Iskupljenje Ijan Makjuan (Atonement)

Prva polovina ovog romana izgleda kao jedna produžena scena. Čitalac se uz pomoć različitih fokalizatora upoznaje s jednom porodicom, samim likovima i njihovim odnosima. Radnja je smeštena u 1935. godinu. Dok čeka povratak starijeg brata Leona, Briony pokušava da "postavi" pozorišni komad koji je napisala u njegovu čast. "Ispomoć" su joj pridošlice iz unesrećene porodice srodnika, dva blizanca i njihova starija sestra Lola.

Te pripreme neće ići tokom koji je Briony predvidela, ali Makjuan iskusno koristi njena unutrašnja kolebanja i umetnička preispitivanja da svom romanu da i metanarativni momenat. Kako ona promišlja svoje pisanje, na sličan način se događaji posmatraju i u samom romanu. Paralelno sa ovim razvija se i odnos između Brionyine starije sestre Cecilije i Robija, sina njihove služavke. Robi je zapravo neka vrsta projekta Cecilijinog i Brionynog oca, koji je Robiju finansirao školovanje na Kembridžu, ali na kojeg ipak gleda s visine, što će se kasnije naročito videti.

Tenzija se stvara razvodnjivanjem, usporavanjem radnje i insistiranjem na detaljima, tako da do polovine romana sve samo što ne eksplodira od neizvesnosti, dok sâm prelomni događaj nije ništa više do sugerisan. Taj preokret tiče se koliko jednog zločina (silovanja), toliko i lažnog svedočnja, koje je podstaknuto dečjom naivnošću, zbunjenošću i sklonošću ka maštarenju. Makjuan vešto izbegava trilersku banalnost, koristeći se s jedne strane flešforvardima, odnosno skokovima u budućnost, kojima čitaocu unapred otkriva posledice, a sa druge strane poigravanjem onime što likovi znaju i onime što čitalac jasno vidi premda ne i likovi.

Nastavak knjige se odvija nakon nekoliko godina, za vreme rata. Retroaktivno saznajemo za Robijev boravak u zatvoru i šta se u međuvremenu dešavalo s Cecilijom i Briony, ali akcenat je sad na Dunkirku, preživljavanju i, sa druge strane, ratnim bolnicama. Ton i stil knjige se osetno menjaju. Nema više visokoparnih monologa, sve je mnogo neposrednije i konkretnije. Maštarenja i sanjarenja ostali su u nekom prošlom vremenu.

Zatim sledi i poslednja celina koju Briony, sad već starica, piše u prvom licu. Metanarativnost s početka romana se ovde ponovo javlja i produbljuje. Sve prethodno pročitano se stavlja u drugu perspektivu, te se zapravo može posmatrati kao "fikcija" a ne kao veran zapis. Ili makar ne u svim aspektima pošto, kako sama Briony kaže, nije odolela da pojedincima podari srećniji kraj od stvarnog.

Armadillo Vilijam Bojd (William Boyd)

Glavni lik ovog romana zove se Lorimer. Pravo ime mu je zapravo Milomre, a poreklom je rom iz Rumunije. Njegovo novo ime je anagram starog, a treba da posluži njegovoj lakšoj asimilaciji u novoj domovini, Engleskoj. Lorimer radi u osiguravajućem društvu kao agent za procenu štete. Na početku knjige ćemo ga zateći kako odlazi kod klijenta kojeg nalazi obešenog. Lorimer će nas dalje upoznati sa svojom egzotičnom porodicom koja mahom nastoji da od njega izvuče neki dinar; svojom pasijom, sakupljanjem drevnih šlemova; svojim novim nadređenim, bučnim, arogantnim i iritantnim čovekom; svojim novim slučajem, najvećim dosad; kao i svojom insomnijom, zbog koje kao pokusni kunić pojedine noći provodi na klinici.

Slučajevi na kojima Lorimer radi se usložnjavaju, prepliću i nagoveštavaju sve veći rizik od odmazde (niko nije prezadovoljan kad mu se osiguranje uskrati), zbog čega se ovaj roman čita gotovo kao triler, ali Bojd paralelno a uspešno razvija i ljubavnu romansu između glavnog protagoniste i glumice koju je on najpre video u reklami. Takođe, lično i poslovno se sve više i agresivnije mešaju u njegovom životu, kao nikad dotad. Tu se misli i na pomenute slučajeve, ali i na sad već bivšeg novog kolegu koji mu se na neki volšebni način najednom nametnuo kao neželjeni cimer kojeg je teško izbaciti.

