2013: Najbolje knjige (prvi kvartal)

Voren Elis: Gun Machine

Koliko god mi bilo teško da priznam, Voren Elis je sa Gun Machine izbacio tek prosečnu CSI istragu koja, na svu sreću, ima barem dovoljno zabavnih momenata da je ne smatramo promašajem. Velika očekivanja…

Vilijam Gibson: Spook Country

SF je sad, kaže Gibson i tako i piše. Ljubitelji pravog SF-a će se žaliti da su dobili tehno triler, ali ako se budu žalili, neka ponovo pročitaju ovu prvu rečenicu i neka ćute. Spook Country je za mene uz Prepoznavanje obrazaca najbolji Gibson ikada.

Remzi Kembel: Alone With the Horrors

Alone With the Horrors je knjiga koja predstavlja pregled najznačajnijih priča jednog od najznačajnijih horor pripovedača svih vremena. Kembel nije baš u potpunosti po mom ukusu jer mu je proza često previše suvoparna i usmerena ka atmosferi, dok mi poente često nisu dovoljno zadovoljajuće. No, ipak baš zbog toga Alone With the Horrors se čita gotovo kao roman, a neke od priča su stvarno stvarno skeri.

Laird Baron: The Croning

Baron pripada novoj generaciji horor pisaca i s obzirom da dolazi iz te neke lavkraftovske tradicije nije me privlačio, ali kad sam video da kao omiljene autore navodi Kormaka Makartija i Džejmsa Elroja, zainteresovao me je i to se isplatilo jer je The Croning sasvim solidan prvenac kom je jedina mana što je neke delove trebalo skratiti, ali pošto je u pitanju kratka knjiga, to i nije neki problem.

Grejem Grin: A Gun for Sale

A Gun for Sale je knjiga koja je nastala u vreme kad je i noar u pravom značenju te reči nastajao. Nije ni čudo što je još tada adaptirana u film This Gun for Sale. Grin je odličan pisac i jedina mana mu je povremena blaga retro naivnost u nekim scenama, ali je opet često čist klasik.

Stiven King: The Long Walk

Uh, mislim da ću posle ovog romana svaku šetnju gledati drugim očima. Ne pamtim kad sam se – ako ikad – ovako grčio dok čitam nešto, češće se to ipak dešava dok nešto gledam – ako i tad. Razvalio je King. Bez ijedne suvišne rečenice. Možda njegov najbolji horor. Iako nije horor. Pisao pod pseudonimom.

Balard: The Crystal World

The Crystal World je roman o delu sveta koji najednom počne da se kristalizuje i o ljudima koji su tu zatečeni, kao i onima koje sudbina ili nešto drugo tera da se tu nađu i ne da im da odu. Balard je majstor reči i ovaj roman bi i bez SF-a bio dobar, a i taj SF nije onaj koji očekujete, već prefinjen. Šteta što The Crystal World nije duži, da.

Keli Link: Magic for Beginners

Magic for Beginners je zbirka kratkih priča Keli Link. Sve zajedno su jako čudne, neke toliko da je mrzite iz zavisti, neke toliko da vas čak i nerviraju, ali sve u svemu reč je o različitom piscu koji samim time zaslužuje vašu pažnju.

Ajra Levin: Rosemary’s Baby

Rosemary’s Baby je roman po kojem je Polanski snimio istoimeni film koji sam pogledao toliko puta da sam ispojlovan u svakom pogledu, a kad me ni to nije omelo da uživam u svakoj rečenici ovog sjajnog romana o rođenju Antihrista, jasno vam je koliko je dobar.

Laird Baron: Occultation and Other Stories

Sve pohvalno što sam imao da kažem za Baronov roman prvenac, zbirka Occultation and Other Stories je izbrisala. Nije da on ne ume da piše, priče mu vuku na neki mejnstrim Breta Istona Elisa, ali se na to onda nekako veštački nakalemi – uvek isti rasplet. A to su nekakve lavkraftovske gluposti. Uvek iste. Daj bre, Barone.

