Stiven King: Mr. Mercedes

Iako mi je Stiven King među omiljenim autorima, njegove novije romane sam odavno prestao da čitam očekujući remek delo. Čitam ih da bih video kako se uklapa u savremenu produkciju, čitam ih da bih video kako koristi moderne reference, čitam ih da bih video gde greši. A usput naletim i na poneki dragulj, kao što je prošlogodišnji Joyland.

Mr. Mercedes nije Joyland, odmah da kažem.

Da me je neko pitao šta bi to King trebalo da radi kako bi ponovo zablistao, rekao bih mu da menja žanr. Da nam ponudi ratni roman, vestern, istorijski roman, ljubavnu priču. Nešto drugačije. Samo da se više okane horora i natprirodnih pojava, o kojima je već toliko puta savršeno pisao.

Mr. Mercedes je trebalo da predstavlja korak u tom smeru. Prvi Kingov čistokrvni krimić. Kao i za većinu svojih romana, King je i za ovu knjigu do u tančine objasnio kako je dobio ideju i kako se ona razvila od sinopsisa za kratku priču do romana od četristo strana.

I mada je naslov krajnje neinspirativan, premisa romana je intrigantna, mora se priznati. Detektiv u penziji, koji više ne vidi svrhu života i koji sve češće razmišlja o samoubistvu dobija pismo od zločinca kojeg nije uspeo da uhvati. Zločinac je kolima uleteo u red ljudi koji čekaju za posao, ubio desetinu njih, povredio još više... i kaže da ne namerava da ponovi ništa slično. Kaže da mu je taj jedan put bio dovoljan.

Naravno, ovo pismo detektiva trgne iz misli o suicidu i da mu razlog da živi. A ostatak romana je prilično staromodna igra mačke i miša, koja me je u mnogo čemu podsetila na promašaj Vorena Elisa po imenu Gun Machine. Sva sreća pa se King nije odlučio da napiše cigletinu od osamsto ili više strana, pa je ovih upola manje listova bilo podnošljivo. I nemojte pogrešno da me razumete, roman nije loš, kao verovatno svaki Kingov, ali nedostaje mu oštrica. Nedostaju mu sveža rešenja. Nedostaje mu rizik. Mr. Mercedes većim svojim delom ide na sigurno, bez većih iznenađenja. Naizmenično pratimo detektiva i ubicu i krećemo se ka finalnom obračunu. I mada mi je lik matorog detektiva, u kojeg je King očigledno ugradio dosta ličnog, donekle bio simpatičan, kao i način na koji su likovi u prvoj polovini romana dekonstruisali krimi žanr, razmišljajući naglas o tome šta bi čuveni fiktivni detektivi uradili na njihovom mestu ili šta bi žanr očekivao od njih, vremenom sve to preraste u kingovsku papazjaniju kojoj samo želimo da dočekamo kraj.

Meni je i dalje fascinantno da neko ko je napisao toliko romana i toliko priča uopšte, i dalje ima šta da kaže, pa čak i ako to nije na nivou njegovih najboljih dela. Za Mr. Mercedes se mora priznati da ima i glavu i rep, da nema zanatskih grešaka... i pretpostavljam da bi ovo za nekoga ko se prvi put susreće sa Kingom mogao da bude sjajan roman. Ali mi koji smo na njega navikli u mnogo boljem svetlu, čitaćemo ga sa uzdahom. I željno očekivati sledeći. Sa istom strepnjom. Ili sigurnošću.

Presing 69

U aktuelnom 69. broju akademskog lista Pressing možete pročitati čak tri moja teksta, o Džilijen Flin, o Kingovom romanu Mr Mercedes i o romanu Poslednji vukodlak Glena Dankana. Uživajte.

Stiven King: Salem’s Lot

Salem’s Lot nam predstavlja mlađanog Kinga u punom zamahu. U pitanju je moderna verzija Stokerovog Drakule, i mada sam ovu knjigu već čitao, ponovo sam uživao kao da je prvi put, s tim što me je poslednja trećina iz nekog razloga udavila.

