Mark Vejd: Irredeemable

Odmah da kažem da mi Mark Vejd nije omiljeni scenarista, naprotiv. No, kad je nakon savršenog rana koji su na Daredevilu imali Bendis i Brubejker, doneo takvu svežinu koju odavno nisam video, morao sam da dam šansu Irredeemable koji već neko vreme jako jako hvale.

Priča je o superheroju koji je po mnogo čemu zasnovan na Supermenu i koji jednog dana postane superzlikovac.

Hm, ideja je tako dobra a opet tako jednostavna da vam nije jasno kako se toga niko nije ranije setio?

Vejd pripoveda samouvereno i jako kompresovano, bira dobar način da nam prezentuje ono što je bilo i što je sad. Svaka epizoda u prvom trejdu data je iz vizure jednog od Plutonijumovih bivših saboraca koji sad gledaju kako da sačuvaju živu glavu i kako da sačuvaju ostatak sveta od gneva nekadašnjeg superheroja.

Naravno, čim se neko odluči za napred-nazad naraciju, ne možemo da ne pomenemo Lost. A čini se da ta serija ima sve više uticaja na strip, što ni malo ne čudi. Uticaj je više nego očigledan, recimo, u Spenserovom Morning Glories, o kom sam već pisao, ali je primetan i u Irredeemable.

No, uticaj Losta ne vidi se samo u izlomljenoj naraciji, već i u doziranju informacija, koje je ta serija dovela do savršenstva i logično je što svako zdravog razuma, ko je pri tom i pisac, želi da se pozabavi tom veštinom koja je naročito zgodna za forme u nastavcima.

U prve četiri epizode, koliko ima prvi trejd, nećemo saznati previše o Plutonijumu, niti o pravom razlogu njegovog revolta, ali saznaćemo dovoljno da želimo još. A Vejdu ne nedostaje ideja za kreativne smrti koje Plutonijum seje. Tako će on u nekom momentu odleteti u svemir i gađati zemlju meteorima!?

A, šta kažete?

Jasno se vidi da Vejd ne želi nikoga da štedi i da ne želi da kupuje vreme, tako on uvede likove koji deluju kao da će se pojavljivati još mnogo mnogo puta, ali oni recimo stradaju već na sledećoj strani!

Jedine zamerke idu na crtež koji nije loš, ali je mogao biti bolji i to što u trejdu ima samo četiri epizode. No, kupujemo kvalitet, a ne kvantitet. A Mark Vejd nam je to u Irredeemable dao.

Spartacus

Imao sam minimalna očekivanja. Ali, već prva epizoda serije Spartacus nagovestila je da ću se sjajno zabaviti. Kao da su iskoristili ostatak scenografije sa snimanja 300. A takva je i režija: pomislite da prva epizoda traje dvadesetak minuta, a da je nagurala na pedeset minuta jer je svaka druga scena u slo-mo.

No, već kod neke treće epizode scenaristi Spartacusa postadoše hrabriji. I do kraja prve sezone nagledasmo se svega i svačega iz života gladijatora. Dakle, krvi i iznutrica koliko hoćete, takođe, spletke i intrige kod više klase.

Nažalost, glavni glumac je preminuo, pa su ga zamenili u drugoj sezoni. Nije to više ista serija.

The River / Reka

ABC ne prestaje da traži novi Lost. Pokušali su sa formom – nije išlo. Sad pokušavaju sa egzotikom i možda su na pravom tragu.

Za sad smo videli dve epizode nove serije The River koja govori o nekom imaginarnom „Beru“ koji već godinama radi reportaže iz zabiti. E, onda se sa jedne ne vrati, pa ekipa predvođena ženom i sinom kreće u potragu.

Pretežno je horor, rađen kao mockumentary. Može da vas nervira drmusanje kamere i slično, ali The River isporučuje. Ostaje da se vidi – koliko.

Željko Obrenović: Talog (korica)

Već ste pročitali prvu rečenicu mog novog romana i upoznali glavnu junakinju. Sad je došlo vreme da vidite i koricu.