Džordž R. R. Martin: Igra prestola

Igra prestola je knjiga o kojoj je suvišno govoriti jer ste svi gledali seriju, a verovatno i pročitali knjigu pre mene, no ipak ovo je moj prvi susret sa epskom fantastikom koja mi se dopala, a kriv je upravo realistički tretman teme. Zastrašujuće je kako je ogromna ta priča, kako se lagano razvija... a gde će tek da ode?

Stiven King: Four Past Midnight

Što se mene tiče, svaki roman Stivena Kinga predstavlja dane uživanja, pogotovo kad su u pitanju knjige napisane u prošlom milenijumu. Four Past Midnight je zapravo knjiga sastavljena od četiri, ehm... novele? Od kojih je svaka duplo duža od mojih romana. Zavirite u svet najboljeg pripovedača ikad.

2013: Najbolji filmovi (prvi kvartal)

Sleep Tight

Sleep Tight je super film koji dolazi iz Španije. Znate one filmove kad neko ulazi u kuću dok lik spava. Znate taj strah. E Sleep Tight se bavi tom temom, ali nema ovde sisatih plavuša koje se tripuju da je neko tu. Film se bavi onim koji ulazi u stanove.

Premium Rush

Premium Rush je film u kojem dominiraju jurnjave bajsevima po Njujorku jer se radi o kuriru koji mora po svaku cenu da dostavi važnu pošiljku, a puno je onih koji u tome žele da ga spreče. Premium Rush više obećava na početku, nego što na kraju isporuči, ali je opet pravo uživanje gledati ga.

Compliance

Compliance je film koji pokazuje dokle sve može da ode jedno loženje telefonom i mada vama kao gledaocu na trenutke prosto deluje da je to nemoguće i da niko nije toliko glup, verujte mi, grešite. Čuo sam za nekoliko sličnih primera iz života – sa telefonom i bez – koji nisu ništa bezazleniji od onog iz Compliance, šta više.

The Awakening

The Awakening je film o duhovima u tradiciji Đavolje kičme koji lepo počne i solidno traje, a onda se potpuno raspadne, no opet vam nije žao što ste ga gledali, jer je lep, ali ipak teško da ćete ga ponovo pogledati.

Ajkula

Reprizirao sam jedan od najboljih filmova ikad – Ajkulu. Ponovo zaključio kako je Spilberg jedan od najboljih režisera ikad. A zanimljivo da čak i sama mehanička ajkula ni danas ne izgleda manje strašna niti ubedljiva, sem u dva-tri kadra. Interesantno: na snimanju film, ajkula nije htela da radi i zato se tako malo pojavljuje pred kamerama, čime je napetost samo povećana.

Maniac

Maniac je rimejk istoimenog Lustigovog filma iz 1980. godine i prilično mi se dopao. Zanimljivo je što je sniman iz POV glavnog lika, ali ne kao pronađeni snimak, već zato što to narativ, pa da ne kažem baš, traži, ali mu recimo leži. Retro muzika daje prigodan šmek. Bacite pogled.

Najbolji filmovi u 2012. (prvi kvartal)

Cowboys & Aliens

Izgleda da niko do sada nije pohvalio Cowboys & Aliens, pa što da prvi ne budem ja?

Kauboji? Ima.

Vanzemaljci? Ima.

Indijanci? Ima.

Harison Ford? Ima.

A tu je i tvorac Losta Dejmon Lindelof da stvar začini. Cowboys & Aliens je avantura koja nas podseća zašto smo zavoleli filmove i zašto ih i danas volimo.

Bullhead

Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.

Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.

A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.

Bullhead je topla preporuka.

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.

Julia’s Eyes

Devojka istražuje smrt svoje sestre, a usput gubi vid. Sjajna ideja koja nije do kraja realizovana kako valja. Tako da je prva polovina filma više nego dobra, a posle krene da pada.

