Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- knjigekoječitam

@knjigekojecitam 

"Nije jezero zlo, već ljudi."

Legenda kaže da se ljudi koji plivaju u Kamenom jezeru udave. A baš je to mesto naš glavni lik odabrao da se smesti i u miru i tišini napiše scenario za svog omiljenog glumca. Na žalost, nije kako treba pročitao ugovor i čeka ga zanimljivo iznenađenje. K tome, oko tog jezera dešavaju se sumnjive stvari: neko pokušava da ga pregazi iz čista mira, a jedne noći pronalazi uplašenu devojku u bekstvu. 

Ali nije sve crno – njegova u početku nezainteresovana cimerka Una, koja je tu da bi prevodila scenario na engleski, završi u vezi sa njim.

Za one koji vole brza dešavanja i umetnički izrežirane krajeve bez prave završnice, ovo je idealna knjiga. Mene je, priznajem, malo zatekla savršena scena koja kao da je isečena na pola. Zapleta ima više, i ređaju se epizodno, tako da glavni lik rešava prvo situaciju sa scenarijem, pa nestašnim vozačem mercedesa, i tek onda na red dolazi devojka i misterija utopljenog čuvara lovišta.

Željko Obrenović -- Kameno jezero -- drugo izdanje -- Kontrast izdavaštvo

Novi stari čitalac.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- Kontrast -- drugo izdanje

Dragi prijatelji, od danas možete kupiti drugo izdanje mog romana Kameno jezero! Pri tom, nije u pitanju obično drugo izdanje već dopunjeno, sređeno, ispravljeno. I, naravno, knjiga ima novu fenomenalnu koricu. Nadam se da ćete uživati koliko i ja.

https://kontrastizdavastvo.rs/knjige/knjiga-koloseum-zeljko-obrenovic-26481

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- knjiga s najboljim krajem

Knjiga s najboljim krajem! Hvala! Posted @withregram • @biblioteka_terlinga  Dvadeset drugi dan izazova #aprilkrozknjige : Knjiga sa najboljim krajem.

Ovo je jedna od knjiga čiji mi je kraj bio odličan. Savršeno se uklapa, drugačiji je i upečatljiv. Već sam pisala o ovoj knjizi, tako da se neću ponavljati. Moje najiskrenije preporuke.

Meni je ovo jedna od najdražih knjiga domaćih autora i verujte mi da je vredi pročitati.

#bookstore #booklover #bookhoarder #bookaddict #purelove #omiljeneknjige #delfiknjižare #knjigajeuvekumodi #bookstagram #lovemybooks #kamenojezero #kontrast_izdavastvo #kontrast_knjige #vrednoprice #zeljkoobrenovic #književnost #knjigomanija #knjiga #knjigoljupci #knjige #triler #book #bookphotography #booklover #bookstagram #bookstagrambalkan #bookaddict

Koloseum -- Željko Obrenović -- prikaz -- Monique Paris

Savremena priča u kojoj nema klasičnih dobrih i loših likova. Svaki lik ima svoju "tamu". Vešto ispričana priča o savremenim gladijatorima, o borbi za opstanak u velegradu u 21.veku. Ima li razlike između rimskog i ovog new age Koloseuma?

Prateći priču, vidimo i sazrevanje samog pisca koje se ogleda u kompleksnijem stilu i realističnim junacima. Posebno mi se dopadaju jer su ljudi od krvi i mesa -- živi. Priča je prekinuta (ili se nastavlja) baš na pravom mestu. Nije eksplicitno rečeno ništa, a opet znamo šta sledi. Preporučujem za čitanje!

Iskupljenje Ijan Makjuan (Atonement)

Prva polovina ovog romana izgleda kao jedna produžena scena. Čitalac se uz pomoć različitih fokalizatora upoznaje s jednom porodicom, samim likovima i njihovim odnosima. Radnja je smeštena u 1935. godinu. Dok čeka povratak starijeg brata Leona, Briony pokušava da "postavi" pozorišni komad koji je napisala u njegovu čast. "Ispomoć" su joj pridošlice iz unesrećene porodice srodnika, dva blizanca i njihova starija sestra Lola.

Te pripreme neće ići tokom koji je Briony predvidela, ali Makjuan iskusno koristi njena unutrašnja kolebanja i umetnička preispitivanja da svom romanu da i metanarativni momenat. Kako ona promišlja svoje pisanje, na sličan način se događaji posmatraju i u samom romanu. Paralelno sa ovim razvija se i odnos između Brionyine starije sestre Cecilije i Robija, sina njihove služavke. Robi je zapravo neka vrsta projekta Cecilijinog i Brionynog oca, koji je Robiju finansirao školovanje na Kembridžu, ali na kojeg ipak gleda s visine, što će se kasnije naročito videti.

