Hju Hauvi: Wool

Hju Hauvi je pisac koji najavljuje novi trend – pisanje za kindl, gde si sam svoj gazda. Čovek je nakačio prvi deo svog distopijskog romana na Amazon, očekivao da će ga pročitati-kupiti rođaci i prijatelji... a dogurao je do sedmocifrene sume. Roman je mejnstrimičan i u svakom pogledu odličan. Ljudi žive u silosima pod zemljom, a spratovi diktiraju klase.

Novi Ubiq

I u njemu: "No prije svega, najvažnija je odluka otvaranje i književnoga dijela časopisa široj regiji, pa tako već u 14. broju u Ubiqu nove novele premijerno objavljuju npr. vodeći srpski fantastički pisci Goran Skrobonja, Oto Oltvanji i Željko Obrenović."

Elysium

Elysium je imao trejler koji je toliko obećavao da su posle svi od reda bili razočarani kada se film pojavio. Meni je to opet skroz OK SF film. A Met Dejmon je... drugačiji.

Oblivion

Jedino veće zlo od Tomislava Kruza je film sa klonovima u kojem se on pojavljuje u više primeraka. Pa opet, Oblivion je ispao solidan SF film koji me je iz razumljivih razloga podsetio na film Moon.

Najbolje knjige u 2013 (drugi kvartal)

Džo Hil: Nos4a2

Nos4a2 je novi roman Kingovog sina. Već sam podelio svoje impresije njegovim prethodnim romanima, kao i stripom – sve odlično. Za Nos4a2 ne mogu da kažem da je loš, jer nije, ali nekako sam očekivao više. Na momente mi je bila i dosadnjikava, a često mi je nedostajalo pravog uzbuđenja i neizvesnosti.

Loren Bjukes: Zoo City

Ako ove godine pročitate jednu knjigu, neka to bude Zoo City. Loren je prosto razvalila na svakom polju. Ambijent savremene Afrike, na koju je tako savršeno uklopljen blagi SF. Sve kao Brajan K. Von u prozi. Ima nešto u tim ženama piscima koje su bile novinari.

Lorin Bjukas: Moxyland

Moxyland je prvenac Bjukasove koji vuče na poznog Gibsona, dakle na nešto što je više tehno triler nego čist SF. Pisana u prvom licu, ali se pripovedači smenjuju. Zoo City je ipak uspešnija knjiga, ali ni ova nije za bacanje.

Lorin Bjukas: The Shining Girls

The Shining Girls je još jedan high concept triler iz pera Bjukasove. Serijski ubica koji putuje kroz vreme. Bilo je dovoljno da Leonardo Dikaprio otkupi prava za seriju. Knjiga je jako zahtevne i stroge forme, ali nekako kao da je mogla mnogo više. Ako ništa, barem da bude duža.

Džulijen Barns: The Sense of an Ending

The Sense of an Ending je roman Džulijena Barnsa koji je popbrao sve pohvale. Zasluženo. U pitanju je knjiga koja počinje kao dežavuisani bildungs roman, ali onda se pretvori u nešto mnogo, mnogo više. Čista poezija.

Stiven King: Joyland

Iako su to mnogi odavno učinili, Joyland je dokaz da od Kinga još ne treba dizati ruke. Kao što je sa Kingom često reč, što manje strana, to bolje. Joyland je pisan za ediciju Hard Case Crime i samim time trebalo bi da bude krimić, što u neku ruku i jeste. Ali ne stvarno. Ovo je više knjiga o odrastanju i još ponečemu. A dešava se u zabavnom parku. Neka nama samo King poživi još duuugo.

Ijan Mekjuan: Sweet Tooth

Sweet Tooth je mejnstrim roman koji kombinuje špijunac sa ljubavnom pričom. Početak deluje prilično traljavo, ali ubrzo shvatite da je u pitanju ozbiljan roman i to što niste odustali vam se do kraja višestruko isplati.