Bude nam jedino žao što scenaristi nisu bili malo veštiji da istraju sa pričom, jer je Julia’s Eyes mogao biti mnogo bolji film.

Inovacija: scene koje su ranije u filmovima snimali sa šibicama (mrak, svetlo, mrak, svetlo), sad su modernizovane i tu su mobilni telefoni. Ili blica foto aparata.

No, ulaganje u napetost se na kraju banalizuje amerikanizacijom raspleta, te Julia’s Eyes ostaje samo još jedan od filmova koji su mogli biti dobri.

The Grey

The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.

Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.

Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.

The Descendants

The Descendants je u isto vreme i depresivan i pozitivan film. Klunijeva žena je u komi i on pokušava da saopšti rodbini da će umreti, ali usput saznaje svašta nešto što nije znao.

The Descendants je fino napisan, a Kluni je ponovo pokazao kakav glumac ume da bude.

The Descendants me na neki način podsetio na Little Miss Sunshine, valjda zbog tog tragikomičnog pristupa i ludačke porodice. Takođe i zbog jedne vrste putovanja sa kog se čovek vrati promenjen.

Young Adult

Kao i u Juno, Diablo Kodi i u Young Adult uzima jednu krajnje banalnu i naizgled običnu priču u kojoj bi mogla da glumi, recimo, Meg Rajan ili Dženifer Eniston i koju mi ne bi palo na pamet da pogledam i od nje napravi film sa neverovatno ubedljivim likovima.

Šarliz Teron bi, što se mene tiče, trebalo da dobije oskara za ovu ulogu, pre nego za onu glupost Monstrum. Ali, to sam ja.

Young Adult, u svakom slučaju, nikako ne treba zaobići.

Dejan Zečević: Neprijatelj

Arhetipska priča o oslobođenom zlu. Priča je sa jedne strane jako precizno lokalizovana i vremenski i prostorno, ali sa druge strane je u svakom smislu vanvremenska i mogla bi bez problema da bude nešto što bi snimili Španci ili Korejanci.

Zečević napreduje iz filma u film i Neprijatelj u svakom pogledu predstavlja njegov najbolji film. Fotka je savršena i režija je na mestu. Kasting je diskutabilan, ali funkcionalan.

Zečević bi jedino u budućnosti trebalo pažljivo da bira scenario i možda još malo da se posveti radu sa glumcima, ali Neprijatelj je već sasvim pristojan nivo jednog režisera.

Srđan Dragojević: Parada

Posle pogledanog trejlera za Paradu nisam imamo ama baš nikakvu želju da pogledam film. Sve opšte mesto do opšteg mesta i stereotip do stereotipa. Međutim, film Parada je dobar. Ali kad se poigravate stereotipima na taj način, u pitanju su nijanse koje prevagnu gore ili dole. To ne može da se vidi u trejleru.

Dragojević ume da ispriča priču. To je pokazao već nekoliko puta. I ume da ispriča priču od početka do kraja. Što domaći scenaristi retko uspeju. I još nešto, Dragojević ume da uzme američku formu i tako dobro je odomaći da se ta matrica uopšte ne prepozna.

Parada je zabavan film koji nikoga ne idealizuje. S jedne strane jeste pamflet, a s druge... nije ni bitno. Sve to lepo teče.

Roman Polanski: Carnage

Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.

Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.

Ali.

Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.

Shame

Shame je drama koja je puno obećavala, ali na kraju je ispalo da iako ima nekoliko jakih mesta, nema adekvatnu poentu.

Shame izgleda kao da je spakovan od odbačenih fragmenata nekog romana Breta Istona Elisa. Seksualni ovisnik koji ne želi i nije u stanju da ostvari normalnu vezu.

Svi odnosi poprilično izopačeni. Kritika stoji na pola puta. Motivacija nagoveštena. Fasbinder odličan.

Martin Skorseze: Hugo

Hugo je ljubavno pismo filmu uopšte i istorija filma u isto vreme. Bajkovita priča o klincu, zaljubljivanju u film, potrazi za svojim mestom u svetu i posleratnom Parizu.