Sticajem okolnosti, ispalo je tako da se fotkamo po najgoroj zimčugi. No, fotografa Nemanju i režisera Neđu to nije uplašilo. Neustrašivo smo se uputili u susret dobroj fotografiji.

Želeo sam da kad već na koricu ide moja fotka, to ne bude samo fotka, već naslovnica. Da nagoveštava atmosferu romana, način pisanja, žanr itd. Sve što možete da očekujete.

Dok smo se fotkali na minus ko zna koliko, dok sneg pada, a niko normalan ne izlazi napolje, razmišljao sam samo o jednoj stvari: Kako te proklete manekenke ovo trpe? A onda se setim da one za to dobijaju lepe honorare. I tad mi je bilo lakše. Zbog njih, ne zbog mene. Meni je i dalje bilo hladno, te me ni litar čaja posle slikanja nije ugrejao.

No, na kraju je jedino bitno da je fotka ispala kako treba.

Nemanja, Neđo, hvala još jednom na pomoći.

A roman? Samo što nije.

Gde nalazite ideje?

Čajna Mjevil je jedini čovek kog možete da pitate ovo pitanje a da ne ispadnete glupi. Zaista, nije mi jasno kako taj čovek razmišlja. Čak i njegovi romani koji mi se nisu dopali, imali su barem dvadesetak genijalnih ideja. Koje je smislio vanzemaljac.

Dakle, Čajna, pričaj!

Kim Njumen: Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles

Kim Njumen je poznat po tome što uzme gomilu – ili gomilicu – istorijskih ili književnih likova i udahne im novi život.

Ovog puta se latio takve veličine kakva je profesor Moriarti.

Veličine koja se provlačila kroz sve gde se Šerlok Holms pojavio, ali nikad nije dobila portret kakav zaslužuje. Do sada.

Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles  je roman maskiran u zbirku priča. Pročitali-odgledali smo mnogo toga o najvećem detektivu ikada. Sad je vreme da se suočimo sa njegovim najvećim neprijateljem.

Ijan Mekdonald: River of Gods

River of Gods je roman Ijana Mekdonalda koji spada u njegovu fazu SF-a smeštenog u egzotične zemlje. Sam naslov River of Gods govori da je u pitanju Indija.

Ijan Mekdonald je jedan od talentovanijih SF pisaca novije generacije i bavi se fanastikom onako kako treba – kritički. Dakle, u pitanju je bliska budućnost, gotovo sadašnjost. Veštačka inteligencija, naučnici koji se igraju Boga, političari, masovni mediji...

Sama forma romana je domaći mnogim piscima. Probajte da napišete nešto ovako kompleksno pa makar da nema smisla. A River of Gods ima smisla samo tako.

Julia’s Eyes

Devojka istražuje smrt svoje sestre, a usput gubi vid. Sjajna ideja koja nije do kraja realizovana kako valja. Tako da je prva polovina filma više nego dobra, a posle krene da pada.

Bude nam jedino žao što scenaristi nisu bili malo veštiji da istraju sa pričom, jer je Julia’s Eyes mogao biti mnogo bolji film.

Inovacija: scene koje su ranije u filmovima snimali sa šibicama (mrak, svetlo, mrak, svetlo), sad su modernizovane i tu su mobilni telefoni. Ili blica foto aparata.

No, ulaganje u napetost se na kraju banalizuje amerikanizacijom raspleta, te Julia’s Eyes ostaje samo još jedan od filmova koji su mogli biti dobri.

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti... Ni car Edip im nije ravan.

Pedro Almodovar: The Skin I Live In

Svi mi znamo Almodovarove opsesije. Znamo ko je i šta bi hteo da je. Tako da mu filmovi zgodno dođu za maštarenje. No, niko ne poriče da s vremena na vreme ubode dobar film.

The Skin I Live In izgleda kao da ga je režirao Takaši Mike po scenariju Garta Enisa. Znači, teška perverzija sa odličnom idejom.

