Željko Obrenović: Talog (strana 117)

Htela sam da odem do mojih. Možda po poslednji put. Toliko sam im bila dužna. A trebala mi je i podrška. Bezuslovna podrška, kakvu sam samo od roditelja mogla da očekujem. Nisam planirala da matorcima zucnem ni reč o istrazi. Nisam se nadala takvoj vrsti podrške. Zagrljaj, šaka na obrazu, kosi. Dovoljno snage da izdržim do kraja.

Željko Obrenović: Talog (strana 69)

„Da. Kad sam video na TV-u. Te devojke, sve. Kako su ubijene, kako su im kosti izlomljene. Iz onoga što sam video dok sam negovao Mariju, bilo mi je dovoljno. Nisam posumnjao ni za sekund. Otišao sam u policiju, rekao im... Rekao sam šta sam video.“

„Da?“

„Ismejali su me. Panduri k’o panduri. Ne znam kako sam i očekivao da mi poveruju. Mislim da su se najviše nervirali oko papirologije koju su zbog mene morali da odrade. Otišao sam i do kuće gde su bile vizite, gde sam obilazio Mariju, ali tamo više niko nije živeo.“

Željko Obrenović: Talog (strana 25)

Podigla sam glavu i kroz zamagljene oči pogledala preda se. Ljudi su me gledali sa podozrenjem, gađenjem, ili su se trudili da ne obraćaju pažnju na ludaka, klošara, narkomana.

Obrisala sam suze i pridigla se, pridržavajući se za zid.

Željko Obrenović: Talog (odlomak -- Prikaze)

PRIKAZE

1

Zapljusnuta smradom zapišanog haustora, uspinjala sam se stepenicama. Svetlo ponovo nije radilo. Napipala sam bravu, udenula ključ i zarotirala ga. Ušla sam u stan, upalila svetlo i skljokala se na stolicu. Prethodne noći, u Andrejevom krevetu, nisam trenula. Umor me je skršio.

Radi nisam ništa rekla o imenu koje sam našla. Na kraju krajeva i ovo je mogao biti ćorak. Čak i da nije bilo tako, nisam htela da je uzrujavam.

Sedela sam nepomično još koji minut, potom sam ustala i uzela Dužnike. Ispod već postojećih imena upisala sam VELJKO KOVAČEVIĆ, zatim sam to ime nekoliko puta podvukla. Prepisala sam i adresu iz Andrejevog časopisa. Pomislila sam da pozovem Borka, pa sam to ipak ostavila za kasnije.

Samo što sam sklopila svesku, učinilo mi se da sam iz spavaće sobe čula zvižduk. Ukopala sam se u mestu, ušiju napregnutih do krajnosti. Ništa se nije čulo. Još jedna opsena: premoreno telo, premoreni mozak. Nije to prvi put da mi se priviđa: čula bih ključ u bravi, Andrejeve korake u hodniku. Češće sam osećala njegovo prisustvo, nego da nije tu. Nisam smetala sa uma da je to iluzija. Nisam se zavaravala kako je Andrej OK, da je sve bio san. Iako se snova nisam sećala, po šoku sa kojim sa se budila, znala sam da izgledaju drugačije. Bilo mi je nelagodno u stanu u kome kao da je svaki predmet prekrečen debelim slojem krvi. U ovoj prostoriji sve je šaputalo: Andrej je mrtav. Mrtav je. Mrtav.

Tek što sam poverovala da su me čula prevarila, zvižduk je ponovo presekao tišinu. Oklevajući, krenula sam ka sobi iz koje se čuo zvižduk. Vrata stana bila su zaključana, niko nije mogao da uđe! Mada sam bila sigurna u to što sam čula, nisam imala predstavu šta iza vrata može da me čeka. Svi košmari – koji su činili da mi noć prespavana od „A“ do „Š“ deluje kao utopija – mora da su se, ionako izmešani sa mojom stvarnošću, konačno stopili sa njom.

Želela sam da vidim Andreja kako se posle tuširanja šeta po sobi, traži garderobu, osmehuje se, zvižduće neku od omiljenih melodija, mlati zamišljenu boksersku vreću; okreće se ka meni, šalje mi poljupce. Poželela sam da vidim tu scenu, makar to značilo da sam prsla. Iako mi se ruka tresla, iako mi se čitavo telo treslo dok sam stiskala kvaku, nešto mi je dalo snage da uđem u sobu a da se ne srušim.