Tenzija se stvara razvodnjivanjem, usporavanjem radnje i insistiranjem na detaljima, tako da do polovine romana sve samo što ne eksplodira od neizvesnosti, dok sâm prelomni događaj nije ništa više do sugerisan. Taj preokret tiče se koliko jednog zločina (silovanja), toliko i lažnog svedočnja, koje je podstaknuto dečjom naivnošću, zbunjenošću i sklonošću ka maštarenju. Makjuan vešto izbegava trilersku banalnost, koristeći se s jedne strane flešforvardima, odnosno skokovima u budućnost, kojima čitaocu unapred otkriva posledice, a sa druge strane poigravanjem onime što likovi znaju i onime što čitalac jasno vidi premda ne i likovi.

Nastavak knjige se odvija nakon nekoliko godina, za vreme rata. Retroaktivno saznajemo za Robijev boravak u zatvoru i šta se u međuvremenu dešavalo s Cecilijom i Briony, ali akcenat je sad na Dunkirku, preživljavanju i, sa druge strane, ratnim bolnicama. Ton i stil knjige se osetno menjaju. Nema više visokoparnih monologa, sve je mnogo neposrednije i konkretnije. Maštarenja i sanjarenja ostali su u nekom prošlom vremenu.

Zatim sledi i poslednja celina koju Briony, sad već starica, piše u prvom licu. Metanarativnost s početka romana se ovde ponovo javlja i produbljuje. Sve prethodno pročitano se stavlja u drugu perspektivu, te se zapravo može posmatrati kao "fikcija" a ne kao veran zapis. Ili makar ne u svim aspektima pošto, kako sama Briony kaže, nije odolela da pojedincima podari srećniji kraj od stvarnog.

Armadillo Vilijam Bojd (William Boyd)

Glavni lik ovog romana zove se Lorimer. Pravo ime mu je zapravo Milomre, a poreklom je rom iz Rumunije. Njegovo novo ime je anagram starog, a treba da posluži njegovoj lakšoj asimilaciji u novoj domovini, Engleskoj. Lorimer radi u osiguravajućem društvu kao agent za procenu štete. Na početku knjige ćemo ga zateći kako odlazi kod klijenta kojeg nalazi obešenog. Lorimer će nas dalje upoznati sa svojom egzotičnom porodicom koja mahom nastoji da od njega izvuče neki dinar; svojom pasijom, sakupljanjem drevnih šlemova; svojim novim nadređenim, bučnim, arogantnim i iritantnim čovekom; svojim novim slučajem, najvećim dosad; kao i svojom insomnijom, zbog koje kao pokusni kunić pojedine noći provodi na klinici.

Slučajevi na kojima Lorimer radi se usložnjavaju, prepliću i nagoveštavaju sve veći rizik od odmazde (niko nije prezadovoljan kad mu se osiguranje uskrati), zbog čega se ovaj roman čita gotovo kao triler, ali Bojd paralelno a uspešno razvija i ljubavnu romansu između glavnog protagoniste i glumice koju je on najpre video u reklami. Takođe, lično i poslovno se sve više i agresivnije mešaju u njegovom životu, kao nikad dotad. Tu se misli i na pomenute slučajeve, ali i na sad već bivšeg novog kolegu koji mu se na neki volšebni način najednom nametnuo kao neželjeni cimer kojeg je teško izbaciti.

Armadillo je trenutno nešto najbliže savršenoj knjizi u mojim očima. Priča je zanimljiva, iskusno vođena i dinamična, likovi su beskrajno razrađeni, čak i oni najsporedniji poput uličnog prodavca cveća ili vremešne komšinice, pisanje je besprekorno i neprestano blago metaforično u opisima, ali nikad previše, taman da se izbegnu klišei i da se svet sagleda svežim očima. Svi gotovo nebrojeni podzapleti i slojevi dobijaju zadovoljavajuće razrešenje, čak i onaj koji se tiče insomnije: ljudi koji pate od hronične nesanice se zapravo plaše dubokih snova jer njih ne mogu da kontrolišu.

Roman je pisan u trećem licu, ali je Lorimer jedini fokalizator radnje. Mestimično su ubačeni i kratki delovi u prvom licu, koji kao svojevrsne fusnote pružaju uvid u određene događaje ili objašnjenja, a ujedno doprinose šarolikosti. Sam naslov treba tumačiti u vezi s pomenutim šlemovima, odnosno kao metaforu za pokušaj da se ljudi veštačkim oklopima zaštite od spoljašnjeg sveta.

