Najbolje knjige u 2012. (treći kvartal)

Tom Perota: The Leftovers

Čim sam video da HBO najavljuje seriju po knjizi The Leftovers i da će Dejmon Lindelof biti za kormilom, morao sam da pročitam sinopsis, a onda i roman.

Sinopsisu se ne može odoleti: Milioni ljudi širom sveta u jednom trenutku naprosto nestanu. Niko ne zna zašto, kako i gde. Roman The Leftovers se bavi ljudima koji su ostali i načinima na koje se oni nose sa Iznenadnim odlaskom.

Daglas Vinter: Run

Run je roman koji bih voleo da sam napisao. Negde na pola puta između Elroja i Shielda. Naslov je tolikoznačan da je besmisleno ulaziti u to. Stil pisanja je paklen. Bez pravila.

A tema?

Preprodavci oružja i run koji je pošao po zlu.

Den Simons: Hyperion

Napokon sam uhvatio vremena da pročitam ovaj kultni Simonsov roman. Po meni više funkcioniše kao ulančana zbrirka priča (i to ne baš dobro ulančana, pomalo veštački).

Neke od tih novela u Hyperionu su nesumnjivo genijalne.

Džejms Elroj: Blood’s a Rover

Blood’s a Rover je završni deo Elrojeve trilogije koja se bavi američkom istorijom kroz prizmu kriminala. Kako Stiven King reče, trebalo bi barem tridesetak stranica da se prepriča o čemu se tu radi i opet se ne bi obuhvatilo ni blizu sve.

Elrojeva proza je ubitačna.

Blood’s a Rover pripada poznoj fazi i mojoj omiljenoj.

Džejms Elroj: Blood’s a Rover

Blood’s a Rover je završni deo Elrojeve trilogije koja se bavi američkom istorijom kroz prizmu kriminala. Kako Stiven King reče, trebalo bi barem tridesetak stranica da se prepriča o čemu se tu radi i opet se ne bi obuhvatilo ni blizu sve.

Elrojeva proza je ubitačna.

Blood’s a Rover pripada poznoj fazi i mojoj omiljenoj.

NAJBOLJE KNJIGE U 2010.

1.     Džo Hil – Horns: Džo Hil se pokazao kao dostojan naslednik svog oca (Stivena Kinga) i dao nam jednu na prvi pogled palp ideju, a zapravo ozbiljnu studiju karaktera.

2.     Ijan Mekdonald – Brasyl: Mekdonald je Kormak Makarti SF-a. Brazil je obavezno štivo.

3.     Čajna Mjevil – Kraken: Prepuno neeeeverovatnih ideja, ali moglo je i mnooogo kraće.

4.     Li Čajld – Visitor

5.     Li Čajd – Without Fail

6.     Li Čajld – The Enemy: Ova mu je najbolja. Li Čajldu fali malo duše i topline, ali su mu zapleti – savršeni. Mnogo može da se nauči od majstora.

7.     Džilijen Flin – Dark Places: Jedna od mojih omiljenih knjiga ove godine. Džilijen Flin je autor na kog možemo da računamo.

8.     Tom Pičirili – Shadow Season: Lepo napisana proza koja je mogla biti malo usmerenija. Ali ako ništa, pripovedanje iz vizure slepog čoveka je dovoljno zanimljivo da se ovaj roman pročita.

9.     Oto Oltvanji – Kičma noći: Najbolji domaći roman. Već sam pisao o tome.

10.  Vilijem Gibson – Pattern Recognition: Stari zmaj uči nove trikove. Obavezno. SF je postao stvarnost.

11.  Bret Iston Elis – Imperial Bedrooms: Pisao ovde.

12.  Ričard Morgan – Altered Carbon: Najbolji novi pisac SF-a. Jako mi prija Morganova proza.

13.  Džastin Kronin – The Passage: Verovatno najbolji roman godine. Mislim da ću mu se vraćati i vraćati. Jedva čekam nastavke.

14.  Ijan Mekdonald – The Dervish House: U nekim aspektima verovatno i bolja od odličnog Brazila.

15.  Rju Murakami – Audition: Knjiga po kojoj je Takaši Mike snimio kultni film. Podseća na skraćenog skraćenog Stivena Kinga.

16.  Harlan Koben – Hold Tight: Koben je autor kog slobodno mogu da uzmem kad ne znam šta bih drugo. Ima dovoljno topline koja fali Čajldu, a zapleti nisu ništa slabiji.

