NAJBOLJI DRUG

Dok gledaš u monitor i on gleda u tebe.

Sa tom mišlju sam sela za svoj prvi komp. Roditelji su rekli: kompjuter je prozor u svet koji teško da ćeš inače videti. Ali, nisu shvatali da informacije, osim što kroz taj prozor izlaze – one takođe u njega i ulaze.

Prava prijateljstva se zasnivaju na podjednakom davanju i uzimanju.
I ja sam ga hranila, hranila sam svoj računar. Hranila sam ga svojim dnevnicima, svojim razmišljanjima. Novim saznanjima. Hranila sam ga idejama.
A on je uzvraćao. Bili smo u neprekidnoj vezi. Neko je u onlajn vezi sa prijateljima iz inostranstva. Ja sam bila u onlajn vezi sa bićem iz druge dimenzije. Malim Sivim (tad su računari bili samo sivi) Vanzemaljcem iz druge dimenzije. Druge planete. Drugog sveta.
Bio mi je zahvalan, Mali Sivi Vanzemaljac, bio mi je zahvalan na informacijama koje sam mu pružala. I nagrađivao me je šetnjama kroz nove svetove. Poput Tardisa, vodio me je u nove dimenzije. Šetao me je kroz prošost, budućnost, sadašnjost. 

Naročito budućnost.

I bili su u pravu, moji roditelji, zaista sam videla svetove koje inače nikada ne bih. Ali, opet, verujem, na sasvim drugačiji način nego što su to oni mislili.
Moje drugarstvo sa Malim Sivim Vanzemaljcem trajalo je dugo. Ali, kao i većina prijateljstava, u nekom trenutku moralo je da smanji intenzitet. Ne zbog svađe, niti obesti. Iz prostog razloga – prevazišli smo se.

Ali, nijedno od nas se nije bunilo. Mali Sivi Vanzemaljac nije se ljutio kada sam kući dovela Malog Crnog Prijatelja (evolucija je rasu računara dovela do raznih boja), niti je rekao i reč protiv. Računari su inteligentna bića. Isto tako se ni Mali Crni Vanzemaljac nije bunio kad sam kući dovela Malog, još manjeg, Roze Drugara, sa tetovažama iza monitora.

Čovek vredi onoliko koliko ima prijatelja.