Neko je ležao na krevetu, ali nije Andrej.

Čak ni njegova utvara. U blatnjavim patikama, na Andrejevom i mom krevetu ležao je Zombi. Zapamtiću, reci. Kako je ušao!? Prekrštenih nogu, glave zavaljene u perjani jastuk, zviždao je besmislenu melodiju. Kad sam kročila u sobu, zacerekao se i zaneo pogled ulevo. Dok sam uspela da se okrenem, iza vrata se stvorio Bibop i ščepao me za podlakticu. Pokušala sam olgul makki, ali me je još jače stegao i zavrnuo mi ruku na leđa. Blokada je zakasnila. Žene nisu sposobne! Na Zombijevo keženje Bibop je uzvratio smehom. Stajao je pribijen uz mene. Dahtao je i pritezao mi ruku kad god bih pokušala da se oslobodim. Oslonio mi je glavu na rame tako da me je zadahom tukao u lice. Nekoliko je puta cmoknuo usnama, imitirajući poljupce. Bila sam uverena da je ovo najbliže što je ikada prišao devojci.

„Pa gde si ti, lutko“, uzdahnu Zombi. „Tražimo te... kol’ko već?“

„Dve večeri“, reče Bibop.

„Dve večeri“, ponovi Zombi. „A tebe nema.“ Ustao je s kreveta i prišao mi. „Znaš... Kad padne mrak, čovek se usami. ’Oće neku ribu kraj sebe, a?“ Zacerekao se i mahuo mi kalauzom ispred očiju. „Da razrešim misteriju.“

Pokušala sam da skrenem pogled s njegovog lica. Brada preko akni koje su mu zauvek ostale na obrazima i zapuštena kosa delovali su dobroćudno u poređenju sa svinjećim očima, ovog puta bez naočara, i zverskim kezom.

Bibop mi je cimnuo ruku; pomislila sam da će pući. „Odgovori čoveku, kad te pita!“

Zagrizla sam usnu, trpeći bol.

„Znaš, koštaš me. Koštaš!“ Šakom mi je stegao vilicu, prisiljavajući me da ga pogledam. „Ćomi zbog tebe o’sustvuje sa posla...“ Uneo mi se u facu. „A to me košta.“

Pokušala sam da ga pljunem, ali čvrsto mi je stezao obraze. Namera se svela na šištanje vazduha i balončiće pljuvačke na usnama.

Zombi se iskezio i pogledao Bibopa. „Vidi ti nju? Žilava mala. OK, OK.“

„Ko ona u filmu“, reče Bibop. „Dženiferka. Kad je muž bije, a ona kaže dosta! Kurva! Osigurala dupe na dva miliona dolara!“

„Šta kažeš?“ Zombi ga je pogledao nabranih obrva. „Muž je tukao?“

„Aha.“

„I ona se pobunila?“

„Aha.“

„Čekaj“, Zombi je zagrizao usnu. „Je l’ je tukao u dupe...“ Ščepao me je za zadnjicu. „ili...?“ Gurnuo mi je jezik u usta. Vrtela sam glavom, mumlajući. Odgurnuo mi je glavu, odmakao se. „Htela si da vidiš Ćomija?“ Podigao je kažiprst.

Kao opaljen elektrodom, neko se trgnuo u mraku. Shvatila sam da je još neko u sobi. Napregla sam oči i videla siluetu, za koju sam smesta znala da je Ćomi.

„Doveo sam ga da se družite“, reče Zombi.

„Pičko jedna, pičko. Pičko!“, mumlala sam kroz zube pošto mi je Zombi i dalje stezao vilicu. „Bio ti je ortak, majmune drogirani. Kretenu jedan!“ Tresla sam se od besa, pena mi je udarala na usta.

Oborenog pogleda Ćomi je vrteo glavom. Mrdao je usnama, kao da je bio uveren da govori. Ali, ništa nije dopiralo van trulih desni u koje kao da je neko naslepo poubadao patrljke iskvarenih zuba. Zateturao se i nanovo oslonio o zid. Zombi se zakikotao i zabacio glavu. Opalio mi je šamar. „Kakvi drugari, a?“, reče on Bibopu i trznu glavom ka krevetu.

„Neee!“, zavapih. Kao je hteo da me ućutka, klinac sa sprata iznad odvrnuo je muziku: This is not my fight. This is not my war. This is somethin wrong...

„Sad ćeš da vidiš koga pljuješ!“, zaurla Zombi.