Laura Lippman: The Most Dangerous Thing

Čitao sam već neke romana Lipmanove iz serijala o privatnoj detektivki, ali The Most Dangerous Thing je jedan od njenih romana koji stoji sam za sebe i bolji je... mnogo, mnogo bolji. Što se mene tiče, ovo je više drama nego krimić, mada u središtu ima zločin. Svejedno, Lipmanova briljira kao pripovedač i dugo ću se sećati ovog romana.

Lorin Bjukas: Moxyland

Moxyland je prvenac Bjukasove koji vuče na poznog Gibsona, dakle na nešto što je više tehno triler nego čist SF. Pisana u prvom licu, ali se pripovedači smenjuju. Zoo City je ipak uspešnija knjiga, ali ni ova nije za bacanje.

Loren Bjukes: Zoo City

Ako ove godine pročitate jednu knjigu, neka to bude Zoo City. Loren je prosto razvalila na svakom polju. Ambijent savremene Afrike, na koju je tako savršeno uklopljen blagi SF. Sve kao Brajan K. Von u prozi. Ima nešto u tim ženama piscima koje su bile novinari.

Balard: The Crystal World

The Crystal World je roman o delu sveta koji najednom počne da se kristalizuje i o ljudima koji su tu zatečeni, kao i onima koje sudbina ili nešto drugo tera da se tu nađu i ne da im da odu. Balard je majstor reči i ovaj roman bi i bez SF-a bio dobar, a i taj SF nije onaj koji očekujete, već prefinjen. Šteta što The Crystal World nije duži, da.

Looper

Looper je kao tri u jedan, jer kombinuje nekoliko žanrova, pa čak i nekoliko priča, može se reći, iako je sve to zapravo jedna priča, samo je ambiciozna, velika i Looper je zato hrabar film kakav ne očekujemo da u današnjem trenutku stigne iz Holivuda, ali Looper je, kao i Inception, incident i mi ćemo ga prigrliti svom snagom. Putovanje kroz vreme odavno nije bilo ovako zanimljivo. 

Željko Obrenović: Talog (Helly Cherry recenzija)

Čaranje. Vračanje. Bajanje. Verujem da ne postoji osoba, bar ne ona koja pripada mlađoj generaciji, koja nije poželela da poseduje ovakve moći. Čitanje misli, telekineza, upravljanje umovima drugih ljudi, samo su neke od „osobina više rase“, ako takva zaista postoji. Šta biste dali da posedujete takve moći? Kakav bi tada vaš život bio? Kako biste koristili svoje moći?

Ova su pitanja stara koliko i mitovi koji ih pokreću, te nije lako uhvatiti se u koštac sa njima. Tema može biti zahvalna za nekog, za nekog ne; jednom može zvučati interesantna, drugom će se možda činiti dosadnom. Ali, ako ovom osnovnom začinu romana „Talog“ Željka Obrenovića dodamo činjenicu da je pisan iz ženskog ugla (malo je kome pošlo za rukom da to izvede na ubedljiv način, kao primer mogu navesti Gorana Skrobonju), da li biste se tada odlučili da se uhvatite u koštac sa romanom?

Propusti koji se tiču lektorskog i uređivačkog posla ne bi trebalo da se zanemare, naprotiv. Ako se i nakon toga niste pokolebali, onda ćete stupiti u svet podzemlja, spletki i ubistava, kretaćete se mračnim ulicama i krajevima Beograda u potrazi za glavnim osumnjičenim i istrajati do raspleta kakav (možda) niste očekivali...

Ako ste mislili da ćete se izvući sklopivši korice knjige, grdno ste se prevarili. Mnoga će vas pitanja mučiti, nesuglasice, neslaganja nataložiće se i ostati negde duboko u vama poput taloga, teškog i mračnog, nepropustljivog, koji će vas nagnati da se pobunite, osvestite, prizovete k sebi. Baš kao što treba.

Tamara Lujak

Kurt Vonegat: Vremetres

Dobio za rođendan i leglo mi – odavno nisam čitao Vonegata. Na pola puta između biografije i romana. Naravno, duhovito kao i uvek. Vremetres govorio o... vremetresu koji je sve ljude osudio da poslednju deceniju svog života ponovo prožive, na autopilotu. Pravo prokletstvo.