The Sundial Širli Džekson (Shirley Jackson)

Kao i u Ukletoj kući na brdu i u Oduvek smo živeli u zamku, i u ovom romanu Širli Džekson kuća igra značajnu ulogu. U pitanju je gotovo pa zamak koji je izgradio ekscentrični Halloran i opasao visokim zidinama kako bi imanje izolovao od ostatka sveta. On je na početku romana već odavno upokojen, ali ga je nasledila čitava porodica podjednakih ekscentrika i čudaka. Već se na prvim stranicama može saznati i o porodičnim ubistvima i o željama u pogledu bliske smrti drugih članova porodice. Premda ni u Ukletoj kući ne nedostaje čudaka, The Sundial je po tom pitanju ipak sličniji Oduvek smo živeli u zamku. 

Takvim likovima, kojima, čini se, i nije potreban dodatni povod da budu dovoljno interesantni za roman, Širli Džekson ipak daruje okidač koji će ih još stepenovati. Naime Halloranov duh se ukazuje njegovoj kćerki (sada starici) i saopštava joj da se bliži smak sveta, a da će pošteđeni biti samo oni koji se nađu na njihovom imanju. Ne treba potcrtavati da ovi šašavi likovi ni dvaput ne promisle pre nego što ovu informaciju prihvate.

Širli Džekson ovde uvodi još jedan od svojih omiljenih motiva, a to je motiv gosta, odnosno gostiju. I mada ovde pridošlice ne remete status kvo kao u, recimo, Oduvek smo živeli u zamku, oni doprinose šarolikosti brojnih glasova. Premda, kako rekosmo, likovi smak sveta uzimaju zdravo za gotovo i rade jedino na pribavljanju potrebnih namirnica i predmeta kako bi im život nakon nestanka ostatka sveta bio što udobniji, kako se roman bliži kraju, pojedinci će ipak iskazati želju da ovu kuću napuste.

The Sundial po mnogo čemu nalikuje na pozorišni komad. Dijalozi su dominantni (najčešće posve blesavi razgovori koje je katkad teško i pratiti i razumeti) i dominacija jedne lokacije, odnosno pomenute kuće i okućnice. Opet, dijalozi su presečeni narativnim i meditativnim delovima u kojima sva stilska briljantnost Širli Džekson dolazi do izražaja. Scene su sečene grubim filmskim rezovima, a podjenaki su i ulasci u poglavlja. Sve je pisano izuzetno ekonomično, krajnje moderno i posve neobično, te je ovaj roman teško i žanrovski odretiti i uporediti s nekim drugim. Većim delom je tekst zabavan i smešan, ali, ako se malo odmaknemo od likova i njihovog sagledavanja događaja, sve opisano dobija znatno mračniju notu. Širli Džekson je još jednom dokazala neprikosnovenost u "svom žanru".

Dobri terorista Doris Lesing (Doris Lessing)

Vlast je u Londonu za vreme Tačerove ulazila u napuštene kuće i zalivala betonom WC šolje, kade i slavine, i kidala kablove i cevi, kako bi sprečila ilegalna useljenja. U baš takvu jednu kuću na početku Dobrog teroriste ulaze Alice i Jasper. Ta građevina je zapravo sklonište za pripadnike jedne komunističke ćelije koja pokazuje tendencije da svoje aktivnosti radikalizuje saradnjom sa ozloglašenom IRA-om.

Iako je zgrada predviđena za rušenje, a policija neretko zakuca na vrata kako bi skvotere izbacila napolje, Alice, zahvaljujući svojoj dovitljivosti i prethodnom iskustvu, uspeva da kuću dovede u pristojno stanje i obezbedi joj status priznatog skvota.

O odnosu Alice i Jaspera se u prvoj trećini može spoznati malo toga. Mnogi isprva pomisle da su oni brat i sestra (što nije tačno), zatim da su u vezi (što je, recimo, istina, ali je ta veza čudna jer se Jasper gnuša svakog fizickog kontakta i bliskosti sa Alice i najverovatnije je homoseksualac). Njih dvoje su, svejedno, prethodne četiri godine proveli u kući Alicine majke, iz koje su nedavno otišli nakon žučne svađe. Narušeni odnosi s roditeljima neće sprečiti Alice da već sutradan od njih zatraži novac, ili pak sama uđe u njihove kuće i posluži se, jer buržoazija za to i služi.

Kao što nije lako pisati o holokaustu ili ropstvu a izbeći idealizaciju i samim tim i dvodimenzionalnost žrtava, isto tako je teško pisati o terorizmu jer to niko zdravog razuma ne može podržavati. Međutim, Doris Lesing je uspela da pronađe odgovarajući ugao kako bi izbegla jednostranost. Za početak, ovde je bitna politika, jer za razliku od terorizma borba protiv zlodela kapitalizma bi trebalo da je bliska svakom mislećem biću. A likovi u ovom romanu većim delom knjige zapravo i nisu teroristi. Njihova uverenja su na mestu, a svi oni -- ovu kuću će do polovine romana naseliti brojni najrazličitiji ljudi -- više deluju poput pobunjenih tinejdžera koji se igraju komune nego poput pitomaca ISIS-a ili pak pomenute IRA-e.