Bibop me je bacio na krevet. Ne ispuštajući zglavak, obišao je sa gornje strane, ščepao mi i drugu ruku, povukao ih preko naslona. Zombi je skočio na krevet. Oblizao se i zapalacao jezikom. Raširi noge! Zadigao mi je suknju. Iako sam mlatarala nogama, uspeo je da ih razmakne. Uzaludni pokušaji odbrane ličili su na kornjaču prevrnutu na oklop, koja grabeći nogama po vazduhu pokušava da hoda. Zombi je sve vreme urlao od smeha, zabacivao je glavu, vrteo se, grizao mi butine.  

„Šta su ovo pustili?“, reče Zombi. „Kakav ti je to komšiluk?“ Uspravio se i izvukao mobilni iz džepa. „Da ti pustimo nešto romantično, uz priliku.“ Zajahao me je i njihao se sa mobilnim podignutim iznad glave.

Biće njemu frka, tri pet sedam kad proguta i forenzičaru muka iz betona da ga čupa... Alal vera, alal vera...

Bibop mi je stezao ruke, nisam mogla da se mrdnem. Zombi mi je ščepao gaćice i jednim trzajem ih pokidao. Prineo ih je nosu i teatralno omirisao. Obrisao je njima znoj koji mu se cedio sa čela i ugurao mi ih u usta. Pokušao je da prodre u mene. Šakom mi je stezao vrat, drugom pokušavao da usmeri kurac.

„Ha, ha, ha, ha!“ Smejala sam se onoliko glasno koliko je to tkanina u ustima dozvoljavala.

„Zaveži!“, prodera se Zombi.

Bibop je zbunjeno gledao preko moje glave. Zombi je držao razmaknute noge, trljao mi se o pičku. Uspela sam jezikom da izguram gaćice iz usta i zaurlala od smeha. Zombi mi je zalepio šaku preko usta – utiskujući tragove prljavih noktiju u obraze – ali smeh me nije napuštao. Stiskao mi je usta ne bi li sprečio smeh da suptilno poput sekire kasapi ostatke rasparane tišine.

„Z-zaveži“, prosikta Zombi. „Prosviraću ti vu-gla!“

„Brate, mogu ja sledeći?“, upita Bibop, popuštajući stisak.

Sa najlažnijim izrazom gađenja koji sam videla, Zombi me je odgurnuo od sebe, skočio na noge i zakopčao rajsferšlus. „Idemo!“

„Daj, te-bra“, pobuni se Bibop. „’Oću da...“

„Rekao sam, idemo!“, zaškrguta Zombi preteći kažiprstom. „Tišina!“ Gurnuo je Bibopa ka vratima. Pogledao je Ćomija koji je i dalje nepomično stajao, oslonjen o zid, „I ti! Šta čekaš? Vuci se napolje!“ Nekoliko puta ga je gurnuo. Ćomi je, sudarajući se sa zidovima, naposletku potrefio vrata. Zombi se okrenuo ka meni. „I da znaš, da znaš da nije gotovo!“

Sve ono što mi je prolazilo kroz glavu dok me je Bibop vukao ka krevetu, dok mi je Zombi gamizao uz noge, svaka „konjica u poslednji čas“, Borko/Vesna/Silvija, komšija koji je zvao pandure – sve je to bilo nepotrebno. Ovo ti je za ono: Zapamtiću, reci. Ovde reči ne znače ništa.

Sela sam na ivicu kreveta, trljajući ruke na mestima gde me je Bibop držao. Koliko god samouveren bio, Zombiju to večeras nije pomoglo.

Nije mu se digao.

Željko Obrenović: Talog -- promo cena

Kupite Talog po promo ceni. Besplatna dostava. Puno uživanja uz prvi srpski osvetnički roman u kom je protagonistkinja – devojka!

Talog – beogradska promocija

Beogradska promocija Taloga održana je 14. 06. 2012. u Supermarketu. Veče je otvorila violinistkinja Angelina Milićević koja je izvela pesmu Toxicity benda System of a Down. Zatim je urednica Emina Peruničić iznela utiske o Talogu, kako je rukopis došao do nje i kako se stvar dalje odvijala.

U nastavku večeri razgovor sa mnom vodio je Dule Nedeljković (Mamurluk) i u opuštenoj priči proveo me kroz razne teme, od onih koje se tiču pisanja Taloga, preko pisanja uopšte, čitanja, statusa knjige u savremenom društvu, romanu kao jedinom načinu slobodnog izražavanja danas, budućnosti i e-knjigama.