17.  Ričard Morgan – The Steel Remains: Ovo je blago razočaranje. Morgan piše fentezi-noar? Delovalo je obećavajuće.

18.  Darko Tuševljaković – Senka naše želje: Sjajan prvenac. Darko, čekamo novi roman.

19.  Darko Macan – Dlakovuk: Bafi kod komšija. Macan je car!

20.  Džejms Elroj – The Hilliker Curse: Elrojeva biografija skoncentrisana na žene. Iako nezaobilazno štivo za Elrojeve fanove, gotovo da ne nudi ništa što svaki pravi fan već ne zna.

21.  Don Vinslou – The Winter of Frankie Machine: Ovo je negde kao Li Čajld sa pola duše. Počinje po najgorem klišeu, pa se razvija, ali ne isporučuje baš koliko sam se nadao.

22.  Čajna Mjevil – The City & The City: Ovo mora da ide u školsku lektiru. Savršenstvo.

Kičma noći (Dan za noć) - Oto Oltvanji

            Danas se retko ko usudi na pisanje ambicioznog romana kakav je Kičma noći (Oto Oltvanji, Samizdat, 2010.). Koliko god da su reakcije dobre, uspeh teško može biti recipročan uloženom trudu. Srećom, ima pisaca koji ne razmišljaju o tome. Ili, koji bi pisali tačno i da su poslednji čovek na zemlji, bez nade da će ih neko čitati.

            Ranije sam uvek tačno znao kakve romane bih želeo da čitam (ali, niko ih nije pisao), kao i tačno kakvu muziku bih voleo da slušam (ali, niko je nije stvarao).

            A onda je počelo.

            Ako pročitate roman The City & The City Čajne Mjevila ili preslušate album Scarsick benda Pain of Salvation, znaćete o čemu govorim. Neverovatno kompaktan žanrovski miks.  

Isto je i sa Kičmom noći.

            Roman ima jako zahtevnu i strogu formu. Dobrim delom tu su tri pripovedača, koji se ciklično smenjuju u poglavljima gotovo iste dužine. Svako ima svoju priču, potragu, istragu, opsesiju. Ili svoje duhove prošlosti. A najčešće sve to zajedno. Da bi se negde na polovini sve priče stopile.

            Ako prvih trista strana možemo da uporedimo sa prve tri sezone serije Lost, onda se ostatak romana da uprediti sa preostalim sezonama iste serije. Znači, sve što je bilo ludo, u nastavku je na kub.

            Kad se susretnete sa ovako obimnom knjigom (koliko god voleli obimne knjige), neretko pomislite: „Ovo je moglo kraće“ ili: „Ovde se baš rasplinuo“. Ali, ne uvek. Ne ovde. Svaka rečenica, svaki lik (ma kako usputno delovao u početku), svaki detalj – sve ima svoje mesto u kompleksnoj šemi romana.

            Najčešće upravo ti „usputni“ detalji imaju ključnu ulogu u nekom od preokreta (a vala ima ih). Prevarenih očekivanja je na tone, navođenja na krivi trag – isto toliko. Sve što ste mislili da vam je jasno – nije. A svako to drugo rešenje je mnogo bolje od tog što ste ga imali na tacni.  

Neke važne informacije serviraju se čitaocu već na početku (najčešće one koje navode na kriv trag), a mnoge se od njih čuvaju za kasnije i višestruko nagrađuju čitaočevo strpljenje.

            Žanrovski, Kičmu noći je teško odrediti. Recimo da je kičma noar, ali da se radnja odigrava u nekom poluparalelnom vočmenovskom svetu, prepunom filmskih stilizacija, sa mjevilovskim natprirodnim bićima koja ne teže da sruše građevinu na čvrsto postavljenom temelju, već su logičan deo kompleksne arhitekture.

            Što se stilizacije tiče, mislim da ako neko bude imao problem sa nekim aspektom Kičme noći, to može da bude jedino stilizacija. Što je stvar ukusa. Reći će neko: „Baš će banda uličnih krimosa da se oblači u markirana odela i jurca po gradu poput Crazy 88 u Kill Bill“ (scena u Geneksovoj zgradi je gotovo pa omaž) ili: „Ova druga banda je k’o iz Paklene pomorandže“ ili: „Ko je sad pa ovaj predsednik, kad on ne postoji!?“ ili...

            Ali, ta pitanja maše poentu.

            Stilizacija može da vam se dopadne ili ne, ali pred pričom ne možete da zatvorite oči. Čak ni vi kojima stripovska estetika nije bliska.