Ne bih ulazio u zaplet jer postoji velika šansa da ispojlujem, ali slobodno možete da mi verujete i pogledate film. Sjajno je tempiran i sve informacije su dozirane kako treba. A čak i da znate svaki detalj, to vam neće pokvariti uživanje. Što je dokaz da ne počiva na iznenadnim obrtima iako ih ima. O da.

Black Mirror

Britanci su snimili mini-seriju od tri epizode od kojih je svaka za sebe, a sve tri se bave fenomenom i kritikom televizije na najrazličitije načine. Seriju kao da su pisali zajedno Voren Elis, Filip K. Dik i Vilijam Gibson.

Mada, Black Mirror možda najviše liči na pojedine priče Džonatana Letema.

Zapleti su tako dobri da se ne mogu prepričati i jako jako su verovatni. Dakle, gledaćete SF koji se dešava u bliskoj budućnosti – ako ne i sadašnjosti. Sama ta činjenica je baš skeri.

Bullhead

Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.

Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.

A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.

Bullhead je topla preporuka.

Dejvid Finčer: Devojka sa tetovažom zmaja

Ljudi su ludeli i dalje lude za Lašonovom trilogijom čiji je prvi deo Devojka sa tetovažom zmaja.

Probao sam da čitam – nije išlo.

Pogledao sam švedsku verziju filma Devojka sa tetovažom zmaja – bio je sasvim solidan.

Onda je Finčer uzeo da snima američku verziju, ne rimejk, nego novu adaptaciju. Devojka sa tetovažom zmaja je noar za novi milenijum. Film koji igra mnogo više na kartu likova nego zapleta, što se pokazuje kao dobro. Likovi su građeni temeljno i originalno. Iako se ove dve ekranizacije bitno ne razliku, čini mi se da mi je Finčerova draža.

A muzika Trenta Reznora? Kao i uvek odlična.

Alcatraz

Džej Džej Abrams je Lukas novog doba. Uvek ima sjajan high concept.

1963. godine u zastvoru Alkatraz nestali su svi zatvorenici. Pojavljuju se pedeset godina kasnije i nastavljaju sa svojim nedelima.

Iako prve dve epizode ne ukazuju da je Alcatraz serija u rangu Losta, ne mora da znači da se neće razviti u nešto sasvim pristojno (uzdajmo se u poznata scenaristička imena).

Ako ništa, lepo je ponovo videti Huga na TV-u.

Cowboys & Aliens

Izgleda da niko do sada nije pohvalio Cowboys & Aliens, pa što da prvi ne budem ja?

Kauboji? Ima.

Vanzemaljci? Ima.

Indijanci? Ima.

Harison Ford? Ima.

A tu je i tvorac Losta Dejmon Lindelof da stvar začini. Cowboys & Aliens je avantura koja nas podseća zašto smo zavoleli filmove i zašto ih i danas volimo.

Kevin Smit: Red State

Kevin Smit je snimio film koji je trebalo da bude ne pola puta između torture porna i filma opsade.

Takođe, želeo je da pokaže kako u Red State niko od likova nije bezbedan. Ali, problem je što se ni za jednog od likova nismo ni vezali da bi nam bilo žao.

Kritika religije u Red State, Smitova omiljena tema, nekako je bez daha. I sve reči koje stavlja u usta propovednika-redneka... iste su takve.

Ništa posebno.

Braća Koen: Miller’s Crossing

Ako braća Koen uopšte imaju loše filmove, Miller’s Crossing svakako ne bi dospeo na tu listu.

Miller’s Crossing je koenovski noar u najboljem izdanju, smešten u doba prohibicije. Ali, za razliku od većine filmova smeštenih u tu epohu, ne pokušava da ispriča neku veliku priču o usponu i padu nekog mafijaša, već nam daje intimnu „malu“ priču o teškim odlukama i njihovim posledicama.

Miller’s Crossing je obavezna literatura.

Juno, Diablo Kodi

Ta Diablo Kodi ume da piše.

Juno je priča o devojčici koja ostane u drugom stanju, odluči da rodi bebu i da je na usvajanje. Iako Juno deluje kao film u kom bi igrala Meg Rajan ili Sandra Bulok -- nije.