Armadillo je trenutno nešto najbliže savršenoj knjizi u mojim očima. Priča je zanimljiva, iskusno vođena i dinamična, likovi su beskrajno razrađeni, čak i oni najsporedniji poput uličnog prodavca cveća ili vremešne komšinice, pisanje je besprekorno i neprestano blago metaforično u opisima, ali nikad previše, taman da se izbegnu klišei i da se svet sagleda svežim očima. Svi gotovo nebrojeni podzapleti i slojevi dobijaju zadovoljavajuće razrešenje, čak i onaj koji se tiče insomnije: ljudi koji pate od hronične nesanice se zapravo plaše dubokih snova jer njih ne mogu da kontrolišu.

Roman je pisan u trećem licu, ali je Lorimer jedini fokalizator radnje. Mestimično su ubačeni i kratki delovi u prvom licu, koji kao svojevrsne fusnote pružaju uvid u određene događaje ili objašnjenja, a ujedno doprinose šarolikosti. Sam naslov treba tumačiti u vezi s pomenutim šlemovima, odnosno kao metaforu za pokušaj da se ljudi veštačkim oklopima zaštite od spoljašnjeg sveta.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- citat -- obraćanje protivniku

Koliko ste puta gnevno ugasili film, ili zatvorili knjigu, kad neko upravo ovo učini? I zašto bi to neko, zaboga, radio? Čak i da je superheroj? A tek ako nije? Logičnije je, valjda, da iskoristi bilo kakvu prednost koju ima i dobije tu borbu ako za tim iole ima izgleda.

Ovo je još jedan način na koji sam se u Kamenom jezeru borio i poigravao sa stereotipima, i komentarišući ih, i postupajući, kroz likove, suprotno od toga.

Što nužno ne znači da je takvo delanje likovima pomoglo. Naprotiv, realnost situacije i pronalaženje njene fiktivne paralele u stvarnosti ne znači ništa. Osim pokušaja traganja za ključem dobre literature.

Džonatan Litem Divlji Detektiv

Litem je pisac koji neretko u svojim romanima poseže ka žanrovskim motivima i matricama ali im i dodaje stil, likove i detalje glavnotokovske književnosti. Takođe nastoji i da svakom novom knjigom istraži novi žanr. Od svih njih čini se da se detektivskom najčešće vraćao jer je takav i Gun, with Occasional Music (fenomenalni komični SF noar) i Sva siročad Bruklina (njegov najuspešniji roman o detektivu s Turetovim sindormom).

Feral Detective je kritika poprilično, na globalnom nivou, otpisala kao minoran i sklon sam da ih podržim u tom stavu. Premda za većinu knjiga koje mi se ne dopadaju mogu lako da učim razloge zbog kojih je to tako, ovde to nije slučaj: jezik je lep kao i uvek, likovi dovoljno neobični, i sam seting posthipijevskih komuna opsednutih rivalstvom i teorijama zavere obećava, kao i to što ovde ne pratimo detektiva, već osobu koja ga je angažovala.

No nažalost, prosto rečeno, nema hemije.

Do polovine mi je roman bio sasvim prihvatljiv, ali nakon toga sam izgubio svako interesovanje i za likove i za događaje. Ako bih bio baš prinuđen da uperim prstom u ono što mi je smetalo, rekao bih da sam ovu priču, doduše u nekom drugom ruhu, već previše puta pročitao. Što u mojim očima, opet, nije ni objektivna zamerka, samo lična prezasićenost.

Svakako ne smatram da je u pitanju loš roman. Samo ne i dovoljno dobar. Ili makar ne i genijalan.

Stiven King: Mr. Mercedes

Iako mi je Stiven King među omiljenim autorima, njegove novije romane sam odavno prestao da čitam očekujući remek delo. Čitam ih da bih video kako se uklapa u savremenu produkciju, čitam ih da bih video kako koristi moderne reference, čitam ih da bih video gde greši. A usput naletim i na poneki dragulj, kao što je prošlogodišnji Joyland.

Mr. Mercedes nije Joyland, odmah da kažem.