Na promociji Taloga su prisustvovali: Marko Pišev (talentovani pisac Fotofobije), Aleksandar Mandić (autor trilogije Kopilad bogova), Goran Skrobonja (Čovek koji je ubio Teslu), Dušan Mladenović (jedan od najvećih naših poznavalaca stripa), Pavle Zelić (strip Družina Dardaneli), Vladimir Petrović (režiser filma U redu, pobedio sam) kao i Aleksandar Ilić (druga polovina Srpskog psiha). Na promociji je bio i prvi srpski doktor horora Dejan Gul Ognjanović, koji je došao čak iz Niša.

Uz kupljene knjige, posetioci su dobili i Talog majice.

Pošto priči nikad kraja, ekipa se posle preselila u kafe u kom je razgovor nastavljen. A potom u Krug na svirku.

Sveopšti utisak je odličan. Atmosfera je bila odlična, razgovor inspirativan, ekipa sjajna. Zahvaljujem se svima koji su došli, kao i Bookingovom timu, tako i osoblju Supermarketa.

Idemo dalje!

Željko Obrenović: Talog (Revija Kolubara -- recenzija)

ŽANROVSKI ROMAN ŽELJKA OBRENOVIĆA

            Posle romana „Srpski psiho“, koga je ostvario zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2007. godine, Valjevac Željko Obrenović je, ovoga puta samostalno, objavio roman „Talog“. U „valjevskom književnom slučaju“ ovaj autor će verovatno biti upamćen ne samo kao stvaralac sklon inovacijama, eksperimentu i igri, već i kao izvorno žanrovki pisac kriminalističko-fantastičke provenijencije i tragalac za novim, potcenjenim  mogućnostima književnosti i umetnosti kao takvih. I dok je poetika „Srpskog psiha“ išla za totalnom tematskom  i kriminalističkom radikalizacijom i destrukcijom, dotle se „Talog“ vraća  u tematski i psihološki umerenije i manje bizarne okvire. Nivo radikalizacije, ali sa njim i nivo filozofičnosti u testiranju ljudskih destruktivističkih koncepcija ovde značajno opada, što govori da Obrenović još traga za svojim optimalnim estetskim modelom i književnim izrazom, koji su i bez toga  dostigli značajnu meru zanimljivosti i estetske veštine. Nama ostaje da iz privilegovane pozicije njegovih sugrađana pratimo te mene, promene i eksperimente, i uživamo u njihovim živopisnim i uspešnim modalitetima i formama.

            Moderni žanrovski roman ove vrste nije opredeljen za  lirsku, niti filozofsku datost života ili sveta, niti za zone moralnih opredeljenja, odnosno dilema, čak bi se moglo reći da ih prezire kao pretenciozne i svodi se na pojedinačnost priče i značenja. Gorivo te nove, nekad marginalne i efemerne literature, promenjene i redukovane senzibilnosti, nisu društvena ili moralna filozofija, već konkretna, pojedinačna, neuniverzalna  priča: horor, kriminalistička, detektivska, ili slična. I „Talog“ je upravo to: jedna detektivsko-kriminalistička i fantastična storija u kojoj junakinja Jovana, tragajući za ubicama svoga dečka Andreja, nailazi na fantastiku natprirodnih fenomena i moći, kombinovanih sa hororom patološkog, rodoskrvnog i kriminalističkog. Težeći da svojoj sestri Mariji, sa kojom je u incestuoznoj vezi, produži život, Gabrijel, centralni negativni princip ovog literarnog zdanja,  poseže za serijom ubistava dvadeset trogodišnjih devojaka, čiju životnu energiju, posebnim fantastičkim postupkom pomoću čudotvornog staklenog srpa, prenosi u nju.  Tako se u bizarnoj verziji obnovljenog mita o monstrumu-humanisti i patološkoj ljubavi, stavljenoj u središte zločina, odnosno zlodela, formira ambijent romana koji će se iskoristiti da se u njega uvedu dileri, ratovi u Bosni i Hrvatskoj, telepatija, vidovnjaštvo, fantomi sa staklenim srpom Apokalipse, ambijent beogradskih kafana i podzemlja, gatare, seanse, seksi arsenali i šopovi, alkohol, droga, nikotin, sleng, muzika i zabava, ali isto tako i  snovi, vizije, halucinacije, ubistva, fantastika, kompjuteri, internet, virtelni svetovi, naučna fantastika i slično. Intrigantna priča kao srdište ovde za svoj fokus ima famu o čudotvornom apokaliptičnom staklenom srpu u formi famozne drobilice kostiju žrtava, odnosno patološko-incestuazni fokus oko brata i s njim zatrudnele sestre kao udaljenu i destruisanu asocijaciju na hrišćansku mitologiju, odnosno arsenale natprirodnosti, čudotvornog, demijurškog i bogorodičnog u jednom obrnutom poretku i nakaznom izdanju.  Ne prezajući ni od čega i težeći samo da proizvede čitalački magnetizam, odnosno uspeh, ova poetika mami svojom slobodom i nesputanošću i na momente osvaja i stvara nove životne i senzibilne prostore i mogućnosti, kao i svaka autentična umetnost.