Film je jako duhovit i ima opipljive likove. Kao Skot Pilgrim, samo bez superherojštine.

Dejvid Mičel: Number9Dream

Cloud Atlas nije savršena knjiga. Ali je hrabra knjiga. Knjiga koja vam nudi nekoliko neverovatno različitih glasova i priča. Cloud Atlas je roman koji cenim i u koji ću često ponovo zaviriti.

Number9Dream nije roman tog kalibra. Čini se da Mičel ne može da se opusti i ispriča jednu priču, čak ni kad se ona sama nameće (lik odlazi u Tokio gde traži ćala kog nikad nije video). Jer ta glavna priča je OK, ali sve one ubačene su nepotrebne.

True Romance: The Tarantino Cut

Kao i većinu svojih scenarija, Tarantino je i True Romance  pisao sa izlomljenom naracijom.

Međutim, Toni Skot je smatrao da film bolje izgleda kad se složi linearno i tako ga je i spakovao.

No, sad možete da pogledate i Tarantinov cut. I da, Toni Skot je promenio i kraj. Meni je njegov kraj draži. Šta ću kad volim hepi end.

Natural Born Killers / Rоđene ubice

Natural Born Killers je film oko kog su Tarantino i oliver Ston zakrvili. Tarantino kaže da ga je Ston rewrite-ovao, što se ne prašta, i da su on i Džulijet Luis izašli sa premijere posle pet minuta (kakvo je to sranje), međutim ja i dalje volim taj film.

Ston se ovde više bavio fenomenom televizije nego serijskih ubica, dao nam jednu inventivnu i eksperimentalni esid-režiju.

Kasting savršen.

A lepo je prisetiti se da smo nekad imali takvu glumicu kakva je Džulijet Luis. No, sad baš videh da se Džulijet vraća – i to na TV – u adaptaciji Grišamovog romana Firma.

Natural Born Killers ostaje film koji se voli.

Valhalla Rising, Nicolas Winding Refn

Valhalla Rising je dosadan i isprazan film koji je tako lepo snimljen da prosto morate da nabavite najbolju moguću kopiju i uživate u vizuelnom delu filma. Jer se ionako malo šta dešava, a još manje govori.

Vikinzi krenu da traže Svetu zemlju i zalutaju u Ameriku.

A jedan od njih je, pa... recimo, Đavo?

Valhalla Rising je prethodni film režisera koji nam je podario sjajni Drive.

Najbolji filmovi u 2011.

Čini se da je ova godina bila malo slabija od prethodnih nekoliko, pa i lista najbolih filmova možda nije sastavljena od najboljih filmova kakve bismo želeli, ali godina je bila takva i najbolji filmovi su takvi kakvi su. Opet, ima dovoljno dobrih filmova da ne kukamo previše, ali...

Kapetan Amerika: Prvi osvetnik

Kapetan Amerika je već sto godina jako dosadan lik. A onda se pojave Brubejker i Milar i napišu sjajne stripove. Samim tim dokažu da ovaj matori konj nije za odstrel. Filmadžije skinule dovoljno dobrih fora. Uspešan film.

X-Men: First Class

Već sam pisao.

Tintin: Tajna jednoroga

Možda smo više očekivali od kombinacije Mofat-Spilberg-Rajt. Možda. Ali, ipak su nam pružili sjajno režiranu, vizuelno upečatljivu ekranizaciju stripa koji nam je obeležio detinjstvo. Da se nabavi dobra kopija i da se gleda u zimske dane. Dok se prisećamo Indijane Džonsa, kog više nema.

We Need to Talk about Kevin

Drama maskirana u triler-horor. Deca su kao kinder jaje – nikad ne znate šta ćete dobiti. Ponekad dobijete psihopatu. I šta onda?

Rampart

Možda sam bio strog prema ovom filmu, ali ipak vredi da se pogleda.

Drive

Već sam pisao o ovom sjajnom filmu.