Da me je neko pitao šta bi to King trebalo da radi kako bi ponovo zablistao, rekao bih mu da menja žanr. Da nam ponudi ratni roman, vestern, istorijski roman, ljubavnu priču. Nešto drugačije. Samo da se više okane horora i natprirodnih pojava, o kojima je već toliko puta savršeno pisao.

Mr. Mercedes je trebalo da predstavlja korak u tom smeru. Prvi Kingov čistokrvni krimić. Kao i za većinu svojih romana, King je i za ovu knjigu do u tančine objasnio kako je dobio ideju i kako se ona razvila od sinopsisa za kratku priču do romana od četristo strana.

I mada je naslov krajnje neinspirativan, premisa romana je intrigantna, mora se priznati. Detektiv u penziji, koji više ne vidi svrhu života i koji sve češće razmišlja o samoubistvu dobija pismo od zločinca kojeg nije uspeo da uhvati. Zločinac je kolima uleteo u red ljudi koji čekaju za posao, ubio desetinu njih, povredio još više... i kaže da ne namerava da ponovi ništa slično. Kaže da mu je taj jedan put bio dovoljan.

Naravno, ovo pismo detektiva trgne iz misli o suicidu i da mu razlog da živi. A ostatak romana je prilično staromodna igra mačke i miša, koja me je u mnogo čemu podsetila na promašaj Vorena Elisa po imenu Gun Machine. Sva sreća pa se King nije odlučio da napiše cigletinu od osamsto ili više strana, pa je ovih upola manje listova bilo podnošljivo. I nemojte pogrešno da me razumete, roman nije loš, kao verovatno svaki Kingov, ali nedostaje mu oštrica. Nedostaju mu sveža rešenja. Nedostaje mu rizik. Mr. Mercedes većim svojim delom ide na sigurno, bez većih iznenađenja. Naizmenično pratimo detektiva i ubicu i krećemo se ka finalnom obračunu. I mada mi je lik matorog detektiva, u kojeg je King očigledno ugradio dosta ličnog, donekle bio simpatičan, kao i način na koji su likovi u prvoj polovini romana dekonstruisali krimi žanr, razmišljajući naglas o tome šta bi čuveni fiktivni detektivi uradili na njihovom mestu ili šta bi žanr očekivao od njih, vremenom sve to preraste u kingovsku papazjaniju kojoj samo želimo da dočekamo kraj.

Meni je i dalje fascinantno da neko ko je napisao toliko romana i toliko priča uopšte, i dalje ima šta da kaže, pa čak i ako to nije na nivou njegovih najboljih dela. Za Mr. Mercedes se mora priznati da ima i glavu i rep, da nema zanatskih grešaka... i pretpostavljam da bi ovo za nekoga ko se prvi put susreće sa Kingom mogao da bude sjajan roman. Ali mi koji smo na njega navikli u mnogo boljem svetlu, čitaćemo ga sa uzdahom. I željno očekivati sledeći. Sa istom strepnjom. Ili sigurnošću.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz - Dragana Martinović

"Ljudi su zli. A ne jezera"

Pisac, posle neuspešnog pojekta, dobija priliku da napiše scenario za film koji mu može biti odlična prilika za proboj na američko tržište. Da bi to uradio, mora da ode do Kamenog jezera koje okružuju zloslutne glasine. Tamo će ga ugostiti devojka Una koja treba da mu pomogne oko scenarija. Ubrzo shvataju da glasine nisu samo puka opomena. Davno počinjeni greh odjekuje u sadašnjosti, a kamen se nalazi svuda i preti da ih zdrobi.

Roman se sastoji od 5 celina i u svakoj otkrivamo malo od misterije. Poglavlja su veoma kratka i to mi se jako dopalo. Rekla bih sebi... samo još jedno i ostaviću knjigu, ali je to bilo nemoguće. Kao što vidite, brzo sam je pročitala i nema potrebe da kažem da sam oduševljena. Od prve rečenice ste uvučeni u priču i nema šanse da je ispustite dok ne završite.

Ovo nije folklorna priča i nećete dobiti mitsko čudovište. Ovo je priča o ljudima, o kamenju koje se nalazi u njima, o strahu, i izdaji koja vreba tamo gde je najmanje očekujete. 