            Polazeći od postulata da svako umetničko delo svoj estetski legitimitet ostvaruje na planu poetike, odnosno estetskih sredstava ili načina na koji se u estetskom smislu konstituiše i ostvaruje, jasno je da „Talog“ te uslove ispunjava, uprkos nedvosmislenih predrasuda o žanru, njegovim posebnostima i nedvosmislenim ograničenjima. Pokazalo se da u  estetskom smislu izbor bizarnog i efemernog, umesto dubinskog i uzvišenog diskursa, ne mora biti hendikep. Uostalom, setimo se samo fenomena estetike ružnog, pa će nam i estetika bizarnog postati dovoljno legitimna. U tom smislu moguće je posmatrati i sistem motivacije u „Talogu“  koji je, izuzimajući fantatstičke partije, po pravilu realistički i konvencionalan. Svet, emocije i sistem vrednosti Jovana doživljava uglavnom konvencionalno i upravno, a njeno ljubavno vezivanje za Borka, svega nekoliko dana posle smrti prethodne „velike“ ljubavi,  može se uzeti kao posledica posebne promene emotivnog registra žanra, odnosno novih generacija izmenjene senzibilnosti i svetonazora. Fantastika kod Željka Obrenovića nema ulogu suštinskog i integralnog modifikatora svekolike tekstualne građe, već je ona pre samo parcijalni i funkcionalistički  momenat, onaj koji će zadiviti, iznenaditi i pridobiti čitaoca. Glavni tok i osnovna poetička supstanca njegovog motivacijskog sistema je realistička, odnosno konvencionalna konstanta, kako po shvatanjima, tako i po izvedbi, odnosno sredstvima. Područje u kom se osećaju razlike, jeste bizarnost i efemernost teme, specifičan jezički sklop, odnosno sleng,  izmenjena generacijska senzibilnost i doživljajnost te, najzad,  ambijenti koji podrazumevaju virtuelnost, halucinantnost, drogu, vizije, internet, oružje, nasilje, seks, kriminal, izmenjene ideale i etiku.

Kod Željka Obrenovića moguće je, dakle, govoriti o novom književnom idealu, novoj estetici i novom žanrovskom usmerenju, odnosno preobražaju dojučerašnjih marginalnih i efemernih formi u vodeći književni tok. On, svakako, može postati doajen u ovom i ovako odabranom usmerenju i profilu i postati njegov rodonačelnik, s obzirom na njegove ambicije, kapacitete, obrazovanje, uvide, usredsređenost  i talenat. Slučaj Zorana Ćirića, NIN-ove nagrade i romana „Hobo“ uveravaju da su se u književnom svetu stvari definitivno promenile, kao i čitav svet oko nas, bez obzira kome to bilo po volji, a kome ne. U tom smislu estetika detektivsko-fantastično-kriminalističke  priče, o kakvoj je i ovde reč, donosi pred čitaoca sve kvalitete ovog žanra o kojima govori i Stanko Lasić u svojoj „Poetici kriminalističkog romana“:  napetost, neizvesnost, intelektualnu igru, logičke zagonetke, zavaravanje, preokrete, izlete u nemoguće i fantastiku, uzbuđenje, imaginaciju, iskušenja, izazove, moralnu i emotivnu revolucionarnost ili bezosećajnost, demonizam, granične zone i situacije... Sledstveno tome stiču se uzbudljive mogućnosti stalne promene osumnjičenih, gde se izbor može ticati svih, uključujući i glavne junake, pa im same žrtve Andreja, itd. Komplikovana i isprepletena intriga kao poetičko središte žanra u tom smislu je neiscrpni rezervor i estetskog užitka, kao posledica evidentne autorove umetničke veštine. Tako posmatrano, Valjevo je nesumnjivo dobilo jednog novog, zanimljivog i žanrovski samosvesnog pisca, ali i novu književnu činjenicu, pa i pojavu, čije će dalje praćenje biti veoma zanimljivo. Nije da Valjevo i ranije nije imalo (skrivenih) autorstava iz različitih žanrovskih zona, ali nikad ovih kapaciteta, samosvesti i filozofije. Zato se bez sumnje, nalazimo na pragu nove književne i umetničke događajnosti, čije odvijanje  ćemo pratiti „uživo“. Dijalektika ne pravi izuzetke.