Pored toga što likovima ovog dela, uglavnom, srce na pravom mestu, evidentno je da oni previše uživaju u protestima, sukobima s policijom i, uopšte, u pozi buntovnika i revolucionara, dok se njihove akcije svode na skandiranje na protestima i ispisivanje grafita. Međutim, čak i "korisni idioti", kako je to Lenjin formulisao, očito mogu postati izrazito opasni ako su dovoljno uporni. U šta će nas preostale stranice ove knjige uveriti.

Doris Lesing izuzetno prikazuje ljude u svim svojim nijansiranim promenama, kako se maske smenjuju, od facijalnih ekspresija, preko akcenta i samog govora. Ova autorka, takođe, vešto bira šta će izreći a šta će pokazati i čitalac je zbog tog mudrog izbora višestruko nagrađen. Vanredno dobra knjiga o opasnosti dobrih namera.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Bookvalna -- Instagram

Metafikcija je naziv za postupak u književnosti čija je glavna karakteristika da aludira sama na sebe.

Prethodno navedena definicija već zvuči dovoljno  komplikovano i zbunjujuće, zar ne? Sada zamislite kako izgleda primeniti je i u praksi.

Pred nama je roman o romanu, proza u prozi. Željko Obrenović, pisac, piše o fiktivnom piscu koji dobija zadatak da napiše scenario za jedan film B produkcije namenjen stranom tržištu u jednoj vikendici u blizini Kamenog jezera, poznatom po tome što misteriozno utopljava ljude. Društvo mu pravi devojka mastiloplave kose, Una, sa zadatkom da prevodi na engleski jezik sve što on napiše. Međutim, na ovome se ne završava Obrenovićevo umeće. Ne, ono tu tek počinje.

Obrenović piše o piscu koji iza sebe ima već nekoliko objavljenih romana, dok, taj isti fiktivni pisac nama čitaocima govori o cakama kojima se služi prilikom stvaranja pisanog dela. Tako, govoreći o važnosti dobrog uvoda i dobre prve rečenice romana negde na sredini priče, Željko nas automatski vraća na sam početak ovog romana, čime nas mami da proverimo da li je on zaista i primenio to pravilo o kom govori njegov fiktivni pisac. I da, primenio ga je!

Dalje, u jednom momentu priče, Una sedi na terasi i čita piščev poslednji roman uz komentare da je radnja toliko zapetljana i generalno nepovezana, da joj nije jasno na koji način je uopšte uspeo da uobliči čitavu priču i da joj da određeni kraj. Tu na videlo ponovo dolazi Obrenovićeva genijalnost, budući da je to upravo ono što on radi nama čitaocima u ovom romanu, jer smo svi mi, faktički, Una. Naime, "Kameno jezero" obuhvata u sebi sled slojevitih i razgranatih događaja koji su naizgled međusobno nespojivi, čime tera nas čitaoce, kao i Unu unutar samog romana, da se zapitamo na koji način će uopšte i uspeti da završi priču koju je toliko razgranao sa svakom novom stranicom. Na taj način, Obrenović nas lukavo mami da što pre stignemo do kraja romana.

Pored svega navedenog, atmosfera koja dominira romanom obavijena je velom misterije, kako zbog lokacije na kojoj se radnja odvija, tako i zbog samih ljudi koji na toj lokaciji obitavaju.

Svi su osumnjičeni, i niko nije osumnjičen. Genijalno.

Vuci svoje ralo po kostima mrtvih Olga Tokarčuk

Radnja romana Vuci svoje ralo po kostima mrtvih smeštena je u planinsko mesto na granici između Poljske i Češke. Počinje ubistvom, odnosno pronalaskom leša jednog od suseda naratorke koja nam o tome pripoveda u prvom licu. Ona je starica, koja živi sama i pomaže bivšem učeniku s prevođenjem poezije Vilijama Blejka, čuva i obilazi vikendice komšijama, zanima se za horoskop i izrađuje ga za sve s kojima dođe u susret, ukoliko joj saopšte datum rođenja. Takođe, ona prezire svoje ime -- Janina -- smatra da je glupo davati imena na rođenju i zbog toga sve poznanike prekrštava imenima koja smatra da su odgovarajuća za njih. To preimenovanje se ne završava samo na ljudima, obližnje seoce je nazvala Transilvanija.

Čovek koji je pronađen mrtav -- po svoj prilici zadavio se jelenskom kosti do koje je došao krivolovom -- imenovan je Bigfut, a naratorka ga nikada nije volela, upravo zbog pomenutog krivolova i uopšte odnosa prema životinjama (psa drži zatvorenog u kućici bez obzira na hladnoću i ostavlja ga tu i kad nekamo ode na duže).