Roman je bogat referencama iz popularne kulture i one savršeno prate radnju. Meni se posebno dopalo spominjanje Gejmena. Savetujem pažljivo čitanje, jer svaka rečenica i svaki stih imaju glasnu poruku.

Naš pisac nema ime i to mi je bilo vrlo zanimljivo. Nisam neko ko se razume u te stvari, ali po mom skromnom mišljenju ono nije ni bitno. On je Pisac... neko ko ćuti i piše dalje. Nastavlja sa autobiografijom, koja je fikcija. Ako pročitate knjigu biće vam jasno. Očekivala sam drugačiji kraj, ali on je baš onakav kakav treba bude. Otvoren za svakog od nas. 

Ne bih više ništa otkrivala, samo bih vam dala savet da je pročitate. Možda bi neko veštiji umeo bolje da prenese kompleksnost ovog romana, ali ja vam ne mogu reći ništa više osim... iznenadićete se koliko će vam se dopasti.

Dragana Martinović

Kameno jezero -- dobre reakcije

Nakon što se Kameno jezero našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu, Kontrast je na svojoj Fejsbuk stranici objavio da se Kameno jezero našlo i u štampi, usledio je niz izuzetnih reakcija, praćen velikim brojem lajkova. Kupite svoj primerak po promo ceni direktno od izdavača - OVDE.

Danijel Vudrel: Winter’s Bone

Winter’s Bone je knjiga po kojoj je snimljen podjednako dobar film. Danijel Vudrel je pisac koji je već godinama nepravedno zapostavljen. Priča je o devojčici koja pokušava da pronađe oca kako joj ne bi oduzeli kuću. Milje su dileri metom, redneci i slično. Remek delo.

Bret Martin: Difficult Men

Difficult Men je knjiga o trećem zlatnom dobu TV serija: The Wire, Deadwood, Six Feet Under, Sopranovi, Mad Men, Breaking Bad... Delom istorijat, delom tračarenje, delom analiza. Obavezno štivo za svakog TV-manijaka.

Laura Lippman: The Most Dangerous Thing

Čitao sam već neke romana Lipmanove iz serijala o privatnoj detektivki, ali The Most Dangerous Thing je jedan od njenih romana koji stoji sam za sebe i bolji je... mnogo, mnogo bolji. Što se mene tiče, ovo je više drama nego krimić, mada u središtu ima zločin. Svejedno, Lipmanova briljira kao pripovedač i dugo ću se sećati ovog romana.

Džordž R. R. Martin: Igra prestola

Igra prestola je knjiga o kojoj je suvišno govoriti jer ste svi gledali seriju, a verovatno i pročitali knjigu pre mene, no ipak ovo je moj prvi susret sa epskom fantastikom koja mi se dopala, a kriv je upravo realistički tretman teme. Zastrašujuće je kako je ogromna ta priča, kako se lagano razvija... a gde će tek da ode?

Potpisujem Talog na Uskršnjem sajmu u Domu sindikata

U subotu 13. 04. 2013. potpisujem svoj aktuelni roman Talog (Booking, 2012.) na Uskršnjem sajmu u Domu sindikata, od 15-17 h.

Dođite da se družimo.

Talog (strana 104):

"Klimnula sam glavom i uzela jednu od preostale dve cigarete. Čula sam vrata; Borko je izašao. Gde god bih pogledala po stanu – setila bih se Andreja. A sve druge misli bile su usmerene na susret sa Đanijem. Otišla sam do mini-bara i natočila vodku. Iskapila sam i stresla se. Pripalila sam cigaretu. Gledala sam Milojev broj; odlučila sam da sačekam dok se Borko vrati."

Najbolje knjige u 2012.

Napokon dođosmo do konačne liste najboljih knjiga u 2012. Za sve one koji već nisu videli, evo lista najboljih knjiga po kvartalima, tamo ih ima više i sve one su takođe dobre i apsolutna preporuka: Najbolje knjige u 2012. (prvi kvartal), Najbolje knjige u 2012.(drugi kvartal), Najbolje knjige u 2012. (treći kvartal), Najbolje knjige u2012. (četvri kvartal).

Kim Njumen: Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles

Kim Njumen je poznat po tome što uzme gomilu – ili gomilicu – istorijskih ili književnih likova i udahne im novi život.

Ovog puta se latio takve veličine kakva je profesor Moriarti.