Ostoja Prodanović

Željko Obrenović: Talog (odlomak)

Trejler za talog možete da pogledate OVDE, a roman možete da naručite OVDE. U međuvremenu, uživajte u ovom ekskluzinom odlomku.

Dužnici

1.

Zaobišla sam mesto na podu sa kog sam danima ribala skorelu krv, otvorila vrata i ćutke propustila Vesnu u stan.

Ujela se za usnu i kročila unutra. Pošla je da me zagrli, ali zaustavila sam je šakom. Sela sam za sto i klimnula glavom ka novinama koje je držala u ruci. Odsutno ih je pogledala i položila ih na sto. Pošla je da sedne, pa zaustila da progovori. Ali nije učinila ništa od toga. Neko vreme je samo stajala.

Sela je naspram mene i oslonila glavu o podlakćene ruke. Mislila sam da će pogledom progoreti rupe na meni. I dalje je grizla usnu. Listala sam novine. Uzdahnula je i tresnula rukom po novinama. Sa pola glasa prevalila je preko usana:

„Ne možeš više ovako.“

I dalje sam ćutala.

„Slušaj šta ti pričam, ne možeš više ovako“, reče ona glasnije. „Jel’ vidiš šta praviš od sebe? Ej, pogledaj me! Treba da... Pogledaj me. Jo­vana, misliš da si jaka i da možeš sama da pregrmiš? Ako ti se plače, plači. Ako ti se priča, tu sam da slušam. Ali ovo... Kažnjavaš sebe.“

Izvukla sam novine pod njenom rukom, otrgnuvši parče papira. Gledala me je otvorenih usta. Fiksirala je ožiljak na mom vratu, koji bi uvek pocrveneo kad sam besna. Zagrizla je usnu; kad je povukla zube, njihovi tragovi su ostali na mekom mesu. Skrenula je pogled ka zidu: krvavi pečati veličine mandarina. Jedni preko dugih, novi preko starih, sveža krv preko skorele. Odmahnula je glavom, stala kraj pro­zora. Razvukla je zavese i otvorila prozor. Vreo, ali čist vazduh navalio je unutra, mešajući se sa ustajalim zasićenim duvanskim dimom i sm­radom ispovraćane hrane.

Muzika iz stana iznad probijala se kroz zidove: All that I wanted were things I had before. All that I needed I’ve never needed more... Otkad je započela monolog, Vesna je delovala samouverenije. Znala sam da želi da pomogne, ali nije mi bilo do njenog sranja.

„Jebote... i meni kad se desilo ono sa Borkom.“ Stiskala je zamotuljak koji joj je visio oko vrata. Amajlija koju je pokupila od vračare iz čije kuće nije izbijala. „Ne bih da poredim..

Pogledala sam je, vrteći glavom. O čemu pričaš?

„Znam“, reče ona. „Znam. Borko i ja smo raskinuli, a Andrej je mrtav. Ali moraš da... Moraš da nastaviš dalje! Moraš!“

Pregledala sam čitulje i zaustavila se kod Andrejevih. Pogledala sam Vesnu i dugo je ćutke proučavala. Klimnula sam glavom. „Ovo je prvi dan ostatka mog života... i tako to?“

Stajala je kraj prozora i gledala napolje. Pripalila je cigaretu i izdahnula dim kroz prozor. Zgrčenim prstima stezala je cev parnog grejanja. U otvorenom prozorskom staklu videla sam: suze su se sko­trljale niz obraze, nije se trudila da ih obriše. Nesigurnom rukom prinela je cigaretu usnama i nervozno vukla dim za dimom. Povre­meno me je posmatrala u odsjaju stakla. Nastojala sam da nam se pogledi ne sretnu.