Stiven King: Doctor Sleep

Doctor Sleep je nastavak čuvenog Kingovog romana Isijavanje. Sam početak je jak – iako pomalo generički, ipak jak – ali kako dalje odmiče, nije toliko loš, ima zanimljivih ideja, ali sve u svemu mogao je to i neko drugi da napiše. Ili još bolje – ne.

Under the Dome s01e01

Pogledao sam Under the Dome. Još ne znam tačno šta da mislim. Kao pilot jako dobro napisana epizoda jer uvodi puno likova, otvara priču, daje svakom nešto njegovo, a opet sve to teče. Ima mana o kojima ne bih sad jer možda nestanu. Što se tiče tretmana knjige (čitao sam), ne smeta mi taj The Walking Dead pristup, šta više, možda čak i podržavam, jer mi je glupo da gledam do u kadar nešto identično onome što sam čitao. A ruku na srce, pilot za Under the Dome mi je mnooogo bolji od, recimo, baš pilota za The Walking Dead. ali, videćemo dalje...  

Stiven King: Joyland

Iako su to mnogi odavno učinili, Joyland je dokaz da od Kinga još ne treba dizati ruke. Kao što je sa Kingom često reč, što manje strana, to bolje. Joyland je pisan za ediciju Hard Case Crime i samim time trebalo bi da bude krimić, što u neku ruku i jeste. Ali ne stvarno. Ovo je više knjiga o odrastanju i još ponečemu. A dešava se u zabavnom parku. Neka nama samo King poživi još duuugo.

Stiven King: Four Past Midnight

Što se mene tiče, svaki roman Stivena Kinga predstavlja dane uživanja, pogotovo kad su u pitanju knjige napisane u prošlom milenijumu. Four Past Midnight je zapravo knjiga sastavljena od četiri, ehm... novele? Od kojih je svaka duplo duža od mojih romana. Zavirite u svet najboljeg pripovedača ikad.

Stiven King: The Long Walk

Uh, mislim da ću posle ovog romana svaku šetnju gledati drugim očima. Ne pamtim kad sam se – ako ikad – ovako grčio dok čitam nešto, češće se to ipak dešava dok nešto gledam – ako i tad. Razvalio je King. The Long Walk je bez ijedne suvišne rečenice. Možda njegov najbolji horor. Iako nije horor. Pisao pod pseudonimom.

Najbolje knjige u 2012. (četvrti kvartal)

Teško da ću stići da pročitam još neku knjigu do nove godine, tako da ovaj četvrti kvartal mogu odmah da postujem, a konačnu listu najboljih knjiga ćete sačekati još malo. No, da ne zaboravimo i prethodne kvartale, jer smo već imali Najbolje knjige u 2012.(prvi kvartal), Najbolje knjige u 2012. (drugi kvartal), Najbolje knjige u 2012.(treći kvartal)

Džonatan Letem: Chronic City

Chronic City pripada Letemovoj fazi koja se udaljila od žanra, ali teško da neko ko je bio žanrovac ili voli žanr može potpuno da pobegne. A i zašto bi? Chronic City je zanimljiv roman o čudnim likovima kojima se dešavaju čudne stvari u čudnom gradu, dok tigar, koji je možda i robot, hara gradom, devojka glavnog lika je zarobljena u svemiru. I tako...

Kurt Vonegat: Vremetres

Dobio za rođendan i leglo mi – odavno nisam čitao Vonegata. Na pola puta između biografije i romana. Naravno, duhovito kao i uvek. Vremetres govorio o... vremetresu koji je sve ljude osudio da poslednju deceniju svog života ponovo prožive, na autopilotu. Pravo prokletstvo.