Melanholija

Fon Trir ima to neko svoje ludilo od kog ne odustaje. Možete da odmahujete glavom ili da gledate u čudu, ali gledate. Gledate. Već sam napisao reč-dve.

Attack the Block

Ko bi se nadao ovako dobrom a jednostavnom filmu? Utisci.

Hanna

Hit-Girl sreće Natali Portman iz Profesionalca. Kao da se previše išlo u visoku umetnost, a mogla je da bude samo prvoklasna zabava. Opet, filmova sa devojčicama-hitmenima nikad dovoljno.

The Sunset Limited

E, ovaj je bez mane. Kako rekoh.

The Yellow Sea

Od režisera filma Chaser. Jedan jako jako srpski film. Priča o čoveku koji u bedi i nemaštini pokušava da istraje, da sačuva porodicu i... pristaje na sve.

Fatale #1

Brubejker je jedan od boljih strip scenarista u poslednjoj, recimo, deceniji.

Sad ima novi strip po imenu Fatale. Strip koji spaja krimi i horor žanr lavkraftovskog tipa.

Teško da ćemo dobiti novi Sleeper, ali prva epizoda funkcioniše sasvim fino. Jedino što me nervira su promene perspektive i silna naracija na kojoj Brubejker u poslednje vreme jako insistira.

Fatale je jubavno pismo palpu, za koje se nadamo da će biti dugo i dobro.

Aliens

U duhu Nove godine i prisećanja na TV-program, reprizirao sam Aliens. Alien bi verovatno bio prikladniji, ali nedavno sam ga ponovo gledao, tako da...

Iako je Kameron dobro odradio posao, film Ridlija Skota ostaje neprevaziđeni masterpis u svakom pogledu.

Dejmon Lindelof je napisao scenario za prikvel Aliena po imenu Prometheus. Pošto je Lindelof tvorac Losta i naš omiljeni scenarista, normalno je da očekujemo puno. A kao šlag na tortu dolazi informacija da je film ponovo režirao baš Ridli Skot.

Yakuza - Of Seismic Consequence (2010)

Za bend Yakuza čuo sam još pre nekoliko godina, ali eto tek sad ih preslušah. Kažu da spajaju džez i metal. To se mora uzeti uslovno, jer ako imate saksofon u bendu, to nužno ne znači da je sve što se čuje – džez. No, čućete svašta, od buke i gotovo pa black metala, do sporog sporog metala. Ili, čak, roka. Zanimljivo za sve širokog muzičkog interesovanja. I jakog stomaka.

A Scandal in Belgravia, Sherlock

Mofate, mani se Doctora Who, piši Sherlocka. Nemam šta drugo da kažem. Prva epizoda druge sezone nastavlja u dobrom smeru. Smela modernizacija Šerloka Holmsa koja se ne zadržava samo na pukoj promeni dekora, već dedukciju prikazuje na savremen način.

A Scandal in Belgravia nas upoznaje sa novim superzlikovcem i uvodi Šerloka i u romansu.

Sjajno pisanje, sjajna režija, sjajna montaža. Kupljeno.

Najbolje serije u 2011.

U 2011. sam gledao dosta serija. Iako se možda čini da je zlatno vreme serija prošlo, opet ih ima dovoljno da uživamo. Evo nekoliko preporuka za ove hladne dane. Glavni utisak je da se polako ali sigurno šaltamo sa Amerike ka Engleskoj. Možda ne po kvantitetu, ali sigurno po kvalitetu.

Homeland

Kaže Pop Kendi: Sad kad ponovo gledamo Kler Dens, ne možemo da se ne zapitamo kako smo sve ovo vreme mogli bez nje na TV-u. Špijunac na mestu. Prvi put da se Amerika bavi teroristima na realan način. Kažu, antiamerički.

Američka horor priča

Svi mogući stereotipi i opšta mesta došli na žurku. A žurka je u ukletoj kući. Svrati čak i Elizabet Šort, poznatija ka Crna dalija. Nekima je preterano, meni je svaka epizoda pravo uživanje. Dejmon Lindelof parodira komentare za kraj Losta: Oni su sve vreme bili živi.