Ustala sam, uzela makaze iz komode i vratila se za sto. Zasekla sam papir oko Andrejeve slike. Vesna se okrenula; pogledala me podignutih obrva. Prećutala je, uvukla novi dim i nastavila da posmatra dečje igre u dvorištu.

Isekla sam čitulju. Sa druge strane – preko teksta na kom je pisalo „Barbi ubist...“ – nanela sam tanak sloj lepka. Zalepila sam ga u svesku, na čijoj sam prvoj strani napisala Dužnici. Hronika događaja koji će uslediti: nekoliko imena i tačka. Onako kako su zaslužili svi koji su imali veze sa Andrejevom smrću. Povrh stranice crvenim markerom napisala sam: ANDREJ.

„Ako hoćeš, sutra sam tvoja“, rekoh naposletku. „Šta god želiš.“

Naglo se okrenula, ali nije odmah progovorila. Oči su joj zablistale. „’Naš kakav strukirani kaputić ima u Zari? Stajao bi ti...“

„K’o Čajni O’Brajen?“ Otvorila sam crni flomaster. „Kaputić u sred leta!?“

Vesna je podigla obrvu i upitno me pogledala. „Čajna O...?“

„Jebote, svi su odrasli na tome. Hong-Kong i to.“

„Baš!? Al’ imaš asocijacije. Rasprodaja je, inače. Kaputić.“ Osmeh­nula se. „Hong-Kong, Brus Li... He, he, strava. Čekaj... Čajna? Plavuša što se sveti?“

„Aha.“

Vesnino lice se ponovo zgrčilo.

Shvatila sam jednu stvar. Nisam mogla da se smirim dok ne nađem Andrejevog ubicu. Život je stao i jedino je osveta mogla da mu pruži šansu da se nastavi. Takođe, panduri su imali dovoljno vremena da reše slučaj, da su to hteli. Bila sam prepuštena samoj sebi.

„Je l’ Čajna ime lika ili glumice?“, reče Vesna.

„K’o da je bitno...“

Slegnula je ramenima.

„Eto, Vesna... živa sam. Sutra može to, šta god. Sad bih da budem sama.“ U svesku sam napisala veliki broj jedan, pored njega: ĆOMI; ispod sam dodala broj dva i: ĐANI.

2.

Vesna se nije bunila, ukopala je cigaretu u prepunoj plehanoj pepeljari i naprečac otišla. Stala sam kraj prozora – gotovo na isto mesto gde je ona stajala – i pripalila cigaretu.

Teško je verovati u nešto što izmiče razumnom objašnjenju. Uz Andreja sam proširila vidike. Kad bih ranije videla vidovnjake na TV-u, promenila bih kanal. Andrej je zaista imao sposobnost, koju je zvao Blesak. Ljutio bi se da kažem: vidovitost. Za njega su prošlost, sadašnjost i budućnost stajali u istoj ravni. Još kao balavac jednom je rekao: ’Tobus, ’mion... Buuuummm!!’, pre nego što će se autobus i kamion sudariti. Drugi put je predvideo da će se deda povrediti. I tako u nedogled. Vidovnjaci kažu da ne vide svoju budućnost. Ne znam da li je Andrej znao šta će se desiti sa njim? Uništavala me je pomisao da je znao.

Da li je moguće promeniti budućnost?

Pogledala sam krvave otiske na zidu, kojih se Vesna zgranula. Neželjene slike su se same stvorile pred očima. Godinama sam tre­nirala tekvondo. Ranije je to bio način da se ispraznim, nastavila sam po automatizmu. U početku, ruke su krvarile. Jedan udarac i koža bi popustila. Zatim je ojačala. Satima sam iskaljivala bes, ali krvi nije bilo. Telo pretvoreno u mašinu za ubijanje.

Odagnala sam misli i ponovo pogledala napolje. Đavolji dah na­virao je u stan. Asfalt se lepio za patike, istopljen od vreline. Deca: vrište, skaču, biju se, pucaju jedni na druge zamišljenim pištoljima. Sva ta mala vesela lica koja kroz igru uče da mrze. Kao što sam i ja učila, kao i svi mi.

3.

Kao da sam juče upoznala Andreja.

Pakao na Filološkom fakultetu – upis.