Kako roman odmiče, umesto klasične krimi priče, čitalac će mnogo češće biti izložen monolozima i dijalozima koji se bave odnosom ljudi, životinja, insekata i prirode, i njihovim međusobnim vrednovanjem. Ko ljudima daje za pravo da se tako bahato odnose prema "nižim" vrstama i zašto za to ne postoje kazne? Ili, ako postoje, zašto se ne primenjuju? Ovi "eseji" nisu nametljivi i ne ometaju narativ romana, koji je maestralno vođen. Roman ni u jednom trenutku ne sklizne u pridikovanje premda se bavi angažovanim temama. A od jednog do drugog meditativnog pasaža dešavaju se nova ubistva i slagalica polako počinje da se sklapa (ako je to nekome u ovoj knjizi uopšte bitno).

Lepota ovog romana je ponajviše u samom pisanju, u živopisnim likovima (zubar kojem je oduzeta licenca popravlja zube pod vedrim nebom, a kao anesteziju koristi votku; entomolog koji spava u šumi; pa i sama naratorka koja piše pisma policiji u kojima primećuje da su ubistva zapravo osveta životinja) i sjajnim opservacijama.

Retki su romani kojima je teško naći makar jednu zamerku, a ovaj je takav. Svako treba da ga pročita.

Gogoljeva supruga (Gogol's Wife) Tommaso Landolfi

Nakon susreta sa Bucatijem i beskrajnog oduševljenja ovim autorom, poželeo sam da se još malo upoznam s italijanskim piscima kratkih priča. I tako sam dobio preporuku ua Landolfija. Ovaj autor, za razliku od Bucatija, nije tako lako prohodan, ali je količina uvrnutosti i bizarnosti u njegovim pričama još i veća. Moram da priznam da u nekim pričama do kraja nisam bio najsigurniji o čemu su, ali mi to svejedno nije pokvarilo utisak.

Gogoljeva žena

Gogoljeva žena je u stvari bila lutka na naduvavanje, koja s vremenom postaje sve življa i sve više utiče na ponašanje i razum ovog slavnog pisca.

Pastorala

Kroz epistolarnu formu ova pripovetka govori o krajevima u kojima ljudi zimu provode u hibernaciji. Došljak oseti da će se to i njemu desiti i počinje da se pribojava da l' će se ikada probuditi.

Dialogue on the Greater Harmonies

Čovek na brodu od kapetana nauči persijski jezik. Savladavši materiju dovoljno, on napiše i tri pesme. Po okončanom putu shvati da ga kapetan nije učio persijski i da nijedan lingvista ne zna koji je jezik u pitanju i da li zaista postoji. Ali kako onda proceniti vrednost pesama? Ova priča čitaoca odvede do ozbiljnih dijaloga o samom pisanju, smislu pisanja i procenjivanja književnog dela.

The Two Old Maids

Ovde je reč o podužoj noveleti, veoma raspričanoj i pomalo konfuznoj, koja govori o dve starice i njihovom majmunu koji noću beži iz kaveza i u obližnjem manastiru krade i pije vino za pričest. Ova duhovita postavka, kao i gorepomenutoj priči, takođe odvede do ozbiljnih teoloških rasprava o Bogu i tumačenju njegove reči.

The Death of the King of France

U ovoj noveleti već sam naziv upućuje na muzički komad koji je naročito dug i monoton, i mada priča nije monotona, teška je za praćenje. Ali, recimo, da se bavi strahom od pauka, sa poprilično širokim shvatanjem tog pojma.

A Romantic's Letter on Gambling

Ovo je tek kratka crtica o kockanju kao smislu života i novootkrivenom svetu kad se sve izgubi.

Giovanni and His Wife

Takođe izrazito kratka priča, s neopisivo sjajnom idejom o bračnom paru koji unisono peva u falšu, što je gotovo ili apsolutno nemoguće. Osim, izgleda, u slučaju prave ljubavi.

Suzan Hil I'm the King of the Castle

Ovoga puta nije u pitanju priča o duhovima kao u Ženi u crnom, već knjiga o deci koja nije za decu. Malo je takvih romana. Što me je i privuklo. Postavka je, kao i u Ženi u crnom, viktorijanska gotika. Iako je sad priča savremenija, teško je utvrditi o kojem se dobu tačno radi. Da se povremeno ne pomenu telefoni ili automobili, stekao bi se utisak da je reč o mnogo daljoj prošlosti.

Na početku romana dečak Hooper je od dede nasledio veliku kuću, gotovo zamak, u koju se potom preseli sa svojim ocem (majka mu je preminula). Kako dečak tamo ne bi bio usamljen, otac dovodi ženu kao ispomoć i njenog sina kao društvo za svog (otac je preminuo). Takođe se nagoveštava i moguća buduća ili već postojeća afera između ovo dvoje odraslih.