The Hour

BBC, hladni rat i TV emisije. Nekoliko epizoda i kraj. Sve na mestu. Može da se gleda kao prva dva dela Kuma, u cugu. Serija idealna za praznčne dane.

The Shadow Line

Brubejker kaže da je i naziv aluzija na kultnu seriju Edge of Darknes. Meni je i bolja. Ponovo, samo nekoliko epizoda. Sve pisao i režirao isti čovek. Sa puno ljubavi.

Game of  Thrones

Kaže moj drug: Ovi nemaju samo Sever i Jug. Oni imaju i Istok i Zapad i zombije i zid i... Ukratko, trebaće im trideset sezona da se sve razmota. Što mi i želimo, kažem ja. Odlična ekranizacija Martinovog serijala epske fantastike koji nisam imao živaca i vremena da čitam. Možda je ovako i bolje.

The Walking Dead

Po meni je druga sezona mnogo mnogo bolja od prve. Konačno dobijamo pravu dramu koju smo voleli u stripu, a zombije kao dekor. Dekor koji ujeda i pravi probleme iz kojih nastaje drama.

Sons of Anarchy

Serija koja se bavi bajkerima, trgovinom oružjem, terorizmom... Sjajan kasting, sjajni likovi. Prve dve sezone dosta bolje od treće, ili sam se zasitio jer sam sve odgledao za dva-tri dana. Videćemo sa četvrtom, dok se malo odmorim od tolike vožnje.

Louie

Kombinacija stand-upa i sitkoma. Duhovito, a jednostavno. A Srbija nema ništa slično. Pare nisu problem.

Breaking Bad

Serija u kojoj profesor hemije – sad već zdrav i u novim problemima – pravi kristal met ostaje jedina u kojoj se dlanovi znoje i gde se pušta još samo jedna. 

Velika očekivanja

Dikens je napokon dobio zadovoljavajuću ekranizaciju. Savršen kasting, odlično oživljena epoha. Kompleksna priča sa puno podzapleta i galerijom živopisnih likova. BBC pokidao.

Dule Nedeljković, intervju

Kažu da imaš mamurluk samo ako prestaneš da piješ?

-Kod mamurluka je najveća radost što nije stanje redovno, poput gripa ili malarije. Ako se mamurluk smesti među merne jedinice možemo ga se rešiti putem jednačine. Postoje ljudi koji uživaju u mamurluku, verovao ili ne.

Da li su ti neke stvari jasnije kad si mamuran?

-Naravno. Što je mamurluk teži i gori, to je znak da si se izvanredno proveo opijajući se. Postaje ti jasno koliki si slabić, u pokušaju da se spaseš od njega i kolika si ljiga pošto lažeš sebe da nećeš više piti. Kod mamurluka su otvorene karte na stolu.

Kažu da je čovek u životu mamuran oko 3000 dana, u proseku?

-Epohalna statistička greška. Nemoguće je toliko dana preživeti mamurluk, osim u asocijaciji na neko nadrealno epsko herojstvo. Što bi Vi mladi rekli, Čak Noris nikada nije bio mamuran.

Koji su ti pisci uzori?

-Meni su drugi otkrili da po stilu ličim na Hantera Tompsona, a da ga nikada pre te konstatacije nisam pročitao. Nisam ni posle. Ne mogu reći da sam imao neke uzore, što se pisanja tiče. Mogu samo da zavidim Hemingveju na životu, Karlu Maju na maštovitosti, Marku Tvenu na duhovitosti, Oskar Vajldu na gizdavosti, Ivi Andriću na revolucionarnoj mladosti.

Kako pristupaš pisanju. da li planiraš unapred?

-Ne. Ja pišem tako kao da želim sam sebe da iznenadim svakom sledećom stranicom. Nikada kada krenem dalje, posle prethodne tačke, ne znam kako ću da završim narednu rečenicu.

Tri najbolje knjige koje si pročitao u poslednje vreme?

-Vlad-poslednja ispovest, K.K. Hamfriz; Dopler, Erland Lu; Samoubistvo nevinosti, Džefri Judžinidis.