Majkl Šejbon: The Amazing Adventures of Kavalier & Clay

The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je roman koji sam čuvao za crne dane kad ništa drugo ne bude imalo da se čita. Savršen fanovski roman o dvojici jevrejskih dečaka koji stvaraju istoriju stripa u ratno vreme. Istina, draža mi je prva polovina knjige nego doba zrelosti, ali ne znači da je druga polovina slabija, samo drugačija. The Amazing Adventures of Kavalier & Clay je obavezna literatura za sve koji vole romane sa slikama.

Džastin Kronin: The Twelve

The Twelve je nastavak Prolaza i u svemu je baš... nastavak. Kronin piše dobro i nekad vas to pisanje toliko ponese da ne primetite da je sve to moglo da stane na... pa, na mnogo mnogo moooogo manje strana. Opet, vampirska postapokalipsa iz pera čoveka koji je ozbiljan pisac nije nešto što bi trebalo preskočiti. The Twelve ima mnogo toga što je odlično.

Džo Hil: Heart-Shaped Box

Heart-Shaped Box je prvenac Kingovog sina. Dobro pisanje, doziranje informacija, dramaturške udice stripovskom maniru, duh koji traži osvetu – nije čudo što je ovaj roman doživeo reprizu u mojim rukama. Heart-Shaped Box je apsolutna preporuka.

Stiven King: The Green Mile

The Green Mile je onaj film sa Tomom Henksom, jeste. Ali je i istoimeni roman po kojem je film snimljen. A krivac je, naravno, Stiven King. Crni div, osuđenici na smrt i... malo fantastike. King je ovaj roman pisao u nastavcima u maniru Dikensa i The Green Mile je svakako njegovo delo koje ne bi trebalo zaobići.

Stiven King: The Green Mile

The Green Mile je onaj film sa Tomom Henksom, jeste. Ali je i istoimeni roman po kojem je film snimljen. A krivac je, naravno, Stiven King. Crni div, osuđenici na smrt i... malo fantastike. King je ovaj roman pisao u nastavcima u maniru Dikensa i The Green Mile je svakako njegovo delo koje ne bi trebalo zaobići.

Bag of Bones / Vreća kostiju

Bag of Bones je verovatno najzanimljiviji i najuspešniji roman u poznijoj karijeri Stivena Kinga. Malo je onih kojima se ovaj roman nije dopao. Samim tim, čim su počele vesti o mogućoj ekranizaiji Bag of Bones, počela su i nagađanja.

Međutim, režiseri iznova i iznova ponavljaju grešku kad su u pitanju adaptacije Kingovih knjiga. Vreća kostiju ima isti problem.

Problem je u tome što Kingovi romani bez obzira što izgledaju jako jako filmični i laki za adaptaciju, zapravo to nisu. Većina njegovih knjiga se svodi na banalnu ideju i samo njegova spisateljska veština, jaki likovi i dobar jezik izdižu te romane do genijalnosti.

A kad se ogole – ako se to ne uradi na dobar način – dobijemo slab film.

Možda su upravo zato dve najbolje adaptacije Kinga zapravo adaptacije njegovih novela, a ne romana. Mislim, naravno, na Stand by Me i Bekstvo iz Šošenka. Manje je toga što mora da se izbaci, samim tim je manje prostora za greške. Što ne mora da znači da su ovi filmovi dobri baš iz tog razloga.

Mik Geris je poznat kao neko kome je jako stalo da adaptira Kinga. Takođe je poznat kao neko kome to ne polazi za rukom.

Ovog puta sam se nadao da će konačno ubosti.

Prva epizoda dvodelne TV serije Vreća kostiju je donekle bila korektna i ulivala nadu da će ovo biti pristojan TV film. Međutim, sve što je koliko-toliko funkcionisalo u prvoj epizodi, u drugoj je već jedva gledljivo. Gerisova Vreća kostiju sve se banalizuje, previše pojednostavljuje. A likovi koji u romanu imaju dosta prostora i vremena za nijansiranje, ovde se pojave u svega dva-tri kadra. Tako da nam ni najmanje nije stalo do njih. Cigančica peva na vašaru i plače koliko su je emocije uzele pod svoje (u ambaru, u Tri lepe, u sred bela dana), seoski derani gledaju i balave, a onda shvate da ne mogu da pređu preko toga tek tako lako. I sve to u tri minuta. Ma, da.

