Retko sam u životu imao tremu od javnih nastupa. Ovoga puta nije to bio baš moj nastup, ali sam svejedno osećao bezmalu tremu jer sam vodio književno veče sa Dragoslavom Mihailovićem i profesorom Vladetom Jankovićem, a imao sam tek nešto više od dvadeset godina. Pre promocije smo dugo razgovarali i o njegovoj i o mojoj prozi, našli mnogo zajedničkih fascinacija, naročito onih vezanih za sleng i živ jezik uopšte. Neću to nikad zaboraviti. Tokom promocije je ispričao nešto što takođe nikad neću zaboraviti, kako je na krajnje bizaran način saznao ko ga je prijavio i zbog koga je završio na Golom otoku. Bio je verovatno poslednji živi klasik naše književnosti. Njegove Tikve su me višestruko inspirisale i čak sam ih delimično omažirao u Koloseumu. Slava mu! Zadužio nas je. Čast mi je što sam imao priliku da ga upoznam i žao mi je što nemam sliku u boljoj rezoluciji.
20.8.2009.