Sa druge strane, Hooper umesto da u Kingshawu vidi potencijalnog druga, on vidi samo pretnju, prepreku i žrtvu. Nijedan od dečaka nije odmah jasno postavljen kao siledžija ili žrtva, ali obojica manje-više znaju šta su ili šta bi želeli ili ne bi želeli da budu.

Sitna ali istrajna Hooperova bockanja, uz potpunu nezainteresovanost Kingshawove majke za to, teraju ovog dečaka da pobegne od kuće, ali Hooper mu čak ni to ne dozvoljava, već ga sledi i pokušava da se nametne kao vođa, nastavljajući da kuša svoje mogućnosti i moći. Kako vreme prolazi, njih dvojica bivaju sve dublje izgubljeni u šumi, a odnosi siledžije i žrtve se iz časa u čas smenjuju, od prilike do prilike.

Naravno, ni tu nije kraj. Ma koliko da je Hooper fizički slabiji, i ma koliko da ga često Kingshaw izvadi iz nevolja u koje svojom nemarnošću i nespretnošću upadne, to niukoliko neće umanjiti njegovu mržnju i on će iznova iznalaziti načine i spletke kojima će napakostiti drugom dečaku. Dok će roditelji sve vreme ostati slepi za sve to što se dešava.

Roman je napisan u trećem licu, fokalizatori se smenjuju po potrebi, ali je veći deo događaja sagledan iz Kingshawovog ugla. Knjiga predstavlja deo školske lektire u Engleskoj, što se dâ videti iz brojnih gnevnih prikaza na Goodreadsu. Jedina zamerka u mojim očima odnosi se ne to što se u priči ne oseća prava gradacija događaja, pa se, uprkos kratkoći, stiče osećaj repetativnosti.

Kameno jezero -- prikaz -- Ivana Balnožan

"Fikcija je bila na mojoj strani. Pozitivci pobedjuju u lošim pričama. Negativci u besnim dekonstrukcijama. U pravoj literaturi pobedjuju sivi likovi. Likovi s milion mana, ali koji ti iz nekog razloga prirastu za srce. Takvi kao što sam ja. A ovo je moj život. Moj roman. Moja pravila."

Željko Obrenović, Kameno jezero

Pisac u stvaralačkoj krizi. Jezero za lošom reputacijom i tajnovita devojka. Misteriozni niz dogadjaja koji unose nemir. Vrisak u noći.

Svi ovi motivi su tipična okosnica jednog dobrog trilera. Roman je razradjen sa puno podzapleta, likovi su veoma interesantni i uglavnom "sivi", kako sam pisac kaže - ni crni ni beli. Ali, ono što me je oduševilo jeste autorovo poigravanje sa metafikcijom - on piše roman o piscu koji piše scenario za film (pritom, u prvom licu) i diskretno nam ukazuje na postupke koje koristi. Iza glavne radnje romana vodi se tiha polemika šta to zapravo publika želi da čita, šta pisac želi od svojih priča, kako teče proces stvaranja dela, kako treba da izgleda efektna korica knjige. Granica izmedju pisca knjige i pisca u knjizi tako, na momente, postaje nejasna. Ko nam zapravo govori o značaju prve rečenice u romanu i kako ga efektno treba završiti?

"Kameno jezero" nije razočaralo u smislu zapleta, tenzične atmosfere i (moje) želje da se do raspleta dodje što pre. Ipak, ono što me je osvojilo je taj svet ispod površine radnje, fikcija koja me je terala da se zapitam da li je zapravo fikcija, da razmišljam o pozadinskom značenju i da zaista uživam u ovoj knjizi.

Toni Morison Sula

Pošto mi se onomad poprilično dopala Beloved, uzeh da čitam Sulu i već posle nekoliko desetina stranica mogao sam da potvrdim da je Toni zbilja ozbiljan pisac. Najpre, ponovo sam ustanovio da ovo nije osvetnička literatura uperena protiv belaca. Ona piše o crncima i njihovim problemima, za šta su, naravno, mahom krivi belci, ali belaca ovde ima jako malo tako da to nije na prvom mestu, a što je još važnije, nema popovanja. Takođe, crnci su daleko od idealizovanih. Ljudi su kao i svi drugi. Često spremni da naude jedni drugima. Dve odrasle osobe su žive spaljene, a jedan dečak utopljen. Naročito je tragično što te smrti dolaze niotkuda i često je potrebno vratiti se nekoliko pasusa za slučaj da se nešto nije propustilo (nije), takođe se nakon toga tome ne pridaje veliki značaj jer smrt je nešto svakodnevno i uobičajeno, čak i tako ekstremno nasilna.