Mora se priznati da je glavni lik Nunan (kog igra Pirs Brosnan) koliko-toliko pristojno postavljen, kao i donekle njegov odnos sa ženom. Donekle.

Kingove knjige vape za ekranizacijom, to je tačno.

Ali, mislim da na prvom mestu ljudi koji pišu scenarije moraju da budu pravi magovi da zadrže sve bitno i izbace sve manje bitno. Naravno, uvek se čini da bi rešenje zapravo bio TV, ali kao mini sezona od barem desetak epizoda. No, ni to nije presudno, ako filmadžije znaju šta rade.

Mik Geris je još jednom omanuo. I smatram da bi mu trebalo zabraniti dalje pokušaje.

Under the Dome je u sigrnijim rukama Brajana K Vona. Nadamo se da će se bolje pokazati.

KONSTANTINOVO RASKRŠĆE - Dejan Stojiljković

Kad se latite tako bolesno pretencioznog projekta kakav je Konstantinovo raskršče, čekaju vas samo dva ishoda: da se survate sa visine kojoj niste dorasli ili da shvatite kako zapravo letenje i nije tako teško (ili vam jednostavno ide od ruke). Roman Dejana Stojiljkovića pripada potonjim.

Bolesno pretenciozni projekat bio je: napisati roman koji će se odvijati za vreme Drugog svetskog rata, u Nišu, sa Nemcima, Srbima, Bugarima… i da, vampirima. Nikako ne smemo zaboraviti ni potragu za Konstantinovim mačem, magijske rituale… i da, vampire.

Znači, imamo 250g Otpisanih, 400g Alana Mura, 150g Losta, mrvice Indijane Džonsa… A ima, bogami, tragova i Andrića, Selenića, čak i Dobrice.

Roman je struktuiran mnogo pre onako kako to rade moderni strip scenaristi i scenaristi TV-serija, nego romanopisci. Što je svakako samo plus. Znači, poglavlja su isplanirana, vešto vođena i tempirana tako da se za sam kraj čuva važa informacija koja nam može istrgnuti tepih pod nogama. Recimo, ličnost koja se ne imenuje, a pošto je u senci ni ne vidi, na kraju poglavlja se identifikuje kao niko drugi do glavom Adolf Hitler. Česti su i lostovski paralelizmi među scenama, gde likovi razmišljaju ili delaju u saglasju iako su međusobno odvojeni i ne znaju o akcijama onog drugog. Tu je i efikasni metod (Alan Mur), kad se poglavlje završi nekom rečenicom (koja je panč lajn), a naredno poglavlje (sa drugim likom) počne istom rečenicom. Ima tu i bendisovskih telefonskih razgovora, kad čujemo samo jednu stranu a na osnovu njegovih replika pretpostavljamo šta druga osoba govori.

Sama poglavlja su uvek (uvek!) završena dramaturškim udicama (klif hengerima), koje čitaoca prosto teraju da nastavi čitanje. A ako klif henger i izostane, tu je panč lajn da zapečati pročitano/napisano. Da još više doprinese dinamici tu je i kokainska montaža dostojna Tonija Skota.

Roman jeste zapleten kao žanrovska proza (ako pod time podrazumevamo knjige uz koje ne počnete da zevate nakon dva pasusa), ali širina Stojiljkovićevog zamaha se nikako tu ne završava. Konstantinovo raskršće je žanrovski roman onoliko koliko je to i Šejbonov The Yiddish Policemen’s Union ili bilo koji klasični King. E sad, pošto je Šejbon dobitnik „pulicera“, a on se ne daje za žanrovska ostvarenja, jasno je da je to samo klasifikacija onih koji te knjige žele da prodaju.