            Priča je tako složena da se ni Elroj ne bi postideo. Dešava se za malo jače od nedelju dana (mada se flešbekovi protežu i do nekoliko decenija unazad), isključivo noću (pojašnjava koncept u naslovu) i tiče se zavere koja u smešnoj državi kakva je Srbija ladno može da postoji.

            Flešbekova nema mnogo, ali su svi dobro tempirani i sadrže prave informacije. A strukturu je najlakše uporediti sa Elrojevim The Big Nowhere ili romanom Dark Places Džilijen Flin.

            Svakome ko je pročitao makar pasus Otovog dosadašnjeg rada, nije potrebno previše objašnjavati kakvo je samo pisanje. Nema tu nijedne rečenice koja nije sto puta promišljena, pre nego što je napisana.

            Možda i previše.

            I tu dolazimo do moje jedine zamerke romanu. Oto toliko pegla i poetizuje tekst, da se to donekle oseća i u dijalozima. Možda je to već traženje dlake u jajetu (ali, ako već tražimo dlaku, znači da je omlet dobar), ali čini mi se da bi realističnosti romana još više doprineli bendisovski iskidani dijalozi.

            Likovi su živi (imalo je vala i vremena da ih zavolimo ili zamrzimo, na petsto i kusur strana). Bilo da se radi o simpatičnom taksisti-švaleru, majstoru kung-fua, (koji bi svoj prilici trebalo da bude antipatičan, ako ništa zato što sluša Azru), novinaru-čudaku (koji se bori za vašu naklonost, mada se čini da bi trebalo da je dobije već na početku, barem zbog Bila Hiksa), ili pandurki, i muškobanjastoj i seksi u isto vreme. A niko od njih nije bezbedan (Deni Apsou?).

            Čak i oni koji bezbedno dočekaju poslednju stranu, nisu isti ljudi sa početka. Mnoge su tajne otkrivene, mnogo je krvi proliveno.

            Kičma noći se od domaće literature može dovesti u vezu jedino sa Pekićevim Besnilom. I to ne, kako se ranije činilo, kao sa jedinim domaćim žanrovskim kamenom spoticanja. Već po ambicioznosti. Kažu da je Pekić prikupljanjem građe za Besnilo unapredio znanje o tom virusu. Ne znam da li se u Otovom romanu krije lek za sidu, ali dosadu uspešno otklanja.

            Malo li je?

            Kičma noći je jako ambiciozan i svež roman koji igra po pravilima, ali ne robuje šablonima.

www.zeljkoobrenovic.net

http://twitter.com/ZeljkoObrenovic 

THE BIG NOWHERE - JAMES ELLROY

Ako danas odeš na jazz koncert, naići ćeš na ljude koji sviraju polustepene i celostepene skale kroz harmonije koje se neprestano smenjuju i svi oni bi radije da su na nekom drugom mestu. Kod Ellroy-a nalazim jazz klubove sa muzičarima – džankijima, kojima je muzika ili neizostavan deo života ili samo način da prežive. Ali, svi su neizostavno na dnu, u magli dima podzemnih klubova.
Psihopate, čiji horor prevazilazi užas mnogih pisaca tog žanra, kompromitovani detektivi, holivudski “glamur”, progon komunista, tabloidi... horor... horor.
James Ellroy je jedan od najboljih pisaca danas i u žanru i uopšte, a ovo je još jedan u njegovoj seriji romana o L.A.-u. Sve što kod njega očekuješ, nećeš naći. Svaki preokret je moguć, a opet, nijedan nije isilovan. Postigao je efekat, koji je Tolstoj neuspešno pokušao da upotrebi u “Ani Karenjini”. Koristi likove, koji su neverovatno jaki, slikoviti, brzi u zavođenju, tako da se uloga glavnog junaka menja. Njegov svet je crn, užasan, zao, pokvaren. Iza pudera holivudskih glumica krije se trulež, pornografija i droga.
Ellroy priča u trećem licu, ali to kod njega igra odličnu ulogu. On koristi sve prednosti ovog pripovednog postupka: razvija paralelne radnje, ukršta ih, upoznaje te sa likovima, ne da da se vežeš samo za jednog, daje brutalnu stvarnost prikazanu hladnim novinskim jezikom, punim činjenica, oslobođenim bilo kakve emocije.
Pošto uskoro treba da se pojavi De Palmin film, po istoimenoj Ellroy-evoj knjizi “The Black Dahlia”, od kojeg se mnogo očekuje, nadam se da će se neko uskoro setiti da ekranizuje i ovaj roman. On to svakako zaslužuje. A malo je ljudi koji su to u stanju i da urade.

Željko Obrenović