Porodična saga se zatim lagano pretvara u priču o dve drugarice, sledi desetogodišnji jaz tokom kojeg se Sula školuje, a Nel udaje i rađa decu. Nakon Sulinog povratka sve se promenilo. Ona nosi u sebi nešto drugačije, gotovo demonsko, zbog čega je se čitav grad plaši. Nije slučajno što od rođenja ima i beleg na licu. Ubrzo ona počinje da otima tuđe muževe zbog čega je žene dvostruko mrze jer muškarce odbacuje brzo kao da ništa nisu ni vredeli.

Ovakva priprema terena se iznenada urušava u nešto sto u prvi mah deluje kao melodramatičnost i gotovo prometejska kazna odvažne i drugačije žene. Međutim, na sreću, Toni nije ovde izgubila dah. Sledi gotovo trilerski obrt u kojem se sve izvrće naopačke. Čak i ključna pitanja: ko je zapravo dobar, a ko zao?

Toni piše u trećem licu, prelazeći s jednog na drugog fokalizatora u hodu, bez neke simetrije, ali budući da je u pitanju porodična saga, gde se dani i godine sumiraju i gde ima jako malo dijaloga, takav pristup deluje posve prirodno i odgovarajuće. Zanimljivo je i to što ova knjiga nije previše obimna, a opet se ne stiče taj utisak i to ne u smislu da je dosadna i spora već da na dikensovski način oživljava likove i prostor.

Karton siti -- Željko Obrenović -- prikaz -- Nataša Spasojević

Pre par meseci sam u jednoj simpatičnoj igrici u našoj grupi dobila na poklon strip Karton siti, koji potpisuju slikar Željko Vitorović i književnik mlađe generacije Željko Obrenović. Moram priznati da sam bila pomalo skeptična po pitanju toga kako može da izgleda strip domaćih autora, ali sam već  prvim čitanjem uvidela da su moje sumnje bile neosnovane i da je ovaj strip, kao i šest epizoda koje mu slede, iz pravih razloga preveden i na druge jezike, i da je zasluženo imao dobru prođu u inostranstvu.

Ova neobična priča smeštena je u budućnost u kojoj Indija i Kina dele svet na pola, pomerajući pritom i Ekvator da bi se usaglasile, a okidač za sve njihove probleme, i pokretač svih ratova, opet se nalazi na Balkanu i opet je toliko apsurdan, kao i uvek, da nam ne izgleda nimalo neverovatan. Kao omaž noar filmovima na scenu stupa detektiv, koji to nije, i bogartovski biva uvučen u radnju čiji akter ne želi da bude. Sve se naravno zakomplikuje, a kako se rešava, moraćete sami da otkrijete.

Moram reći da sam iskreno uživala u ovoj priči. Čitala sam je nekoliko puta, i svaki put se na drugim mestima smejala, svaki put mi je nešto drugo zapalo za oko. Ova priča, bez obzira na to što je smeštena u budućnost i  što je groteskna, pravi je odraz naše svakodnevice i apsurdnosti sveta u kome živimo.

Kao neko ko je, kao i autori, odrastao u gradu čiji je zaštitni znak bio slogan Valjevo siti, ili Valjevo si ti, ne mogu da ne primetim tu analogiju sa naslovom ovog stripa Karton siti, i da se ne zapitam da li smo mi stvarno postali ona tačka na planeti u koju se "sliva sva beda ovog sveta, bez dokumenata, u prolazu, van sistema" kako  pisac primećuje. Jesmo li?

I da zaključim, verujem da ovaj strip može biti prava poslastica za prave ljubitelje stripova, ali je isto tako i dobar uvod u žanr za sve nas koji volimo dobru i zanimljivu priču, pa otuda od mene i ova preporuka.

Kameno jezero -- Željko Obrenović -- prikaz -- Zelenmajskibluz

Slučajno pronađoh ovaj prikaz Kamenog jezera na Instagramu:

Ljudi su zli. A ne jezera.

"Nabavila sam ovu knjigu u akciji @kontrast_izdavastvo. Odavno nisam čitala triler i zaboravila sam kako je to čitati knjigu u dahu, pa me je ova na to podsjetila. Mračan i jeziv, ali tako da takva atmosfera uopšte nije forsirana, nego već u prvim poglavljima se formira i ostaje do samog kraja. Osjećanja nelagode i uznemirenosti su tu; apsolutno svaki lik, pa i glavni junak, vas uznemiruju na svoj način - da li postupcima, čuvanjem tajni, a ponekad i samom pojavom. Kameno jezero reflektuje kamenje i stijene, ali će se u njemu ogledati i živi. Obrenović vas tako dobro uvlači u priču i ne dozvoljava da mrdnete do kraja. A bogami, i kad je završite. Odlična knjiga, drago mi je da sam otkrila ovog pisca!"

zelenmajskibluz

Marselo Kintanilja TUNGSTEN

Nakon nebrojenih pročitanih stripova čovek nauči da ne očekuje nemerljiva iznenađenja i revolucionarna dela. Nauči da uživa u lepom pisanju i lepom crtežu, i to često bude najviše što dobije (a i dovoljno). Onda povremeno naleti na strip kakav je Tungsten i shvati da se zapravo privikao na prosek i da treba i od sebe i od drugih da traži i više nego što mogu da daju. Jer ovde je reč o takvom delu.