Nimalo nalik na prethodne Skorsezeove filmove. Ali Hugo ima dušu.

Druga polovina Huga je znatno jača. Tajne polako počinju da se razotkrivaju i sve polako dolazi na svoje. Jedina zamerka je pomalo patetična nostalgija. Ali, u današnjem vremenu nam je možda ponekad potreban ovakav film. Da nas podseti kako mala priča može da bude velika.

Najbolje knjige u 2012. (prvi kvartal)

River of Gods

River of Gods je roman Ijana Mekdonalda koji spada u njegovu fazu SF-a smeštenog u egzotične zemlje. Sam naslov River of Gods govori da je u pitanju Indija.

Ijan Mekdonald je jedan od talentovanijih SF pisaca novije generacije i bavi se fanastikom onako kako treba – kritički. Dakle, u pitanju je bliska budućnost, gotovo sadašnjost. Veštačka inteligencija, naučnici koji se igraju Boga, političari, masovni mediji...

Sama forma romana je domaći mnogim piscima. Probajte da napišete nešto ovako kompleksno pa makar da nema smisla. A River of Gods ima smisla samo tako.

Kim Njumen: Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles

Kim Njumen je poznat po tome što uzme gomilu – ili gomilicu – istorijskih ili književnih likova i udahne im novi život.

Ovog puta se latio takve veličine kakva je profesor Moriarti.

Veličine koja se provlačila kroz sve gde se Šerlok Holms pojavio, ali nikad nije dobila portret kakav zaslužuje. Do sada.

Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles  je roman maskiran u zbirku priča. Pročitali-odgledali smo mnogo toga o najvećem detektivu ikada. Sad je vreme da se suočimo sa njegovim najvećim neprijateljem.

Nik Harkavej: Angelmaker

Harkaveja ste već imali priliku da upoznate kad je dao ekskluzivni intervju za ovaj blog. Pričali smo o njegovom prvencu.

Angelmaker je njegov novi roman, koji nastavlja tradiciju prethodnog. Dakle: stripovska estetika, plus dobro pisanje. Kao da Džonatan Letem piše Ligu izuzetnih džentlmena.

Što se tiče strukture, Angelmaker je bolji od prethodnog romana, ali čini se da mu nedostaje tog nekog diskretnog šarma, koji ne mogu baš najbolje da objasnim. Ali, ovakve romane ne srećete svaki dan. Ne bi trebalo da ga zaobiđete.

Čajna Mjevil: Embassytown

U Embassytown imate vanzemaljce koji ne mogu da razmišljaju u metaforama, niti mogu da ih izgovaraju. A pri tom, kad pričaju, pričaju u dva glasa istovremeno. Ljudi koegzistiraju sa njima i uzgajaju blizance koji od rođenja uče da govore u dva glasa, a zovu se po pola, tipa, GoRan. Gde je jedan Go, a drugi Ran.

Ako vam ovo nije dovoljno, ne znam šta je?

Embassytown je kao i svaki drugi Čajnin roman pretran genijalnim idejama, ali kao i u svakom njegovom romanu, pripovedanje nije baš sto posto u mom fazonu. Što ne znači da je loše. Naprotiv, neki baš njegov jezik ističu kao najbolju osobinu.

Tom Pičirili: A Choir of Ill Children

A Choir of Ill Children južnjačka gotika u najboljem maniru. Samo otvaranje romana započinje opisom sijamskih trojki koje su spojene čelom i jedni drugima udišu dah. Oni su braća naratora. Koji je... normalan.

A Choir of Ill Children je prepun misterija i starih porodičnih tajni. Neke će se razrešiti, neke neće.

Nemojte očekivati ludačku vožnju, jer je Pičirili pesnik među piscima i mnogo više pažnje posvećuje građenju likova i atmosferi nego preokretima na svakoj drugoj strani. Ipak A Choir of Ill Children je sve samo ne dosadan roman i ima strana taman koliko treba.