Prometheus

Odgledao Prometheus i zadovoljan sam. OK, uglavnom se svi slažu da vizuelno izgleda sjajno, ali se mahom žale na scenario? Što se mene tiče, Lindelof je napisao inteligentan film u kome se ne trudi da sve nacrta i objasni. Prometheus ide na novo gledanje.

Talog na moru

Van kadra je možda laptop, možda pisaća mašina. A možda se novi roman krčka u glavi.

Dakle, radno u svakom slučaju.

Den Simons: Hyperion

Napokon sam uhvatio vremena da pročitam ovaj kultni Simonsov roman. Po meni više funkcioniše kao ulančana zbrirka priča (i to ne baš dobro ulančana, pomalo veštački).

Neke od tih novela u Hyperionu su nesumnjivo genijalne.

Najbolje knjige u 2012. (prvi kvartal)

River of Gods

River of Gods je roman Ijana Mekdonalda koji spada u njegovu fazu SF-a smeštenog u egzotične zemlje. Sam naslov River of Gods govori da je u pitanju Indija.

Ijan Mekdonald je jedan od talentovanijih SF pisaca novije generacije i bavi se fanastikom onako kako treba – kritički. Dakle, u pitanju je bliska budućnost, gotovo sadašnjost. Veštačka inteligencija, naučnici koji se igraju Boga, političari, masovni mediji...

Sama forma romana je domaći mnogim piscima. Probajte da napišete nešto ovako kompleksno pa makar da nema smisla. A River of Gods ima smisla samo tako.

Kim Njumen: Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles

Kim Njumen je poznat po tome što uzme gomilu – ili gomilicu – istorijskih ili književnih likova i udahne im novi život.

Ovog puta se latio takve veličine kakva je profesor Moriarti.

Veličine koja se provlačila kroz sve gde se Šerlok Holms pojavio, ali nikad nije dobila portret kakav zaslužuje. Do sada.

Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles  je roman maskiran u zbirku priča. Pročitali-odgledali smo mnogo toga o najvećem detektivu ikada. Sad je vreme da se suočimo sa njegovim najvećim neprijateljem.

Nik Harkavej: Angelmaker

Harkaveja ste već imali priliku da upoznate kad je dao ekskluzivni intervju za ovaj blog. Pričali smo o njegovom prvencu.

Angelmaker je njegov novi roman, koji nastavlja tradiciju prethodnog. Dakle: stripovska estetika, plus dobro pisanje. Kao da Džonatan Letem piše Ligu izuzetnih džentlmena.

Što se tiče strukture, Angelmaker je bolji od prethodnog romana, ali čini se da mu nedostaje tog nekog diskretnog šarma, koji ne mogu baš najbolje da objasnim. Ali, ovakve romane ne srećete svaki dan. Ne bi trebalo da ga zaobiđete.

Čajna Mjevil: Embassytown

U Embassytown imate vanzemaljce koji ne mogu da razmišljaju u metaforama, niti mogu da ih izgovaraju. A pri tom, kad pričaju, pričaju u dva glasa istovremeno. Ljudi koegzistiraju sa njima i uzgajaju blizance koji od rođenja uče da govore u dva glasa, a zovu se po pola, tipa, GoRan. Gde je jedan Go, a drugi Ran.

Ako vam ovo nije dovoljno, ne znam šta je?

Embassytown je kao i svaki drugi Čajnin roman pretran genijalnim idejama, ali kao i u svakom njegovom romanu, pripovedanje nije baš sto posto u mom fazonu. Što ne znači da je loše. Naprotiv, neki baš njegov jezik ističu kao najbolju osobinu.

Tom Pičirili: A Choir of Ill Children

A Choir of Ill Children južnjačka gotika u najboljem maniru. Samo otvaranje romana započinje opisom sijamskih trojki koje su spojene čelom i jedni drugima udišu dah. Oni su braća naratora. Koji je... normalan.

A Choir of Ill Children je prepun misterija i starih porodičnih tajni. Neke će se razrešiti, neke neće.

