji nema kraja. Vrhunac stilizacije.
The Fountain
Tek sad sam pogledao ovaj film Darena Aronofskog. Jeste, pretenciozan je, ali ja volim pretenciozne stvari. Možda nije baš isporučio, ali svakako nije promašaj kakvim ga smatraju.
Stake Land
Drama maskirana u horor u posapokaliptičnom svetu sa vampirima. Sve što nije valjalo u Zombilendu, ovde valja. Topla, lagana, dobro ispričana priča.

Saturday, July 02, 2011

Zaz, drugari, najbolje knjige i perverzije


Dobro, da nastavimo sa zanimljivim ključnim rečima. Šta reći, gugl ne prestaje da me odušavljava. Kako neko reče, da li postoji bizarnija multibilionerska firma od njih? Ne bih rekao. Ali, istina je, znamo da su guglovi putevi nedokučivi, međutim, zanimljiviji su mi oni koji idu tim putevima, tojets ljudi koji kucaju kojekakve gluposti i... dođu na moj blog. Dobrodišli ste. Svi.
najbolje knjige 2011
(OK, o ovome smo pričali)
najbolje knjige u 2010
(Da)
najbolji drug
(Nikad dosta pravih prijatelja)
noir animacija
(Za svaku pohvalu)
obuhvatiti kurac
(Jeste, trebaju dugački prsti)
pocepao picu
(Kao krme masan džak i to?)
preporuka za letovanje u spaniji
(Na mom blogu ti je najbolja destinacija)
zeljko-obrenovic.blogspot.com
(Neko ko zna gde je pošao)
enki bilal animal'z
(Bilal je baš popularan među Srbima)
fudbalska lopta skica
(Kako te ovo dovede na moj blog, rođače!?)
izabel žofrua
(I za Zaz smo utvrdili da popularnost raste iz dana u dan)
najbolje knjige u 2011
(Šta reći...)
od kad sam se zavolela volim da li ste citali knjigu
(Nisam, ali na mom blogu ćeš naći preporuke za neke jaaako zaniljive knjige.)
film ubistva u ulici morg
(Nisam gledao, ali javi kakav je)
klinca jebe drugarica iz razreda
(A-u, nadam se u prenesenom značenju)
najbolja knjiga 2011
(Recimo… Ima ih dosta)
najbolje knjige u 2011
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...