Da je mamurluk pesma, bio bi?

-Ako budem iskren, smejaće mi se ljudi…ovako neka bude još gore po mene pa ću reći: “Feel”, Robija Vilijamsa…

Da li si nekad imao problema zbog aluzija na stvarne ličnosti u svojim romanima?

-Jesam sa onima koje bi htele da budu na mestu tih ličnosti. Bilo je par nesuglasica, ali su ubrzo otklonjene mojim savetom čitaocima, koji mudri Vuk Stefanović Karadžić smisli pre mene: “Čitaj kako je napisano…”

Zašto danas svaka pevaljka misli da je pisac? Ko je sledeći?

-Imam direktno iskustvo sa tim, nazovimo ga, fenomenom, jer sam radio kao direktor marketinga u izdavačkoj kući koju svi osuđuju zbog fabrikovanja istih. Odgovor je jednostavan. Živimo u vreme kada čitalačka publika kreira autore, a ne obrnuto. Kada nepismeni kupuju knjige više nego ikada. Kada uporediš sa brojem objavljenih knjiga, broj regala u Srbiji, shvatiš da tu još ima mesta za pojedine nijanse. Neko sa jakim stomakom, to na vreme shvati, i lepo unovči. Svima njima je dobro. Važno je da se ne zaustavlja Kozaračko kolo i da se miške znoje. Dok je hiper marketa, biće i hiper produkcije. Meni je drago zbog toga jer je sve deblja linija podele između njih i nas. Šta su oni, a ko smo mi, vreme će presuditi. Ko je sledeći? Mislim da ih neće biti…svako dno, ima svoje dno.

Šta je potrebno da neko bude dobar pisac?

-Da bude hrabra, dostojanstvena, živopisna ličnost uvek spremna na eksperiment sa zabranjenim supstancama, vazda u latentoj opoziciji političkoj korektnosti. Heroji literature su marginalci, ne može se elitistički pristupati pisanju. Ovde govorim isključivo o formi romana. Ostalo može svako da sklopi. Moja pokojna baba može da piše blogove i kolumne za novine, a ne bih bio siguran da ih i ne piše. Imala je prepoznatljiv stil. Bila je nepismena.

Od kojih pisaca si bolji, domaćih i stranih?

-Bolji sam, definitivno, od svih stranih pisaca čije su knjige započeli da čitaju moja majka i moja supruga, i odložile ih sa strane ne pročitavši ih do kraja. Retki su takvi. Ne smem ni da pomislim koliko je to štivo dosadno, kada uporni čitaoci poput njih dve odustanu. Deca se trenutno igraju sa dva-tri takva naslova. Odštamani su na zgodnom papiru za šaranje i cepanje. A, od domaćih autora, bolji sam od svih umišljenih pisaca, njihovih užasavajuće dosadnih knjiga, tzv. pretedenata na fotelje u SANU, samoproklanovanih laureata za Nobelovu nagradu za književnost, takođe izuzetno aktivnih u NVO sektoru. Od svih onih koji me podsećaju likom na Peru Cvećara iz Davitelja protiv Davitelja, a delom na kolumne koje pišu u bescenje po dnevnoj štampi. Za njih je jedna Jelena Bačić Alimpić vrhunska književnica i gospođa. Ona i jeste proizvod gore-pomenutih. Njihovi stereotipi i dosada su detonirali domaću književnost i prostrli crveni tepih pred prostaklukom. Nažalost mnogi su moja generacija, a ima i mlađih. Dakle neće uskoro fizički nestati, što je velika opasnost po nadolazeća pokoljenja. Međutim stiže lagano nova generacija pisaca koja će rasturiti tu kliku koja je dobila zbirno ime: “pisci-gosti u Utisku nedelje kod Olje Bećković”. Ne bih da ih imenujem, pošto onda moram da pomenem i tebe, a onda to već prevazilazi dobar ukus zbog zloupotrebe prostora. Da ne bude po onoj staroj: Našo, pa zašo.