Naime, ovaj nemali grafički roman se, za početak, odigrava za svega nekoliko minuta, uz poneki flešbek. Započinje momcima koji ilegalno love ribu dinamitom i dvojicom posmatrača koji će na taj prizor dvojako reagovati. Dok se čeka dolazak policajca, koji se zapravo nalazi nekoliko stotina metara dalje na plaži, mnoštvo ukrštenih sudbina prikazaće nam se vanrednim postupkom montaže i režije.

Gotovo je nestvarno to kako Kintanilja uspeva da zamrzne pokret u jednom "mrtvom" mediju dok čitaocu drži pažnju kao u kakvom kratkom akcionom filmu koji ne daje vreme da se trepne. A opet, kad se korice sklope, nemamo utisak da smo pročitali akcijaš, već fino nijansiranu dramu sa sudbinama tako bliskim patetici a nikada zapravo takvim. Ima li šta teže od toga?

Džon Irving The Cider House Rules (Tuđa pravila, Laguna)

The Cider House Rules je roman koji bi trebalo da se proučava na svim kursevima kreativnog pisanja, kao što bi ga neizostavno trebalo preporučiti svakom mladom a i zrelom piscu. Knjiga se čita neometano i pripoveda priču na krajnje tradicionalan način. Na početku nam se čini da nam je ova storija poznata i da joj unapred možemo predvideti ne samo kraj već i razrešenje svake scene. Ali ništa od toga. Irving je majstor pripovedanja i upravo u izbegavanju opštih mesta, ali bez nekakvih avangardnih postupaka, leži kvalitet i lepota ovog dela.

The Cider House Rules je roman o siročetu Homeru Wellsu koji nije imao sreću da ga neko na vreme udomi, te je trajno ostao u jedinoj kući koju je znao. Usput postaje šegrt Wilburu Larchu, upravniku sirotišta i hirurgu, a naposletku i sâm stasava u vrsnog doktora, premda bez dana formalnog obrazovanja.

No sve ono što bismo očekivali od ovog nesumnjivo dikensovskog romana izostaje. Sirotište nije nastanjeno zlom i takmičarski nastrojenom decom, uprava nije sadistička i bezosećajna, a izlazak u stvarni svet ne otvara jedino vrata ka još gorim nevoljama. A opet, The Cider House Rules nikako nije ni sladunjava limunada o krasnom svetu i istim takvim ljudima. Irving je bez premca kad treba ispripovedati priču o ljudima koji ma koliko da uporno beže od svoje sudbine, koja pak ne deluje kao nešto od čega treba bežati, ona ih svejedno stiže. I kad se to na koncu desi, čitalac shvata da je sve vreme umesto komedije čitao tragediju koja mu ostavlja gorčinu u duši.

Valjalo bi napomenuti i zavidno istraživanje koje je Irving sproveo i koje izbija iz svakog reda ali nikada nije zamorno, suvoparno niti preočigledno. Nekom prilikom je čak prisustvovao hirurškoj proceduri tokom koje se žena probudila iz anestezije i pogledala svoje organe poređane na grudima, na šta joj je lekar rekao, 'Spavaj, dušo'. Što je ona i učinila. I kako ijedan pisac da smisli nešto tako dobro?

Kameno jezero – Željko Obrenović – prikaz – Mila Matović Glišović – Defi kutak – 23.7.2019.

Ovo je knjiga koju sam želela od trenutka kad je najavljena. Najlepše od svega je što me je oduševila neočekivanim obrtima.U ovoj knjizi ima svega i misterije i krimi i ljubavne priče.

Svojim genijalnim stilom pisanja Željko Obrenović je postao moj omiljeni živi pisac sa ovih prostora.

Glavna ličnost u knjizi je pisac koji dobija ponudu da se osami u vikendici na Kamenom jezeru i napiše scenario za američko tržište. Društvo mu pravi devojka Una, koja mu pomaže oko scenarija. Kameno jezero prate glasine, meštani zaziru od njih, čuvar ih savetuje da odu, a nepoznati vozač pokušava da pregazi pisca. Saznajte kakve tajne krije Kameno jezero u jednoj od najboljih knjiga domaćih pisaca našeg doba.