Nemojte očekivati ludačku vožnju, jer je Pičirili pesnik među piscima i mnogo više pažnje posvećuje građenju likova i atmosferi nego preokretima na svakoj drugoj strani. Ipak A Choir of Ill Children je sve samo ne dosadan roman i ima strana taman koliko treba. 

Čajna Mjevil: Embassytown

U Embassytown imate vanzemaljce koji ne mogu da razmišljaju u metaforama, niti mogu da ih izgovaraju. A pri tom, kad pričaju, pričaju u dva glasa istovremeno. Ljudi koegzistiraju sa njima i uzgajaju blizance koji od rođenja uče da govore u dva glasa, a zovu se po pola, tipa, GoRan. Gde je jedan Go, a drugi Ran.

Ako vam ovo nije dovoljno, ne znam šta je?

Embassytown je kao i svaki drugi Čajnin roman pretran genijalnim idejama, ali kao i u svakom njegovom romanu, pripovedanje nije baš sto posto u mom fazonu. Što ne znači da je loše. Naprotiv, neki baš njegov jezik ističu kao najbolju osobinu.

Ijan Mekdonald: River of Gods

River of Gods je roman Ijana Mekdonalda koji spada u njegovu fazu SF-a smeštenog u egzotične zemlje. Sam naslov River of Gods govori da je u pitanju Indija.

Ijan Mekdonald je jedan od talentovanijih SF pisaca novije generacije i bavi se fanastikom onako kako treba – kritički. Dakle, u pitanju je bliska budućnost, gotovo sadašnjost. Veštačka inteligencija, naučnici koji se igraju Boga, političari, masovni mediji...

Sama forma romana je domaći mnogim piscima. Probajte da napišete nešto ovako kompleksno pa makar da nema smisla. A River of Gods ima smisla samo tako.

Black Mirror

Britanci su snimili mini-seriju od tri epizode od kojih je svaka za sebe, a sve tri se bave fenomenom i kritikom televizije na najrazličitije načine. Seriju kao da su pisali zajedno Voren Elis, Filip K. Dik i Vilijam Gibson.

Mada, Black Mirror možda najviše liči na pojedine priče Džonatana Letema.

Zapleti su tako dobri da se ne mogu prepričati i jako jako su verovatni. Dakle, gledaćete SF koji se dešava u bliskoj budućnosti – ako ne i sadašnjosti. Sama ta činjenica je baš skeri.

NAJBOLJE SERIJE U 2010.

SKINS: Znam da bi matorci voleli da su klinci kao u domaćoj seriji Priđi bliže, ali to je daleko od istine koliko i kvalitet britanske serije od domaćeg pokušaja. Droga, alkohol, tinejdžeri, autodestruktivnost.

MISFITS: Ako je Spaced bio engleski odgovor na Prijatelje, onda je Misfits odgovor na Heroes. Vrh scenarističkog posla i nešto što je lako moglo da izađe iz pera (ili tastature) Marka Milara. Problematični klinci na društveno-korisnom radu. I onda...

SHERLOCK: Stiven Mofat nas je podsetio zašto smo toliko voleli serije sa Ostrva. Njegovu modernu viziju Šerloka Holmsa odgledao sam više od bilo čega u poslednje vreme.

DOCTOR WHO: Ponovo Mofat. Priznajem da mi je Šerlok za nijansu draži, ali The Doctor nimalo ne zaostaje. Kakve ideje! I nema veze sa onim drugim doktorom. A ni sa bolnicama.

WALLANDER: Krimići u epizodama od sat i po. Čini mi se da su mogli da ih spakuju i u pola tog vremena i da bi za toliko bili bolji. Kenet Brana nosi seriju.

THE WALKING DEAD: I dalje redovno čitam strip, mada teško da ću Kirkmana ubrojati među omiljene scenariste. Serija? Uh, moglo je bolje. Kao da veliki Darabont gubi kompas. Ili izazov nije shvatio previše ozbiljno.

BREAKING BAD: Nešto najbolje iz Amerike. Dlanovi se znoje kao dok je išao Shield. Profesor hemije sazna da umire od raka i želi da obezbedi porodicu. Kristal met, da.