Veličine koja se provlačila kroz sve gde se Šerlok Holms pojavio, ali nikad nije dobila portret kakav zaslužuje. Do sada.

Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles  je roman maskiran u zbirku priča. Pročitali-odgledali smo mnogo toga o najvećem detektivu ikada. Sad je vreme da se suočimo sa njegovim najvećim neprijateljem.

Stiven Dobins: The Church of Dead Girls

The Church of Dead Girls nije treš horor kako možda naslov obećava. Nije čak ni horor, uopšte. Pre bi se reklo da je krimi-drama jako jako pogrešno odabranog imena.

Dobins se poslužio zanimljivom pripovedačkom tehnikom: u prvom licu, ali gotovo pa sveznajućeg pripovedača. Jer je, naime, reč o hronici jedne palanke, gde se sve o svakome zna.

A dešavaju se nestanci devojčica.

The Church of Dead Girls se mnogo više bavi tim malim mestom i onim što ti nestanci devojčica pokreću i izazivaju, nego samim nestancima. I to je taj momenat kad krimi preteže ka drami.

Moj prvi susret sa Dobinsom i jako uspešan.

Dejvid Sajmon: Homicide

Dejvid Sajmon je proveo godinu dana sa baltirmorskim odeljenjem za ubistva. Rezultat je knjiga Homicide. Knjigu verovatno niste čitali, ali se gotovo sigurno gledali istoimenu seriju.

Serija Homicide je u mnogo čemu promenila istoriju TV-a. I bila polazna tačka za mnoge serije koje su pošle istom stazom. Jedina koja ju je prevezišla je, gle čuda, plod pomenutog Dejvida Sajmona, koji je ovog puta odlučio da kormilo preuzme u svoje ruke. Naravno, The Wire.

Ispravite grešku i pročitajte Homicide. Ponekad je život zanimljiviji od najluđe fikcije.

Džilijen Flin: Gone Girl

Već nekoliko puta sam iskazao svoje oduševljenje ovom književnicom. Još od prvenca koji je neverovatan i drugog romana koji je za mene na neki način bio iznenađenje. A sada evo i trećeg romana, koji je opet po strukturi bliži drugom.

Gone Girl je priča o mužu i ženi, ispričana u naizmeničnim poglavljima u njihovim prvim licima.

Žena je nestala, svi okrivljuju muža. A tu je i njen dnevnik koji, po svemu sudeći, navodi njega kao krivca. Osim što u Gone Girl ništa nije tako jednostavno. Gilijen Flin vlada strogom strukturom romana i ponovo pokazuje da ume da ispriča novu priču.

Tom Perota: The Leftovers

Čim sam video da HBO najavljuje seriju po knjizi The Leftovers i da će Dejmon Lindelof biti za kormilom, morao sam da pročitam sinopsis, a onda i roman.

Sinopsisu se ne može odoleti: Milioni ljudi širom sveta u jednom trenutku naprosto nestanu. Niko ne zna zašto, kako i gde. Roman The Leftovers se bavi ljudima koji su ostali i načinima na koje se oni nose sa Iznenadnim odlaskom.

Daglas Vinter: Run

Run je roman koji bih voleo da sam napisao. Negde na pola puta između Elroja i Shielda. Naslov je tolikoznačan da je besmisleno ulaziti u to. Stil pisanja je paklen. Bez pravila.

A tema?

Preprodavci oružja i run koji je pošao po zlu.

Džejms Elroj: Blood’s a Rover

Blood’s a Rover je završni deo Elrojeve trilogije koja se bavi američkom istorijom kroz prizmu kriminala. Kako Stiven King reče, trebalo bi barem tridesetak stranica da se prepriča o čemu se tu radi i opet se ne bi obuhvatilo ni blizu sve.

Elrojeva proza je ubitačna.

Blood’s a Rover pripada poznoj fazi i mojoj omiljenoj.

Majkl Šejbon: The Amazing Adventures of Kavalier & Clay

The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je roman koji sam čuvao za crne dane kad ništa drugo ne bude imalo da se čita. Savršen fanovski roman o dvojici jevrejskih dečaka koji stvaraju istoriju stripa u ratno vreme. Istina, draža mi je prva polovina knjige nego doba zrelosti, ali ne znači da je druga polovina slabija, samo drugačija. The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je obavezna literatura za sve koji vole romane sa slikama.