Svaki od likova ima svoje obeležje, bilo ono nasilna ženidba sa nevoljenom ženom i nemanje poroda (što je motiv blizak Bori Stankoviću, pa čak, ajde sad, Ćosiću), preko motiva krivice za smrt nekog bliskog (takav arhetip da nije potrebno navoditi dela); potom, andrićevski motiv okupatora koji je, svaki koji dođe, gori od prethodnog, i neminovan sunovrat svake imperije koje ne spozna ograničenja.

Za nas, koji svršavamo na pop reference, ima tu dosta materijala i mozgalica. Najočiglednije su posvete Seleniću (u imenu jednog od likova – Krsman), Stivenu Kingu (u samom prologu Nešto je u magli), Šabanu Bajramoviću (mali cigančić po imenu Šaban)…

Motiv vampira i vukodlaka (ili Konstantinovih čuvara) predstavlja iskonsko balkansko zlo, kom ni svemoćna arijevska imperija nije dorasla i u sukobu sa kojom joj sledi jedino grč samrtnog ropca. Samim tim, nedorečenost i metaforičnost tih ala i bauka dodatan je plus.

Nasuprot izmaštanim stvorenjima, podjednakao brutalni su prizori nacističkih streljanja, četničkih klanja, a i savezničkih bombardovanja.

Na sve ono napisano u romanu ne možete imati nikakvu primedbu jer one naprostno ne stoje. Primedbe jedino možete imati na ono šta nije tu, a moglo je da bude. Recimo: malo više statičkih delova, kad lik sedne zapali cigaretu, zagleda se u plafon i ništa preterano zanimljivo se ne dešava, a mi opet mnogo saznamo o samom liku iz čisto, recimo, načina na koji je gledao zid. Potom, ne bi škodilo ni dodatnih sporednih egzotičnih, lokalnih niških pijandura i zgubidana, koji su sigurno postojali i dali bi dodatni kolorit. Kad smo već kod Niša (a tamo se odvija gotovo čitav roman), meni lično bi agresivnija upotreba dijalekta (od kog nailazimo samo na tragove), takođe doprinela egzotici, a pri tom roman nikako ne bi počivao na njemu, jer ima jebenu priču od koje ti se zavrti u glavi.

Pošto sam iščitao kompletan dosadašnji Stojiljkovićev opus, mogu da napravim paralelu. Jedina mana koju sam njegovom ranijem pisanju mogao da priheftam je: nedorađenost, previše opštih mesta u pojavi natprirodnih bića i sitnice vezane za jezik. Kad smo kod jezika (koji je u Konstantinovom raskršću sočan, vrcav i savršeno ispeglan), tu leži zamka za sve domaće pisce. Naime, pošto domaćih uzora (bez obzira na žanr) ima jako malo a da su dobri, jedino što ostaje je okretanje stranim facama. E, tu su dva puta: čitanje u originalu i čitanje prevodne literature, a i jedan i drugi imaju svoje mane. One koje sam ranije u Stojiljkovićevim radovima uočavao (a kojih znatno manje ima u Konstantinu), uglavnom se odnose na prevode: kučkin sine, prokletstvo, za ljubav božju… Ali, kako kažu, dobra knjiga ima sto mana, loša samo jednu – loša je.

Ništa u Konstantinovom raskršću ne može pokvariti tako precizno postavljenu i hiruški iskrojenu priču. A to šta svako od nas želi da se nalazi u romanu, a već nije našlo svoje mesto u njemu, govori samo to da mi želimo da se to nađe u romanu i ništa drugo.

Stojiljković je, bez sumnje, dokazao da mu letenje ide od ruke. Nadam se da će sa te visine (i veoma ugodne perspektive koju će mu ovaj roman zasigurno obezbediti), ugledati još mnoge priče vredne pričanja i podariti nam još koji masterpis ovog kvaliteta.

Do tada… Uvek sam bio sklon reprizama.