„Izvini“, začujem glas iza sebe. „Je l’ treba još koji obrazac, sem ovih?“ Pruži mi ruku. „Andrej.“

„Jo-jovana.“ Pogledam papire, a usput i njega. Kratka kosa, čvrsto lice, tri-četvrt bermude, majica sa pin-ap cicom, slušalice oko vrata. „Mislim da ne treba ništa više...“

„Šta, šta...“ Pogleda me zapanjeno. „Ponovi to!“

„Šta.“

„Ne, ne, reci još nešto!“

„Ništa te ne razumem... O čemu pričaš?“

„To, to! Reci još nešto! Ne mogu da verujem.“

„Šta?“

„Ekstrema, sa radija?“

„Neee!?“

„Bedak, baš liči glas.“ Ponovo mi pokaže papire koje drži u ru­kama. „Znači, to su ti obrasci?“

„Aha.“ Klimnem glavom. „Inače ćemo zajedno ponovo da čekamo.“

„O da... Taman bih došao dogodine.“ Nasmeje se, pa doda za sebe: „Ladno nisi Ekstrema.“

„Toliko ti je stalo do faksa“, kažem. „Kad bi došao dogodine?“

„Jebeš faks!“ Odmahne rukom. „Upis’o sam ga ’da se sklonim sa ulice’. Što bi reko moj ćale.“

„Ha! Moja priča. Manje-više. Što baš španski... ako ti je svejedno?“

„Glupa priča.“

Raširim ruke. „Imam sve vreme sveta.“

Uzdahne. „Vidi, kao klinac sam čitao Guliverova putovanja...“ Po­gleda oko sebe. „I eto.“

„Šta bre ’eto’?“, kažem. „Kakve veze imaju Guliverova putovanja sa Španijom?“

„Nikakve.“

„Pa šta onda?“, kažem. „Daj, bre, nemoj da ti...“

„Glupa priča. To mi je bila kao omiljena kniga...“

„Nisi baš puno čitao, a?“

„Da.“ Nasmeje se. „Verovatno je to.“

„I?“

„I ništa. Nešto sam istripovao da su ti Liliputanci u Španiji... i tako.“

„I to je to!?“

„Aha.“

„Glupa priča“, kažem.

„Glupa, reko sam ti.“

Šalteruša zakuvava kafu. Devojka lupa po staklu. Njena drugarica se umiva vodom iz flašice.

„A ti?“, kaže Andrej.

„Šta? Filološki-španski?“

„Aha.“

„Glupa priča.“

„Naravno...“, kaže grizući obraz.

„Ne znam ni ja... treninzi. Nisam imala vremena da spremam pri­jemni za nuklearnu fiziku?“

„Aerobik?“, kaže Andrej.

„Šta ’aerobik’?“

„Treninzi?“

„Ha, ha. Bože, ’aerobik’!? Zar ti ličim na takvu?“, kažem. „A-a, tekvondo i streljaštvo.“

„Sereš!?“

„A-a.“

„Daj, takva riba da trenira tekvondo?“

„I streljaštvo.“

„Jebeš streljaštvo! Znaš, i ja sam trenirao... boks.“ Nakrivi vrat i pokaže mi malenu tetovažu. „Vidi.“

„Šta je to?“, kažem čkiljeći. „Sitno je.“

„Bokserske rukavice.“

„Kul.“

„To je kao fora kad muvam ribe.“

„Šta, ribe se lože na tetovaže?“

„Na boks.“

„Aha.“

„Nije u tome fora. Prvo ispričam kako muvam ribe na priču o boksu...“ Nasmeje se. „Posle kažem: ’Jesam ti rekao da sam trenirao boks?’“

„Sledeći!“, drekne šalteruša i crvenim kandžama ščepa dokumen­ta. Red se istopio. Znojava sam i umorna.

„Znači tako“, kažem. „Guliver. Španija. Lepo, lepo.“

„Aha.“

„Nego, je l’ znaš šta je Svift... o čemu su zapravo Guliverova pu­tovanja?“

„Kako to misliš?“

„Ne znaš da su našli Sviftove beleške–“

„Neee...“

„–i da je to alegorija za seksualne ekperimente sa konjima. Kontaš, oni mali... Zapravo, njima mali, njemu veliki.“

„Mooolim?“, izusti Andrej sa pola glasa. „Gde si to čula?“

Slegnem ramenima. „Pročitala negde.“

„A-u...“ Andrej zavrti glavom. „Nikad ne potcenjuj devojku sa malim ustima–“

„Jer može da ti sruši iluzije?“

„–može da ti sruši iluzije.“

KRAJ ODLOMKA