LIP SERVICE: U posledje vreme su preterali sa muškim gej likovima na TV-u i na platnu, sad nam nude lezbejke. Drama koja nije na nivou Six Feet Under, ali je vredna gledanja. Ponovo Britanija.

TERRIERS: Kažu da su im naziv serije i plakat došli glave (serije je ukinuta). Šteta, pristojan noar.

SRPSKA VEZA (intervju - Nik Harkavej)

Nik Harkavej (rođen 1972. godine u Kornvelu, Engleska) je pisac i scenarista. Autor je romana The Gone-Away World, objavljenog u junu 2008. godine. Sin je čuvenog romanopisca Džona Le Karea. Porede ga sa Čakom Polanikom i Kurtom Vonegatom.

Željko Obrenović: Tvoj prvi roman je mešavina avanturističkog romana i postapokaliptične ratne priče. Sa ninđama, naravno. Puno ideja u jednoj knjizi. Je l’ u pitanju nagomilana inspiracija ili nešto drugo?

Nik Harkavej: Hteo sam da eksplodiram! Pisao sam filmske scenarije, što može da bude veoma ograničavajuće, te sam očajnički želeo da radim nešto zabavno. Hteo sam da razbijem okvire, pa sam sve što mi je palo na pamet ubacio u roman.

ŽO: Odakle ti ideja da ubaciš ninđe u roman? Priznajem da je to jedna od stvari koje su me naterale da pročitam knjigu.

NH: Ninđe su strava. Zabavne su jer te navode na misao da jedna osoba može da bude neviđeno jaka i da čini čuda. Ninđa, kao i gangster ili dečak-čarobnjak, je neko ko sam može da postroji vojsku. Skroz su u fazonu sedamdesetih. I, za mene, imaju neki retro šarm.

Mislim da je za avanturu najbitniji negativac. Ako je negativac zajeban, junak može da bude heroj kako mu dolikuje. U suprotnom, ne. Svako ko može da pobedi veliku grupu ninđa, zaslužuje poštovanje.

ŽO: U romanu imaš dosta promišljanja, poput Čaka Polanika. Je I’ misliš da je za pisca među najvažnijim stvarima da bude svestan savremenog sveta i opasnosti koje on nosi?

NH: Veoma je važno. Pokušavam da ne mislim previše o “dužnosti umetnika” itd; mislim da previše teoretisanja narušava priču. Svet nije ono što mi mislimo da jeste. Mnogo je kompleksniji i isprepletaniji, a opasnosti sa kojma se suočavamo često su stvari na koje jednostavno nismo obratili pažnju ili ih ne razumemo.

Izluđuje me što neki inače veoma inteligentni ljudi – pogotovo u Britaniji – veruju da je legitimno reći “Oh, ne razumem ti se ja u nauku”. Zaprepastili bi se da neko kaže “Šta sad, ne volim knjige”, ali ignorisati čitavu nauku je nekako OK. Glupost. Nauka otkriva sve više i više o našem svetu i nama samima, i pisci nikako ne mogu da pišu o svetu u potpunosti bez svesti o ovim saznanjima. A opet, mnogi to čine i niko ih ne opominje.

ŽO: Baš pre nego što sam pročitao tvoj roman, završio sam Generation Kill. Moram ti priznati da sam zapazio neke sličnosti, pogotovo u tonu koji je kod tebe doprineo na uverljivosti fantastičnih elemenata. Jesi li razmišljao o tome?

NH: Pročitao sam Generation Kill tokom priprema za pisanje. Nisam bio u vojsci a nisam želeo da ispadnem budala. Nikad nećeš moći da prikažeš rat ako nisi učestvovao u njemu, ali opet nisam hteo da pišem gluposti. OK mi je ako neko kaže “nije to baš tako”, ali užasavala me je pomisao da će neko pomisliti kako sam omanuo u svemu.

Tako da sam pročitao tu knjgu, zatim Jarhead i još neke. Čini mi se da je bilo dovoljno.

ŽO: Koliko si istraživao pre pisanja The Gone-Away World?