Stiven King: The Green Mile

The Green Mile je onaj film sa Tomom Henksom, jeste. Ali je i istoimeni roman po kojem je film snimljen. A krivac je, naravno, Stiven King. Crni div, osuđenici na smrt i... malo fantastike. King je ovaj roman pisao u nastavcima u maniru Dikensa i The Green Mile je svakako njegovo delo koje ne bi trebalo zaobići.

Novogodišnji poklon (kako odabrati?) -- Talog

Šta kupiti voljenoj osobi za Novugodinu? Poklon ne bi trebalo da predstavlja problem, pogotovo što ste na pravom mestu da izaberete poklon. Naime, ovo nije internet prodavnica, ali odavde možete naći link da kupite baš ono što vam treba, a to je savršen poklon za novu godinu i način da iznenadite i obradujete voljenu osobu, bez obzira da li je u pitanju dečko ili devojka, poklon je u svakom slučaju idealan. Radi se o knjizi Talog, koja je pripovedana u prvom licu ženskog roda i stoga je savršen novogodišnji poklon za devojku, ali je takođe i sve što bi svaki muškarac poželeo da pročita, jer je palp kakav može samo da se sanja.

knjigu – Talog – možete kupiti onlajn OVDE – i poštarina je BESPLATNA!!!

Savages

Savages ima dobar početak i solidan kraj; između smara. Oliver Ston je izvukao iz predloška Dona Vinsloua najviše što se moglo izvući i opet kao da nije dovoljno. Vinslou u Savages navodno insistira na realističnosti, ali meni u priči o dvojici surfera koji zavladaju dilerskom scenom L.A. i suprotstave se meksičkom kartelu nema ni r od realističnosti.

Željko Obrenović: Talog (Helly Cherry recenzija)

Čaranje. Vračanje. Bajanje. Verujem da ne postoji osoba, bar ne ona koja pripada mlađoj generaciji, koja nije poželela da poseduje ovakve moći. Čitanje misli, telekineza, upravljanje umovima drugih ljudi, samo su neke od „osobina više rase“, ako takva zaista postoji. Šta biste dali da posedujete takve moći? Kakav bi tada vaš život bio? Kako biste koristili svoje moći?

Ova su pitanja stara koliko i mitovi koji ih pokreću, te nije lako uhvatiti se u koštac sa njima. Tema može biti zahvalna za nekog, za nekog ne; jednom može zvučati interesantna, drugom će se možda činiti dosadnom. Ali, ako ovom osnovnom začinu romana „Talog“ Željka Obrenovića dodamo činjenicu da je pisan iz ženskog ugla (malo je kome pošlo za rukom da to izvede na ubedljiv način, kao primer mogu navesti Gorana Skrobonju), da li biste se tada odlučili da se uhvatite u koštac sa romanom?

Propusti koji se tiču lektorskog i uređivačkog posla ne bi trebalo da se zanemare, naprotiv. Ako se i nakon toga niste pokolebali, onda ćete stupiti u svet podzemlja, spletki i ubistava, kretaćete se mračnim ulicama i krajevima Beograda u potrazi za glavnim osumnjičenim i istrajati do raspleta kakav (možda) niste očekivali...

Ako ste mislili da ćete se izvući sklopivši korice knjige, grdno ste se prevarili. Mnoga će vas pitanja mučiti, nesuglasice, neslaganja nataložiće se i ostati negde duboko u vama poput taloga, teškog i mračnog, nepropustljivog, koji će vas nagnati da se pobunite, osvestite, prizovete k sebi. Baš kao što treba.

Tamara Lujak

Dejvid Sajmon: Homicide

Dejvid Sajmon je proveo godinu dana sa baltirmorskim odeljenjem za ubistva. Rezultat je knjiga Homicide. Knjigu verovatno niste čitali, ali se gotovo sigurno gledali istoimenu seriju.

Serija Homicide je u mnogo čemu promenila istoriju TV-a. I bila polazna tačka za mnoge serije koje su pošle istom stazom. Jedina koja ju je prevezišla je, gle čuda, plod pomenutog Dejvida Sajmona, koji je ovog puta odlučio da kormilo preuzme u svoje ruke. Naravno, The Wire.

Ispravite grešku i pročitajte Homicide. Ponekad je život zanimljiviji od najluđe fikcije.