NH: Kao što rekoh, nešto jesam, ali naposletku sam izmislio svet iz onoga što sam znao i što sam mislio da će ga učiniti interesantnim. Osim što sam malo proučavao kako bih se uverio da rat o kom pišem nije besmislen, pustio sam mašti na volju.

ŽO: Je l’ voliš svoj roman? (Znam mnoge koji mrze svoje knjige kad su gotove, ali uživaju u samom činu pisanja.)

NH: Trenutno ga se pribojavam. Plašim se da ljudi neće naredni toliko voleti. Ipak, volim The Gone-Away World. Ponekad pročitam odlomak i donekle zaboravim da sam ga ja napisao pa pomislim “Opa, ovaj lik nije loš!”, a onda se setim da sam to ja. Dobar osećaj.

Nisam od onih koji veruju u terapeutsko pisanje; samo želim da ispričam priču. Ostalo prepuštam drugim piscima. Što se mene tiče, bilo bi užasno kad bi se vratio nečem što sam napisao i shvatio da ga mrzim.

Što ne znači da kad zavirim u knjigu ne pomislim “Uh, ovo sam mogao bolje. Ovaj deo sam mogao da ubacim desetak stranica kasnije itd.”

Ali, u nekom momentu moraš da staneš. Bolje je da pustiš knjigu i pružiš ljudima šansu da uživaju u njoj, nego da u nedogled traćiš vreme pokušavajući da je učiniš savršenom. Nikada neće biti savršena.

ŽO: Da li pratiš TV-serije kao što su Lost, The Wire, Middleman, Veronica Mars? Neki kažu da je u njima budućnost medija i da su filmovi prevaziđeni. Šta misliš?

NH: Veliki sam fan House, My Own Worst Enemy i još nekih. Mislim da je The Wire remek-delo. Ne mislim da su filmovi prevaziđeni ništa više od pozorišta ili knjiga. Drugačiji je doživljaj.

Problema za medij ima na sve strane – mislim da će biti sve više obračuna vezanih za autorska prava i slično, i da će ljudi naposletku morati da prihvate da proizvodnja košta i da ako zahtevamo da sve bude besplatno, kvalitet će ispaštati. Što će reći, vlasnici prava će morati da iskuliraju i potraže nove mogućnosti. Kompleksno pitanje.

Ali da odgovorim, nisam siguran da u ovom trenutku jedan medij može da zameni drugi. Mislim da je to obeležje Postmoderne: ništa ne nestaje.

ŽO: Omiljeni roman svih vremena?

NH: Nemam pojma. Previše ih je. Volim Einstein’s Dreams. Baš je ponovo čitam.

ŽO: Najbolji roman u skorije vreme?

NH: Čitam u prevodu Paris Noir, koji je neverovatan.

ŽO: Omiljeni strip?

NH: Veliki sam fan Powers.

ŽO: Omiljeni strip u skorije vreme?

NH: Verovatno Fables. Ali opet, mnogo ih je odličnih.

ŽO: Omiljeni strip-junak?

NH: Još jednom, previše ih je. Ali što se mejnstrima tiče, Betmenov sam fan, pogotovo kad ga piše Grent Morison.

ŽO: Koju super-moć bi voleo da imaš?

NH: Definitivno, što više njih. Ali ako moram da se odlučim, izabrao bih Vulverinovu moć iscelivanja.

ŽO: Možeš li da nam kažeš nešto o romanu koji trenutno pišeš?

NH: Pa, mogu da kažem samo nešto uopšteno; ako mislite da je The Gone-Away World vestern, novi će biti gangsterski.

NH: Da li bi došao u Srbiju u cilju promovisanja?

NH: Zašto da ne. Imam drugara koji često dolazi i kaže da je strava. Misliš da bih bio dobrodošao?

ŽO: Naravno. Nadam se da ćemo se uskoro videti i želim ti puno sreće u daljem radu.

Intervju na engleskom možete pročitati ovde:

Pročitajte intervju sa Džejsonom Starom, Bretom Istonom Elisom krimi žanra.